Још једно летовање је иза мене, као и још обилазака интересантне и лепе природе. Међутим, како то код мене најчешће бива, не иде све баш скроз по плану. Шта је био тај план, уопште? У принципу, врло једноставан. Моја Малена има рођену сестру која живи, а бога ми и ради, у Будви а како се оне нису дуго виделе, то је била идеја. Посета родбини уз све што то подразумева са додатком купања, сунчања, излежавања и обилазака интересатних дестинација.
Колико све ово звучало једноставно, за мене није било. Прва препрека коју је требало превалити: како стићи до Црне Горе из Немачке? Ко има довољно новца на рачуну, крајње је једноставно, јер је једини директан, повратни лет у мојој близини из Дизелдорфа за Подгорицу, који је само у једном тренутку у претходних шест месеци био на најнижој ценовној тачки од 1400€, док је нормална цена од 1800€ па на више. За нас четворо, да не буде неке забуне, је л'? Оне, неке "low cost" компаније су исто на располагању али ништа у околини. Морало се комбиновати и искомбиновало се следеће: авионом до Београда а онда изнајмљеним аутом даље. Зашто нисам пошао својим аутом? Први разлог је удаљеност од око 2500км за шта би ми требало око три дана, тј два ноћења, па исто то у повратку док је други заиста велика километража коју нисам хтео да преваљујем јер немачко осигурање броји те километре. Да не улазим превише у непотребне детаље, све то изађе превише скупо. Била је у игри и опција воза до Бара. Ноћу се путује, спаваћа кола и терај. Али није више ни то толико повољно плус је ризик од квара локомитиве, воза, точка, шрафа, пичке лепе материне вазда присутан и онда то уме да траје бесконачно. Бусом? Не! Никад више. Авионом? Лоша опција јер је повратна карта најмање 100€ по особи. Превише за неких четрдесетак минута путовања. И опет тај рент-а-кар. Захваљујући форуму "mercedesklub.rs" и упознавању добрих људи тамо, договорио сам се око изнајмљивања возила од приватне фирме из Србије. Да будем скроз прецизан, из Инђије. Све у свему, укупна цена је била веома повољна, узевши и гориво у обзир, плус сам имао могућност кретања и обилажења лепота које сам поодавно планирао.
Циљане лепоте су биле Цетиње, Његуши, Котор, Тиват, затим Никшић, па Плужине и Пивско језеро као и Жабљак са обавезним обиласком Црног језера (чувених "Горских очију"). Повратак за Србију је био планиран неколико дана пре лета за Немачку јер сам хтео да се мало расхладимо на Златибору. За ову последњу златиборску везу је одиграло познанство са форума.
Тако се ми запутисмо за Црну Гору и морам признати да је онај део новог пута до Прељина заиста лепо освежење. За путарину од 140 динара се добија мало саобраћаја са просечном брзином од 100км/ч. Одлична варијанта. И да не бих сад био као Мирко Алвировић, лака му земља, који је увек био у фазону: "Ми сад идемо да се провозамо до мора а ви се сиротињо јебите и гледајте нас на тв-у", нећу о квалитету путева, возача и уопште култури у саобраћају јер је то веома познато. Само ћу рећи да смо се возили у Реноу Сеник, са 1,5dCi мотором који је веома штедљив. Унутрашњост је била чиста али и једноставна. Основна опрема. Клима, додуше мануелна, је била оно што ми је највише требало. Чист унутра али не и потпуно исправан. Ручна није функционисала од почетка, тачније одваљена је, а при сваком наглијем давању гаса палило се упозорење, уз пиштање, "INJECTION FAULT" и када мало опустим притисак на педалу гаса, то се искључи и ауто иде најнормалније. Не знам ко га је и како пре мене возио али је просечна потрошња, за ауто који је прешао више од двеста хиљада, била 4,8л на 100км док сам ја то