Happy Holi!

Yours truly... :)

Ресторани у Мумбају

            Нисам ресторански тип човека, у смислу да морам да једем у ресторану једном недељно па куд пукло да пукло. Више сам за кафанско дружење и опуштање уз добро друштво и још боље пиће и кафу. Ипак, овде су неки други разлози преовладали да с времена на време одем негде на клопу. Сматрам да је то један од начина да се упозна Индија. Нећу да спавам под картоном, то нисам ни у својој држави радио, нити ћу да пијем пића сумњивог квалитета, а бога ми и боје, већ сам одлучио да пробам храну и то на местима која су добила препоруке, а те исте препоруке су до мене стигле на овај или онај начин. Где и како окусити локална јела ако не у локалним ресторанима, је л` тако?

             Мумбај је велики, и превелик па не чуди што на свако мало има по неко да продаје храну. То су најчешће мешавине поврћа, зачињене и умотане у танко тесто па пржено у дубоком уљу. Самоса. Иако то све одлично мирише, нисам се усудио да то и пробам. Једноставно ми је то ипак превелик ризик. Да, знам, пржено је у уљу али оно што је унутра ми је увек под знаком питања... Јеби га, не седи ми се на клоњи три дана после укусног залогаја.

              У хотелу су ми и доручак и вечера по принципу "шведског стола" и увек су у понуди и индијска јела. Проблем је што су увек другачија од онога што би требала да буду. А како знам каква би требала да буду? Упоредио сам. Ишао сам у ресторане и пробао јела истих имена и схватио да је хотелски сто у ствари конфекција, масовна продукција да би стотињак, ако не и двеста стомака, било задовољно и пуно. Нема ту много места креативности. Нажалост.
         На послу је менза, кантина или како год је звали. Тамо је храна била интересантна у почетку. Сада сам већ ухватио систем по којем је спремају и лагано ми све почиње личити на оно од јуче. Осим када се ради о Пав Бађи или о прженој тестенини са Манчурионом. То је стварно укусно. Остало, па, ђене-ђене.
              Дакле, ресторани. Два су оставила највећи утисак на мене. Џафер Баис Дели Дардар ("Jaffer Bhai's Delhi Darbar") и Британиа и компани ("Britannia & Company"). Поред ова два, са изврсном храном, а ни амбијент није за не спомињање, ту је још и Индиго ("Indigo") као још један ресторан али не толико индијски колико сам очекивао. Вреди поменути да сам јео и у свима познатом Меку ("McDonald's"), Старбаксу ("Starbucks"), Доминосу ("Domino's") и Кафе Кофи Деју ("Cafe Coffee Day").
            Дели Дардар је одличан. Додуше, постоји још један који нема оно додатно име у називу и припада неком Арапину. Уопште ми се не допада. Фенси и та срања. Чак им је и мени чудан. Нисам ни ушао унутра. Али овај је... На више локација у Мумбају су отворени и сви нуде изврсну клопу. Мени је огроман, за Индију. Оно што сам ја мени наручио је било уједнои најскупље у менију. Ран Сикандари ("Raan Sikandari"). Шта је то тачно, не знам, али знам да се ради о јагњетини, читавој нози да будем презицан, исеченој у комаде и куваној у зачинима који су створили феноменалан сос. Љут, врућ и све у свему јебено одличан! Конобар ме питао, да ли ћу сам све да поједем? Како да му објасним дугогодишње славске тренинге, како? Само ти то синак донеси па ћемо ја и јање малено да попричамо. Е сад, мана у целој причи је што Индијци готиве коске. Кажу, то појачава укус кад се скувају. Мммм, да. Лепо је то све али месо бре. Било је и меса, узео сам и обични "нан", нека врста тортиље која се свежа спрема и једе топла, и најео се само тако. Коске сам ређао једну на другу. Кад сам завршио, упитао ме да ли желим да ми запакује коске и остатак умака да понесем. Е! Коске да глођем? Немо` се свађамо синак, може? Објаснио ми је да је најлепше те коске олизати и исистаи средину из њих. Индијски начин. Нека је. Када ми неко спомене јагњетину, ја при том ни не помислим на коске, главе, мозгове, изнутрице већ на месо бре! То сам појео. Ко хоће да глође кости, нека му их. Попио сам лимунаду и било је врх, врхова. Прсте сам полизао. Колега је узео неку пилетину из тандори пећи. Рече да му је било некако суво. Па и тражио је неко једноставно јело јер није био гладан. То би мени било предјело. И возача смо повели да клопа с нама. Прво је било, нећу, нећу и онда је пристао. Не волим да се убеђујем и пристао је баш кад сам ја престао да га консултујем. Човек је, као и већина Индијаца, вегетаријанац. Поред тога што је и муслиман. Наручио је неко јело са тофуом и поврћем. Појма немам како се зове. Укусно је, пробао сам али `беш све кад има јагњетине и то тако добро спремљене да ја нисам ни о чему другом размишљао већ кад и како бих могао поново код њих. На скали од 1 до 10, чиста десетка. Браво Дели Дарбар. Са све Џафером и тако даље. Заборавих цену. Три јела, три пића, две порције оног нана су изашли, са све бакшишом, 20€.

