Грешка или погрешка или ништа?

        Не знам да ли се овако нешто догађа многима или свима или сам само ја у питању али осећам, имам неки веома чудан осећај да сам нешто погрешно урадио. Или да сам се огрешио о некога. Није овде реч о ружним или уопште лошим последицама мојих поступака јер нисам сигуран да је до било каквих последица уопште и дошло, већ једноставно се ради о осећају. 

        Успут, сигуран сам да дугујем извињење. Чудно је све ово. Осећај, неки унутрашњи инстикт ми говори да сам прешао меру. У понашању, говору, говору тела, не знам ни сам тачно али осећам да ми извињење не гине. И објашњење за моје поступке. Који нису ружни, ни безобразни ни насилни, само су, рекао бих, непримерени. Непримерени мени. Не ситуацији. Не околини. Само мени. Чак не знам ни коме треба да се извиним и објасним све.

        Једноставно ћу почети од моје породице. Лепо ћу са њима попричати па ћу осетити шта ми је даље чинити. Они су моји, ја сам њихов и ако је ту све у реду, немам шта даље да се бринем.

        Ух, мајку му јебем, нешто сам, негде зајебао. Сто посто! Мора бити да јесам или ме ово зрно сумње не би оволико јебало. Али решићу, проћи ће ме овај осећај. Је л' то можда осећај кривице? Тја, ко ће га знати.

Серијал. Део четрнаести. И последњи.

Све ово не заслужује више пажње од оне коју сам до сада дао. Зато и само зато је ово последње што имам рећи на тему вируса у овој кафани.

Колико држава, толико различитих извештавања о свему, па и о овоме. За неке је ударна вест, за неке није, неки се боре, неки побеђују и тако у круг. А истина? "Истина је тамо негде", гласила је парола сеијала "Досије Икс". Разлога за необјективно извештавање, чак и у тзв демократским државама, има пуно. Сваки народ, друштво, носи неку своју културолошку црту како се односи према било чему, реагује ли панично, смирено или чак па превише искулира сваки проблем. У контролу од стране власти, нећу да улазим. Не тиче ме се иако сам дубоко уверен да је то већ уобичајена ствар. сву да у свету.

Како онда у ово време чудних вести и још горих извора информација пронаћи ону праву? Чудо једно колико је мрсомудије и разрада теорија завере. Свуда. Те ово је "пројекат", те ово је рат између великих, те ово је све зарад веће зараде и тако даље, и тако ближе. Да ли је неко у праву? Није? А шта ако јесте? Е па јеби га, нека свако нађе неко своје мишљење и изгради став о овоме. Ја јесам, ово је моја кафана па ваљда имам и право да у њој прозборим коју.

Сви они који граде своје теорије и приче, базирају их на изворима до којих су дошли. Како? Па интернет, како другачије!? Јесте, интернет јесте постао велика збрка, можда највећа још од Великог праска али у свом том хаосу увек има и битних ствари. Не искачу као информације да ли је Јелена Карлеуша обријала пичку, ко је то снимио или није, нити да ли је Ким смањила гузицу у ријалитију и јебе ли се још са оним црнцем. Не. Битне информације се морају тражити. Ту су. Доступне су. Ко хоће да тражи, успеће. Мукотрпно је али даје резултате. Тако сам и ја, лутао, тражио и сагледао све до чега сам дошао и, рекао бих, успео да направим неку слику која ми се чини разумном.

На почетку, раширила се информација, коју су сви понављали као неку мантру, да се ради о грипу. Неком зајебаном. Онда сам видео како су научници именовали вирус. Нико тамо не помиње грип било које врсте, већ САРС и Ковид плус година када су га изоловали. Чему онда спрдња са тим вирусом, као да је грип? САРС је много озбиљан играч и један његов изданак, када је у ствари и први пут примећен, је поубијао оне несрећне људе у Африци 2003. године. Баш из разлога што је брзо убијао домаћина, та верзија вируса је била веома смртоносна, брзо је и изолована и заустављено је његово ширење. Ову, последњу верзију, су назвали и Корона јер спада у ту класификацију вируса још од 1968. године када су се виролози договорили дa их тако назову. Потиче од грчке речи која значи круна или пелтеница, она од цвећа, што се се носи на глави што ће рећи да је ова фамилија вируса одавно позната по својој опасности.

Зашто је тај САРС толико опасан? Има више разлога. Прво, веома је једноставан, скоро да би се могло рећи да заостао у развоју али се у ствари начинио, кроз ту једноставност, веома прилагодљивим. Наиме, он нема своју ДНК (да не преводим шта ово значи, учило се у школи а ко није, нека ово узме као генетски код, може?) него делимичну РНК (генетски код није комплетан, веома је прост) што му приликом мутирања даје скоро па неограничену слободу у прилагођавању домаћину. Када се неко божије биће, које поседује само РНК мења и мутира, оно тада много греши, не иде му да баш из прве погоди и да се одмах прилагоди домаћину. Тако и овај вирус. Гађа и покушава док не успе. При том је у нечему мајстор а то је превара здраве ћелије да је он један од њих. Будући да је крајње једноставан, на молекуларном нивоу, здрава ћелија га не сматра проблемом и дозволи му да се он увуче унутра. Он онда крене да циља прави генетски код, све док не направи добитну комбинацију. За вирус успех, за домаћина болест. Код некога се то прилагођавање догоди готово савршено и они доживе најкомпликованије болести. Мада, морам рећи, да је код већине оно друго. Мањи симптоми, догоди се да све прође чак и без повишене темепратуре, али ипак је вирус ту, може се пребацити на некога ко није исте среће, јеби га. Друго, што је можда и много опасније, је да овај тип вируса одговара тзв. зоо-патогенима, вирусима који циркулишу међу животињским светом. Људска врста се на свој начин одвојила од осталог животињског царства али су нам корени ипак тамо и сада се један од тих вируса одважио, дигао сидро и прешао на људе. Ово може да догоди било када и било где. То што смо се променили, није увек било на боље, бар када је одбрамбени механизам на ћелијском нивоу у питању. Када нас нападне неки вирус, наш промењени, осавремењени одбрамбени систем реагује веома бурно. Одбацио је сваку могућност ризика са вирусима и уопште страним бићима. Пуца на све што се мрда и не јебе живу силу. Уништава и непријатеља и домаћина. И страна тела, вирусе у овом случају, као и ћелије домаћина, које би се можда и опоравиле, ко зна. Заболе га патка ко је и шта. Има да га нема и готово! Мука је што то уме да остави трајније последице од саме болести па има мученика који се воде као здрави, опоравили се од Ковида а плућа им изрешетана па су сада у фазону само лагано. Без трчања, замарања и слично. За овако велика оштећења потребно је поприлично времена а многи су се разболели када је почело баш времена да им понестаје. Код животиња је на снази и даље онај стари, од људске врсте превазиђени, ризични механизам. Одбрана пуца само на одабраног непријатеља и оставља тако минимална оштећења на домаћину. Опоравак је знатно краћи и ово све иде дотле да су се неке врсте животиња (највише шишмиша и змија) прилагодиле у том смислу да их вирус стално напада а оне га упорно уништавају и тако у круг, да то чак више и непримећују. Поред ова два, по мени веома битна, разлога, наилазио сам на још информација али искрено, не могу да студирам медицину или микробиологију да бих оно све разумео, мајке ми.

