Серијал. Део: седми. Е Цане, Цане...

                  

Сигуран сам да је један од бунтовника српске рок сцене имао друге идеје и инспирације када је смишљао текстове за песме али мени је интересантно колико је све то што су "Партибрејкерси" отпевали, а певају и даље, поприлично ванвременско и вазда применљиво. Јесте, звучим мало њањаво и романтично, чак стереотипски али је то заиста моје мишљење.

Баш се примети колико је на свету замрла култура, креативност и бунтовништво. Е Цане, Цане, колико си био у праву, свестан ниси.

Серијал. Део: шести. Је л` има лека апотека?

             Дани пролазе, све више људи се опрашта од најмилијих у Европи а у Кини пријављују да се број новозаражених своди на ниво статистичке грешке. Како то?

           Да ли се организам заражених а здравих толико брзо брани изграђеним имуним системом и природним антителима или је нека лабораторијска чаролија у питању? Приликом последњег обраћања немачке жене у медијима јавног мњења, рекла је да тренутно нема ни терапије а ни лека за овај вирус. И ту сам дошао до проблема, како све ово да поставим себи као једначину у реалном координатном систему. Непознатих имам довољно за читав систем једначина. Само је питање шта је овде реално?
              Једна од идеја је да је у питању нека игра моћи. Ми имамо, а ви би хтели? Нудите нам нешто? Стварно? Нећемо ми ништа, управо сада имамо више од вас. Гледаћемо вашу патњу и чекати прави тренутак за победу. Овако неки сценарио је подгрејао и главни поглавица бледоликих преко баре када је покушао да подмити и брдом зелено-крвавих новчаница привуче немачке научнике који су будаласто обзнанили да су на путу открића вакцине. Похвалише се јер су желели да цео свет зна јер је цео свет под притиском али су одмах добили непристојну понуду. Да ли је заиста по среди нека игра моћи са највећим светским играчима? Ако је тако, време је да се мишеви склоне у своје рупе и ћуте молећи се да их неће видети, ни тражити. Могуће је, зар не? Ипак, оно мало здравог разума што је преостало од оптимисте у мени је рекло, није то. 
           Па шта је онда, бога му пољубим? Како су Кинези успели да се извуку из смртоносног загрљаја? Шта их је оспособило и поново на ноге поставило да чак и планирају ускоро да дозволе све културно-спортске манифестације? Како то да окупљања у толико насељеној држави нису више проблем? Зар није речено да је у пичку материну заразан и да се јебено лако преноси са људи, са површина, преко дисајних путева? И то је сад као пуј-пике не важи, је ли? Знам да су Кинези вршили све експерименте који су им пали на памет како би се што боље бранили и заиста верујем да су дошли до резултата који су вредни пажње. Од почетка ове светске пошасти и папазјаније која ју је пратила, и још увек је прати, нисам дошао до података шта су у Кини радили из било којих званичних медија. Нико нигде није пренео да је вирус један од већих и самим тим тежи па брже пада на тло приликом кашљања или говора. Не лебди у ваздуху као многи други пре који су били и много смртоноснији од њега. Да на текстилу преживљава занемарљиво кратко, да на пластичним површинама може да се задржи у животу по неколико сати а на металним до 12. Да не трпи топлоту тако добро као хладноћу. Да га сунчева светлост брзо докрајчи, да као превентиву треба пити топле напитке, чајеве, кафу па чак и топлу воду ако ништа друго. Да маске помажу, које год биле али не превише јер се брзо навлаже а то веома поспешује размножавање вируса. Ово и ко зна шта још сам чуо и начуо a није било из званичних обраћања већ преко медија. Тих података је много, превише чак, а ово што рекох је оно што сам филтрирао кроз мој здрав разум као реално и прихватљиво. Има ли још нешто што нико, баш нико није пренео или "поделио" на некој од друштвених мрежа?
           Верујем да има. Верујем да се свака људска жртва могла, и може, свести на минимум али зашто то заиста није тако, то је, у овом часу, мистерија за мене.

Серијал. Део: пети. Мишљење је као гузица

                Зар није? Свако има једно. Бар једно. Ма колико глупо било, има га сигурно.

