Prime Directive

И да будемо начисто. Вређање мене овде још и може да прође, задаћете коју рану мојој сујети, зарашће, нема везе, али вређање неког другог, на мом блогу, мојој авлији, не дозвољавам. Ово сматрам разбибригом и малом можданом гимнастиком а не огласним простором те ако неко жели некога да прозива, нек` лепо отвори свој налог па удри брате, сестро или шта си већ. Свађа и те клиначке глупости не долазе ни под који обзир! Није цензура већ немање разумевања за приземна срања. Ако ме нешто нервира и диже ми притисак је препирање ради препирања! Двоје не може да разговара ако имају исти став, то је јасно ко летњи дан у подне, али контрирање зарад самозадовољавања личне малограђанштине заиста нема шансу. Аргументовани ставови долазе у обзир, то волим и много ценим и надам се истима. Унапред хвала на разумевању.

Понешто о мени

Моја слика
Половина људи има константну жељу да другима прича приче и објашњава очигледно. Ја спадам у другу половину. Ако имам шта да кажем рећи ћу/откуцаћу овде па кога интересује, интересује. А кога не интересује... изгубио је 10 секунди живота док је и ово читао. Нек` тражи бољу кафану!

... а кога интересује више података о мени:

уторак, 30. август 2011.

Стигли смо!

           Кренули смо из Немачке, коју смо напустили у близини Дрездена. Путовали смо преко Чешке кроз Праг и Брно, преко Словачке кроз Братиславу, преко Мађарске кроз Будимпешту и Сегедин. Данас смо рано ујутро, напокон, стигли у Србију.
         Пежоу је отказала пумпа за гориво неких педесетак километара пре Брна, код места Велке Мезиричи. Квар се догодио у 01,05 минута, ноћ између петка и суботе а Чеси не воле да раде викендима па је део могао бити наручен тек у понедељак. Сва је шанса била да ћемо кренути у уторак али су ме ипак пријатно изненадили кад су завршили шта треба у понедељак после поднева. Цене свега овога и нису биле толико пријатне, али `ајде де, шта се ту може. Све је то само новац... битно је да су главе на раменима, како је знао мој отац да каже.
         Толико за сад. Слика има али их нисам спремио за овај сто. Биће на неком од наредних.

недеља, 21. август 2011.

Висинске припреме

          Да ли смо све спремили? Не знам али знам да сам увек нешто заборавио кад сам ишао на пут. Увек нешто мало и некако небитно, а може да се купи у било којој продавници. Иритира сама чињеница да је нешто изостало. Ништа више.
Овог пута је наследник онај који поставља стандарде паковања торби и кофера. Тек кад њега опремимо и спремимо, мислићемо на себе. Следећег викенда крећемо пут Србије. Биће то интересантно искуство, сигуран сам. До тада...

 

Србија - Ваздух (Западна Србија)

 

 Србија - Земља (Источна Србија) 

 

Србија - Вода (Војводина)

 

Србија - Ватра (Београд)


Да ли су најлепше или нису је лична ствар али да су лепе, брате, јесу!


Иако сам се оженио и волим моју малену више од било кога, овај последњи снимак ми увек измами осмех на лице, а то је управо оно што ми треба пре загрљаја мајке Србије.
           А како ћемо се провести, е па, чуће се...

недеља, 14. август 2011.

Немачке речи и српски језик

          Давно су прошле године кад је „Швабо ударио“ али је тада толико снажно ударио да нам је скоро све зубе у грло сасуо. Ударио је и оставио добрану модрицу. Од тог ударца смо могли много да научимо али смо ми успели само по неку реч да упамтимо.
        Извесне немачке речи користимо и знамо шта значе јер смо их директно преузели те им је значење остало исто. Једини је проблем што се чини да смо се ми раније играли „глувих телефона“ са странцима па смо их запамтили онако како су нама звучале. Наравно, већина речи су техничке природе, да се тако изразим, што је и логично јер су Немци познатији по техници него ли по било чему другом. (Добро де, ту су пиво, кобасице, переце и сисате келнерице. Али је то одлика само Бајерна и није типично за читаву државу.) Одличан пример је шрафцигер. Сви знамо шта је и чему служи а настао је од немачке кованице „Schraubenzieher“ где је „Schraube“ у преводу завртањ (или већ одомаћено и једноставно шраф) а друга реч, „Ziehen“ је глагол и значи вући, извлачити. На крају крајева, и овај глагол самостално користимо кад нешто хоћемо да раздвојимо или отворимо, а не иде нам лако као што смо очекивали, те онда мора да се „цимне“ да би кренуло. „Zwickzange“ су сечице (тип кљешта) а само „Zange“ су кљешта. „Auspuff“ је издув али само „Puff“ у немачком сленгу значи јавна кућа, бордел, курварник. „Kupplung“ је спојница, квачило. „Getriebe“ бирач степена преноса тј. мењач. Групи техничких припадају још и „Rückwärts“, „Leergas“, „Anlasser“, “Dichtung“, „Schablone“ али и неке друге обичније, свакодневније речи, као што су „Bedienen“, „Unterhalten“, „Schutt“, „Lumperei“, „Wäscherei“, „Lärm“, „Reißverschlus“, „Sichernadel“ и од свих свакодневних моја омиљена реч је „Sparherd“, код нас шпорет. Овај израз Немци више не користе, застарио је, али је значио буквално грејно тело на којем се могло кувати а имао је и вратанца па је штедео дрва и угаљ јер се ватра могла контролисати. Хрвати кажу штедњак. Тек су они буквално копирали немачке речи, изразе и кованице. Шпорет је имао тежак меч са зглајзнути (од „Entgleisen“ значи испасти из колосека) за прво место али је успео да победи. Примера, дакле, има веома много.
            Поред свих ових, директно преузетих речи, користимо и неколицину која има нешто, или потпуно, другачије значење у оба језика.

