Једном приликом, давно беше у неком тренутку сете и изненадне туге, у разговору са мајком дотакли смо се уопште родитељства, потомака и свега око тога. Она се у једном тренутку замислила, мало поћутала и рекла: "Толико година је прошло да сам се већ навикла на то да сам сироче". Како то, сад, какво сироче, по богу, шта причаш, упитах. Она, обриса пар суза с лица, па процеди како је већ дуго без оца и мајке.
Нисам успео да је убедим, у ствари нисам ни покушао, зашто бих, али сам покушао да јој објасним да не гледа на то тако црно. Али шта да јој радим, била је песимиста и кадкада склона тим тугаљивим моментима. Ја то видим потпуно другачије.
Рећи да сам слободан, било би превише, чак чудно. Нико ме није спутавао, увек сам добијао подршку за своја дела. И недела. Само, увек сам имао одређен респект према мојим родитељима. Поштовао сам их и трудио се да их не увредим чак и у поступцима за које никад нису сазнали. Тако сам одгојен. И даље имам одређену дозу тог поштовања, која ће остати са мном докле год дишем. Ипак, сада осећам да могу много слободније и много отвореније многима да кажем оно што сам само сматрао да треба. Како време одмиче, од како сам и ја, по мајчином схватању сироче, све лакше и лакше ми је да то чиним. Све мање и мање размишљам о тим речима. Кажем шта мислим па шта буде. Породица, пријатељи, посао, свеједно је! Не вређам, бар не још увек, нити причам кад ме не питају за мишљење. Кога интересује шта мислим и сматрам, добије доследан и искрен одговор. Али, бог ми је сведок, није то било баш увек тако лепо прихваћено. Као да сам људе око себе навикао на одређену дозу смирености, повучености и избегавања конфликта. Као да поједине изненадим тиме.
И лепо ми је! Баш ме брига. Заиста осећам ту слободу. Тај изостанак вагања речи и дела ми прија. Душа више не вришти, већ каже шта је питају. Имам само мој образ да уложим, нема више ничије части у томе, осим моје.
Можда је моја мајка била то "сироче" али ја сам онда извео револуцију душе!