Моја порција је била највећа, најскупља, најукуснија, најзачињенија и са највише костију.

                 Британија и компанија. Која Британија, која компанија, појма немам о чему се ради али је ресторан донео више од очекиваног када сам га први пут угледао. Велики натпис, двоје мањих врата. Није баш много обећавало. Онда се промолио старији човек, позвао ме да приђем. Учинио сам тако а он ми рече ако хоћу овде да једем морам да се пријавим, да дâм име па ће ме прозвати чим буде било места. Чињеница да се чека на место је већ била добар знак. Убрзо се место створило и колега, ја и возач (не исти као и приликом обиласка претодног ресторана) добисмо место. Поручили смо оно што поруче сви који уђу унутра. Пилав. Ја сам узео Кима Бери Пилав ("Keehma Berry Pulav") а колега варијанту истог са пилетином. Не воле Немци јагњетину па то ти је. Возач је опет вегетаријсног типа па му је и оброк био у том стилу. Кима је млевено јагњеће месо, дуго кувано па се преторило у једноличну масу, која има изврстан укус. Неко "грожђе" би преко, нешто од шећера и све у свему јединствен утисак остављен на моја непца. Јео сам и нисам ни реч рекао док нисам тањир олизао. Овог пута Пепси је залио све ово а за дезерт узесмо сва тројица, опет класику по којој је овај ресторан на далеко познат. Карамел кастард ("Caramel Custard"). Шта је то тачно, нисам сигуран. Мрзело ме да лутам нетом и тражим објашњења за нешто што реално не разумем али је као неки пудинг са јајима. Прелив је био са укусом карамелизованог шећера и баш ме брига шта је то тачно било. Било је укусно и нисам се ни једног трена покајао што сам чекао да уђем. Остатак приче ће испричати фотографије. Цена, да је не заборавим, иста као и у претходном ресторану, опет су била три јела, три пића али и три дезерта. Скала се опет закуцала на броју десет. Овде вреди поменути да смо колега и ја очеви синова који на исти дан славе рођендане. Мој је прославио 3. а његов 22. Па добро, мало је старији од мене а имао је и мање година кад је постао ћале у односу на мене. Лепо смо их прославили на другом крају света.

Персијска и иранска кухиња. Не знам географију али је то по мени исто.

Гомила натписа. Чиме може да се плати, немој да се расправљаш са управом ресторана...

... управа има право да провери свакога и свачије ствари које сматра сумњивим, гости да пазе на своје ствари и локал задржава право на то кога ће да угости.

Фотографија је фотографија а укус је нешто друго. Непоновљиво. Слатко, слано, љуто, хрскаво, меко... Бери кима пилав није разочарао.

Фотографија оснивача ресторана. Двојица, чини ми се да су браћа, су толико стара да би требало да су његови синови. Имају, брат, брату, око 90 година. На улазу, назови рецепцији, ради један који би могао бити унук овоме са слике. Ликом је веома сличан. Он ми је узео име. Један од двојице маторана нам је пришао и питао ко смо, одакле смо. Рекох да сам из Србије па додах и бивша Југославија, зарад лакшег објашњавања. А он ће, а Србија, па знам где је Србија. Жао ми је због рата са Хрватском и проблема у Босни. Али онај Новак Ђоковић игра одличан тенис. Свака му част. Колега рече да је из Немачке. Њих двојица су нешто мало око политике разглабали јер су овог месеца избори и у Индији и породица Ганди је већ досадила и богу и народу. Оно што је први успео, остали неће никад! Ипак смарају. И прво што је матори рекао је било: "Није она Меркелова толико лоша. Ево, да видиш колико је добра, ево ти сви чланови Ганди породице у замену за њу!"