Шмекер (Schmecker)
Шта каже Вукајлија.
-   „Чешља се на опасно ако није кратко ошишан, носи само њему својствену гардеробу, кадар је да претуче и Вас и све које познаје, одликује се невероватним сексуалним способностима - ал' мало је тих са којима је општио јер за њега нема "добрих риба". Нон стоп држи исти флегматични израз лица (честа је цигара у полуотвореним устима), не смеје се ни кад чује урнебесно добар виц, јер је сваки "проваљен" или "фора за дебиле". Не поштује ни један закон, ни једно правило, јер је то за "пичкице" "млакоње" "мекушце". Гашење цигаре на делу његовог тела га не боли. Плакао није ни кад се родио. То не може да буде било ко. То може да буде само Шмекер.“
-   „Особа која уместо бомбона за рођендан почасти одељење са чоколадним бананицама и желе зеком! А у случају да је нека „страна“ чоколадица, сматрају га за идола! “
-   „Особа мушког пола, неодређених година. Један од позитивних феномена градског живота. Све ређа појава у друштву.
Одликује се добрим физичким изгледом, интелигенцијом, елоквенцијом, пристојним понашањем, лепим облачењем, манирима, духовитошћу, поштовањем жена итд. Из тог разлога је код жена врло омиљен и радо виђен у друштву, док код мушкараца изазива нетрпељивост, тзв. хејт. Предмет је ширег оговарања, како позитивног тако и негативног.
Некада ионако слабо раширена врста у градовима се под утицајем нових стандарда повлачи у илегалу, па је свеређа појава како на улици, тако и у ноћном животу већих градова, чиме је нарушена равнотежа, па је из тог разлога џиберско-есид-шабанска популација преузела примат. Млађа женска популација није упозната са деловањем градских шмекера и о њима се легенда препричава. У многим женским круговима је потрага за шмекером као потрага за светим гралом, нико није сигуран да ли постоји.”
-   „Често онај који то није.-Ево га Цоне Кантераш! Де си, Цоне, шмекеру, изашао си напоље да се мало подсетиш светлости дана, а?”
Вукајлија је овде понудила пристојно објашњење. Да додам још нешто, не би ваљало.

А које значење има у немачком језику.
Код Немаца ова реч значи „онај који проба“ илити „пробач“ у смислу хране. Е сад, како смо ми од тга дошли до онога горе, не знам. Једино што ми пада на памет је да се шмекер код нас односи на онога који „проба“ девојке. Мало вулгарно али јебем ли га... Бољег не могу да се сетим.


Хохштаплер (Hochstapler)
Шта каже Вукајлија.
-   „Хохштаплер је преварант; највише се ослања на мутне радње, закулисне, испод жита... Иако на моралној страни је стоји ништа боље – хохштаплер није битанга. Битанга је маље завијена у обланде – суровија и сировија. Хохштаплер је, међутим, савршени спој рибе и мачке. Тај плива где год да га баците и увек се дочека на ноге. Основна особина му је да скрива своје праве намере.“
-   „Преварант финих манира.”
Хохштаплера је и екипа „београдског синдиката“ лепо описала следећим текстом:
„јер на први поглед,
ја се сваком допаднем,
ја сам тежак хохштаплер,
не могу да пропаднем.
Обер преварант!“
Шта даље додати? Заиста.

А које значење има у немачком језику.
Веома сличну Вукајлијиној, али ипак не и потпуно исту, дефиницију нуди немачки језик који хохштаплером назива особе које се издају за оно што нису. Или се претварају да су образованији, да су вишег друштвеног ранга или бољег и признатијег занимања, а све само да би стекли (противправну имовинску, а какву другу) корист у новој средини где људи не знају ко су и шта су. Није увек у питању корист већ и сам став. Немци имају назив и тифштаплер (Tiefstapler) за онога ко нема високо мишљење о себи, а требао би.


Штребер (Streber)
Шта каже Вукајлија.
-   „Човек кога изезамо за цео живот у основној а онда сутра дођемо код њега да тражимо посао. -Дуле брате, куме рођени, легендо града не може човек да те нађе. -Изволите. -Дуле мајсторе зар ме се не сећаш? Ја сам онај Пеша што је покушавао да ти набаци рибе... -Обезбеђење! Избаците ову будалу, молим вас. -Дуле, брате рођени немо... Дулеееееее!“
-   „Штребери су некада биле особе без друштвеног живота и сексуалног партнера, власници цвикера са дебелим стаклима (тегле), неомиљени у школи и окружењу. Сада, особе које дају све испите у року и прилично се проводе при том. Готово комплимент. –Пајо, шта си урадио на испиту? –9 батице, а сад идем да се олетвам!“
-   „Израз који у основној и средњој школи примењују будући металоглодачи, вариоци, молери, итд, како би називали своје „другаре“, иначе будуће инжињере, архитекте, адвокате, докторе, итд...“
-   „Свако ко добије бољу оцену од тебе. Више то не мора ни петица да буде. –Шта си добио из математике? Ја кеца к`о врата... –Ћути, ја једва двојку... –Е, штреберу један! “
-   „Онај који носи Венеову збирку кад иде да кења.“

А које значење има у немачком језику.
Јеби га, исто као и код нас. Онај који много учи и све зна и увек се јавља да то знање и покаже и тако даље. Овој речи и није место међ` овима али ми се она допада јер се код нас баш користи.


Махер (Macher)
Шта каже Вукајлија.
-   „Особа која је у стању да вас доообро изјебе а да ви то не приметите док он не оде. –Брате, види што сам добро прошао... Види ал` сам пазарио!!! –Брате, па то ти је кинеско... –Ал` ме изјеба махер, маму му мамину! “
Добро де, није баш ово у потпуности истина, то сви знамо. Није махер увек онај ко некога изјебе, је л`, већ неко ко је једноставно способан да из сваке ситуације извуче корист.