Од осталих података, оно што ми је посебно привукло пажњу је готово бизарна фасцинираност виролога вирусом. Тако се добро прилагођава да је то готово неописиво. Зато се и шири са невероватном лакоћом. И шта ту привлачи пажњу? Чињеница да је тако неку прилагодљивост могуће развити у само једној лабораторији на свету. Бог, Природа, еволуција, природна селекција су све називи власника те лабораторије који има буквално сво време овог света. Још од постанка света ради у њој и неће скоро стати. Баш зато је немогуће да је неки припадник људског рода на том нивоу знања и умећа, сео у неку до јаја опремљену лабораторију и кренуо да прави РНК око којег би касније нарасла ова фамилија вируса. А и зашто би? Да би уништио људски род? Па и сам је припадник истог, зар не? Ово је моменат који љубитељи тероја завере просто обожавају. Него, да се не удаљавам даље од теме, наставићу са чињеницом да у природи, какву сада познајемо, итекако има опасних супстанци и творевина а човек није имао ништа с тим.

Људска врста је изордила и научнике, који имају ту црту да воле да испитују, да пробају и експериментишу са свим и свачим. Само, чему све то ако за то нико не зна, зар не? Зато се на сав глас објављују докторски радови, резултати испитивања и експериментисања до којих се дошло. Успех није успех ако га нико није подржао. Као она јапанска мозгалица: "Да ли пој птице у шуми постоји ако нема никога да је чује?" По истом принципу се хвале и научници из Института за виролошка испитивања у Вухану, у Кини. Ево овде. Званична интернет презентација Института за вирологију у Вухану. Оно што је ипак битно поменути, поред чудновате чињенице да је тај институт баш тамо одакле је све ово срање кренуло, је да су научници из Вухана први изоловали смртоносну верзију САРС-а из 2003. године и брже, боље га затворили у своју лабораторију. Коме су кроз главу кренуле да вијугају теорије завере, нека се ресетује. Све је то лепо описано, јавно објављено. Нема скривалица. Али, јебено али. Баш је из Вухана кренуло да се шири по целом свету? Да се нису заиграли? Сумњам. Институт има највиши степен сигурности признат свуда у свету "BSL4 (biosafety level 4)" jер имају посла са екстремно опасним вирусима и врше, бога питај, која истраживања са њима. Једно од описаних истраживања је да ли се и како се преноси са дивљих животиња на друге дивље животиње и са тих животиња на људе. Што ће рећи све комбинације. Као да су покушали, или хтели, да предвиде све могуће комбинације па су од 2008. године вредно експериментисали на скоро свим животињама из Азије, како би сазнали које га преносе, које не, зашто и зашто не. Испитивали су скоро све механизме преноса и множења вируса. На презентацији Института стоји да су до 2015. године издвојили стотинак подврста различитих Корона вируса на неких 1400 слепих мишева, змија и других мањих сисара. Поред званичне презенатције ту је и са Википедије Википедија о истраживањима у Вухану што не спада у проверене информације али јеби га, није баш да ми се путује у Вухан да их мало приупитам.

Сваки нормалан научник врши разноразна истраживања у циљу добробити друштва. Зато и претпостављам да су ишли на то да пронађу лек, неку вакцину, јебем ли га шта, која би спречила даље обољевање. Неко ће на ово све рећи да нису. Ја у тај тип научника не желим да верујем. Моја ствар. Истина је да су се иза тог нивоа заштите играли са до јаја опасним материјама и да су засрали нешто, онако како се обично засере. Људски фактор. Неки запослени можда није испратио процедуру заштите и изнео на себи, у себи или како год тај вирус. Онда заразио друге и остатак је већ испричан. Или се догодио неки квар. Можда је побегла нека од оних животињица на којима су вршили испитивања. Сумњам да се радило од два три миша. Пре ће бити хиљаде. Онда је та животињица пренела даље, месо завршило на пијаци а Кинези, будимо реални, стварно свашта једу јеби га и ето белаја. Чак су кинески медији преносили да је неки запослени изнео месо напоље и продао на пијаци, као да заради. Плтика ми ова прича, Кинези воле да смишљају овакве ствари да заташкају битно али хајде, нека буде као опција. И ко зна шта је све још могло да се догоди захваљујући људском фактору који највише греши. Природа је та која има план, не људски род. Зато овог пута типујем да су Кинези усрали мотку. Скроз. Надам се да ће овај свет, некада, било када у будућности чути бар неко њихово објашњење за све ово. До тада ће се низати теорије и теорије завере али сумњам да ће због тога пасти у заборав јер су сви на планети имали проблем.

Тужна чињеница је да све ово показало колико смо ми, људи, смешни пред мајком Природом. Колико је она моћна и колико може све да промени. Чињеница је и да смо уљуљкани у свом осећају моћности, блискости са богом па дозвољавамо себи играње са оним са чим се није играти а немамо довољно маски за здравствене раднике. Много је лекара оболело и умрло од Короне док политичари уверавају како све држимо под контролом. Каква нам је одбрана? Имамо ли неку, било какву стратегију за ово? Људи раде у компанијама које послују по принципу либералног капитализма који може да се сруши к'о кула од карата. Због чега? Због мадрфакинг вируса! Срећа па не убија децу.

Догодио се људски немар и сад Природа иде својим током. Ми смо поптуно неспремни суочени са свим последицама а она има времена, много времена да све доведе у нормалу. Ону коју она сматра идеалном. Можда она сматра да нас има превише на свету, па ће да нам опадне бројно стање, можда ћемо лагано и да изумремо, ко зна који је њен план. Сада не треба бити надмен, не треба гледати само сутра већ стати и запитати се да ли се Корона догодила у право време. Време је да се сви ми којима мозак још увек ради, станемо и запитамо шта то који курац више радимо?

Серијал. Део тринаести. Били и Шећероски

        Ипак је дуго потрајало док не прођосмо кроз све теорије завера да би дошли до Билија (власника Виндоуса) и Шећероског (власника Фејсбука).

        Ова последња коју сам начуо је повезала све магове медија који су се уротили против бројног стања на планети и сада само смишљају начине убијања људи широм света.

        Били је зарадио много, чак и превише, за нешто што нам није икада било од животног значаја. Успео је свој производ ипак свима да наметне као обавезну ствар која је веома битна. Приватно, пословно, како год било. Сви морају да гледају кроз његове прозоре. И тако он, ето већ деценијама, продаје прозоре и схвата како да нешто што нам не треба, постане потреба. Биће да је усавршио ту технику па су се многи у њега угледали и пробали. Мало их је успело.

