Ја крај балканском лудилу не видим, а ви?

Сви знамо која је одлука и којег суда прошлих дана изазвала потпуну пометњу и лавину рекација. Што добрих, код оних којима се одлука свидела, што лоших, код оних који су погођени истом. Разумем и једне и друге.

У јавности се сви, који су битни на политичкој и дипломатској сцени, труде да буду што је могуће умеренији са речима, јер смо, је ли, превазишли те ратове и ту муку, али исто тако и веома оштри када се ради о одбрани свог става. Искрено, сморили су ме и једни и други. Из просте жеље да стекнем још неку перспективу целе ситуације, прошетао сам се којекаквим форумима. Тамо је стање, према мојој слободној процени, ратно! Не маше се оружјем, нема поклича о качењу на врбе и сличних бизарности, већ се потежу дела писаца која су, од кад је школе на Балкану, сматрана или неутралним или аполитичним и антинационалистичким.

Они потежу извесну песму Јове Јовановића Змаја, за чији се извор поуздано не зна. Зна се само да је написана негде око 1800. године, дакле пре великих ратове и братоубилаштва. Нагађа се да ју је написао у неким новинама или слично. Не могу да тврдим ни једно ни друго али је чињеница да ја за њу нисам чуо. За мене је он песник дечијих песама, а после смрти својих ближњих, песник „Ђулића“ и „Ђулића увеоца“ након којих ми је увек суза у оку. Елем, ево стихова:

Хрват

Хрват се не бори да што коме отме,

Чува свети огањ на огњишту своме.

И док так очини у најтежи дани

И Бог и правда на његовој су страни.

А куда ће Србин - зар он да се даде

Путу, на ком нема ни Бога ни наде?

Биће да је Јова позвао своје сународнике да се угледају на Хрвате. Шамар у лице који се не може отрпети. Зато друга страна, не остаје дужна па се цитира Јован Дучић, који се обраћа синовима „тисућљетне културе“:

Сину тисућљетне културе

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,

На пољима родним, бранећи их часно

Китио си цвећем сваког освајача,

Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,

Чек’о да донесу туђи бајонети,

По горама својим туђа стада пас’о,

Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,

Што балчаком с руку сломише ти ланце,

Где је Карђорђје твојега народа,

Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,

С крволоштвом звера, погане хијене,

Да би мучки удар с ледја дао Брату,

И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,

А крваву каму у недрима скриваш,

Са вешала старих нови коноп виси,

У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,

Из колевке пио крв невине деце,

Под знамење срама уз име усташе,

Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,

Оштрије и љуће опет да ти скује,

Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,

Ко најбоље уме да ти командује.

Могу рећи да ме је Дучић овом песмом веома изненадио. Оно што сам ја из школе схватио и запамтио о њему је да је он био велики хвалисавац, заводник и романтик. Ни за њу нисам чуо док нисам свратио на те форме, иако би по тону, придевима и описима могла да прође у данашњим букварима. Где ли су ти форумаши, силни браниоци из фотеља једне и друге стране, ископали ове песме, ја појма немам. То питање је постављано, није да није, али ни једни ни други не наводе изворе својих оружја већ мудро и лукаво затиру трагове. Одакле им, дакле, ћуте али машу са њима и понављају их као тантре, мантре, како ли се већ каже, да ми је, после само пар дана, постало мучно отварати теме и тражити неке нормалне и корисне информације.

                Међу шумом свакаквих коментара, наишао сам и на цитате утицајних људи свог доба, који су упозоравали да се не требамо мешати, да не треба ни да покушавамо да живимо у заједници, да не треба да имамо истог краља, исту војску јер смо различити колико различити умемо бити и да ће то, евентуално, уједињење донети само зло и ништа добро. Да ли их је ико тада схватио за озбиљно... па није, историја је показала да није али је та иста историја показала колико су били у праву. Ево тих цитата, за које постоје извори.

             Први су речи Војводе Живојина Мишића, које је забележио његов секретар Милорад Павловић, а објављени су у књизи „Најлепше српске беседе“ у издању „Просвете“, 1998. године. Као писац, иако то није, се наводи Милентије Ђорђевић.

„Војвода Мишић о уједињењу са Хрватима

Извештај војводе Мишића краљу Александру по повратку из Сплита:

„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио сто смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш….. ствар је пропала…..

Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.

Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.

Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.

А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толико мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”

Ево што је о уједињењу са Србијом мислио Стјепан Радић. Ово су делови његовог говора на седници Средишњег одбора Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба одржаног дана 24. новембра 1918. године. Текст је објављен у књизи Хрвоја Матковића, „Сувремена политичка повијест Хрватске“, Загреб, 1995.