А које значење има у немачком језику.
Представља некога ко „прави“ и то је то. Човек који има, што би наш народ рекао, „златне руке!“


Шверцер (Schwarzer)
Шта каже Вукајлија.
-   „Реч која је у Србији ретко коришћена до 1992. године. Означава човека који се бави трговином робом коју је до 1992. године било могуће купити у свим продајним местима (најчешће бензин, цигарете, кафа, а од 1993. и брашно, шећер, уље...). Први шверцери су били најчешће неугледни људи и тим послом су се бавили ради обезбеђивања голе егзистенције, и ћим су могли да пређу на неко друго занимање, напуштали су шверц. Данас шверцери, у изворном облику, готово и да не постоје. Они шверцери који су се дуги низ година бавили својим послом, тј. шверцом, а при том су имали политичке везе или су и сами били политичари, данас су врло угледне личности и називају се тајкуни. “
Ово објашњење ми се баш допало. Признајем да на све ово нисам на овај начин посматрао али има смисла.

А које значење има у немачком језику.
Шварц је „црно.“ Е сад, у сленгу се и овде каже за некога ко има нешто нелегално да има црну ствар. Да ли је „шверцовао“ или није, не знам.


Фрајер (Freier)
Шта каже Вукајлија.
-   „Момак који девојкама не скида звезде са неба већ мрак.“
-   „Србин у иностранству, који иде улицом, псује и коментарише људе. –Гле` как`и сте накарадни! Гле` ову молим те, јадна си. Види овог лика мајке му га...”
Тако рећи баја, даса. Нема му равног.

А које значење има у немачком језику.
Леп пример глувих телефона. Међу Немцима је фрајер онај који иде „на курве.“ Дакле, у Немачкој се не ваља поносити „фрајерством.“ Тотално друго значење.


Јаран (Jahrgang)
Шта каже Вукајлија.
-   „Становник ЈАР-а. –Де, јаране, мало мање у ту вувузелу дувај, Менделе ти! “
-   „Најбољи пријатељ који се нађе при руци кад си мортус пијан. Непознат лик, пас, мачка, бандера итд. Млада ноћ, око 02:15, палиш ка неком клубу, кад око бандере се нешто обмотава. Гледаш чудно, од бандере се чује монолог. Пијани колега: Е мој јаране, да знаш како ми није добро без ње а волео сам је к`о ни једну... Пролазиш, надаш се да те није приметио, да не би оставио бандеру и тебе смарао. Прођеш неких 20 корака, кад на степеницама видиш човек седи са кучетом. Помислиш, лепо човек крен`о да шета куче. Како прилазиш чујеш сличан монолог, рука полако креће ка челу... Човек се обраћа псу: -Е мој јаране, мене нико не воли сем тебе, како си само знао... “
Да се разумемо, у Босни је у свакодневној употреби док у Србији није. Осим ако није реч о некоме ко је пореклом из Босне.

А које значење има у немачком језику.
Jahr gang“ је било употребљивано за оне који су били заједно у војсци, „класићи“ али је међу млађом екипом заборављен израз.


Битанга (Bitte Danke) Мој фаворит.
Шта каже Вукајлија.
-   „Комад одеће који због претераног изједначавања полова више нема епитет „женски доњи веш.“ -Краљу, какве си то танге обук`о!? -Прво, то нису танге, него битанге, унисекс, то је сад ин. Сељачино...“
-   „То је онај који учини неки несташлук, подвали неком или некој, завара или превари неку особу. –Битанго једна, сву си ме испрскао. Рекао си да нећеш да свршиш одмах!”
Пропалица. Бољи синоним ми не пада на памет. Али одакле потиче? Како смо ми две куртоазне речи повезали у оволико лошу? Током окупације делова Србије од стране Немаца, тачније Баната, они су кренули у попис свега и свачега. Такви су Немци. Е сад, кад би пронашли нешто што им треба то су одузимали. При том су писали признанице и када би их давали рекли би: „Изволите“ и „Хвала“ кад би им домаћин то морао предати. Били су културни иако то није, ономе од кога одузимају, иоле битно. Наш народ није знао шта они који мој причају и све што су чули било је „бите“ и „данке“ па су их временом прозвали битанге.

А које значење има у немачком језику.
Нема га као израз „битанга“ већ постоји само „Bitte“ и „Danke“. Ово сви знају. Блам ме да преводим...

недеља, 7. август 2011.

Доста је било...

          Не могу рећи да ми је лако да куцам ове редове, нити сам икада помислио да ћу морати. Али авај! Разочарење је достигло врхунац.
          Редакцији интернет издања „Блиц“-а дугујем одређену захвалност. Већина мојих поштованих читалаца и пратилаца, овде у кафани, ме је управо тамо упознала. У границама виртуелности, наравно. Хвала им на томе. Хвала им на доброј забави која је трајала, релативно, кратко. Само пар година. Могло је и дуже али су они, од скора, скамењени од страха. Од некога, нечега... То сад није ни битно јер свако има своје разлоге због којих нешто ради, или опет па не ради и зато нећу да улазим у расправу око мотива. Епилог је битан. Рестриктивним и веома селективним пуштањем коментара, довели су ниво комуникације на нулу. Другим речима, умрла је. Овај блог је посвећен сећању, мом сећању, на дивне дане коментарисања и дружења са људима које сам упознао само кроз дух њихових речи. Неки од тих људи су постали моји гости у кафани коју сам, само уз њихову велику подршку, успео да отворим и да одржавам чистом и уредном. Шта се у њој догађа, сви знамо. Кафана је то... Једино се надам да мој одлазак са интернет странице „Блиц“-а неће отерати неке од гостију. То би дефинитвно замандалило и кафану. Јебеш биртију ако нико не свраћа, зар не?
 Надао сам се да ће се ствари променити. Нисам неразуман. Имам чак и стрпљења за промену. И чекао сам. Довољно сам чекао. Поставио сам себи неки рок. Четрдесет дана. Мало симболике није било на одмет али попа нећу звати. Пре четрдесет дана сам изгубио скоро и последњи трачак наде да се нешто може догодити. Сада је и тај трачак исчилио... Мене тамо више неће бити. Налог сам обрисао. Имам и превише, важнијих, ствари у животу о којима морам бринути тако да ми додатне не требају. Престало је бити забавно тако да... До виђења.
У знак сећања ево пар објављених и необјављених коментара. Не знам који су који. На жалост, нисам све коментаре чувао јер сам имао пар који би баш добро дошли у овом тренутку. Нема везе. Зато је ту и пар речи неких других људи.