        Шећероски је један од оних који су схватили систем продаје слатке водице тако што је понудио гледање у туђе двориште са сигурне дистанце. И не само гледање већ је дозвољено и коментарисање свега туђег. Жене, деце, одеће, имовине, ма свега! Показало се да људима прија кад су притајени воајери и када из сигурности своје собе могу да оцењују друге и њихове мане и тако осликавају своје унутрашње жеље и потребе.

        И какве то везе има са вирусом? Па ето, Били је давно изјавио да је решио да се окрене побољшању живота на планети и да хоће да уложи већину свог новца у медицинска истраживања. Ово је већ добра полазна тачка за све теоретичаре завера јер "ко зна шта они истражују". Још више је подгрејала целу причу баш његова изјава како га интересују вакцине за вирусе који убијају људе широм света. Додао је, неке 2015. године, чини ми се, да свет највише треба да се плаши неког новог и тешко излечивог вируса који би нападао дисајне путеве! Ау, ево га, изрекао се, обзнанио је свој план! Ту су га чекали. Шећероски, са друге стране, профитира од друштвеног дистанцирања. Од почетка његовог пројекта је баш то била ударна песница којом је тукао на дружење, свиђање и породичне вредности. Сви треба да седе иза екрана, гледају икоментаришу без стида и блама једни друге и кликћу по рекламама. Сада се потрудио да рашири страх, панику и неразумевање кроз свој систем једноставног и површног обавештавања корисника. Мало је рећи да му је успело јер је вредност "фејса" порасла за неких 25% у односу на стање пре вируса. Веома брз и велик скок. 

        Може ли у свему овоме бити истине? Јебем ли га, живот ми је показао зубе кад год сам му се успротивио и сваки пут ми је врло лепо дао до знања да грешим. Сада опет не желим да верујем у овакав расплет приче око свега. Па колико велики садиста мораш бити па да желиш уништење људског рода свуда на свету!? Зар је тако нешто уопште одрживо на глобалном нивоу? Разумем када неко има нешто против некога па га јебе деценијама али да један, или нека буде неколицина, жели свима зло? На овако перфидан и препреден начин? Ау ако је тако, онда је ђаво заиста превазишао себе.

Црвено

        Угрејало сунце ове године, свака му част. Један дан је пуцало на скали 39 степени. Превише. Ипак превише. Али је топло, и то у сред лета. Мени ипак прија. Клима-уређаја нема ни за лек па мало вентилатор, прави неки, као поветарац. Свима нам су нам главе поцрвенеле и усијале се.

        Кијаш? Стварно? Сутра ће и нос да цури. 'Де сад нађе да се прехладиш, мајке ти? Најгори период за прехладу. Лето, топло напољу, топло унутра а темепратура тела расте а нос само цури ли цури. Дошло сутра а цурење из носа поцрвенело. И помешало се са слинама, ух, гадно бре. Хоће да стане, неће, сви мирни само нос није. 'Ало, докторе, шта да радимо? Ако толико цури, отиђите до клинике да зауставе. Важи.

        До клинике је и други мали пешкир имао црвене тачкице. А тамо, добар дан. Добар дан. Цури крв из носа. И због тога сте дошли? Јесте, зато. Кад сте већ овде, прегледаћемо све, рече безвољна медицинска сестра. Докторка беше скроз другачија, скроз кул. Главу горе, ово, оно, ушприца нешто у нос за заустављање капања и свима би лепо.

        Идемо ми фино кући. Ово је бесмислено. Сада лепо хладимо ту усијану црвену главу, па ако опет крене да цури, јебеш га, нека цури. И опет је пар пута почињало. На путу до стана, семафор. Црвено.

        На ћошку раскрснице, нека мала продавница, такозвани киоск. Не би био ништа посебно да нема испред десетак лубеница. Али праве величине. Ценим да у просеку све имају десетак кила, онако, одокативно. Малена ми рече, дај да купимо једну, лето је, баш је угрејало па да се хладимо. Ма нема бре шансе! Ем ме мрзи, ем је пешкирић опет добио пар тачкица, ем смо бре у Немачкој у којој од 2006. године нисам појеo ни једно једино парче зреле и слатке лубенице!

        А код куће, друга прича. Једе ме изнутра онај мали смрдљиви црв сумње. А шта ако је стварно добра, зрела, црвена, слатка а коштице црне а ја је нисам јео? Две секунде касније, ауто, брм, стоп, дај једну. Бирај. Изабрао. 12 кила. Лепа величина. Ауто, брм, стан. Оштрицу ножа сам само примакао, ма само запретио да ћу да је исечем а она се отвара као цвет. Ммм...

        Донеси још један мали пешкир и оно за хлађење из фрижидера! Одма', одма'! Јебем ти и нос и црвене тачкице ти јебем више. Мало, мало па украшавање пешкира док мирис црвене, зреле лубенице испуњава стан.

        Не да се нисам зајебао, него ће ово Малена са пуним правом до краја живота да ми набија на нос и да ме зајебава. Док она није рекла ГДЕ да купим, нису ни ваљале. Сви моји избори су били ћорци.

        Сат, два касније, посуда са црвеним кришкама је на столу и пар минута касније креће утрнулост пренатрпаног стомака. Од свих оних почетних килограма, минус кора, остало је за још пет жвакања. Одвалисмо се, сви!

        Шта ти је живот. Да не крену она крв кроз нос, не бих данас јео шесту лубеницу ове године! Кад само помислим да сам те суботе само хтео да се излежавам.

Серијал. Део: дванаести. Ко ће за њих да лобира?

        Вирус је завладао светом. Можда је боље рећи да је унео страх какав одавно није виђен на светском нивоу који је учинио да се много заборавља. 

        Под окриљем заштите човечанства, неке ствари су запостављене. На пример, нисам чуо да било ко подстиче и објашњава основе здравог живота и изградње имуног система. Витамини А, Це, Де и Е су од есенцијалног значаја али не, најважнија је маска у коју данима дишемо, пљујемо, кашљемо и ко зна шта све ту нарасте за то време. 

        Има ту сигурно још којечега али не бих сада да звучим патетично и смешно, као нека кандидаткиња за мис, мене интересује да ли ико заступа децу у свему овоме. Заиста то мислим. Школовање, образовање било које врсте, физичка активност... Брине ли се ко? Политичари су на дневно-политичком нивоу "веома" забринути и "дају све од себе" да се то реши. Заиста да ли је то тако?

        Ми, родитељи, великом већином нисмо учитељи ни наставници. Није ни интернет нити су телевизијски преноси директног укључења наставног кадра у дневни програм. Како ли то све деца прихватају, не могу ни да појмим. Трудим се да им помогнем, да им олакшам пут кроз ово чудно време отуђивања и само се надам да ће се они свега сећати као само једног чудног периода у животу.

        Ништа на свету не може да замени родитеље. Ништа не може да замени школу. Учитеље, наставнике, другаре, велике и мале одморе, књиге, оловке и школске торбе и пут до школе по лепом и лошем времену. Ништа не може да замени спортске и физичке активности. Фудбал, школу плеса, двориште, игралиште, вику, грају па и плакање после пада.