„...Вама су свима пуна уста ријечи: народно јединство - једна јединствена држава, једно краљевство под династијом Карађорђевића... Како је површно, како је плитко и како неоправдано то ваше мишљење!

...Ви, господо, управо ни мало не марите за то што наш сељак уопће, а напосе хрватски сељак, неће ни да чује ништа више о краљу и цару, а исто тако ни о држави која му се силом намеће. Наш сељак је толико дозрио да зна свуда да је држава и домовина у правици и у слободи, у благостању и просвјети. И кад га ви данас већ и батинате по оружницима и силом гоните да пристане уз вас, да нас, тобоже, брани од Талијана, он говори или барем мисли да сте ви оно што су били мађарски и њемачки тлачитељи.

...Ви ћете отићи у Београд. Ви ћете без хрватског народа и против његове воље прогласити јединствену (централистичку) државу и без икаквог страха и срама ви ћете владати на темељу старих аустријских и мађарских неваљалих закона и помоћу старих, покорних и покварених чиновника... Народ ће по свем схватити да ви нисте његови, па зато неће бити за вас...

...Господо, није прекасно. Не срљајте као гуске у маглу! Не закључујте јединствене владе с Краљевином Србијом већ зато, јер, ето, у име Краљевине Србије нема ту никога, ништа, осим тај једини брзојав, а и тај представља сасвим нешто друго него ви. Немојте тако поступити да се не буде морало данас-сутра казати, да сте ви Словенци и ви Срби, Војвођани и Босанци, и ви наши Хрвати-Далматинци, а надасве ви наши домаћи хрватски Срби, да сте се сви скупили данас овамо зато да извршите једно уротничко дјело против народа, напосе против Хрватске и против Хрвата...“

             Као што рекох, историја је неумољива. Све се види. Зајебали смо се. Зајебали су се и они. И код једних и код других је само владајући слој желео спајање и заједнички живот. Краљ, као и сваки други краљ, је желео да прошири своју државу, да повећа број оних који плаћају дажбине. Хрватска властела је баш помоћу њега желела да влада јер би сва одговорност за евентуално народно незадовољство била буквално претоварена на краљевска леђа. Шта би им фалило? Ништа. Сви су требали бити задовољни. Народ није био, нити ће бити и ова се чињеница неће променити. Међусобна нетрпељивост има толико дугачку историју да нам је променила и генетски код. Свака генерација која се роди, било да је Србин или Хрват, колико год да је далеко од Балкана и државе својих предака, моћи ће да осети другу страну у свом присуству и при том одређену дозу непријатности, па чак и мржњу.

            Више нисмо заједно. Шта је било, било је. Нема више назад. Нема места ни извињењима, ни преговорима, ни позивању у госте, нити било каквим заједничким активностима. Знам да новац нема очи ни националност али сматрам да би и на ту врсту сарадње требало ставити тачку. И више ту идеју не треба оживљавати. Нити је потпиривати. Иако се то не признаје, одређени утицајни људи и даље доливају уље на ватру. Који и чији су интереси су у питању, наравно, појма немам. Користе сваки догађај везан за нас све да се тиме диче, да трљају нос другоме, да понижавају али не виде даље од свог носа. Постало је најбитније бити бољи, „победити“ комшију, надмашити га у нечему. Управо је она одлука, с почетка текста, последња кап која ме је натерала да одем на форуме, да прочитам да ли су усијане главе и даље многобројније, да се упитам да ли је невероватна еуфорија само производ пропаганде, да ли ико гледа своју башту а не да ли је комшијина крава липсала или није? Историја великих народа јесте настала на леђима других, мањих, мирнијих народа али је и за такву, освајачку, било неопходно уложити труд. Освојити и задржати. Планирати. Бити паметан и тактичан на дуге стазе. На Балкану је најбитније да некоме крене лоше па да остали могу да кажу: „Ух, ал` ме кренуло! Боље ми је него њима. Погледај их само...“ Никад се није стремело неком вишем циљу. Зато се, ти исти велики народи, и дан-данас зајебавају са нама. Југославија се распала, и нека је, требала је и раније, а светске силе су добиле шест наивних државица које су као коцкице за Јамб па их мало, мало бацају не би ли одбили оно што им одговара. Прво је „шестицу“ убола Словенија, Црногорци су успели да прођу са „петицом“ а сада се Хрвати надају да ће њихова коцкица бити добитна и тако редом... Јамб, кад су све шестице на столу, је најтеже добити.