„Београд је исти као и сваки други велики град и он је само огледало његових грађана. Под велики сматрам да је пребацио цифру од милион становника а и тај одраз из тог огледала под правим углом виде само они који су провели у њему дуже од метар дана. Са толиким бројем људи расту и проблеми али и број догађаја. Лепих и ружних. Сви ми који смо одрасли у њему, схватамо то тзв. лудило као нормално, као свакодневницу. Једноставно тако функционишемо ми и наш град. Скоро да више и не примећујемо колико он ври од разноразних догађаја. Почевши од обичног сређивања паркова па до концерта фадо певачице за који дан. Много тога доброг се збива али мука натера да се на то све заборави јер као што каже тетоважа на нози Џејсона Маринера „When we're good they never remember. When we're bad they never forget.
Касније ћемо само да приметимо да нам недостају дани, месеци, године које смо могли паметније да проведемо. Из тог разлога поздрављам овај текст као нешто што нам бар мало скреће пажњу са свакодневних мука на лепоту живљења. И морам, опет, да убацим мало БГ синдиката...
„...Ја кидам за Београд, у ватру идем за Београд,
живим за Београд, ако треба, гинем за Београд.
Примљен за Београд, пуно зла, мало добра,
без одмора борба, за без ограда Београд.
част и образ за без пораза Београд,
И ко год би да проба, сјебе мене, мој Београд,
биже нога-рука-рука-лакат-нога за Београд.
Београд је машта грехом везана за асфалт,
сирови битови, крвави гетови, прљави смеплови.
Мој душманин му брат, мој мир-мој рат,
руке горе сад, за Београд, мој град,
И прошлост и будућност, Бгд увек моја кућа,
И да чујем "Тако треба",
Живим за Београд и умрећу за њега, тако треба!...
...Газим кроз сивило, кроз бетон који ме одваја од природе,
корз гужву која би да ме увуче у себе.
газим кроз речи које су изгубиле смисао,
кроз односе који се не подносе са истином.
Кроз вино и пиво, кроз сукобе и бриге,
кроз музику и књиге, кроз живот газим.
Гледам око себе, кроз себе, тражим да пронађем,
а не знам шта тражим, чекам и јурим у непознато,
а сво време имам, а не знам кол`ко траје,
и не знам шта ме чека,
Слушам ветар и кишу и сунце и тишину
да ме науче да ходам како треба...“
Хвала Тијана, на овој дози оптимизма.“


„Знате онај осећај кад те засврбе леђа и то на месту које не можеш да дохватиш, нема шансе, а сврбиии... или кад ти упадне парченце хране између зуба а чачкалице нигде на видику... у оба случаја се сналазимо како знамо и умемо. Најбоље је ако је ту неко да почеше или ишчачка, јел тако? Мени стварно није јасно што су јој баш толико узели за зло што их је звала кад је била у невољи? Требала јој је помоћ. Жена је прочитала шта пише на њиховим полицијским возилима „To protect and to serve“ и ето хтела је да јој помогну“


„Моја мајка је радила у књижари цео живот и нагледала се и наслушала свакавих глупости од свакојаких будала које су се тамо појављивале. Исти су се стихијски појављивали. Кад год би неко „битан“ негде у масмедијима поменуо како је књига битна, почињала би, као на распродаји, повећана тражња „оних са шареним корицама“. Да је раније било куповине „књига на метар“, јесте, она ми је живи сведок. Седамдесет и нека... Дође човек, сав озбиљан, лепо обучен и шета и разгледа. Све је ок док не проговори. Чак је успео да их завара када је затражио „Историју уметности“ па кренуо да је прелистава, загледа, а та књига је увек била најскупља и најдуже је стајала на полици. И тако он њу обрће, прелистава, а онда, бум! „Ова ми је некако шарена... не знам где бих могао да је уклопим... али узећу је, има добро име! Имате`л ви нешто у неким нормалним бојама? Ако је могуће да их буде више, као неки комплет или тако нешто? Али да имају неко познато име, а?“ Забезекнути су били сви до једног у радњи! При том мислим и на остале купце у продавници... Један од њих је био болничар у „Клиничком центру“ и ово је испричао својим колегама где га је један од хирурга упитао која је то тако лепо опремљена књижара да сврати, да пазари и он коју књигу за викендицу? Никад није био начисто јел био озбиљан или није. Елем, неписани закон продаје не познаје купца већ само новац тако да се у продају књига неотесаном комаду дрвета, у народу познатијем као балвану, укључио шеф продавнице и одвалио га по ушима. Увалио му је све што је дуго, дуго стајало по рафовима и полицама... Шаренило му се у стану, кући, вили... само тако!
После много година, мојој мајци је буквално али буквално, кренула суза кад је као, неко ко је приморан да оде у пензију, гледала шта се ради са њеном бившом фирмом и књижарама које су претворене у све само не у мале продавнице културе. Продају књига по киосцима она није видела као проблем јер другог начина скоро да више и нема. Али ово, ово лудило уништавања туђих мисли, ма колико оне биле мале, ове фотографије ја не смем ни да јој покажем... Немам срца.
И само бих додао да овоме није допринела цена књига, већ неукост, необразованост, недостатак основне културе и уништавање основних етичких и моралних принципа последњих година услед огромне јурњаве за сутрашњицом. Сећа ли се ко Мандиног лика из "Два сата квалитетног програма"? Таквих има кол`ко нећеш! Скривали су се к`о г...а по ливади, што би рек`о мој ујак, али их је поплава избацила на главни пут... „Културо! Еве ме!““