                  Кад се догоди овако нешто па још заиста утиче на животе многих, та мишљења се зову теорије завере. А ја их мрзим. Сметају ми, скрећу ми пажњу са битних ствари и лепих и интересантних момената у животу који ми тада промакну а толико је тога небитног на свету да је то страшно. И небитних. Сада би да буду битни. Шанса је ту. Само треба избацити своје мишљење али на начин да га неко прихвати и малкице рашири. Ово малкице је постало излишно јер сва ова дигитализација и повезаност доносе невиђењу брзину дељења небитности, да је то постало застрашујуће. Застрашујуће је јер у свему томе има и корисних информација. Филтрирање је мука.

                     Мало, по мало, баш је дигитализација тема једног од мишљења које ми је привукло пажњу. Не толико са идејом, већ и са начином презентације исте. Не знам ко је, неки професор, неко предавање, надам се да је неки признати Универзитет у свету, иза камере публика, надам се студенти са којима предавач комуницира и износи своју теорију око последњих дешавања. Признајем, ово је за мене било пуно нових информација. Од тога да вируси јесу организми али толико прости јер су у ствари излучевине болесних, или нападнутих, ћелија до виђења човека као електричног, хајде упростићу и рећи, система. Интересантно. За мене, ново. Потпуно.

                И као што то увек бива, ово је објављено на порталима, сајтовима и ко зна где, код оних којима овај говор прија и који желе да ово виђење ствари искористе за своје циљеве. Ја се овде од тога одмах ограђујем. Свако има право да сматра шта жели, ко сам ја да му намећем своје мишљење.

Серијал. Део: четврти. Покусни кунићу, брате мили

                Немој да се неко случајно усудио да ми пребаци да негирам постојање овог најновијег изазивача смрти широм света! Да му није пало на памет. А још горе ћу да се посвађам са оним ко ми каже да сам измислио неку теорију завере након размишљања које следи.

            Стојим у стану, распремам сто после оброка, деца се играју а на радију вести. Једна држава се бори са повећањем броја заражених, друга затвара све, следећа се припрема и тако даље. Застадох са распремањем, скоро да ми испаде тањир из руке кад ми прође кроз главу помисао да сам један од милиона покусних кунића! Помислио сам да сам део експеримента који има за циљ да објасни послушност људског рода. У тренутку сам видео слику празнине. Градови, насеља, улице, све празно. Како је то заиста могуће? Како је могуће све људе различитих вера, уверења, култура па и боје коже уверити у једно и натерати их да послушају? Пази, Кинез из неке припиздине, Американац из Вол стрита, Немац из Шварцвалда, Нигеријац који буши Африку тражећи нафту, Аустралијанац из Аутбека, од вотке надувени Рус или Француз црвен у лицу од превише вина, Перуанац са ацтечком крви или Србин из Шумадије, и сви они једнако слушају иста наређења!? Покусни кунићи немају кад да размишљају. Раде шта морају или ће ићи на обдукцију. Нема ту много избора. Некако сам, у том једном маленом тренутку, осетио емпатију са тим лабораторијским животињама. Да ли је могуће да је неко извео овако обиман експеримент послушности људског рода? Али стварно? Или још горе, да није у питању неки социлошко-економски испит зрелости светског поретка?

            Још увек желим да се одупрем таквом начину резоновања јер не видим где тек то може да води и уважим већ изнесено размишљање о настанку нечувене самосвесности свих на свету. Бар се трудим.

Сећаш ли се Барбара

          Прегледајући гомилу докумената и цртежа од многих подизвођача и добављача на послу, наишао сам данас на једно име. Познато. Старо.

         И чудно је то, како једна мала ствар може на доста тога да подсети. Некад је довољан мирис печеног хлеба па да се сетим кратког одмора, још као четврогодишњака, код родбине у Босни. Мирис пите са кромпиром па да се сетим како сам са тетком у селу месио исту. Свеже куваног млека или покошене траве па да ме врати годинама уназад на лета проведена на селу код бабе и ујака. Музика ми чини исто. Када крене нека песма, могу тачно да се сетим када сам је чуо, уживао у њој и коју сам девојку тада волео. И колико она мене није. Одређена места и грађевине, како на пример, Саборна црква у Београду. Кад год прођем поред, сетим се читаве драме око моје жеље и потребе да постанем крштени православни хришћанин и кумовања најбољег пријатеља. Неке моменте одатле заиста желим да изоставим али су и они ту, нажалост. Тужно али истинито је и да гробља заиста подсећају на многе људе. Не толико на догађаје колико на људе. То им је и циљ, рекао бих, да не би нестали из заборава или били потиснути свакодневним догађајима у животу.