касније, уз све узбрдице и низбрдице, спустио на 4,3л на 100 километара. Да не буде мишљења да сам возио као баба са краћом ногом, пензионер, таксиста и слично, у своју одбрану додаћу да сам два пута заустављен од стране полиције због прекорачења брзине у Црној Гори. Први пут после Шавника, на изласку из једног од тунела. Он ми је опростио кад је видео децу да спавају. Други пут после Жабљака. Њих двојица ми нису опростили. Онај што је снимао је по рођењу и убеђењу сероња док је онај што је писао казну, у колима, био на граници да ми опрости кад је видео име и презиме. Кад сам се вратио по документа, јер сам морао да одем до поште у насеље које смо прошли да платим казну, чак ми је рекао где их има још на путу па да пазим. Даље, што се тиче аута, педала квачила је била мало тврђа што говори да је и квачило видело доста километара док је споља био ударен, огребан и ни мало интересантан на око. Ово је било најбоље јер у Будви и околини није лако пронаћи паркинг место. Чак и када сам га налазио, то је било на милиметар од свих па и ако неко дода неку огреботину, нема нервозе. Удобан, простран ауто са довољно места за децу назад и кофер у гепеку са малом потрошњом. Пиштало је доста пута оно упозорење али није било других мука ни мукица до мора. Прва мука је наступила кад сам се упаркирао испред зграде домаћина. Искључим све, извадим ону блентаву картицу и видим да нисам спустио прозор на сувозачевој страни. Убацим картицу и... ништа. Ништа да засветли а иначе све сија и блинка као да сам пилот у авиону. Променим батерију у картици, пâша је возио пре Сеника па их има колико нећеш, и ништа. Кад оно, разлабавила се клема на акумулатору и узјебала све. Ресетовао се. Код за радио? Нигде га наћи. Чуо сам се и човеком који ми је изнајмио ауто али каже да га нема код себе и да мора бити негде у ауту. Ја га нисам нашао. Све је радило осим радија. Јбг.
Други дан ми се јавила сестра од ујака да је у близини, тачније у Рафаиловићима. А то имплицира непостојање паркинга, велике узбрдице и низбрдице док се стигне до плаже али сам преузео тај ризик на себе. Нашао сам место на низбрдици али како нисам имао ручну, паркирао сам на центиметар од неког зида и упро точком у њега. Само убацивање у брзину није било од велике помоћи јер испада из рикверца. После купања и лепог провода на овом интересантном и скученом делу, испаркиравање на осећај је било од огромног значаја јер се у међувремену испред мене паркирао неко са С класом. Мало тамо, мало овамо, више гаса од уобичајеног и изађох а да га ни пипнуо нисам. Као ни онај зид. Тачно сам био поносан на себе. Нисам направио фотографије ове ситуације јер нисам имао чиме. Заборавио сам све што може да фотографише.
Следећег дана, ни мени ни мојима, није било до купања и превеликог сунца па смо одлучили да одемо да обиђемо Његошеву заоставштину и мало боље упознамо црногорску историју најчувенијих владара. Правац Цетиње. Прво у манастир па "Биљарда" и на крају Двор краља Николе. До Ловћена нисмо ишли јер је било претопло а деца су ипак мала.
Манастир заиста лепо изгледа. Очуван јесте али и сређен. Ипак овуда пролази доста посетилаца.
Околина је ништа мање пријатна за шетњу и обилазак.
Нова црква на месту старе.
После паузе за пиће у парку у дебелој 'ладовини иза двора, наставили смо даље преко Његуша до Котора. Овај пут је са доста серпентина, узан али пружа невероватан поглед на целу Боку Которску.
И тако смо наишли и на радове на једном делу пута. Да ли нас је неко, негде, некако упозорио? Није. Ово је било изненађење које смо прошли надајући се да нећемо имати неку пробушену гуму.
