Тренутно сам у Швајцарској. Посао и живот ме доведоше овде. Више је посао утицао на моје тренутно пребивалиште али `ајде де. Будући да сам далеко од оних које волим, као и сваки пут када ме пословно пошаљу негде, одлучио сам да и овај пут радим оно што волим. Имам изнајмљени ауто на располагању па сам му мало подизао километражу ових дана. Првог викенда овде сам био изнајмио и мотор па узбрдо и низбрдо преко Алпа. Леп осећај али је хладно и сваки пут када видим мокар коловоз је било питање да ли је пут само влажан или и клизав. Из овог и само овог разлога сам баталио два и одабрао четири точка.
Прошлог викенда сам седео на обали језера Мађоре ("Lago di Maggiore"). Заиста дивна област и туристичка дестинација до које ми је требало мало више од сат времена. Ја сам тренутно у централној Швајцарској и око мене је све бело и у минусу. Нормално за ово доба године. Али, ово језеро је са јужне стране Алпа и тамо је било 22 у плусу! Милина да не може бити већа. Језеро је толико велико и окружује га предивна атмосфера да ми је само недостајао мирис соли и јода у ваздуху па да помислим да сам на мору. Велика водена површина, бродови, чак и јахте, на обали палме и расцветало разноразно жбуње, људи се шетају у кратким рукавима... као Бока Которска. И кафићи. Свуда. По који ресторан и пицерија али кафићи, колико ми душа иште. Види се да је ово кантон који се граничи са Италијом. Њихов "јебе ми се за сутра" стил живота је свеприсутан. Шминкерска одећа, обућа, шепурење са скупим аутомобилима и упадљивим моторима, нема женске особе а да није апсолутно дотерана и затегнута а све то зачињено полу-скривеним погледима да се испрати јесу ли у центру пажње. Што се мене тиче, шетао ми је поглед "од-до". На крају кратког обиласка сам сео у кафић који је био набоље постављен. Омањи трг, укрштање неколико улица са погледом на палме и језеро. На столу капућино. Веома ретко пијем капућино али овај сам морао. "Cappuccino Café Lago" од 6,50 франака. Цена је висока, а опет је потпуно у границама нормалног овде. Ипак, уживао сам.
Док сам тако седео, пијуцкао капућино, узимао гутљај воде и разгледао шепурење око мене, треснула ме је једна мисао као гром из ведра неба. Пуним десету годину живота ван Србије и када погледам где сам тачно био пре тачно десет година, замислио сам се. Веома. Класична реченица на овом месту би била: "Да ми је неко пре десет година причао да ћу... ово... оно" што није далеко од правог питања. Да ли је десет година мало? Да ли је много? Многи кажу да је живот кратак али дуже време на овом свету немамо од тог. Мени је много. Много јер ми се живот за ово време потпуно променио.
Покушао сам да се сетим шта сам и где сам био пре. Покушао сам да се сетим неке ситуације у којој сам био и како сам се тада осећао. Лепо или ружно, свеједно. И није ми ишло. Нисам остарио и постао сенилан, бар не још, али су у мени остали само одломци, делови и непотпуни утисци и сећања. Не могу да се сетим како сам уопште и дошао на идеју да нешто учиним иако се сећам крајње ситуације. Недостају ми све одреднице, мисли, осећања, емотивни пориви. Све што знам је да сам све сâм радио. Увек сам био на неки начин остављен самом себи. Нећу да смарам са ратом и тешким животом али је сналажење била реалност. Сваки дан је представљао нову рунду борбе како би се остало на ногама, како би се стекла шанса да се види у даљину. Ко је посустао, пао је и до дан, данас није устао. Тетура се. Сматрам да сам ја остао на ногама и да сам некако протрчао кроз тај период живота, без много борбе, колико јурњаве. Сећам се да сам то све покушавао да оставим иза себе, да сам некако журио, трудио се да будем бржи како ме се не би дотицало. Невероватно, чак је и запањујуће колико сам одлука тада на брзину донео, онако животно неискусан, колико сам тога преко главе у тренутку претурио да се и онај капућино на крају охладио током моје замишљености, док се нисам опасуљио.
Увек кажем, и понављаћу, да сам знао колико ми је лепо у браку са Маленом, раније би је оженио. Живот нас није раније повезао и сад могу рећи штета. Прођоше ми толике године у јурњави, па куд на њу не натрчах, да ми је знати. Најјача осећања и сећања имам откад њу познајем. Е њих се сасвим добро сећам. Она је изазвала потпуну промену у мом животу, у мојој глави, међу мојим осећањима и емоцијама. Узбуркала ми је судбину и променила мој животни курс. Престао сам онако безглаво да трчим. Сад имам с ким да се посаветујем за правац.