        Затварање и одвајање од свакодневног живота мора што пре да дође у нормалу. Што пре морамо да прихватимо постојање вируса са којим ћемо живети до нестанка планете коју ћемо делити и вратимо људске контакте.

        Има чудака на свету, истина, којима је и пре било лепо кад су сами али су то појединци и нису деца. Будућност је у њиховим рукама (о како то патетично звучи) и ако науче да буду изоловани, да то прихвате као нормалност, људи моји, најебаћемо!

Серијал. Део: једанаести. Удахни дубоко! Сада лагано издахни...

        Не знам да ли је човек икада оставио планету да се одмори од њега самог колико је то ових дана случај? Напокон су се стекли сви услови да и она мало продише, да се опорави од трчања на сто метара, да малкице успори и пусти природу да уради своје. Да удахне, онако, баш, баш право да удахне, пуним плућима, да надокнади недостатак кисеоника, да се спреми за следећу рунду малтретирања јер, свима је јасно да ово стање неће бити одрживо чим се стекну услови да се вратимо устаљеним активностима.

          Требали би да се запитамо, желимо ли заиста да се вратимо животу онаквом какав је био пре вируса? Шта је то било од животног значаја па нам недостаје? Трчању за животом? Неодоговорном и бахатом односу према свим природним ресусрсима? Терминима који ни математичком вероватноћом не могу бити испуњени у реалном простору? Много оспораваним обавезама? Ау, сунце му пољубим, шта ли ћемо да радимо са свом овом будућношћу која нам је сад на располагању?

        Имамо невероватну шансу да све ваљано поново покренемо, да не наставимо где смо стали већ да све поставимо на здравије ноге. Али не, то није то. Ипак, онда шта је заиста? Слушајући речи око мене, све се, крајње паушално, своди на нормалност.

        О каквој то нормалности медији причају? Шта је то? Каква се то нада жели пробудити? Све има сврху само да нас орасположи, да нас опусти а моје животно искуство ми говори да баш у тим тренуцима задовољства, хормонске омамљености, да нам се баш тад и догоди највише срања. Баш тад буде врхунских зајеба. Или се то у мени лагано појављује песимизам?

Почињем да волим ноћ

    Тераса. Столица је удобна, ноге подигнуте, прекрштене на, за то намењеном, додатку. На столу, поред пепељаре, мирише чашица домаће траварице. Тишину и мир нарушава звук паљења шибице а затим и звук жара приликом удисања дуванских испарења. Тек запаљена цигара има најлепши мирис а њен опори дим шири ноздрве и иритира језик и непце. Облак дима се лагано растаче и нестаје у ноћи. Месец и пар слепих мишева ми праве друштво. Нигде, никога. Тишина. Сви спавају. Мирно је. Сањам ли? Не! Будан сам и пуним батерије енергијом мира и тишине, док смирујем мисли и пуштам их да дођу и да прођу. То понекад уме да буде тешка и напорна процедура али овде, сада, у тишини, у мраку то је некако лакше.

    Ноћ лагано постаје мој омиљени период дана. Није да нешто посебно волим таму и ноћ, чак бих пре рекао да сам јутарњи тип. Али, како време пролази, живот се прилагођава и само тада се стичу услови да неко време останем сâм. Сâм са собом, својим мислима, идејама, стресовима, сањарењима, бригама, питањима, мишљењима, убеђењима... Једноставно не морам ама баш ништа да радим. Ни да кажем. Баш ничим не морам да реметим природу осим да постојим.

    И ето, цигара је догорела, траварица је умирила пецкање а дубок уздах изазива зевање. Време је за починак. Сутра је нови дан.

Серијал. Део: десети. Нешто си ми нервозан данас, а?

                  Ко је бре нервозан!? Ја!? Је ли!? А ти!? Теби је све потаман, наравно, је л` да!? Само сам ја тај који је нервозан а сви остали су скроз супер, лепо вам је свима. Нека, нека је.

             Добро де, карикирам неке могуће екстремне ситуације али да је нервоза ту, ту је. И тешко налази пут напоље откад смо притерани уз унутрашње зидове својих домова. Мука је највише због деце. Заиста. Не кривим их, далеко од тога, јер не могу бити криви за оно што нису проузроковали. Мали су и тешко им је да појме да морају све да сведу на минимум. Када пређу меру, онда наступамо ми, родитељи. Приметио сам да обоје улажемо енормне количине енергије да они не осете сву проблематику. Све више се трошимо а истовремено имамо све мање времена да натанкујемо енергије. Мало је тренутака када било ко од нас може да буде сам, да га нико не дира, не зове и не тражи нешто. Зато и долази до нервозних излива. Од стране свих нас. И разумем све то али је компликовано. Некако тешко. А нисам то очекивао, заиста нисам. Бар не у овој мери.

            Нисам лицемер. Знам да многи имају већих проблема од јебене нервозе и досаде. Не знају да ли ће остати без посла, ако већ нису. Питање им је шта ће ускоро за стан, ручак... Разумем и то али им не могу помоћи. Помажем коме могу. Зато ово и причам у својој кафани. Седим, пијуцкам онако сам за столом и питам се, докле? Слуша ли ово неко? Зна ли све ово? Или се прави мутав? Или је у некој својој опакости све ово, баш овако, смислио?

Серијал. Део: девети. Сад они као могу да се загрле, а ми?

           Ако заиста нема лека ни терапије, што је према последњим одступним информацијама из званичних канала последња валидна истина, како и када ће неко одлучити да се стало на пут зарази?

                 Како то да Кинези могу лагано да се окупљају? Ко је рекао и чиме се водио када је изјавио да је дозвољен нормалан излазак из кућа и станова? Заиста се питам ових дана у чему је трик. На страну чињеница да је Кина веома тоталитарног и диктаторског уређења па су и информације које одатле долазе поприлично чудне. Полазим од основних постулата проблема и покушавам да сложим слагалицу до краја. И не иде ми. Можда сам ограниченог коефицијента интелигенције, у шта сумњам али ето нека ми то буде отежавајућа околност док размишљам.

                 Вирус је веома заразан, што ће рећи да се много лако преноси. Довољна је да једна особа, на пример, оде у продавницу, пренесе вирус касирки а она читав део града зарази у року од десетак дана. Немају сви симптоме тешке болести. Већина се провуче са мало симптома ако их уопште и буде. Ово све говори о подмуклости преноса вируса. Неко не мора уопште и да претпостави да има вирус у себи и да као такав зарази много других. Због тога су се многи одлучили на карантине како би се спречило ширење. Разумљиво. Научници у лабораторијама раде на налажењу лека или вакцине али по том питању нема још резултата. Самим тим, седење у изолацији је најреалније решење.

               Докле тако? Ко одлучује да нема више опасности од великог ширења заразе? Како тај неко зна да вирус више није подмукао и да неће доћи до поновне епидемије, преко опет оне мучене касирке? Како су то Кинези решили? Нема лека, то сам рекао а они решили? Како мајку му? 

                Недостају ми делови слагалице за комплетну слику. Не вреди.

Серијал. Део: осми. Где си? Код куће. Шта радиш? Радим.