Нису пореклом Индијци и не скривено готиве Уједињено краљевство. Ово двоје гледају на све госте. Једини детаљ који ми је био потпуно непотребан у читавој хармонији старог Бомбаја. Не Мумбаја. Бомбаја.

Карамел кастард. И даље не знам шта је али је укусно!

Испод певца, да, да, који број стоји? 1923. Ето га... Година оснивања.

Овог мачка, мачку, шта ли је, нема ко није сликао. И нико не узнемирава. Чак је и овај иза с времена на време покушавао да је порбуди. Ма јок. Само се промешкољи, окрене и настави да куња. Царица.

Само што изађох из ресторана, мимоиђох се с кравама.

                 Индиго је, за мене, био разочарење. Смештен у најскупљем делу Мумбаја, у Колаби, иза најнадрканијег хотела Таџ Махал који гледа на Капију Индије, није понудио много у односу на репутацију која га је пратила. Тамо не бих ни у лудилу покушао да тражим добар ресторан, да не би шефова који су дошли са представницима клијента и пар пословних колега из Америке. Нађосмо се тамо, после пар тренутака свако је имао мени у руци. Као прво, премало за толико име. Одабрао сам рибу. Очекивао сам типичан индијски ресторан, чак је и име "Индиго", кад оно европска и америчка јела. Била су, на дну, један или два представника Индије.  Добро де, јасно ми је да се не ризикује много са пословнм партнерима али јеби га, ипак смо сви били у Индији а нико од нас није био Индијац. Па шта је требало да очекујем? Сарму можда... Свеједно. Послуга је била на месту а јело, онако. Укусно и фенси. Велики тањир, порција на средини и тако. Смара ме то. Опасно ме смара. Дезерт, нешто са чоколадом, пиће, не сећам шта сам јео и то је то. Било је укусно, не могу да грешим душу, али се свеукупни утисак доста мали. Нисам платио, нити сам гледао цену, па је ни не спомињем. Скала је негде на средини. Шета од 5 до 7. Ни мање, ни више. Нисам фоткао. И није ми жао.
                  Представници такозване "брзе хране" су само представници. "Мек" није ни "М" од онога на шта сам навикао код њих. Једино што је исто са ланцем овог ресторана у Европи је знак, испод којег пише да је то "породични ресторан" (!), затим пилећи "бургер" са сиром и нешто са рибом. То нисам хтео да пробам па сам узео индијску замену за Биг Мек. Зајебах се. Све је на бази пилетине. Телетине, јунетине па макар и старе краветине, једноставно, нема! Уместо белог соса са белим луком, овде је био неки индијски, светло браон боје, у фазону неког чудног карија. Једва поједох. Био сам гладан и не бацам храну. У Индији једем све осим ако није покварено па какво год да је. Узео сам после и чоколадни мафин са кафом. Чоколадни мафин је леп на изглед али ми није јасно који курчеви какао користе!? Црн колач као да су га у боју умакали, чоколаде и нема, а ако је има, онда се не осећа. Као да је комплетан колач прегорео. Срамота. Срамота за "Мек". Мене заболе, а још више заболе оне што раде. Ово је једини ресторан брзе хране у којем сам се сит начекао. Пришао каси, наручио, платио и уместо послужавника са наруџбином, ћушнута ми је цедуља са бројем. "Шта је ово? Шта да радим с овим?", питао сам збуњено. "Горе је екран, господине. Кад изађе ваш број, преузмите поручено." Е јеби га. Чекао сам иако сам био једини. Пре мене није било икога а после мене, једно 10 минута, нико није пришао. Да је бар било укусно као и свуда него... једино је цена била као свуда. Само 4. Жао ми је Роналде МекДоналде.
                Старбакс је имао одличну кафу. Појео сам сендвич са прженом пилетином и узео чоколадни колач. Овај колач је доступан свуда у свету у овом ланцу ресторана и нема бољег. Сендвич је испунио очекивања, био је довољно зачињен и јестив. Колач, муко моја. Опет лош какао или шта ли је али није све било како треба. Појео сам, није да нисам али није било на висини задатка. Е да, и овде сам чекао. Зашто? Не знам. Наручио сам најједноставније ствари које су већ имали спремљене. Штета али у сваком случају боље од тужног "Мека". 6 и то само зато што је кафа била одлична. Цена је била исто као и свуда у свету, око 6€ за комбинацију.
               Доминос је амерички ланац брзе хране који продаје претежно пице и слична мала пецива која подсећају на италијанску кухињу. Наручио сам пицу са комадићима пржене пилетина и екстра сиром. Стигла је не тако брзо али је тесто било добро. Види се да је свеже развучено. Меса довољно, сир је био како треба али зачини су опет били претерани и типично индијски љути. Јебеш га, па мора ли и пица бити оваква? За разлику од претходна два, најео сам се иако сам наручио најмању. Пице су са дебелим тестом и то дефинитивно засити. Фанту сам почео пити али је нисам могао завршити. Три пута сам проверавао шта пише на паковању. Фанта, компанија Кока-Кола али боја. Дречеће наранџаста. Не може нико на овом свету да ме убеди да постоји наранџа која ће произвести ту нијансу. О шећеру нећу ни да причам. Још мало па сам могао да га крцкам у устима. Индијци воле те упадљиве боје а оно што је слатко је претерано слатко. Једном сам узео чај са шећером, оно, као да пробам и никад више. Све у свему, најео сам се а пиће је такво какво је. То им се не може узети као минус. 7 јер сам био сит. Ценовно се уклапају у Индију. 3€ за све.
             Последњи у низу је индијски одговор на Старбакс и сличне. Узео сам кафу, америчку, и парче торте са чоколадом. Прво што сам помислио, види ти њих, па ово је на први поглед у фрижидеру исто као и код велике конкуренције. Кафа, одлична. Изненађујуће одлична јер Индија није позната по њој већ по чајевима и врло често се то црно у шољи не може назвати кафом већ бућкуришем. Кафа је стигла у чаши, хмм, добро, нема везе, док се из парчета торте изливао фил. Чудно. Пробам и схватим све. Фрижидер не ради, не хлади. Колач је био топао и као подгрејан. Лош какао, као и код Роналда, с тим да је овде шећер одиграо главну улогу. Други залогај је био немогућ. Нажалост, ово је први пут да сам оставио нешто у тањиру, у Индији, не поједено. Да сам само попио кафу, била би 7, овако, муко моја, једва 4, једва. Цена је била ситница.  Све скупа 2,5€.

