Мајка и (не)поштовање исте

                 Чињеница је да ме је на ово размишљање подстакла Маленина трудноћа али сам исто тако и ја, од како знам за себе, учен да поштујем мајку. Мој отац своју мајку није упознао. Она га је родила и умрла од, питај бога чега. Ненадокнадив губитак. Зато ми је увек говорио да чувам и волим своју мајку јер је желео да ми усади осећај који он није имао. Осећај важности и присутности бића које му је подарило живот.

                      Ја Мирку, кад год је за то згодан тренутак, као нпр. пред спавање или кад је нервозан и љут због неке Маленине забране, причам, ма дрвим бре, да мајку мора да слуша и да на њу не сме да виче и искаљује бес, ма који разлог за то био. На мене може, нека му ја будем вентил али на њу, не! Никако! Мајка је, према мом мишљењу, битнија од оца. Малена каже да то није баш тако али ево, да објасним укратко, на чему заснивам ову малу теорију. Душко Радовић је рекао да „отац постави камен темељац и после долази на свечано отварање“. Истина је да очев хромозом одлучује о полу детета, истина је да је зарад здравља, што физичког, што психичког, неопоходан другачији ДНК ланац и ту се очева улога завршава. Мајка тада голим оком, скоро, невидљивој ћелији даје део себе да не би ли се она оформила у живо биће. Мајка даје и омогућава живот! То се МОРА поштовати. То је толико велика ствар да је ја више речима не могу описати. И Мирко после да се љути на мајку? Е па неће моћи! Не, у мојој смени, не.

                       Мирко је, реално, добро и послушно дете. Он ће још научити шта и кога да поштује, не само мајку, већ много тога али и кога не. Оно чега се ја ужасавам су разна понижавања жена у свету. Нисам ја постао феминиста, то би било, благо речено, бизарно, већ се чудим. Можда неко мисли да сам смешан, чиме се мој мозак забавља, или да сам можда „пролупао“ или да сам се „попапучарио“... Што се овог последњег тиче, свима желим жену као што је моја, јер мени повремено папучарење ни мало не смета. Одлутах. Елем, по Немачкој се свашта може видети. Али су муслимани, поред Руса, наупечатљивији. Они испред а жене и деца иза. Не смеју са њима, не смеју да им се обраћају, не смеју да буду близу њих... Али воле кад им те исте жене роде децу. Не дају им да возе аутомобиле, да гласају, ма много тога им ускраћују. Зашто? Због чега? Због вере? Па то није разлог, то је изговор. Свакодневно их виђам и сваки јебени пут пожелим да мушкарцу налупам шамаре. Да, јасно ми је, религија је то, али зар је могуће да су толико заостали? Зар је могуће да толико не схватају, или не желе да признају, женину важност?

                 Сви смо се, бар једном, нашли у ситуацији да нас мајка, добро де, не баш понизи, али учини да поцрвенимо. Исприча неку анегдотицу из нашег детињства, покаже наше слике док смо били клинци (ја сам имао фризуру коју је моја мајка обожавала, "на раздељак" с леве стране, а како имам оштру косу, та фризура ми никад није опстала на глави), назове нас неким њеним омиљеним надимком и слично. То оне раде. Из љубави. Не из мржње. Баш, пре неко вече, смо били код једног колеге с посла. И њему су били у посети мајка и отац и ето фине атмосфере да се поведе разговор на тему нас, велике деце. У једном тренутку, моја мајка је извадила фотографију мене из доба кад сам имао, па рецимо три, четири године. Мало је рећи да сам ту много чуднији него што сам сад и ја јој скренем пажњу да ће се сви насмејати на први поглед, а она се скоро па увреди. Показа слику и цела соба ме погледа и прасну у смех. Није јој било криво, напротив. Била је сва поносна што и даље има моју слику са собом... Мама...

               Поента текста је порука свима да поштују своје мајке. Ако имате срећу да су живе и здраве, најмање што можете да учините после читања овог текста је да их позовете, попричате мало са њима. У случају да она живи у истом месту као и ви, отиђите до ње, посетите је. Проведите мало времена са њом. Пријаће и њима и вама.