                Поред овог вируса и израз "Home Office" ће ове године стећи светску славу. Канцеларија тј посао у кући илити рад од куће.

             Ужас један! Како зашто? Заиста није јасно? Ово мора бити да није јасно ономе ко то није радио.

             Прво, посао је посао а кућа је кућа. Мешање тих ствари је Франкенштајн у модерном свету. Када идем да радим, онда идем на посао и то тамо завршавам. Тамо уме да буде нервозе, стреса и крајње иритирајућих ситуација и особа. Онда дођем кући, већ сам одавно искључио све што се тиче посла те уживам у породичним чаролијама. Некад је све лепо а некад зна бити и напето са децом јер увек има нешто што их уме отерати на тамну страну Месеца и онда је кућа једноставно премала и претесна за ту количину негативне енергије. Чудо једно како су онако мали способни да у кратком временском периоду испоље енормне количине исте. Али, то су деца, жена, моја породица, нормално је да, ту и тамо, дође и до тачке кључања. Дакле, посао па кућа. Не заједно.

              Даље, када се пословна и кућна атмосфера помешају, веома је велика шанса да негативне енергије створе једну поприлично експлозивну мешавину. Да се то не би догодило, потребно је уложити додатни напор у организацију та два света. Ту врло често настаје нешто што је тешко па чак и немогуће сасвим контролисати и уредити.

               Закључак је да је рад од куће могућ само када је стање ван куће уобичајено. Када деца иду у школу, брачни партнер на посао а онај ко ради од куће може да ужива у лаганом устајању, без журбе, без саобраћаја, без тражења паркинг места, комуникације са онима које врло радо избегавамо и тако даље. Тада, и само тада, бих могао да нађем неку предност рада од куће.

          Тренутна ситуација је додатно закомпликована врстом добровољног карантина. Сви смо у стану, излази само ко мора на посао и кратко до продавнице, деца мало да провозају бицикл или се истрче иза зграде, без другара и то је то. Када нервоза удари, она једноставно нема где. Одбије се од зидове и врати назад. Некога увек погоди.
            Све се ради да не буде досаде. Она је најгора. Једно је сигурно. Много ћемо се боље упознати због "Home Office"-a.

Серијал. Део: седми. Е Цане, Цане...

                  

Сигуран сам да је један од бунтовника српске рок сцене имао друге идеје и инспирације када је смишљао текстове за песме али мени је интересантно колико је све то што су "Партибрејкерси" отпевали, а певају и даље, поприлично ванвременско и вазда применљиво. Јесте, звучим мало њањаво и романтично, чак стереотипски али је то заиста моје мишљење.

Баш се примети колико је на свету замрла култура, креативност и бунтовништво. Е Цане, Цане, колико си био у праву, свестан ниси.

Серијал. Део: шести. Је л` има лека апотека?

             Дани пролазе, све више људи се опрашта од најмилијих у Европи а у Кини пријављују да се број новозаражених своди на ниво статистичке грешке. Како то?

           Да ли се организам заражених а здравих толико брзо брани изграђеним имуним системом и природним антителима или је нека лабораторијска чаролија у питању? Приликом последњег обраћања немачке жене у медијима јавног мњења, рекла је да тренутно нема ни терапије а ни лека за овај вирус. И ту сам дошао до проблема, како све ово да поставим себи као једначину у реалном координатном систему. Непознатих имам довољно за читав систем једначина. Само је питање шта је овде реално?
              Једна од идеја је да је у питању нека игра моћи. Ми имамо, а ви би хтели? Нудите нам нешто? Стварно? Нећемо ми ништа, управо сада имамо више од вас. Гледаћемо вашу патњу и чекати прави тренутак за победу. Овако неки сценарио је подгрејао и главни поглавица бледоликих преко баре када је покушао да подмити и брдом зелено-крвавих новчаница привуче немачке научнике који су будаласто обзнанили да су на путу открића вакцине. Похвалише се јер су желели да цео свет зна јер је цео свет под притиском али су одмах добили непристојну понуду. Да ли је заиста по среди нека игра моћи са највећим светским играчима? Ако је тако, време је да се мишеви склоне у своје рупе и ћуте молећи се да их неће видети, ни тражити. Могуће је, зар не? Ипак, оно мало здравог разума што је преостало од оптимисте у мени је рекло, није то. 
           Па шта је онда, бога му пољубим? Како су Кинези успели да се извуку из смртоносног загрљаја? Шта их је оспособило и поново на ноге поставило да чак и планирају ускоро да дозволе све културно-спортске манифестације? Како то да окупљања у толико насељеној држави нису више проблем? Зар није речено да је у пичку материну заразан и да се јебено лако преноси са људи, са површина, преко дисајних путева? И то је сад као пуј-пике не важи, је ли? Знам да су Кинези вршили све експерименте који су им пали на памет како би се што боље бранили и заиста верујем да су дошли до резултата који су вредни пажње. Од почетка ове светске пошасти и папазјаније која ју је пратила, и још увек је прати, нисам дошао до података шта су у Кини радили из било којих званичних медија. Нико нигде није пренео да је вирус један од већих и самим тим тежи па брже пада на тло приликом кашљања или говора. Не лебди у ваздуху као многи други пре који су били и много смртоноснији од њега. Да на текстилу преживљава занемарљиво кратко, да на пластичним површинама може да се задржи у животу по неколико сати а на металним до 12. Да не трпи топлоту тако добро као хладноћу. Да га сунчева светлост брзо докрајчи, да као превентиву треба пити топле напитке, чајеве, кафу па чак и топлу воду ако ништа друго. Да маске помажу, које год биле али не превише јер се брзо навлаже а то веома поспешује размножавање вируса. Ово и ко зна шта још сам чуо и начуо a није било из званичних обраћања већ преко медија. Тих података је много, превише чак, а ово што рекох је оно што сам филтрирао кроз мој здрав разум као реално и прихватљиво. Има ли још нешто што нико, баш нико није пренео или "поделио" на некој од друштвених мрежа?
           Верујем да има. Верујем да се свака људска жртва могла, и може, свести на минимум али зашто то заиста није тако, то је, у овом часу, мистерија за мене.

Серијал. Део: пети. Мишљење је као гузица

                Зар није? Свако има једно. Бар једно. Ма колико глупо било, има га сигурно.

                  Кад се догоди овако нешто па још заиста утиче на животе многих, та мишљења се зову теорије завере. А ја их мрзим. Сметају ми, скрећу ми пажњу са битних ствари и лепих и интересантних момената у животу који ми тада промакну а толико је тога небитног на свету да је то страшно. И небитних. Сада би да буду битни. Шанса је ту. Само треба избацити своје мишљење али на начин да га неко прихвати и малкице рашири. Ово малкице је постало излишно јер сва ова дигитализација и повезаност доносе невиђењу брзину дељења небитности, да је то постало застрашујуће. Застрашујуће је јер у свему томе има и корисних информација. Филтрирање је мука.