Кафа у чаши, добро, де, још и некако али колач, баш никако.

             Нисам горе споменуо јер тамо нисам јео али сам попио изврсну кафу. Кафé на првом спрату ултра скупог хотела Таџ Махал ("Taj Mahal") на самом југу Мумбаја. Био сам са колегом који је, пар година пре, испробао укусе и било је одлично. Две шоље етиопијске мешавине и 10€ мање у новчанику. Да ли сам их прежалио? После првог срка нисам ни помислио на то колико ћу да платим. Све и да је конобар тражио дупло више, добио би дупло више. Али им не дам највишу оцену јер се понашају надркано. Јесу најскупљи, види се, ма види се из друге државе се види али нема потребе да се то још и набија на нос. 8 и доста. Ипак сам само кафу попио.
               На крају, јесам ли задовољан? Јесам. Ово искуство само потврђује правило којим сам се увек водио. Једи локалну храну и пиј локално пиће. Ем је ту по приступачној цени ем је спремљено како треба. Ко год је у Индији покушао да направи нешто што није њихово, за шта морају да увезу зачине, зајебао је негде. Све је било добро до одређеног нивоа а онда тропа. Завршница, која чини сваку храну оном што јесте, је лоша. Зато, ко дође у Индију, нека ни сања да ће да поједе добар "стејк" и попије добру, `ладну "кокаколицу". Карији свих врста и подврста, пилави, јагњетина, пилетина и тандори пећ. Даље може да се иде али то је већ ствар воље и афинитета. Коме је до пива, Кингфишер ("Kingfisher") је кева. Коме је до вина, погрешио је државу. Сокови су увек изврсни јер имају своје воће које је увек свеже исцеђено. Ако опет овде будем долазио, а сва је вероватноћа да хоћу, сигурно ћу да направим круг по провереним ресторанима са додатком нових.

Adios Paco

Одлазак најбољег фламенко гитаристе

Виртоуз Пако де Лусија преминуо је изненада у 66. години од последица срчаног удара.