Нисмо свратили до Његошеве родне куће јер смо претходно, на Цетињу, упознали једну дивну жену, Тину, која је издвојила стварно пуно времена за нас да нас проведе кроз Биљарду и да нам све исприча, па је посета тој кући изгледала као губљење времена. Због тог задржавања горе, на Цетињу, нисмо стигли ни до Которског Старог града већ смо отишли право до Тивта да обиђемо "Порто Монтенегро". И нисмо погрешили. Оно је једно заиста лепо и модерно окружење које може да служи на част Црној Гори. Стварно. Јахте, бродови, луксузни глисери и аутомобили са регистарским таблицама из целог света. Од Италије, Француске, Литваније, Норвешке па све до Канаде и Сједињених америчких држава. Једино ме је разочарала непословност или незаинтересованост запослених у музеју "Збирке поморског наслеђа" па га нисмо обишли. Стојим, питам, шетам лево, десно не бих ли привукао пажњу запослених и све што сам добио је прекорни поглед. А чинило се заиста интересантним местом.
Наредног дана сам био у друштву чланова форума из Црне Горе. Филип, Петар, Јован и фотограф Владо. Лепо смо поседели, попричали, појели и уживали у погледу на плажу Јаз. Нисам имао времена да идем с њима даље на купањац и обилазак Дукљанских вртова али боже мој, не мож' све. Нажалост.
Пар дана сам ишао до Бечића на купање и сунчање али само касно после подне. Имао сам варијанту за паркинг па што да не. Мој наследник је нашао и друштво за фудбал на песку.
Није изостала ни посета Аква парку у Бечићима. Чини се мањим од оног на брду изнад Будве али онај на брду још увек нема валидну употребну дозволу, иако нормално отвара врата свима који дођу. Јесте леп поглед на море оданде, јесте да нуди свашта нешто али је то ипак ризик. И овај у Бечићима је био довољно добра одлука.
У преосталих неколико дана сам се видео и са Браниславом са форума. Није стигао да се видимо оног првог дана па смо били двојац без кормилара. Реч по реч и дођосмо до теме Реноа и немања кода. Он се човек лати телефона, позва кога је већ позвао и после петнаестак минута сам имао код и радио је прорадио! Признајем, био сам веома радостан јер дужи пут, са децом па у тишини неће и не може бити опуштајући. Али коду сам се ипак мање обрадовао колико мајици Мерцедес клуба Црне Горе. Хвала му на томе.
За крај, на дан пута ка Златибору, је постојала идеја да одемо до Никшића, града из којег, према казивању мог деде по оцу, потиче моје презиме. Затим до Плужина и Пивског језера па до Жабљака и Дурмитора. Међутим, пâша ми је скренуо пажњу на чињеницу да је пут од Плужина од Жабљака стари, узан и доста захтеван. У временском погледу. Кратак али лош и онда би то одузело доста времена. Зато су Плужине изостале као циљ овог пута па смо кренули директно ка Жабљаку.
Бока Которска је дефинитивно постала популарно место за бродове и јахте.
Након Будве, Котора, њене Боке и пар узбрдица, ко зна колико оних пиштања приликом додавања гаса догодило се и кратко трзање, једном до два пута и на врху једне узбрдице, изнад Грахова, ауто се угасио. Само је престао да ради. Вергла, има и струје и горива али ништа више. Е јеби га!
Тада ми је било јасно да се план мења. Значајно. Ауто је осигуран пуним каском па је власник организовао и шлеп и сервис. Док смо чекали, приђе нам декица из куће у близини и понуди да одемо у хладовину, сок или можда и јело за децу док чекамо. Хвала му за то и овим путем. Дође шлеп по нас, после мало више од сат времена чекања, али нема места за све у кабини. Може двоје. Рекох: "Деца су мала, могу да седну нама у крило." Не, одговори он, превише је ризично због полиције. Предложио је да ја седнем у ауто, горе на шлепу и када видим полицију, да се сагнем. А то је као по прописима, а? Рекох му да ћу ја да спустим седиште скроз назад а он да "не тера преко џомби". И би тако. Љуљање и љуљушкање ме је скроз успавало. Али од врућине, и поред отворених прозора, сам био поприлично "слупан". Стигосмо до сервиса у Тивту. Мајстор подиже хаубу, рече: "Заверглај пар пута" и констатова да је отишла кајлица на брегастој. Све на слух. Поред мог инсистирања да провери и пумпу и евентуално дизне јер је зацимао пар пута пре гашења, рекао је да је оно што је он рекао разлог. Добро, добро, није моје да се мешам ту у било шта. Није мој ауто, па не иде да смарам али део није имао и све ће потрајати до сутра ујутро. Јебеш га, ето те велике измене плана. Тада је било јасно да ће Златибор бити жртвован јер нема смисла тамо само преспавати. Али смо мало процуњали по околини сервиса у Тивту док смо чекали превоз да се вратимо у Будву, на још једно ноћење.