                     Мало, по мало, баш је дигитализација тема једног од мишљења које ми је привукло пажњу. Не толико са идејом, већ и са начином презентације исте. Не знам ко је, неки професор, неко предавање, надам се да је неки признати Универзитет у свету, иза камере публика, надам се студенти са којима предавач комуницира и износи своју теорију око последњих дешавања. Признајем, ово је за мене било пуно нових информација. Од тога да вируси јесу организми али толико прости јер су у ствари излучевине болесних, или нападнутих, ћелија до виђења човека као електричног, хајде упростићу и рећи, система. Интересантно. За мене, ново. Потпуно.

                И као што то увек бива, ово је објављено на порталима, сајтовима и ко зна где, код оних којима овај говор прија и који желе да ово виђење ствари искористе за своје циљеве. Ја се овде од тога одмах ограђујем. Свако има право да сматра шта жели, ко сам ја да му намећем своје мишљење.

Серијал. Део: четврти. Покусни кунићу, брате мили

                Немој да се неко случајно усудио да ми пребаци да негирам постојање овог најновијег изазивача смрти широм света! Да му није пало на памет. А још горе ћу да се посвађам са оним ко ми каже да сам измислио неку теорију завере након размишљања које следи.

            Стојим у стану, распремам сто после оброка, деца се играју а на радију вести. Једна држава се бори са повећањем броја заражених, друга затвара све, следећа се припрема и тако даље. Застадох са распремањем, скоро да ми испаде тањир из руке кад ми прође кроз главу помисао да сам један од милиона покусних кунића! Помислио сам да сам део експеримента који има за циљ да објасни послушност људског рода. У тренутку сам видео слику празнине. Градови, насеља, улице, све празно. Како је то заиста могуће? Како је могуће све људе различитих вера, уверења, култура па и боје коже уверити у једно и натерати их да послушају? Пази, Кинез из неке припиздине, Американац из Вол стрита, Немац из Шварцвалда, Нигеријац који буши Африку тражећи нафту, Аустралијанац из Аутбека, од вотке надувени Рус или Француз црвен у лицу од превише вина, Перуанац са ацтечком крви или Србин из Шумадије, и сви они једнако слушају иста наређења!? Покусни кунићи немају кад да размишљају. Раде шта морају или ће ићи на обдукцију. Нема ту много избора. Некако сам, у том једном маленом тренутку, осетио емпатију са тим лабораторијским животињама. Да ли је могуће да је неко извео овако обиман експеримент послушности људског рода? Али стварно? Или још горе, да није у питању неки социлошко-економски испит зрелости светског поретка?

            Још увек желим да се одупрем таквом начину резоновања јер не видим где тек то може да води и уважим већ изнесено размишљање о настанку нечувене самосвесности свих на свету. Бар се трудим.

Сећаш ли се Барбара

          Прегледајући гомилу докумената и цртежа од многих подизвођача и добављача на послу, наишао сам данас на једно име. Познато. Старо.

         И чудно је то, како једна мала ствар може на доста тога да подсети. Некад је довољан мирис печеног хлеба па да се сетим кратког одмора, још као четврогодишњака, код родбине у Босни. Мирис пите са кромпиром па да се сетим како сам са тетком у селу месио исту. Свеже куваног млека или покошене траве па да ме врати годинама уназад на лета проведена на селу код бабе и ујака. Музика ми чини исто. Када крене нека песма, могу тачно да се сетим када сам је чуо, уживао у њој и коју сам девојку тада волео. И колико она мене није. Одређена места и грађевине, како на пример, Саборна црква у Београду. Кад год прођем поред, сетим се читаве драме око моје жеље и потребе да постанем крштени православни хришћанин и кумовања најбољег пријатеља. Неке моменте одатле заиста желим да изоставим али су и они ту, нажалост. Тужно али истинито је и да гробља заиста подсећају на многе људе. Не толико на догађаје колико на људе. То им је и циљ, рекао бих, да не би нестали из заборава или били потиснути свакодневним догађајима у животу.

         Након много година, прочитах једно име. Барбара. Није уобичајено, ни модерно, рекао бих чак и да га данас имају само госпође и даме у позним годинама. Е сад, нисам никад упознао неку Барбару а самим тим је ни волео али се сетим Жака Превера и његове поезије. "Барбара". Први пут сам је прочитао током гиманзијских дана и запамтио је. Тада сам осетио дубину тих речи. Погодила је мој центар за романтику. Нисам тада осећао неку велику љубав према некој девојци. Једноставно сам је разумео. Осетио. Доживео. Остала ми је урезана читава сцена неког француског градића, који се спрема за рат, младића који види девојку у коју је заљубљен последњи пут док киша пада и тугује заједно са њим испод брестова.

                 Јеби га, рекох да ми је погодила центар за романтику.

Жак Превер

(Jacques Prévert)

Барбара (Barbara)

Сећаш ли се Барбара, падала је киша непрестана

над Брестом тога дана, а ти си ишла насмејана

покисла, озарена, очарана, под крупним капима кише

сети се Барбара, сретох те у улици Сијама

смејала си се, и ја сам се смејао

сећаш ли се Барбара.

Нисам те познавао, ниси ни ти мене

сећаш ли се, сећаш ли се тога дана

и не заборави га.

Један човек испод неке капије, заклоњен

викнуо је твоје име, Барбара

а ти си потрчала њему по киши

покисла, озарена, очарана

и бацила си му се у загрљај.

Сећаш ли се Барбара,

не љути се што ти кажем ти

јер ти кажем сваком кога волим

па чак иако га не познајем.

Сећаш ли се Барбара и не заборави никад

ту кишу тако бледу и тако срећну

ту кишу над морем, над арсеналом

над бродом из Цезана.

Ох, Барбара

велика је свињарија тај Рат и шта је са тобом сада

под кишом од гвожђа, ватре, челика, крви.

А онај који те је стезао у загрљају, заљубљено

да ли је умро, нестао ил је још жив.

Ох, Барбара

још увек киша пада над Брестом као што је падала некада.

Али није то исто, јер све је порушено.

То су само посмртне капи кише, ужасне и очајне.

А није ни онај потоп кише, гвожђа, челика, крви

већ просто киша из облака који нестају као пси

као пси које доноси водена струја из Бреста

да иструну негде далеко, врло далеко од Бреста,

од кога није остало ништа.

Ко зна француски, нека ужива у оригиналу.