              Од објављивања ослобађајуће пресуде за хрватске генерале, коју сматрам, у најмању руку веома срамном и изузето неправедном, ни у Хрватској ни у Србији се више ни о чему другом не говори. Остали проблеми су нестали. Незапослени ће наставити да узалудно посећују Биро за запошљавање, радници ће наставити да раде за цркавицу, порез ће велики и даље избегавати да плате, фабрике ће остати у рукама ликова којима није до њих, страни инвеститори и даље ће да нас обилазе у широком луку, криминалци ће наставити и даље да се организују и бришу трагове... Хрватима је најбитније да су они сада „победили“, ту их разумем, а Срби се боре да умање то њихово достигнуће на све могуће начине али узалуд је и једнима и другима. Стотине хиљада људи је протерано, многи су погинули бранећи своју имовину од доскорашњих комшија и то није нешто што се заборавља, то је нешто на чему се не може, боље рећи не би смела, заснивати будућност државе. Крававу кошуљу је могуће скинути и опрати али крваве руке.. никад! А Србија, ко Србија. Закаснели потези и недостатак јасне визије су постали српска специјалност и ту не бих много трошио речи. Почећу да се нервирам и да псујем јер се још не види крај српском немању појма колико брзо се исписује историја, а знамо да дигнемо галаму и прашину која се слегне после два, три дана.

           Године пролазе а ја и даље не видим било какав бољитак. Ни у Хрватској, ни у Србији и то само зато што смо сами себи највећи противници. Једино у чему смо успешни је претурање по ђубришту историје. Иста смо говна али сви волимо да причамо да је наше говно веће и поносније, да другачије смрдимо, да је наша ве-це шоља боља и удобнија. Угушићемо се у сопственом смраду. Можда је тако и боље...

Тржни центри

                 Да не кажем "шопинг молови". Ужасна места, заиста ужасна. Провоцирају и на видело измамљују најгоре људске особине и, веома лукаво и себично, их користе за себе.