         Након много година, прочитах једно име. Барбара. Није уобичајено, ни модерно, рекао бих чак и да га данас имају само госпође и даме у позним годинама. Е сад, нисам никад упознао неку Барбару а самим тим је ни волео али се сетим Жака Превера и његове поезије. "Барбара". Први пут сам је прочитао током гиманзијских дана и запамтио је. Тада сам осетио дубину тих речи. Погодила је мој центар за романтику. Нисам тада осећао неку велику љубав према некој девојци. Једноставно сам је разумео. Осетио. Доживео. Остала ми је урезана читава сцена неког француског градића, који се спрема за рат, младића који види девојку у коју је заљубљен последњи пут док киша пада и тугује заједно са њим испод брестова.

                 Јеби га, рекох да ми је погодила центар за романтику.

Жак Превер

(Jacques Prévert)

Барбара (Barbara)

Сећаш ли се Барбара, падала је киша непрестана

над Брестом тога дана, а ти си ишла насмејана

покисла, озарена, очарана, под крупним капима кише

сети се Барбара, сретох те у улици Сијама

смејала си се, и ја сам се смејао

сећаш ли се Барбара.

Нисам те познавао, ниси ни ти мене

сећаш ли се, сећаш ли се тога дана

и не заборави га.

Један човек испод неке капије, заклоњен

викнуо је твоје име, Барбара

а ти си потрчала њему по киши

покисла, озарена, очарана

и бацила си му се у загрљај.

Сећаш ли се Барбара,

не љути се што ти кажем ти

јер ти кажем сваком кога волим

па чак иако га не познајем.

Сећаш ли се Барбара и не заборави никад

ту кишу тако бледу и тако срећну

ту кишу над морем, над арсеналом

над бродом из Цезана.

Ох, Барбара

велика је свињарија тај Рат и шта је са тобом сада

под кишом од гвожђа, ватре, челика, крви.

А онај који те је стезао у загрљају, заљубљено

да ли је умро, нестао ил је још жив.

Ох, Барбара

још увек киша пада над Брестом као што је падала некада.

Али није то исто, јер све је порушено.

То су само посмртне капи кише, ужасне и очајне.

А није ни онај потоп кише, гвожђа, челика, крви

већ просто киша из облака који нестају као пси

као пси које доноси водена струја из Бреста

да иструну негде далеко, врло далеко од Бреста,

од кога није остало ништа.

Ко зна француски, нека ужива у оригиналу.

"Rappelle-toi Barbara

Il pleuvait sans cesse sur Brest ce jour-là
Et tu marchais souriante
Épanouie ravie ruisselante
Sous la pluie
Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest
Et je t'ai croisée rue de Siam
Tu souriais
Et moi je souriais de même
Rappelle-toi Barbara
Toi que je ne connaissais pas
Toi qui ne me connaissais pas
Rappelle-toi
Rappelle-toi quand même ce jour-là
N'oublie pas
Un homme sous un porche s'abritait
Et il a crié ton nom
Barbara
Et tu as couru vers lui sous la pluie
Ruisselante ravie épanouie
Et tu t'es jetée dans ses bras
Rappelle-toi cela Barbara
Et ne m'en veux pas si je te tutoie
Je dis tu à tous ceux que j'aime
Même si je ne les ai vus qu'une seule fois
Je dis tu à tous ceux qui s'aiment
Même si je ne les connais pas
Rappelle-toi Barbara
N'oublie pas
Cette pluie sage et heureuse
Sur ton visage heureux
Sur cette ville heureuse
Cette pluie sur la mer
Sur l'arsenal
Sur le bateau d'Ouessant
Oh Barbara
Quelle connerie la guerre
Qu'es-tu devenue maintenant
Sous cette pluie de fer
De feu d'acier de sang
Et celui qui te serrait dans ses bras
Amoureusement
Est-il mort disparu ou bien encore vivant
Oh Barbara
Il pleut sans cesse sur Brest
Comme il pleuvait avant
Mais ce n'est plus pareil et tout est abimé
C'est une pluie de deuil terrible et désolée
Ce n'est même plus l'orage
De fer d'acier de sang
Tout simplement des nuages
Qui crèvent comme des chiens
Des chiens qui disparaissent
Au fil de l'eau sur Brest
Et vont pourrir au loin
Au loin très loin de Brest
Dont il ne reste rien."