Ипак, заиста све у животу долази на наплату. Колико год осећам да се смирујем, да доводим ствари на меру, примећујем инерцију стресова које сам тако успешно остављао за собом. Сада, када сам ја успорио, они ме сустижу. Потреба организма за одбраном је опет на снази. Не трчи ми се, не бежи ми се од њих и сад ми не преостаје ништа друго до да се борим. И борим се. Догоди ми се да не могу да заспим. Терају ме неке мисли, неке ствари да о њима размишљам, да се бринем, да се чак бојим. Изазивају ме на борбу, утерују страх у мене. Док је дана, ту су и обавезе и тада ме то све не погађа. Онда дођу те неке вечери када не могу да се отргнем тако лако. Тада следи борба. Знам да сам јачи, знам шта је и одакле је, нема скривања, нема претварања али иако сам јачи, ја ипак будем изазван на дуел. Ово се није пре догађало јер сам био одговоран само себи и никоме другом. Оне одлуке које сам доносио су утицале на мој бол и моју срећу. Сада, ситуација се променила. Имам више душа за које ме брига. За које дишем. За које осећам. За које се смејем. За које плачем. За које радим. За које тугујем. За које стварам. За које болујем. За које не желим, а осећам и да не смем, рећи не могу и не умем. Имам огроман заштитнички порив према њима и када ми је мало лоше, ма због било чега, страх осети да може да удари на мене јер му је тада одличан моменат. Тада сам рањив јер сумњам у моју заштиту. Посумњам да сам сасвим способан да их пазим и штитим. Модеран назив за ово стање је анксиозност. Нисам баш сигуран шта је то тачно али тај модерни свет каже да то стање није више толика реткост. Звучи умирујуће чињеница да нисам једини коме се ово с времена на време догоди и помаже у одређеној мери да смогнем снаге да све превазиђем.
Очигледно је где грешим. Грешим што сам такав. Грешим што моја бит жели бити толико заштитничка уместо да сам у фазону "ко га јебе". Не испољавам то јер желим да сви буду своје личности, да науче да се носе са свакодневицом, да развију свој начин опхођења према животу. Али то је у мени и то је оно што не ваља. Опет неке ствари решавам крајње самостално. То је оно што се изградило у мени свих ових година самосталног одлучивања, без тражења нечијег туђег мишљења. Сада жалим што то нисам другачије радио, што нисам питао и што у многим веома тешким ситуацијама нисам уважавао туђе мишљење, што сам ишао главом кроз зид. Тај зид је сада очврснуо и постао зајебан играч.
Није ово нешто што ме спречава да водим нормалан живот. Дође и прође. Али се понавља. И то ме нервира. Иритира ме што не знам чиме да се одупрем, шта бих требао тачно да учиним, како да се понашам да до ових ситуација не дође. Терам ја то све у три лепе пичке материне јер знам да нема везе са реалношћу, да је све како треба или је скоро како треба. Свестан сам да сви ти страхови долазе од нагомиланих стресова из неких прошлих времена. То је све јасно, не живим у погрешним убеђењима и некој искривљеној стварности. Не. И даље сам међу обичним људима, бавим се свакодневним питањима и проблемима, карактеристичним за доба у којем живим и за некога ко има породицу о којој брине. Немам идиоте и беспосличаре у околини који би ми можда покушали пунити главу неким небитним стварима. Кад их нањушим, сав се нарогушим и веома брзо одстраним из мог универзума.
Оно што знам да треба и даље да чиним је да волим моје најмилије. Ма колико били удаљени једни од других, недостају ми. Постали су део мог света, део мене. Треба да учиним да њихове боли и њихови проблеми не буду моји. То треба само да решавам али не и да их делим с њима. Свако од нас има своје муке, специфичне за свој генетски код, онако како нас је мајка родила и оне су увек ту. Прате нас и граде нашу личност по којима нас друштво познаје и мала је шанса да ће на њих околина значајно утицати. Свако има своју ауру, своје "поље силе" у које не ваља улазити. Ја сам погрешио што сам дозволио да у моје буде дозвољен улазак и боравак, што га је некако оштетило. Морам поново да га ојачам. Да радим само оно што волим и будем само с онима које волим и да не дајем ни "пет пара" на све друго. Да на сваки следећи дан не гледам са стрепњом већ да га дочекујем са осмехом на лицу као нови изазов, нову лепоту живљења и да се радујем ономе што сам до сада стекао.
Ко бре јебе матер свему, нема препреке коју је немогуће прећи, нема проблема који је нерешив! С осмехом на лицу дочекати сваку животну ситуацију је пут којим ћу да идем! И при том ћу да уживам! Ох, итекако ћу да уживам...