„Видиш и сам да се ради о најобичнијем популизму. Почеле су кампање за изборе који ће бити... добро, биће, једном, није битно али битно је да се они спремају за исте. Никоме нормалном не требају овакве изјаве јер сви ми врло добро знамо кад нам је добро. Или није. Нећу се ни мало осећати боље кад прочитам овако обнародовану прогнозу „биће боље“! Ма `ајде бре! Једноставно се маскира стагнација по питању напретка повременим изјавама. Најбоље би било да раде свој посао и добри резултати ће их одржати на власти, за коју се толико грчевито боре. Тада ћемо и ми сами рећи: „Боље нам је!“ Ово... ово су обичне будалаштине.“


„Иако под великом опасношћу да будем погрешно схваћен, откуцаћу пар редова.
Пре свега, зашто је опасност од погрешног схватања присутна? Зато што је текст писан у смислу заштите жена. Од кога? Ако се не мисли на могућност угриза од којекаквих животиња преостају само мушки примерци, у које и ја спадам, који су иначе у тексту наведени као главни изазивачи притиска на жене. Не желим да будем тако представљен јер то код мене онда изазива потпуно другачију реакцију. Почећу да сматрам овај текст крајње феминистичким. „Ми смо жене јаке“, „не требају нам мушкарци да нам говоре шта треба и како треба“, „њихова помоћ нас спушта у друштву као да смо беспомоћне“... Не желим овај текст да видим као такав. Скоро је био текст на одељку „Жена“ који сам искоментарисао. О женама ватрогасцима... ал` сам био засут рафалном паљбом после речи да мушкарци понекад желе да заштите жене... Извинио сам се и повукао.
Проблем са скидањем жена у часописима нема ама баш никакве везе са целокупним женским полом на планети. У питању су јединке. Само неколико процената жена на планети жели да се скине и тако постану популарне. Дигресија, исти толики процена мушкараца жели да батинама докаже да је „јачи пол“. Иде се дотле да се и пуштају у јавност „случајно снимљени“ филмићи, које је „неко“ објавио. Срам га било! :P Изнад свега, јадно и провидно. Опет, да ли то мени прија као мушкарцу? Наравно да ми прија! Нисам геј па да ме то „узрујава“... већ ми прија, лепо ми је кад видим женско тело. Жену уопште. Насмејану, задовољну, ниску, високу, дебелу, мршаву, са дугом косом, без исте, у различитим бојама... свеједно је! Свака, али свака, жена је лепа кад је задовољна... И тој чињеници може допринети само њој припадајући мушкарац. Околина!? Ма ко је ј..е бре! Кад жена изађе из свог дома, па закорачи улицом сва задовољна, она сија, блиста! Не интересује је шта причају колеге и колегинице, не интересује је да ли се нека полупаметна сликала без одеће за неки часопис како би дражила мушкарце преко „јужног пола“... Она је једноставно задовољна. Када све ово изостане, онда наступа нешто друго... Све почиње да смета. И погледи других више нису нормални и све се мења...
Нећу даље али бих додао и да у ЕУ нећете толико често видети сређене цице на улици. Не. Свега ми не. А ја бих то веома волео... Привлачење пажње шминкањем и лепим облачењем у свакој прилици је можда очајнички покушај да их неко примети кад већ немају испуњење у осталим сферама друштва. Бар ја то тако видим...“


„Нећу да испадне ситуација да једно око не види друго... па се ми „мушкарци“ и ви „жене" не разумемо. ;)
Схватам поенту, веруј ми. Имам пример у широј породици који је управо то о чему је овде реч. Били су млади, било им лепо, он имао екстра посао, она није радила већ је клинце чувала а касније, како су бивали старији, он више није имао иста примања и кренуле су глупости. Она је пар пута хтела да иде али није. Што? Нико нема појма... Остала, трпи и то је сад већ питање за неке лекаре. Да ли она није едукована, опет, појма немам. Очигледно је да је то велики проблем, са тим сам потпуно сагласан. Грубост било којег мушког примерка који туче или злоставља своју жену, сестру или чак ћерку, у даљем тексту ћу га звати „болесна и изопачена мајмунчина“, нема оправдање. Полазим од себе. Не да тако нешто нисам урадио већ нисам ни у најгорем сну помислио тако нешто! Да бијем жену!? Еј бре! Ако не можемо да се сложимо око неких ствари у тој мери да ћемо да се млатимо... е па онда `ајмо ми лепо свако на своју страну па шта нам бог да.
Једино што не прихватам, из горе поменутог навода, је део о болестима. Док ми жена није затруднела и ја сам имао страх да ли могу да га „начиним“. Чини ми се да мушкарци, као ни жене, нису имуни на високи притисак, мождани удар, анорексију, булимију, срчане проблеме, психичке поремећаје али немамо проблема са раком дојке као што ни жене немају пробелма са простатом. Болест погађа све и нема шансе да ћу се сложити са констатацијом да су жене ту у лошијем положају.
Поводом коментарисања... Татјана... ја не знам ни једног, полно способног, мушкарца који се неће окренути за лепом женом. Е сад, шта је коме је лепо је субјективна ствар. Звиждање ни ја не волим али сам доживео исто у Грчкој од стране жена :) Испоставило се да су то биле раве са ћошка :) После осврта, иде коментарисање. Ако је мушко друштво, наравно.
Не осећам ни најмању грижу савести кад гледам у слику неке обнажене цице у неким новинама. Јел се скинула да је гледам? Па онда... А оно „уууу, шта би јој радио“ је типично мушко хвалисање које је, врло често, неутемељено у реалности. Кад би је видели уживо, већина мушкараца би стала и не би знала шта ће и где ће ;)
Едукација је у овом смислу веома неопходна. Жена треба да буде потпуно свесна свог понашања и својих права. Скривање иза тзв. обичаја и мажења и пажења болесне и изопачене мајмунчине је ужасно. Опет знај, има нас који вас ВОЛИМО и ценимо и мазимо и пазимо своје жене, девојке, ћерке, тетке, стрине... и све би дали за вас!“