Серијал. Део: трећи. Још корак дели цара од дувара

      Широм Европе се затварају људи у своје домове. Немачка и још неке друге државе одолевају.

      Синоћ се огласила најважнија жена у Немачкој, неки кажу и у целој ЕУ, да нагласи колико је невероватно битно да се сваки становник Немачке дозове памети, схвати све озбиљно и прати мере социјалног раздруживања. Јер, то је једини начин да се све успори, да се научницима створи довољно времена да направе лек или терапију а да се старији и уопште угрожени сачувају.

          Јутрос гледам кроз прозор на заједнички паркинг два велика ланца продавница. Типичне продавнице тј самоуслуге где се продају хлеб, млеко, месо, воће и поврће компанија. Ништа више нити мање купаца. Али шта је другачије? Прво, не поштују шта је вече пре тога речено од највише инстанце у држави. И друго, можда још важније, старијих људи колико хоћеш. Али оно баш старијих, са шеталицама. Јебем му миша, ако су они најугроженији, ако сам ја са децом у стану, ако ми излазимо напоље само у најминималнијем могућем обиму, куда ће најугроженији у највећу гужву? Затворише школе, сва окупаљања а све у фазону да не ширимо вирус и заштитимо најугроженије, а угрожени се понашају као да нису чули било које вести последњих пола године и пуца им курац за све препоруке.

             Цар има још један корак и дувар му је иза леђа! Ко није схватио речено синоћ, онда је стварно глуп или безобразан до корица. Дакле, шта сам схватио од свега што је речено синоћ речено дипломатским и нашминкано културним речником политичара? Или ће сви да се придржавају правила и остану у својим кућама или ћу да истерам војску и полицију да вам гура пендреке у гузице, пише папрене казне и тера вас у станове к`о овце у торове, маму вам јебем бре ону непослушну! Биће да је снимак ипак ишао прекасно па је већина старијих припадника заспала пре.

Серијал. Део: други. Присилно отуђивање

             Само је једна ствар примењива у циљу смањивања ширења вируса. Престанак друштвеног понашања. Одузимања онога што је човек од свог постанка најснажније развијао кроз ДНК.

          Човек није једина животиња на овом свету која воли да је у друштву. Којој савез са другим примерцима исте врсте прија и без чега неки тешко налазе разлог за устајање из кревета. Али је то доведено до екстрема. Сви и све мора бити доступно. Познавање себе, других и дељење тога достиже свој еволутивни врхунац. Путовања и до најзабаченијих крајева планете више нису проблем. Разноликост језика, култура и удаљеност су одавно превазиђени технолошким достигнућима.

            Свуда нас има. Е то сад мора да престане! Ко је непослушан, биће натеран. Војска и полиција су ту да пендрече непослушне и сузбијају инат или неразумевање. Мора да нас фали. Да нестанемо на неко време. Да се сви, к`о пужеви, увучемо у своје кућице и тамо балавимо. Простирање слузавих трагова на све стране, више није пожељно. Морамо да се отуђимо, да се одвајамо, да се изолујемо, да се напољу чују само звуци природе.

          Док ово пишем, размишљам и замишљам тај призор. Сунце ти пољубим, колико је то утопистично, чудно, готово немогуће а опет, некако привлачно стање. Већ ми пријају јутарњи зраци сунца на образу, свеж ваздух који улази у просторију, птичије цвркутање које буди природу и нуди јој миран дан где све може да тече онако како хоће. Дрвеће буја јер нема издувних гасова, цвеће бива опрашено и више него што му треба јер се инсекти крећу више него пре и уопште, све некако ужива и користи шансу када се човек склонио. Склонио се, да не смета. Ух, колико ово може да годи природи и планети.

         Знам, нема од тога ништа али се искуствено показало да је смањивање контакта решење за смиривање експоненцијалног ширења вируса. Као да је природа нашла скоро па савршен систем одбране против људи. Ударила је на оно што нам је најпотребније. Тако мали организам, који није чак ни свестан свог постојања, а тако добро прилагођен да искористи нашу слабу тачку. Па зар то није савршенство природе?

          Само будале неће видети предности останка код куће, са својим најмилијима или са својим мислима. Толико смо убрзали своје животе што ниједна друга животињска врста нити може, нити жели. Време је да ово искористимо да се вратимо коренима. Нама самима. Да видимо ко је то поред нас, кога волимо, ко нам треба и зашто нам треба. Да изведемо и себе и своје мисли на чистац. Можда је тај малени организам заиста решење за повратак правим људским вредностима. Ја знам да ћу да искористим ово време најбоље што могу, тако да га ни ја, ни моји најмили неће заборавити.