(Фо­то Танјуг)

Један од највећих гитариста света, краљ фламенка, Пако де Лусија, преминуо је од последица срчаног удара. Имао је 66 година.

Изненада му је позлило док се са унуцима одмарао на плажи у Канкуну у Мексику. Преминуо је на путу за болницу. У Алхесирасу, родном граду уметника, проглашена је дводневна жалост, јавиле су агенције.

То што није знао солфеђо није му сметало да постане најбољи фламенко гитариста на свету. Ноте су биле исписане у његовој глави и – његовим рукама. Био је представник две културе – шпанске и циганске и маестрално је знао да извуче најбоље из обе. 

Пре две деценије у интервјуу за „Паис” изјавио је да је читав живот проводио црпећи оно дивље из себе, интуицију и осетљивост. 

„У једном тренутку осетио сам потребу за знањем, школским знањем хармоније и теорије музике. Било је тешко ослањати се искључиво на интуицију, јер те то приморава да будеш хиперсензибилан”, рекао је музичар који је гитару почео да свира са шест година да би од осме до дванаесте проводио сате учећи да свира инструмент са којим је годинама касније опчинио свет. 

Солфеђо, како је признао, никада није научио. 
У интервјуу који је 2007. дао за наш лист, на питање да ли му је то што није школовани музичар некада било оптерећење, одговорио је: „Не, никада. Понекад што више знаш, твоја музика постаје компликованија. Моја музика долази више из срца него из главе.”

Рођен у сиромашној породици, рано је почео да зарађује за живот.
„Још као мали знао сам да што пре научим да свирам, то ћу раније моћи да помогнем породици. Са 12 година већ сам редовно зарађивао. Тада сам заиста био срећан. Уместо да похађам школу, путовао сам и свирао! У том узрасту ништа ти није тешко, јер тешкоће долазе с годинама”, изјавио је тада „бог фламенка”, како су га звали.
После успешних турнеја по иностранству, породица му се преселила у Мадрид и Пако 1967. снима прву самосталну плочу. Била је то „Прекрасна гитара Пака де Лусије”. Две године касније снимио је „Фламеко фантазију”, која је дефинисала његов стил свирања. И, почео је да ниже успехе. Широм света постао је познат 1973. после објављивања композиције „Entre dos Aguas”, која је 20 недеља била на врху шпанске топ-листе. 

Сарадњу са Џоном Меклафлином, Алом де Меолом и Ларијем Коријелом почео је 1977. Њихово заједничко музицирање, Пако је дефинисао као „мешавину музичара, али не и музике”. Исте године, Де Лусија је венчао девојку аристократског порекла Касилдом Варелом са којом је добио троје деце. То што су потицали из два различита света није им сметало да остваре хармоничан брак. „Понекад имамо различито мишљење о нечему, али смо углавном јединствени у свему и трудимо се да тако буде”, изјавио је током интервјуа за „Паис”. 

У Београду је свирао много пута признајући у разговору за „Политику” да му је код нас „увек било дивно”: „Публика у Београду је веома осећајна и увек се осећам добродошлим код вас. Упознао сам неке ваше одличне музичаре и радо слушам традиционалну српску музику”, признао је Пако де Лусија. 
 
У каријери која је трајала деценијама шпански виртуоз је пронео славу фламенка широм света. А на питање шта је за њега фламенко, одговорио је: „Фламенко је много више од музике набијене емоцијама. Фламенко је филозофија. Начин живота и скала вредности.”
----------------------------------------------
Страх од старости

Велики музичар отишао је изненада, не слутећи да се један од његових страхова никада неће обистинити. На питање новинара „Паиса”, чега се највише плаши, тада је четрдесетседмогодишњи Де Лусија рекао: „Плашим се старости. Плашим се да да ћу имати 80 година и да нећу моћи сам да се окупам. Плашим се да се нешто не деси мојој деци и мојој жени. Плаши ме недостатак осећајности код људи.”
----------------------------------------------
Први шпански гитариста добитник доктората на Берклију

Пако де Лусије, чије је право име Франсиско Санчез Гомез, рођен је 21. децембра 1947. у Алхесирасу у Шпанији. Први је шпански гитариста који је добио почасни докторат чувеног бостонског Беркли колеџа. Био је синоним за фламенко гитару и истовремено један од најоригиналнијих уметника овог жанра.

С. Ч.

Oбјављено у дневном листу "Политика" 26.02.2014. године.