„Куц... куц... „Ко је!?“ Куц... куц... „Ко је у ово доба? А лепо сам рекао да ме не узнемиравају док доручкујем... Опа! Откуд ти Борисе?“ „Свратио, мало... Добро јутро Боруте, како си?“ „Баш си ме изненадио могу ти рећи... Изволи седи. Опрости што сам у пиџами, пресвукао би се да си ми јавио да долазиш. Нисам чуо кад си слетео...“ „Их слетео... који црни лет у оној нашој канти, молим те, немој да си блесав...“ „На тај сам и мислио, чује се у целој Словенији кад год прелеће. Чиме си стигао?“ „Изнајмили смо неки други... Него, је л` могу да се послужим са овим твојим сендвичима? Нисмо ништа добили у авиону да презалогајимо...“ „Можеш, како не, нећу ја више. Идем да се средим и ето ме, па ћемо полако да причамо уз кафу или чај...“ Мљац... мљац... срк.. срк... крпа, брисање и ето и домаћина. „Ал` си га смазао, стварно вам нису дали ништа... е јесу... рећи ћеш ми који су ти да не идем њима. Него, којим добром овако рано?“ „Чуо сам да вам је грожђе баш добро родило, па да се огребем о коју флашу, а?“ „Мааа наравно пријатељу, има тога...“ „Шалим се бре, шта ти је. Не пијем ја та домаћа. Треба ми пријатељски савет.“ „Питај. Шта те мучи?“ „Ова резолуција и то... пратиш серију вероватно...“ „Да...да... наравно, најбољи део је кад онај твој мали љути све на седници...“ „Е то! Шта да радимо бре!? Јел` се чујеш са оним Британцем, јел нас бар споменуо, `леба ти?“ „Ух...“ уздахну Борут и отпи мало кафе...“


Историја „Штарк“-ових бананица
Написао „theLAb“ у „Блиц“-у 05.08.2010. године

Kroz poslednjih pedeset godina menjala se moda, menjala se muzika, promenile se ljubavi i stiloviJedino je bananica ostala ista, da se uvek voli! Ne možemo da kažemo da je jedna jedina, ali je zato jedina pravaonakva kakvom je se sećate iz detinjstva. Specifičnost Štarkove Bananice ostala je mala tajna“ čiju različitost nepogrešivo prepoznajete u moru sličnih deserata na tržištu. Proizvodi se od visoko kvalitetnih, prirodnih sirovina sa prelivom od čokolade sa 53 odsto kakao delova, uz dodatak agar-agara. Agar-agar se dobija iz algi, koristi se za želiranje i daje Bananici dobro poznatu penastu strukturu, pa ona nije samo slatkiš, već deo zdrave ishrane.
Ko je izmislio bananicu? Majstor Franja Vaja, rođen u Vršcu, poreklom Mađar, vrativši se iz Slovačke i Mađarske sa velikim znanjem o čokoladi i čokoladnim desertima, preuzeo je fabrikuRodaod Francuza, Danijela Pesmažua (Daniel S. Pechmajoue), Fabrika Roda je čokoladni koren današnjeg Soko Štarka. Po priči, prva bananica je nastala još davne 1938. godine i za nju je Franjo Vaja dobio 1,5 dinar od ondašnjih vlasti, kao nagradu za novi proizvod na tržištu. Sve vreme rata, do 1945. godine, Franja je bio direktor fabrike, a zatim je predao novim vlastima NFR Jugoslavije. Ono što u ovom tekstu ne piše je da se zadržao još neko vreme u fabrici, najpre kao direktor, pa su ga spustili na niže i jož niže mesto i on je sve to prihvatao, da bi jednog dana samo nestao. Nikada ga niko nije video. Tvorac bananice postao je žrtva režima kao i mnogi drugi koji su svojim znanjem i umećem profitirali i nisu se uklapali u milje nepismenih lopova na vlasti.
Kako se nekad pravila bananica Prva penasta bananica (masa), rađena je sa živim belancima (danas se koriste belanca u prahu) a dnevna proizvodnja je bila 10 kilograma gotovog proizvoda. Livenje mase za bananice je rađeno ručno improvizovanim poslastičarskim fišecima u kalupe obložene skrobnim brašnom da se masa ne zalepi. Tek 1965. godine je stigao prvi MOGUL (mašina za livenje) i prestalo je ručno livenje bananica. Agaragar,morska alga, koja se i dan danas koristi za želiranje bananice, dolazila je u tankim, dugačkim i sušenim trakama. Ona se zatim potapala u vodu, bubrila i dodavala u masu za bananice. U početku je prelivanje bananica čokoladom masom, takođe rađeno ručno, na takozvanim GITERIMA, a onda se pojavila prva tunk–mašina (za prelivanje čokoladne mase) koja je nabavljena 1960. godine. GITERI su drveni ramovi sa mrežastim dnom. Želirani korpusi su se ređali na gitere, a onda četkom čistili od viška skroba, da bi se nakon toga, ručno nanosila čokoladna prelivna masa, a višak odlazio u posudu ispod. Višak čokolade se ponovo temperirao do određene temperature i koristio za sledeće prelivanje. Prelivene bananice su se potom odlagale u posebnu prostoriju sa hlađenjem, kako bi se čokoladna masa što pre stegla Oblik bananice se nije menjao od prvog dana njenog nastanka. Kvalitet se poboljšavao u zavisnosti od procesa rada, da bi danas uz najkvalitetnije prirodne sirovine i najsavremeniju automatsku opremu za pakovanje zablistale u punom sjaju. Potrošači su najbolji reper.“