Дочеках и ја моју крмачу

Црвена крмача. Зашто црвена? То јој је боја. А зашто крмача? Па ето, онако, од милоште. Мања је, компактна са повећим мотором а бога ми и тешка је. Уме да ме изнервира а и изненади кад се споро креће. На крају, комбинација је дошла из паралелног света где су једном од чувених тркачких модела Мерцедеса тепали да је црвена крмача. Опет што због боје, што због димензија. Свакако се надам да ће фотографије да објасне више од речи. Хонда. Моја Хонда. "Honda VFR 800".

Година прође како се она и ја дружимо а ја се тек сад хвалим. Шта да кажем. Једноставно ме није ишла куцана/писана реч.

Серијал. Део: први. Друштвена лудост или васкрснуће самосвесности

                    Шта се тачно догађа у свету данас? Јесте, догађа се свашта али циљам на дешавања око овог вируса са истим именом као мексичко пиво од кукуруза.
                 Како је дошло до тога да миц по миц, једна по једна држава постају свесне те неке опасности, коју не желим да негирам нити се шалим око тога већ само да њену величину ставим под знак питања, коју овај вирус шири? Тачније, колика је та опасност уопште?
             Идем редом. Појавило се у Кини. Они изоловаше град колико су могли и извршише одмах испитивања како би упознали вирус, тог малог непријатеља а све да би се боље припремили за борбу против њега. Први су саставили неку слику о болестима које изазива, како се манифестује по узрастима, ко је најугроженији, ко најмање и све су то представили свету. Представили и упозорили јер је немогуће знати колико је људи, пре изолације, било можда заражено и отпутовало негде.
                  Шта је остатак света урадио? Правио се арогантан. "Па да. Тако им и треба кад једу све и свашта", и сличне будалаштине. Сви су кулирали и правили се Тоше. То је тамо, негде, далеко, дубоко у Кини. Јебеш упозорења да се лако шири, тј преноси. Онда је мечка заиграла и пред европским вратима, сви су се и даље глупирали. Најглупљи су испали Италијани. Врло брзо су раширили вирус на најглупљи могући начин. Преко мреже кућних доктора. Иако је постојала опасност од новог вируса, они су тестове на исти потпуно искулирали. И тако је, за кратак временски период, око 150 доктора заразило близу 500 пацијената који су долазили због разноразних симптома. Доста их се жалило на прехладу или нешто налик на грип. Контрола? Вирус из Кине? Ма јок. Онда се разболео, са свим најгорим компликацијама, наставник физичког, мушкарац који "пуца" од здравља са својих 38 година. Једва је претекао. Ау!? Одмах фрка и паника. То што је у Италији почело пустошење продавница, то је било за очекивати, али остатак Европе? "Жабари. Класика. Шта они знају шта је контрола и хигијена." Арогантно до зла бога.
              Све што се даље дешавало, дешавало се захваљујући медијима, друштвеним мрежама на интернету и порукама између самих корисника. "Почело је!" "Крај је ту!" "Људи, идите у продавнице што пре! Спремите се за најгоре!" "Имајте спремно у становима и кућама за најмање десетак дана" И тако даље и тако ближе. Јесте, појавише се и на тв-у неки министри, лекари и гласноговорници здравствених организација. Саопштења су била или смешна или ниподаштавајућа или позивање на највишу могућу пажњу. Ова невероватна, мени бар, незапамћена мешавина панике и кулирања се раширила брже од самог вируса. Стигла је тамо где вирус није могао ни да привири. Било је насеља где више није било ни брашна, ни шећера па ни тоалет папира. Једна баба је у Немачкој позвала патролу Полиције да интервенише. Зашто? Па зато што је нестало гуз-папира! И шта су полицајци требали да ураде, према њеном схватању ситуације? Да натерају газду да извади све из магацина а не да скрива од њих. Не да бих јој одвалио казну за ово већ и незапамћену шамарчину! Одмах, ту, на лицу места! Арогантна бабетина са усраном гузицом. О средствима за дезинфекцију нема потребе ни да причам. То је нестало као да никад није ни постојало.
