Мајка и (не)поштовање исте

                 Чињеница је да ме је на ово размишљање подстакла Маленина трудноћа али сам исто тако и ја, од како знам за себе, учен да поштујем мајку. Мој отац своју мајку није упознао. Она га је родила и умрла од, питај бога чега. Ненадокнадив губитак. Зато ми је увек говорио да чувам и волим своју мајку јер је желео да ми усади осећај који он није имао. Осећај важности и присутности бића које му је подарило живот.

                      Ја Мирку, кад год је за то згодан тренутак, као нпр. пред спавање или кад је нервозан и љут због неке Маленине забране, причам, ма дрвим бре, да мајку мора да слуша и да на њу не сме да виче и искаљује бес, ма који разлог за то био. На мене може, нека му ја будем вентил али на њу, не! Никако! Мајка је, према мом мишљењу, битнија од оца. Малена каже да то није баш тако али ево, да објасним укратко, на чему заснивам ову малу теорију. Душко Радовић је рекао да „отац постави камен темељац и после долази на свечано отварање“. Истина је да очев хромозом одлучује о полу детета, истина је да је зарад здравља, што физичког, што психичког, неопоходан другачији ДНК ланац и ту се очева улога завршава. Мајка тада голим оком, скоро, невидљивој ћелији даје део себе да не би ли се она оформила у живо биће. Мајка даје и омогућава живот! То се МОРА поштовати. То је толико велика ствар да је ја више речима не могу описати. И Мирко после да се љути на мајку? Е па неће моћи! Не, у мојој смени, не.

                       Мирко је, реално, добро и послушно дете. Он ће још научити шта и кога да поштује, не само мајку, већ много тога али и кога не. Оно чега се ја ужасавам су разна понижавања жена у свету. Нисам ја постао феминиста, то би било, благо речено, бизарно, већ се чудим. Можда неко мисли да сам смешан, чиме се мој мозак забавља, или да сам можда „пролупао“ или да сам се „попапучарио“... Што се овог последњег тиче, свима желим жену као што је моја, јер мени повремено папучарење ни мало не смета. Одлутах. Елем, по Немачкој се свашта може видети. Али су муслимани, поред Руса, наупечатљивији. Они испред а жене и деца иза. Не смеју са њима, не смеју да им се обраћају, не смеју да буду близу њих... Али воле кад им те исте жене роде децу. Не дају им да возе аутомобиле, да гласају, ма много тога им ускраћују. Зашто? Због чега? Због вере? Па то није разлог, то је изговор. Свакодневно их виђам и сваки јебени пут пожелим да мушкарцу налупам шамаре. Да, јасно ми је, религија је то, али зар је могуће да су толико заостали? Зар је могуће да толико не схватају, или не желе да признају, женину важност?

                 Сви смо се, бар једном, нашли у ситуацији да нас мајка, добро де, не баш понизи, али учини да поцрвенимо. Исприча неку анегдотицу из нашег детињства, покаже наше слике док смо били клинци (ја сам имао фризуру коју је моја мајка обожавала, "на раздељак" с леве стране, а како имам оштру косу, та фризура ми никад није опстала на глави), назове нас неким њеним омиљеним надимком и слично. То оне раде. Из љубави. Не из мржње. Баш, пре неко вече, смо били код једног колеге с посла. И њему су били у посети мајка и отац и ето фине атмосфере да се поведе разговор на тему нас, велике деце. У једном тренутку, моја мајка је извадила фотографију мене из доба кад сам имао, па рецимо три, четири године. Мало је рећи да сам ту много чуднији него што сам сад и ја јој скренем пажњу да ће се сви насмејати на први поглед, а она се скоро па увреди. Показа слику и цела соба ме погледа и прасну у смех. Није јој било криво, напротив. Била је сва поносна што и даље има моју слику са собом... Мама...

               Поента текста је порука свима да поштују своје мајке. Ако имате срећу да су живе и здраве, најмање што можете да учините после читања овог текста је да их позовете, попричате мало са њима. У случају да она живи у истом месту као и ви, отиђите до ње, посетите је. Проведите мало времена са њом. Пријаће и њима и вама.