                Оно што још погоршава саму чињеницу да "они" постоје, је да више нема ни једног насељеног места, које има апетите себе назвати градом или метрополом, без бар једног. Сваки је, још у градњи, помпезно најављиван, рекламна кампања за сваког од њих је ужасно нападна и досадна, несрећни билборди вичу на сваког пролазника који, неким дивним чудом није видео рекламу, да се окрене и уреже у меморију када је то, курчево, свечано отварање. Човек би помислио да се свет или ближи крају или ће да се ресетује и постане боље место, кад тај велики, "центар" почне са радом. Углавном, промене ће бити и не би ваљало да се сметне с ума да је од, тог и тог, дана "он" доступан за све нас, малене људе и велике потрошаче. Управо тако. Све што је потребно је да се случајни пролазници, накљукани информацијама о повољностима и попустима, нађу у близини и биће усисани. Сваки "центар" усисава малене људе са улице, претвара их у потрошачке зомбије, пушта их да тумарају његовим лавиринтима, докле год имају снаге и новца, после чега их искења као пролив. Након избацивања из пробавног тракта, проливник нема више ни атома снаге за уживање и разгледање града, нити за разговор са било ким. Све што жели је да оде кући, остави пуне торбе последњих крикова моде и одбаци осећај проварености зарад повратка нормалном животу током сутрашњег дана, јер је тај дан, дан изласка из "центра" веома потресан и стресан те је уобичајена свакодневица, једноставно, немогућа. Следећи дан се користи за свођење рачуна. То, понекад, уме бити још стресније. Али то "њега" не интересује. "Он" је миран. Новац није напустио његове одаје.
                   Сваки, али сваки, јебени пут кад уђем у неки од ових тржних центара, ја зажалим што постојим. Изнервирам се, уморим се од шетње и обилажења свега и свачега, останем без новца али је то код мене увек мали трошак. Једноставно не наседам на групну терапију одузимања новца и потрошачке еуфорије којом је заражен сваки тржни центар, па ме та мајмуњарија не погађа по џепу. Расположење и елан су, с друге стране, на веома ниском нивоу.
                   Као што рекох, нема града да га нема. Није ни Дортмунд имун на општу навалу ових гломазних продавница свега и свачега. Кога интересује више детаља, ево га и линк ка Тир Галерији. У центру је, у шетачкој зони где и мора да буде јер ту може обилно да се нахрани пролазницима свих раса и имовинског стања. Некад су ту биле продавнице а изнад њих станови. И нико се није бунио. Ни станари, ни продавци. Ново време носи нова обележја и ето ти га на! Мале продавнице су се груписале у тржне центре. Задруге су нестале али зато тржни центри ничу као печурке после кише.
                  Сећам се да сам у Београду као клинац, док смо становали на граници Земуна и Новог Београда, два пута годишње породично ишли у робну кућу "Београд" у, сада, Главној улици у Земуну. Попакујемо се у Фићу и пазаримо све што нам треба за једно полугодиште. Мени су биле обавезне патике и ципеле, евентуално чизме ако је јесења куповина у питању, мајице, поткошуље, гаће и тако даље. Дођемо кући и чекамо пролеће да би поновили ову акцију. Био сам срећан. Али ми се чини да су ме моји навикли на овај начин куповине па сад чим видим да ми нешто одговара, ја тражим од продавца тај исти артикл али у другој боји, и пазарим оба! Добијао сам приговоре, наравно, како нисам ни нормалан ни модеран јер проћи ће, је ли, мода док ја "износим" тај комад одеће. Заболе ме! Ја купим шта ми прија, није ружно, није увек ни јефтино али не идем у тржне центре! У овај, у Дортмунду, смо отишли јер је нов, па оно, као дај да га обиђемо. Свеједно што нисмо ништа пазарили... сморили смо се за све паре. Људи не гледају куда иду, јуре, трче као да је џабе, чак и мајке са децом не пазе на своје потомке. Вуку их за рукице док не зајече. Кад се јаве, онда буде, ћути, ни реч, идемо само тамо и кући! Ако су којим случајем у колицима, најпаметније је склонити им се с пута јер она и њена колица немају куд већ да те згазе! Зато ја волим да уђем у неку или мању продавницу или робну кућу, па мало меркам, што одећу што продавачице и друге цице, нико ми не смета, пробам кад хоћу и колико пута хоћу, платим и ако имам кад, поједем сладолед успут или попијем еспресо у кафићу. Што који курац морам да идем на последњи јебени спрат у тржном центру да бих ово учинио!? Тамо је скупље, загушљивије, гужва је и уопште није опуштена атмосфера... 
                  Постоје људи, мог годишта, којима све ово не смета. Пример је мој кум који ми је био у посети још док смо били у Котбусу. Отишли смо до Берлина и свратили до најпопуларнијег тржног центра у њему. До Алексе. Ја сам се потрудио да будем добар домаћин и пратио сам га, ни мање ни више, већ пет сати... Изашао сам слупан и читаво време сам кунтао у возу назад а он, сав чио и весео.
                    Истина је да су "шопинг молови" постали фенси места. Балавурдија више нема куд па иде тамо. Шетају као дилеје, као клонови без мозга а ни новца немају за сво то зезање. Ја се свега тога ужасавам. И баш ме боли курац што ме је време прегазило! Зовите ме диносаурусом, претите ми изумирањем, баш ме брига...

Онце упон а тиме сомењхере ин Мацедониа

Негде у Македонији, неке новине, у скоријој прошлости су објавиле овај текст.

`Ајде што је на ћирилици написано чак и оригинално име у загради, `ајде што су покушали да буквално преведу имена песама, `ајде што су овој другој чак и смисао промашили али "Немој жено, не плачи" је хит над свим хитовима! Нема даље! Као што рече мој кум Киза: "Кад следећи пут будем видео тамбураше, има да им кажем: "Момци, идемо сад ону немој жено, не плачи од Боба!" па да им видим лица!" У Немачкој нема тамбураша, штета, волео бих и ја то да урадим.

Једнодневни одмор

          Неких десетак дана пре мог почетка у новој фирми, стигао ми је мејл. И то врло рано. Човек га је написао чим је стигао у канцеларију. Један део је гласио: "Поштовани... Молим Вас да ме контактирате што је пре могуће како бисмо разјаснили проблем око Вашег првог радног дана."

             Да ми је било свеједно, бога ми, није. Шта је сад, које пичке материне? Знам да сам уговор потписао и да је то веома правоснажна ствар у Немачкој али ко зна на шта су све спремни. Чим сам видео мејл, позвао сам га. После уобичајеног представљања, разговор је гласио отприлике овако:

- "Добро јутро господине. Видео сам да сте ми послали мејл у вези мог почетка. О чему се ради?"

- "Да, да, јесам. Знате, ситуација је таква каква јесте и ја Вас морам нешто замолити."

Ситуација!? Проблем!? А он ме моли... хммм... ?

- "Изволите, реците, је л` искрсао неки проблем?", једва сам сакрио нестрпљење у гласу.

- "Први новембар је празник у овој држави, нерадни је дан, што вероватно већ знате."