Мирко и Хелена

Слава, Срби и прослава

                     Читам и не верујем. Брдо новца је спискано на трактор, ајвар и пар девојчурака за шепурење на великом штанду Србије током сајма хране у Берлину. Споменуто је да то највећи догађај тог типа у свету, у шта не бих улазио, али да је битан, јесте. Беше то, још једна, неискоришћена прилика да се промени поодавно искривљена слика о томе ко смо, одакле смо, шта имамо, по чему нас ваља памтити и тако даље. Уместо тога, десетине хиљада евра, што је опет нечија процена чију тачност не желим да проверавам, је искоришћена на излет у главни град Немачке. Ко је био на излету? Појма немам. Али да их није интересовао интерес Србије, није. Сигуран сам у то. У ствари, није у опште битно колико новца је потрошено јер се ради о државном интересу. Све и да је потрошено милијарду милијарди, није битно. Кад пред свиње бациш дијаманте, бацио си их, готово, поздрави се с њима. Појешће их.

                         Даље, према плану „штедње“ и смањивања броја министарстава у Србији, једно од укинутих је и Министарство за дијаспору. Није да ми је то министарство од пресудног значаја у животу али сматрам да је оно ипак неопходно. Опет се поставља питањe шта је и ко је тамо тачно радио и колико је арчио државно време, које је неповратније од новца који ће се већ некако намаћи. Па не живе Срби само у Србији! Себе сматрам припадником те исте дијаспоре и осећам се оштећеним. Немам проблеме за које бих морао њима да се обратим али нисам само ја у питању. Велики број људи овде муку мучи са провлачењем кроз рупе закона и правила а помоћ немају. Неки су је заслужили, неки нису, што је већ посебна тема. Зар је могуће да се подлеже којекаквим притисцима да се српски народ потпуно разреди, отуђи и утопи у народе по другим дражавама, а све зарад ситног ћара и тапшања по рамену у страним представништима и амбасадама, сликања по новинама са вођама других народа? Постало је срамота рећи да си Србин из Хрватске, Србин из Босне или из било које друге државе. Нема никога ко би могао да помогне да Срби ван граница Србије подигну главе и да им погледи постану бистрији, јаснији и поноснији. Никога! Остављени смо сами себи. Зато се и сналазимо како умемо. Неко је мање, неко више успешан али се све мањи и мањи проценат одлучује на повратак у Србију. Бар не својевољно.

                    Претходну канцеларију сам делио са човеком који је пореклом Рус. Живео је и радио у Ташкенту, сада главном граду Узбекистана. Употребио сам прошло време јер је морао да се исели из истог јер су, њему и његовој породици, Узбекистанци загорчавали живот. Они су муслимани а он је православац. Прво је његова жена остала без посла, па је он био пред отказом и на крају је било питање и да ли ће му деца добити место у школама. Покупио се и отишао. Повела се прича и на тему догађања на Балкану у неколико протеклих деценија. Доста тога је и сам схватио јер се потрудио да се информише, плус је причао са Русима који су били код нас. Само једно му није било јасно. Ко су Бошњаци? На мој одговор да су муслимани био је поприлично зачуђен јер му није јасан назив. „Па ко живи у Босни? Зар тамо не живе Босанци?“, упитао ме је. Народ се тамо изјашњава као Срби, Хрвати и Бошњаци. Насмејао се. „Ко су ови последњи? Зар они нису муслимани из Босне? И откуд они ту уопште?“ Мало сам му објашњавао историју, границе Отоманског царства и било му је јасније откуд они ту али је био потпуно збуњен кад сам му рекао да муслимани из Србије себе исто тако називају. „Они су сад народ, је л`?“ Шта да му кажем... У Србији, и ван ње, је постало нормално да будеш било ко, па чак и да измишљаш народ коме би могао припадати, али бити Србин је понижавајуће и, шире посматрано, лоше.

                     Мој мали допринос побољшању слике Србина је чашћавање колега у фирми са ћевапима, гибаницом, зељаницом и тортом од сира. Шљивовицу нисам донео јер нисам смео. Алкохол је забрањен. Малена је трудна иначе би 16. фебруара били у Србији, ту нема збора. Стицајем ове лепе околности, мало смо се потрудили. Ја сам био задужен за ћевапе и колач од сира а Малена је правила гибаницу и зељаницу. Друга је била без јаја због колега из Индије. Објаснили су ми да им религија не дозвољава да једу оно у чему има живота, самим тим ни јаја. Млеко и млечни производи долазе у обзир. Иако им се допала пита, нису је много појели. Разочарали су ме, тако рећи. Доручковали су кући, били су сумњичави, што је поптуно разумљиво, али није се бацило ни парче. Допало се и другима. Све у свему, двадесетак људи је свратило до канцеларије. Срби, Немци, Индијци, Рус, Пољак и Тајланђанин. Сви до једног, осим Срба наравно, су се занимали за тачан повод. Није ми рођендан, још увек нисам постао отац, пробни период ми званично траје до краја априла, па који је онда разлог? Док су они лагано мезили, то јутро печене, ћевапе са сланиницом на роштиљу, мастили руке од гибанице, ја сам веома стрпљиво свима понаособ објаснио да ми је 16. фебруара била слава. Шта то тачно представља, који је то светац, чији је он заштитник, па сам мало ушао у традицију српског народа који је захваљујући вери и одржавању старих обичаја успео да се сачува од многих утицаја и притисака. Од ислама до комунизма. Бићу објективан па рећи да им је то било веома интересантно и да за све то нису никада чули. Пар њих ми се чак и извињавало јер су имали погрешне, чак чудне, предрасуде о Србима и уопште Балкану.