Коментарисао/ла „scandal“ 01.09.2010 године, у 21:52ч, на текст Obožavalac Lejdi Gage menja pol da bi ličio na nju

Jedan poznati govornik je počeo seminar tako što je podigao novčanivu od 50 evra u vis. U prostoriji je bilo ukupno 200 ljudi. Pitao je: Ko želi ovu novčanicu? Sve su se ruke podigle. Nastavio je: Ovih 50 evra daću nekom od vas, ali najpre ću nešto da uradim.“ Zgužvao je novčanicu. Potom je upitao: Da li još uvek želite ovu novčanicu"? Sve su ruke i dalje bile podignute. Zatim je nastavio: A kad ovo uradim? Bacio je novčanicu na pod i cipelama utrljao u prljavi pod. Podigao je novčanicu; bila je skroz zgužvana i prljava. Dobro, ko je još uvek hoće? Sve su ruke, i dalje, bile podignute. Onda je rekao: Dragi prijatelji, upravo smo naučili jednu važnu lekciju. Šta god da sam uradio sa ovom novčanicom, vi ste je i dalje hteli, jer ni u jednom momentu nije izgubila na vrednosti. U svakom trenutku vredela je 50 evra. Često nam se u životu desi da nas neko odgurne od sebe, da padnemo nisko, da se osećamo kao da smo izgužvani i bačeni u blato. To su činjenice svakodnevnog života. Ponekad se osećamo kao da ne vredimo ništa. Bez obzira šta ti se dogodilo u životu, ili će se tek dogoditi, TI si i dalje neprocenjiv(a) za sve one koji te vole, više od ičega na svetu. Naši životi se ne vrednuju po tome šta radimo ili koga poznajemo, već prema ONOME ŠTA SMO MI. Ti si savršeno ljudsko biće, ne zaboravi to.“


Веома је иритирајуће извртање туђих речи и само из тог разлога ти одговарам и немам намеру да даље тролујем тему. Елем, где сам ја рекао да је она помагала прикривачима? Наравно да није. Али је само присуство на састанку који је закључен обећањем да ће учинити све у оквиру својих законом утврђених надлежности био скривачима преко потребан потез овог Центра. Они су јој помогли и то је то. Она ће наставити да пише чланке и колумне по новинама и кад год се дотакне њих они ће једноставно рећи да чине све али немају више надлежности. Класика...
П.С.: Драго ми је што имам пратиоце. Само те молим да не стављаш знак једнакости између мојих коментара на тему спорта, Секе и овога што ради госпођа Милић. Стварно није умесно... Све најбоље.


Која власт је, икада, у Србији донела суштинску промену? Није битно да ли је била изабрана на нормалним и регуларним изборима или је претходна поставка била у крви склоњена са трона. Свака новоуспостављена екипа само у првих неколико тренутака обећава и ради оно што народ воли, чини све да се људи врате својим свакодневним пословима и чим се то догоди, удри! Са којом владом је у својој дугој историји Србија имала конкретан друштвени и економски успон? Са ким на власти је Србија икад била поштована у светским оквирима? Никада се то није догодило, нити ће. Увек је овде било завади/подели па владај. Сви политичари се труде да заваде и два ока у глави па да њима владају. И успевало им је. Зашто? Ето, такви смо. Само у својој држави имамо проблем са влашћу. Све им дозвољавамо. Размазимо их. Правимо од њих идоле. Спасиоце. Месије. Кад схватимо да то није тако, да нам власт неће помусти краве, да нам власт те краве неће ни нахранити, нити жито пожњети ми шта радимо? Једно десетак година јадикујемо... Када власт схвати да народ неће више гласати за њих, онда се појави неки нови који обећава нешто више, боље, лепше, ма све нај, нај... Биће и `леба преко мотике, немајте брига. Све ће да обећају да дођу до власти. Раније су чак и очеве убијали због те власти. А исти су као и прошли јер смо их МИ произвели. Део су нас, Срба. Завршили су исте школе. Нико не позива на рад, одрицање, на стварање, на прегалништво, на унапређивање себе и своје државе већ се обећавају куле и градови а све што треба урадити је сменити владајући режим. Али тих кула и градова нема! И пошто нико нити види поенту рада кад од тога нема вајде већ само од лоповлука и преваре, крену порези и разрези да расту. Наравно и цене и тако у круг... НИШТА се неће променити у Србији после било каквих окупљања "опозиције" која само кожу мења. Волим Србију и волећу је док сам жив! Али нема те српске власти за коју ћу рећи макар једну похвалну реч. Свака је само ојадила и упропастила и народ и земљу по којој тај народ хода. П.С.: Паралелу са Тунисом и Египтом могу само да повучем поред чињенице да су и њима владали исти људи у задњих 30так година. Осталу историју тих држава не познајем довољно.