     Шта је остало у продавницама? Сапун! Из незнања, из панике, из необавештености, свеједно одакле је дошао тај превид пустошеника али је сапун сасвим поносно преживео на полицама. Када сам ово чуо и видео, схватио сам да се нико од овлашћених није потрудио да објасни да је сапун основа за одбрану од вируса. Средства за дезинфекцију су бактерициди, не убијају вирусе. Они то преживе али темељно прање руку са најобичнијим сапуном и млаком водом не могу да издрже. Тако бивају физички скинути са коже и баш се тада смањује шанса да дођу до циља. Уста и носа и дисајних канала.
         Како то да нико, нигде на свету, осим у Кини, која чак важи за државу затворену за информације, није стао на бину и објаснио основне принципе и сазнања до којих се дошло у том тренутку? Како то да нико није стао на крај ширењу којекавих вести и информација које ничему нису служиле осим латентном изазивању панике и страха? Све што су званичници учинили је било у фазону: "Немојте паничити. Чинимо све што је у нашој моћи." И тако по сто пута на дан. Е да га јебем! Кад ми неко сто пута каже да не паничим, ја се успаничим! Јеби га, психологија човека је таква а то сам учио још на досадним часовима Психологије у гиманзији. Како тачно да се одупремо паници, није нигде споменуто. За ову чињеницу, највише кривим све власти ван Кине.
               Дозвољено је ширење вести, ма како оне непроверене биле. Број оболелих, заражених па и мртвих је најважнија вест. Данима. А шта је са онима који су оздравили? Ту и тамо се спомене да су најугроженији они са хроничним болестима и старији, преко 70 година. Стварно!? Ау, каква новост. Па ти најугроженији су увек, мученици, угрожени. Не смеју на сунце, кад је лето у пуном јеку, не смеју на хладноћу, препоручено им је да се вакцинишу против грипа и све тако редом и сад су они најугроженији!? Јебем ти, па биће да ни топла вода није постојала до сада. Открише нам је. Хвала им. Свестан сам да се лоша вест добро продаје а добра не. То су медији искористили. Једина добра ствар која је од њих дошла је што су нас упозорили да се у Кини нешто уопште и догодило. За све остало су криве теорије завере. Како је све ово да би се сјебала кинеска економија, онда су ту Американци први на које се намигивало, па како су Руси паметно одиграли јер сад сви криве Амере али најбезобразнија и најарогантнија теорија је била како је све ово намерно направљено у некој лабораторији и да може да закачи оне који имају ДНК жуте расе људи! После само пар седмица, Италија парализована. Хм, нисам имао појма да су они директни сродници жуте расе. Која будалаштина.
     Нико да каже како се манифестује зараза, шта је за очекивати, које су превентивне мере и слично. Истина, само је речено перите руке. Али није да се од овога не умире чим се добије. Постоје симптоми, ступњеви евентуалних тежих обољења, период инкубације, осетљивост на топлоту, хладноћу, животни век на металу, пластици, одећи... Нико, ништа! Због чега се то прећуткује? Због чега се не објашњава шта чинити а шта не чинити? И сад, кад број заражених експоненцијално расте, иде се на забрану окупљања, затварање школа, универзитета и уопште места где се људи иначе окупљају. И докле тако? Докле се мисли решавати проблем одвајањем људи од других људи? Јесте, тако се спорије шири и мања је шанса да угроженији буду изложени вирусу али зар је карантин у доба "када све знамо и све умемо" једино решење!? Куку мени, ако је тако, онда има да се човечанство смањи за трећину. Најмање!
                    Овде долазим до самосвесности. Или последицá латентног страха, нисам сигуран. Поштују се одлуке о седењу у кућама. О карантину. Коме кажу да седи, да не излази, он то и ради. Ова појава је посебно изражена у нацијама познатим по послушности. У Италији су морали карабињери да реагују и спречавају бежање из затворених зона. Куд ли је бежао тај свет, не знам.
                 И где смо сада? Ево га март 2020. године господње, сунце лагано почиње јаче да сија, природа се буди из зимског сна а ми се сви затварамо и од других и од природе. Лудост или свесно понашање? Још увек нисам сигуран шта је. Опасно се двоумим. Време ће показати а ја се тренутно прибојавам да нам не увале нешто док смо овако омамљени. Да ли се нешто ваља иза брда? Живот ме научио да неко увек има план "Б". Грешим ли? Видећемо.