                   У понедељак, 18. фебруара у срцу Дортмунда, је био врло леп осећај бити Србин. Ако ћемо да цепидлачимо, укључујући и бензин и амортизацију коришћења аутомобила тог дана, коштало ме је око 50 евра. Мало новца, времена, нешто стрпљења и доста речи. Мајку му јебем, па је л` то толико тешко и скупо?

П.С.: Не сматрам себе за „краљофила“ илити, модерно речено, ројалисту, али ових данас се наследник круне Карађорђевића, краљ Петар Други, вратио у своје краљевство, после изгнанстваа од 72 године, што жив, што мртав, да у миру почива. Вратио се тихо, без помпе и халабуке. Док су његове мошти биле изложене у порти двора, мало ко је отишао да се поклони, обиђе у мимоходу његове остатке... Потомци оних који су своју „крвцу црвену“ оставили на Кумановском пољу, Брегалницим, Кајмакчаланом уз повик „За краља и отаџбину!“, су били заузети чекањем у реду за карте за Едина, који гласи за аутора незваничне химне муслиманске војске у грађанском рату у Босни, или чак за место у гужви како би запевали у глас са Хоуром „Ружу хрватску“... А да, епизоде са доживљајима Сулејмана, у последње време познатијег као Суља, се не пропуштају. Патријарх Павле рече: „Праштати морамо, заборавити не смемо“ а мени се чини да се све више оглушујемо о овај аманет почивше Његове Светости. Заборављамо, као народ заборављамо, а то управо то ће нас, временом, одвести у заборав.

Још један крај Мајбаха

                   Понуда и потражња условљава опстанак производа и његовог прозвођача на тржишту. Наугроженији су мали произвођачи али и они којима су богати купци циљна група. Мале конкуренција може "преко ноћи" да потисне и угаси док ове друге зауставља глобална "штедња". Илити криза. Једини начин, и за једне и за друге, је да се споје (читај утопе) са већим компанијама, које имају већ развијен систем одбране од економских потреса али и, мање-више, устаљене клијенте. Прилив новца не сме да пресуши.

Његово величанство, Мајбах

         Ипак, ни велики нису имуни на неуспех. Тешко га признају, са муком се одричу идеја и пројеката који су их коштали и времена и новца. У извесним случајевима се може рећи да су жеље превазишле могућности. Када је реч о Мерцедесу, тачније компанији Дајмлер (Daimler AG), и оживљавању Мајбаха (Maybach-Motorenbau GmbH) не ради се о неумерености између жеља и могућности већ о тржишној конкурентности. Фолксваген је пазарио Бентлија да би под својим окриљем имао луксузног произвођача аутомобила али и Бугатија, чије је име одавно синоним брзине, Бе-Ем-Ве је власник луксузног и светски познатог Ролс-Ројса, Форд је власник Јагуара и Астон Мартина, две узданице британског смисла за луксуз и брзину, тако да није тешко схватити идеју водиљу приликом Дајмлеровог улагања, давне 1960. године, у куповину и оживљавање немачке марке луксузних аутомобила, Мајбаха. Док су се сви горе наведени концентрисали да учине тај луксуз приступачнијим, чак некако "млађим", савременијим па и спортскијим, што да не, Мајбах је требало да остане крајње конзервативан. Луксуз без граница. Ништа спортске ноте, ништа саврмени дизајн већ проверни изглед, проверени мотори, проверена механика који су са, мало је рећи врхунском, унутрашњости имали за циљ да остваре крајњу удобност и даље "размазивање" већ увелико размажених богаташа.

Мајбах 62 Ландаулет, Мајбах 57 и Мајбах 62 (с лева на десно)

Обратити пажњу на кинеску регистарску таблицу. Богаташи широм света нису одолели Мајбаховом бескомпромисном луксузу.