Вратисмо се до женине родбине на још једну ноћ, па сутра ујутро дођосмо до сервиса. Ми тамо а Рено ради. На леру али врло лепо и врло мирно. Каже пробао га је, провозао по Тивту и то је то. Укрцасмо се поново и лагано ка Жабљаку. Тамо је било дивота. Ваздух, природа, дивље јагоде у чаши, слатко од истих за понети и домаће вино од дивљих купина и боровнице, шетња... ма врхунски. Јес' било доста туриста али и ми смо били туристи па се то све некако уклапало у целокупну слику.
Наравно, није изостало ни заустављање и сликање на мосту на Ђурђевића Тари.
Даље путем ка Београду, кроз Пљевља и Пријепоље и вечера у "Печењари код Драгише" на Ибарској магистрали. Кило прасећег печења које се топило у устима, мајке ми моје миле, купус салата, кајмак, кисела и домаћа кафа да дођем себи зарад даљег пута. За сваку препоруку. Даље опет до Прељина па на нови део пута и пред другим тунелом "Шарани", негде око 22ч, Рено је одлучио да му је дефинитивно било доста. Сијале су речи "INJECTION PROBLEM" и "Service" без наде у даље поновно покретање мотора. Чуо сам се опет са власником којем је глас одавао крајњу смореност и кривицу што се ово догађа. Још једном је организовао шлеп али овог пута ауто са седам седишта и ауто приколицом који је стигао после два и по сата. У стан, у Београд код моје мајке, смо стигли у пола пет ујутро и само се сручили у кревет. Док смо стајали пред тим тунелом, док сам ја телефонирао пришао нам је запослени ЈП "Путеви Србије" и питао како може да нам помогне? Рекох да чекамо помоћ али ме интересовало откуд се он створио? Није ваљда да не смем да станем пред тунелом!? Насмејао се и рекао да нас је видео на камери за надгледање па је дошао да нам понуди да прегурамо ауто неких 20 метара до њиховог паркинга и уђемо код њих, да не седимо у колима. Прихватили смо то а деца су добила и сок и грицкалице али и цртане филмове са интернета! Док је дошао шлеп, већ су били поспали. Унутра је био још један његов колега и обојица су била веома љубазни и гостопримљиви. Може бити да им је било досадно али су дефинитивно добри људи јер је могао једноставно да их боли полни орган за нас и наше проблеме. Поздрав за Ненада и Милана иако сам сасвим сигуран да не читају све ово.
Након свега, шта да кажем? Да ми је криво што се све овако издогађало? Није ми криво али ми није ни право јер сам морао да мењам планове у ходу. Ауто, сваки ауто а поготово овакав који је, искрено речено, лоше одржаван, може да се поквари. Око тога нисам имао среће и то је то. Догађања око превозног средства ми нису покварила ни сам одмор ни расположење. Само сам после имао неку врсту оног џет-лега када се путује у другу временску зону. Шлеповање, па устајање рано због повратног лета за Немачку и цео дан ми се пореметио. Доћи ће и викенд па ће то све бити у реду а овај одмор ћу имати по чему да памтим. Добри људи, на сваком кораку, са обе стране границе, природа која ме је одушевила па сада планине и брда Црне Горе поредим са швајцарским само са мање зеленила. Сама уредност се знатно поправила поредећи са СФРЈ временом иако се поред пута с времена на време може наићи на бачено смеће и дивље депоније. Ауто се покварио, па шта ако је? Ко га јебе, ја сам био на одмору и ту чињеницу таква глупост није могла да поквари. За следећи пут планирам Плужине, Пивско језеро и сплаварење Таром. Само да деца мало порасту. До тада, поздрав за Црну Гору.