Ма да бре... па о њему се прича у највишим светским круговима естраде. Ево баш јуче прошетах мало улицом, свратих са женом да попијемо по кафицу а поред нас за столом две причају ли причају. Толико су биле гласне да смо их, хтели не хтели, морали чути. Окренем се кад оно Парис Хилтон и Ким Кардашијан. Ко би реко`! Јада се Парис овој другој да јој је криво што није осетила како жаре Харисови брци. Није стигла да дође на ред после његовог концерта од Кристине и тамо још неки фуфица... Да не поверује човек колико је риба на`ватао на фору шешира и очаравајуће-секси бркова!


Милановићу...! :) Морам признати да те овај пут веома мало разумем. Нисам студирао филозофију већ апсолутно егзактно машинство па лако губим нит код оваквих текстова. Ипак, радо читам твоје текстове па је ред и да коментаришем. Ако се испостави да сам се налупао глупости, опрости.
Поменути филм сам одгледао, наставке нисам. За мене он представља само још једно виђење света и данашњице. Ништа више. Нисам му дао већи значај од тога. Руку на срце, поменуто је по нешто о чему нисам ни размишљао што му је велики плус. Лепо је кад се чују нешто ново. С друге стране, српска народна равнодушност је опакија од свих тема које су тамо обрађене. Ту сам потпуно сагласан са тобом. А ону доскочицу са доконим мозгом и ђаволом бих допунио наставком, који сам чуо у неком филму: Код нас је отворио јебени луна-парк!
У војним џеповима сам носио тоалет-папир, са десне стране, и кесицу зачина „Ц“, са леве стране. Десном сам брисао а левом солио. И немој да те носе зле мисли, нисам их никад помешао. Књигу сам хтео понети али сам од тога одустао кад сам схватио да сам 6 месеци старији од мени надређеног официра. То и не би имало неке везе да он није био, и остао, један напаљенко и ситна душа која је кињила све који су му били блиски с годинама. Нека револуционарна књига би ми била као букагије.
Дух времена се нама изнова и изнова и изнова догађа. Никако да научимо нешто из прошлости. Постоји изрека која каже да паметан човек учи на туђим грешкама а глуп на својим. Ми не учимо ни на једним, ни на другим. Вазда правимо исте грешке, опраштамо истим типовима људи и повлачимо се у своје љуштуре. Не да би поразмислили о себи, поправили се, променили се, напредовали на малом, личном плану, поступили по принципу "у се и у своје кљусе." Не. Једноставно се повлачимо и отуђујемо од свих око нас. То води опасној летаргији и гашењу извора народне енергије и иницијативе. Политичка естрада даје свесрдну помоћ свима који ово чине. Цитираћу БС: Људи овде слабо памте, то је главни проблем. Ко те ј**`о годинама, је****е опет!
Жив био и дуго писао. Све најбоље.


Гимназија, последња година, последње закључивање оцена из хемије код професорке Добриле. Сви мољакају за коју оцену више да се то већ претворило у буку. Она у једном тренутку устаде и рече: Хоћете оцену више, јел? Мислите да то решава проблем? Сад вам треба ова оцена, сутра нека друга, матурски, затим прекосутра бољи просек на пријемном за факултет, па први испит, па други, дипломски... После тога вам следује обијање прагова и шалтера због недостатка радних места... Евентуално венчање и деца. И док се окренете, имаћете преко 30 година. А онда ћете се упитати где ли вам је живот прошао? И зар мене треба да памтите као нешто лоше из прошлости!? А не! Одбијам ту могућност! Сви имате оцену више, јел у реду!? Мукла тишина. Ћутке смо одседели до краја часа, поздравили се и изљубили са њом и отишли. Била је у праву. Сад то знам. Јeбeш 30-те ако до њих не направиш нешто од свог живота!


Опрости Небојша али бих искористио прилику да честитам администраторима Блиц-а јер су после неколико година напокон успели да подесе програм да сви, али баш сви, коментари, било где да су остављени, иду на аутоматску проверу. Свака вам част! Браво!


„Добро бре Ђуро, докле ћеш да нас бомбардујеш са бајатим вестима, докле!? И то још из „света забаве“...“


„Их да је Горан проблем, но није... Админи су постали веома чудни у последње време. На проверу иде сваки коментар на сваком делу овог сајта. Чега се плаше, не знам? Тортуре? Батина (шамара) у некој канцеларији од неког „обер-попа“? У страху су велике очи па им се вероватно и те пацке чине великим. Слобода говора је веома угрожена ако ће због нас, и наших коментара, неки несрећник да изгуби посао јер је дозовлио „недозвољено“ и „неприлагођено“ код „великог“ Рингијеа! Или како се већ изговара...“
Штета, www.blic.rs је био баш добар сајт...
П.С.: Ако се ништа не промени, почевши од данас, да му лепо 06.08.2011. године дамо 40 дана, а? Је `л може?“


„Ово „објављивање“ коментара заиста очајно дуго траје. Комуникација не постоји. Не знам ко те звао да се вратиш блоговању, Милице, али ми се чини да можеш мирне душе да одеш и да се више никад не вратиш. Раније се већина код тебе баш фино забављала и све је ишло у правом смеру... Чини ми се да је наш брод лудака потонуо. Жао ми је због тога. А ти спашавај живу главу, не дај да те повуче са собом. Све најбоље ти желим београдска уметнице, како те је редакција Блиц-а прекрстила.


П.С.: На порталу интернет издања „Блиц“-а сам се регистровао 2. фебруара 2010. године. До данас сам имао 1360 коментара на главној страници, 165 на спортској страни и 95 на „женском“ делу. Мало ли је на ову скупоћу? ;)

Пратиоци

Претражи овај блог

...

free counters