     Ускоро ће Дајмлер ставити тачку на Мајбах сагу. Сви су знали, или су претпостављали, судбину овог бренда, након што је др Дитер Циче (Dr Dieter Zetche) у новембру 2011. године, потврдио прекид наставка производље. Неки су помислили, понадали се можда, да је реч само о престанку развијања нових модела али је последњи ексер у ковчег закуцао нови ценовник Мерцедес-Бенца, објављен у Америци, за моделе који ће бити доступни у 2013. години. Свих пет Мајбах модела који су били у понуди 57, 57 С, 62, 62 С, и Ландаулет су наведени су као "Стари". Пре искључивања Мајбаха као бренда, Мерцедес се поприлично потрудио око своје постојеће С-класе, како би тај потез што лакше поднео. Много је лакше наставити са производњом, унапређивањем и рекламирањем садашњег врхунског модела, зар не? Ипак, нема сумње да се Даимлер маркетиншки борио за Мајбаха, са све високим очекивањима у погледу продаје које се никад стварно нису оствариле. Примера ради, 2010. године је Ролс-Ројс продао укупно 2711 јединица, док је Мајбах продао једва 157 аутомобила у току истом периоду. Мајбах, овакав какв је данас и какав ће изаћи из производње, се производио 7 година и продат је у око 3000 примерака. Производња ће се наставити до априла ове године, док се не заврше већ уплаћене наруџбине. Главни проблем је незваничан податак да је губитак по произведеном примерку око 300 хиљада евра. Зато је Дајмлер већ сада спремио барјкатара С600 Пулман, као замену за 57 С и 62 С, да предводи, више него икада богату и разноврсну, понуду престижне Мерцедесове С-класе. Планирана је и полу-кабриолет верзија С-класе која би требала да попуни потребе за Мајбах Ландаулетом.

       Замерке концерну Дајмлер су што се није усредсредио на осавремењивање, као нпр. Ролс Ројс, његов директни ривал. Многи маркетиншки стручњаци тврде да је инсистирање на имену Мајбах, Мајбаху, чини се, дошло главе. Тврде да би луксузне лимузине преживеле трку са конкуренцијом да је у имену стајало Мерцедес-Бенц. Нико им није скренуо пажњу да би то тада био још један Мерцедес, зар не? Током комешања у Дајмлеру било је предлога да се Мајбах удружи са Астон Мартином, који би добио приступ великом броју технологија али и обожаваним Мерцедесовим В8 (V8) моторима. Шта би Мајбах добио с овим, остала је непознаница. Спас? Можда. У ову врсту тржишног покера се, ипак, нису упустили. Последњи реалан покушај спасавања оного што се спасити може, је био модел Мајбах 125, где број указује на годишњицу постојања Мерцедеса. Тај модел је имао посебна седишта која је могуће у потпуности рециклирати (!) затим Сваровски накит и друге „висококласне“ додатке.

     Одређени потези су прављени у смеру скретања пажње богатих. Један од примера је и студија купеа, Екселеро (Maybach Exelero). Више него огроман и луксузан купе је провозан по којекавим сајмовима и окупљањима. Свима је било јасно да је у питању студија и показивање моћи од стране Дајмлера али је Брајан Вилијамс (Bryan Williams), музичар, власник своје издавачке куће и репер познатији као Брдмен (Birdman), био буквално одушевљен. У својој гаражи већ има неколико примерака прескупих возила, као што су Мајбах Ландаулет од милион и по долара и Бугати Вејрон (Bugatti Veyron) од два милиона али кад је видео овај купе изјавио је, цитирам: „Направили су нови Мајбах који би требало да кошта око осам милиона долара, морам га поседовати!“ Човек је четврти репер по богатству, после Пи-Дидија (P. Diddy), Џеј Зија (Jay-Z) и Доктора Дреа (Dr. Dre), „тежак“ је око 100 милиона долара па му цена није проблем. Купио га је и сад може да се похвали како има једини примерак у свету. Посебно му је преуређен и представља чудну комбинацију врхунског Мајбаховог луксуза и Дајмлерове технике. Мотор у В12 (V12) распореду, две турбине за надпуњење, 700 коњских снага, преко 1000 килоњутн-метара обртног момента на веома ниских 2500 обртаја радилице убрзавају овај Екселеро за 4,4 секунде до 100 километара на час, док је максимална брзина 315 километара на час.

Екселеро у пуном налету.

А ево га и пред гаражом богате "птичице".

Себе убрајам у непоправљивог традиционалисту и једног од оних који верују у опстанак онога што се данас назива „стара школа“. Потпуно сам убеђен да ово није потпуни крај Мајбаха. Вратиће се он, кад, тад.

До следећег виђења велики.