"Rappelle-toi Barbara

Il pleuvait sans cesse sur Brest ce jour-là
Et tu marchais souriante
Épanouie ravie ruisselante
Sous la pluie
Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest
Et je t'ai croisée rue de Siam
Tu souriais
Et moi je souriais de même
Rappelle-toi Barbara
Toi que je ne connaissais pas
Toi qui ne me connaissais pas
Rappelle-toi
Rappelle-toi quand même ce jour-là
N'oublie pas
Un homme sous un porche s'abritait
Et il a crié ton nom
Barbara
Et tu as couru vers lui sous la pluie
Ruisselante ravie épanouie
Et tu t'es jetée dans ses bras
Rappelle-toi cela Barbara
Et ne m'en veux pas si je te tutoie
Je dis tu à tous ceux que j'aime
Même si je ne les ai vus qu'une seule fois
Je dis tu à tous ceux qui s'aiment
Même si je ne les connais pas
Rappelle-toi Barbara
N'oublie pas
Cette pluie sage et heureuse
Sur ton visage heureux
Sur cette ville heureuse
Cette pluie sur la mer
Sur l'arsenal
Sur le bateau d'Ouessant
Oh Barbara
Quelle connerie la guerre
Qu'es-tu devenue maintenant
Sous cette pluie de fer
De feu d'acier de sang
Et celui qui te serrait dans ses bras
Amoureusement
Est-il mort disparu ou bien encore vivant
Oh Barbara
Il pleut sans cesse sur Brest
Comme il pleuvait avant
Mais ce n'est plus pareil et tout est abimé
C'est une pluie de deuil terrible et désolée
Ce n'est même plus l'orage
De fer d'acier de sang
Tout simplement des nuages
Qui crèvent comme des chiens
Des chiens qui disparaissent
Au fil de l'eau sur Brest
Et vont pourrir au loin
Au loin très loin de Brest
Dont il ne reste rien."

Серијал. Део: трећи. Још корак дели цара од дувара

      Широм Европе се затварају људи у своје домове. Немачка и још неке друге државе одолевају.

      Синоћ се огласила најважнија жена у Немачкој, неки кажу и у целој ЕУ, да нагласи колико је невероватно битно да се сваки становник Немачке дозове памети, схвати све озбиљно и прати мере социјалног раздруживања. Јер, то је једини начин да се све успори, да се научницима створи довољно времена да направе лек или терапију а да се старији и уопште угрожени сачувају.

          Јутрос гледам кроз прозор на заједнички паркинг два велика ланца продавница. Типичне продавнице тј самоуслуге где се продају хлеб, млеко, месо, воће и поврће компанија. Ништа више нити мање купаца. Али шта је другачије? Прво, не поштују шта је вече пре тога речено од највише инстанце у држави. И друго, можда још важније, старијих људи колико хоћеш. Али оно баш старијих, са шеталицама. Јебем му миша, ако су они најугроженији, ако сам ја са децом у стану, ако ми излазимо напоље само у најминималнијем могућем обиму, куда ће најугроженији у највећу гужву? Затворише школе, сва окупаљања а све у фазону да не ширимо вирус и заштитимо најугроженије, а угрожени се понашају као да нису чули било које вести последњих пола године и пуца им курац за све препоруке.

             Цар има још један корак и дувар му је иза леђа! Ко није схватио речено синоћ, онда је стварно глуп или безобразан до корица. Дакле, шта сам схватио од свега што је речено синоћ речено дипломатским и нашминкано културним речником политичара? Или ће сви да се придржавају правила и остану у својим кућама или ћу да истерам војску и полицију да вам гура пендреке у гузице, пише папрене казне и тера вас у станове к`о овце у торове, маму вам јебем бре ону непослушну! Биће да је снимак ипак ишао прекасно па је већина старијих припадника заспала пре.

Серијал. Део: други. Присилно отуђивање

             Само је једна ствар примењива у циљу смањивања ширења вируса. Престанак друштвеног понашања. Одузимања онога што је човек од свог постанка најснажније развијао кроз ДНК.

          Човек није једина животиња на овом свету која воли да је у друштву. Којој савез са другим примерцима исте врсте прија и без чега неки тешко налазе разлог за устајање из кревета. Али је то доведено до екстрема. Сви и све мора бити доступно. Познавање себе, других и дељење тога достиже свој еволутивни врхунац. Путовања и до најзабаченијих крајева планете више нису проблем. Разноликост језика, култура и удаљеност су одавно превазиђени технолошким достигнућима.

            Свуда нас има. Е то сад мора да престане! Ко је непослушан, биће натеран. Војска и полиција су ту да пендрече непослушне и сузбијају инат или неразумевање. Мора да нас фали. Да нестанемо на неко време. Да се сви, к`о пужеви, увучемо у своје кућице и тамо балавимо. Простирање слузавих трагова на све стране, више није пожељно. Морамо да се отуђимо, да се одвајамо, да се изолујемо, да се напољу чују само звуци природе.

          Док ово пишем, размишљам и замишљам тај призор. Сунце ти пољубим, колико је то утопистично, чудно, готово немогуће а опет, некако привлачно стање. Већ ми пријају јутарњи зраци сунца на образу, свеж ваздух који улази у просторију, птичије цвркутање које буди природу и нуди јој миран дан где све може да тече онако како хоће. Дрвеће буја јер нема издувних гасова, цвеће бива опрашено и више него што му треба јер се инсекти крећу више него пре и уопште, све некако ужива и користи шансу када се човек склонио. Склонио се, да не смета. Ух, колико ово може да годи природи и планети.

         Знам, нема од тога ништа али се искуствено показало да је смањивање контакта решење за смиривање експоненцијалног ширења вируса. Као да је природа нашла скоро па савршен систем одбране против људи. Ударила је на оно што нам је најпотребније. Тако мали организам, који није чак ни свестан свог постојања, а тако добро прилагођен да искористи нашу слабу тачку. Па зар то није савршенство природе?

          Само будале неће видети предности останка код куће, са својим најмилијима или са својим мислима. Толико смо убрзали своје животе што ниједна друга животињска врста нити може, нити жели. Време је да ово искористимо да се вратимо коренима. Нама самима. Да видимо ко је то поред нас, кога волимо, ко нам треба и зашто нам треба. Да изведемо и себе и своје мисли на чистац. Можда је тај малени организам заиста решење за повратак правим људским вредностима. Ја знам да ћу да искористим ово време најбоље што могу, тако да га ни ја, ни моји најмили неће заборавити.

Дочеках и ја моју крмачу

Црвена крмача. Зашто црвена? То јој је боја. А зашто крмача? Па ето, онако, од милоште. Мања је, компактна са повећим мотором а бога ми и тешка је. Уме да ме изнервира а и изненади кад се споро креће. На крају, комбинација је дошла из паралелног света где су једном од чувених тркачких модела Мерцедеса тепали да је црвена крмача. Опет што због боје, што због димензија. Свакако се надам да ће фотографије да објасне више од речи. Хонда. Моја Хонда. "Honda VFR 800".

Година прође како се она и ја дружимо а ја се тек сад хвалим. Шта да кажем. Једноставно ме није ишла куцана/писана реч.