- "Да, упознат сам са том чињеницом. Био сам већ у овој држави. Баш због тога сам и планирао да дођем до фирме, пар дана пре, да решимо то питање."

- "Управо је мој мејл и био позив да решимо проблем. Тај празник пада у четвртак, а у петак већина колега узима слободан дан или одмор или већ нешто јер је то тзв. "мостни дан" (у оригиналу "Brückentag") па не би било лоше да узмете одмор."

Једва сам поверовао сопственим ушима. Први радни дан ми је у ствари нерадни дан, па одмор па викенд!

- "Хм, разумем Вас али осећам се веома чудно, ако ме разумете. Још нисам ни почео а већ узимам одмор...", уз нескривени смешак сам ово изговорио. Знао сам да тако звучим неозбиљно али нисам могао да се суздржим.

- "Не брините! Предлог долази са наше стране па је самим тим легитиман. Предлажем Вам ово јер првих дана сте обавезни да обиђете одређене људе и одељења а ја заиста нисам сигуран ко ће бити присутан."

- "У реду. Кад Ви тако кажете, шта друго могу..."

- "Одлично! Хвала Вам на разумевању и видимо се у понедељак!"

- "Видимо се, наравно."

- "И да, да не заборавим. Нема потребе да долазите рано. Око осам, пола девет је у реду јер је то први дан после великог викенда па... знате већ."

- "У реду, у реду, видимо се."

Он мени поздрав, ја њему и ето, узех ја одмор мог другог радног дана у новој, великој, интернационалној компанији. У понедељак сам се баш фино наспавао и отишао да посећујем тамо неке ликове.

           Као што рече Чкаља у "Камионџијама": "Па не може то тако, Пајо. Данас је среда. Посао се почиње у понедељак." Човек је, очигледно, био у праву. Ипак, истина је да секретарица није могла да ми упише дан одмора јер сам на пробном раду од шест месеци, такав је закон, па ми је салдо радних сати у минусу. И то је ок. Имам кад да их одрадим. Боље ја њима да дугујем него они мени, зар не?             

Хелена

                Богиња плодности, некада давно, у Спарти. Грчка митологија каже да је она рођена из једног јајета као ћерка Зевса и Леде, која је Зевса завела претворивши се у лабуда (!). Чини ми се да ни сами Грци не би могли да објасне шта је Зевс радио са лабудом, али то је већ нека друга прича.

            Хелена Тројанска је била, како кажу, најлепша жена свог времена. Сваки мушкарац који ју је видео, желео је да буде са њом. Била је киднапована већ са 12 година, па се удавала за погрешне, па је избио рат по којем се снимљен филм, бла, бла, бла. Цела прича о Троји би одавно пала у воду да није Бред Пит био у једној од улога у филму. Наравно, ни Хомер је није заобравио у својој Илијади, па ни Гете у Фаусту као ни Жак Офенбах у оперети "Лепа Хелена".

           Американци, тј. они први досељеници, нису баш блистали када је било потребно давати називе местима која су оснивали тако да данас тамо постоји десетак градова са овим именом.

               Света Хелена тј. Хелена од Константинопоља је била мајка једног од владара Римског царства, Констанина Великог. Поред тога што је била мајка веома битном владару који се није много мрштио на хришћане, приписује јој се и проналазак три крста на којима су били разапети Христ и два лопова са њим. Истина и митологија су се у овом случају баш, баш помешали.

           Не знам зашто, али кад год ми је неко раније спомињао ово име, прва асоцијација ми је била глумица Хелен Бонам Картер. Није мегазвезда али у свакој улози, коју сам ја одгледао, она је бриљирала. Ко не зна о којој глумици се ради, нек` погледа филм "Борилачки клуб". 

                 Само значење имена, које потиче од грчког имена Хелен, означава "сунчеву светлост, сунчеве зраке". Баш због ове чињенице ми је потпуно сулудо коришћење овог имена у великом броју игрица у доста негативном смислу. Као нпр. "затвор Хелена" у игрици "Легенда о Змају" ("The Legend of the Dragoon") који је тамо познат по окрутности и да "ко тамо уђе, неће изаћи напоље". Или је тамо нека чаробница као у игрици "Мач Новог света" ("The Sword of the New World"). Где је у затвору сунчева светлост и откуд опакој чаробници сунчеви зраци који означавају живот а не смрт?

               Пре пар дана сам сазнао да ће се, за мене, најважнија Хелена од свих Хелена на овом свету, родити крајем марта или почетком априла следеће године. Мирко добија сестру. Љуби је тата.