Серијал. Део: први. Друштвена лудост или васкрснуће самосвесности

                    Шта се тачно догађа у свету данас? Јесте, догађа се свашта али циљам на дешавања око овог вируса са истим именом као мексичко пиво од кукуруза.
                 Како је дошло до тога да миц по миц, једна по једна држава постају свесне те неке опасности, коју не желим да негирам нити се шалим око тога већ само да њену величину ставим под знак питања, коју овај вирус шири? Тачније, колика је та опасност уопште?
             Идем редом. Појавило се у Кини. Они изоловаше град колико су могли и извршише одмах испитивања како би упознали вирус, тог малог непријатеља а све да би се боље припремили за борбу против њега. Први су саставили неку слику о болестима које изазива, како се манифестује по узрастима, ко је најугроженији, ко најмање и све су то представили свету. Представили и упозорили јер је немогуће знати колико је људи, пре изолације, било можда заражено и отпутовало негде.
                  Шта је остатак света урадио? Правио се арогантан. "Па да. Тако им и треба кад једу све и свашта", и сличне будалаштине. Сви су кулирали и правили се Тоше. То је тамо, негде, далеко, дубоко у Кини. Јебеш упозорења да се лако шири, тј преноси. Онда је мечка заиграла и пред европским вратима, сви су се и даље глупирали. Најглупљи су испали Италијани. Врло брзо су раширили вирус на најглупљи могући начин. Преко мреже кућних доктора. Иако је постојала опасност од новог вируса, они су тестове на исти потпуно искулирали. И тако је, за кратак временски период, око 150 доктора заразило близу 500 пацијената који су долазили због разноразних симптома. Доста их се жалило на прехладу или нешто налик на грип. Контрола? Вирус из Кине? Ма јок. Онда се разболео, са свим најгорим компликацијама, наставник физичког, мушкарац који "пуца" од здравља са својих 38 година. Једва је претекао. Ау!? Одмах фрка и паника. То што је у Италији почело пустошење продавница, то је било за очекивати, али остатак Европе? "Жабари. Класика. Шта они знају шта је контрола и хигијена." Арогантно до зла бога.
              Све што се даље дешавало, дешавало се захваљујући медијима, друштвеним мрежама на интернету и порукама између самих корисника. "Почело је!" "Крај је ту!" "Људи, идите у продавнице што пре! Спремите се за најгоре!" "Имајте спремно у становима и кућама за најмање десетак дана" И тако даље и тако ближе. Јесте, појавише се и на тв-у неки министри, лекари и гласноговорници здравствених организација. Саопштења су била или смешна или ниподаштавајућа или позивање на највишу могућу пажњу. Ова невероватна, мени бар, незапамћена мешавина панике и кулирања се раширила брже од самог вируса. Стигла је тамо где вирус није могао ни да привири. Било је насеља где више није било ни брашна, ни шећера па ни тоалет папира. Једна баба је у Немачкој позвала патролу Полиције да интервенише. Зашто? Па зато што је нестало гуз-папира! И шта су полицајци требали да ураде, према њеном схватању ситуације? Да натерају газду да извади све из магацина а не да скрива од њих. Не да бих јој одвалио казну за ово већ и незапамћену шамарчину! Одмах, ту, на лицу места! Арогантна бабетина са усраном гузицом. О средствима за дезинфекцију нема потребе ни да причам. То је нестало као да никад није ни постојало.
     Шта је остало у продавницама? Сапун! Из незнања, из панике, из необавештености, свеједно одакле је дошао тај превид пустошеника али је сапун сасвим поносно преживео на полицама. Када сам ово чуо и видео, схватио сам да се нико од овлашћених није потрудио да објасни да је сапун основа за одбрану од вируса. Средства за дезинфекцију су бактерициди, не убијају вирусе. Они то преживе али темељно прање руку са најобичнијим сапуном и млаком водом не могу да издрже. Тако бивају физички скинути са коже и баш се тада смањује шанса да дођу до циља. Уста и носа и дисајних канала.
         Како то да нико, нигде на свету, осим у Кини, која чак важи за државу затворену за информације, није стао на бину и објаснио основне принципе и сазнања до којих се дошло у том тренутку? Како то да нико није стао на крај ширењу којекавих вести и информација које ничему нису служиле осим латентном изазивању панике и страха? Све што су званичници учинили је било у фазону: "Немојте паничити. Чинимо све што је у нашој моћи." И тако по сто пута на дан. Е да га јебем! Кад ми неко сто пута каже да не паничим, ја се успаничим! Јеби га, психологија човека је таква а то сам учио још на досадним часовима Психологије у гиманзији. Како тачно да се одупремо паници, није нигде споменуто. За ову чињеницу, највише кривим све власти ван Кине.
               Дозвољено је ширење вести, ма како оне непроверене биле. Број оболелих, заражених па и мртвих је најважнија вест. Данима. А шта је са онима који су оздравили? Ту и тамо се спомене да су најугроженији они са хроничним болестима и старији, преко 70 година. Стварно!? Ау, каква новост. Па ти најугроженији су увек, мученици, угрожени. Не смеју на сунце, кад је лето у пуном јеку, не смеју на хладноћу, препоручено им је да се вакцинишу против грипа и све тако редом и сад су они најугроженији!? Јебем ти, па биће да ни топла вода није постојала до сада. Открише нам је. Хвала им. Свестан сам да се лоша вест добро продаје а добра не. То су медији искористили. Једина добра ствар која је од њих дошла је што су нас упозорили да се у Кини нешто уопште и догодило. За све остало су криве теорије завере. Како је све ово да би се сјебала кинеска економија, онда су ту Американци први на које се намигивало, па како су Руси паметно одиграли јер сад сви криве Амере али најбезобразнија и најарогантнија теорија је била како је све ово намерно направљено у некој лабораторији и да може да закачи оне који имају ДНК жуте расе људи! После само пар седмица, Италија парализована. Хм, нисам имао појма да су они директни сродници жуте расе. Која будалаштина.
     Нико да каже како се манифестује зараза, шта је за очекивати, које су превентивне мере и слично. Истина, само је речено перите руке. Али није да се од овога не умире чим се добије. Постоје симптоми, ступњеви евентуалних тежих обољења, период инкубације, осетљивост на топлоту, хладноћу, животни век на металу, пластици, одећи... Нико, ништа! Због чега се то прећуткује? Због чега се не објашњава шта чинити а шта не чинити? И сад, кад број заражених експоненцијално расте, иде се на забрану окупљања, затварање школа, универзитета и уопште места где се људи иначе окупљају. И докле тако? Докле се мисли решавати проблем одвајањем људи од других људи? Јесте, тако се спорије шири и мања је шанса да угроженији буду изложени вирусу али зар је карантин у доба "када све знамо и све умемо" једино решење!? Куку мени, ако је тако, онда има да се човечанство смањи за трећину. Најмање!
                    Овде долазим до самосвесности. Или последицá латентног страха, нисам сигуран. Поштују се одлуке о седењу у кућама. О карантину. Коме кажу да седи, да не излази, он то и ради. Ова појава је посебно изражена у нацијама познатим по послушности. У Италији су морали карабињери да реагују и спречавају бежање из затворених зона. Куд ли је бежао тај свет, не знам.
                 И где смо сада? Ево га март 2020. године господње, сунце лагано почиње јаче да сија, природа се буди из зимског сна а ми се сви затварамо и од других и од природе. Лудост или свесно понашање? Још увек нисам сигуран шта је. Опасно се двоумим. Време ће показати а ја се тренутно прибојавам да нам не увале нешто док смо овако омамљени. Да ли се нешто ваља иза брда? Живот ме научио да неко увек има план "Б". Грешим ли? Видећемо.