Сазнао сам колико ми је времена потребно да заборавим. 7, и словима седам, година.
Нисам неко ко памти датуме, далеко сам од тога. Чак имам подсетнике где год се сетим да их оставим како не бих заборавио али неке датуме човек једноставно памти. Нешто у нашој подсвести нам не дозвољава да баш све ишчезне. Неко памти број степеника или корака, неко датуме рођења кумове деце, неко месец кад мора колима на технички преглед али ја памтим рођендане мојих родитеља, нажалост, и један датум умирања, живот је курва и ту нема помоћи, затим датуме рођендана моје деце и Малене. Већ са годишњицама имам проблема. Специфично код мене је и што сам упамтио Крсне славе кумова. Бар сам мислио да је тако. Прошле године сам заборавио. И то ме је погодило, веома. Неколико људи на овом свету ми је веома битно. Стало ми је до њиховог познанства, до њиховог мишљења, до њихове позитивне енергије, ма стало ми је до њиховог постојања! И онда, догоди ми се ово.
Неколико дана сам имао проблема да се концентришем на дневне теме од размишљања о овоме јер сам се питао како је то могуће. Шта је узрок? Дуго нисам могао ни овде да откуцам коју реч јер нисам знао одакле да почнем. Тражио сам разлоге свему томе. Шта ме је то толико окупирало тих дана да су ми они постали споредни?
Одговор се сам намеће. Живот бато мој, живот. Деца, посао, ово, оно и јеби га. Стрес тамо, стрес овамо и ма колико мали био, ту је. Гура ме у страну. Сваки покушава да ме избаци из колосека, да ме преврне и сјебе. Али то сам имао и пре. Чак су шансе за неки иоле нормалан живот биле много пута горе од садашњих. Тек је то било зајебано време. Фокусе сам стално губио и налазио. Кад ми неко помене стрес, разговор прекидам на нападан начин. Није то проблем, дефинитивно није.
Стара српска каже: "Далеко од очију, далеко од срца." И истинита је. Није та удаљеност од срца сама по себи проблем, већ што човек престаје да буде део присутних емоција и утисака када је ту, са том особом до које му је стало, јер нису заједно, једно другом пред очима. Губим комплетну слику, осећај који ти људи имају. Нисам на другој планети али сам дефинитивно далеко, далеко од Србије. Друштво у којем сам има свој стил живота, своје специфичности и оне ми лагано пријају јер да није тако, јебеш све ово, нема шансе да бих овде остао и планирао породицу.
Ова и још једна чињеница ме непрестано удаљавају од Србије. Двоје или троје чланова шире породице је остало са мном у контакту, а под овим подразумевам нормалан разговор и комуникацију без трунке зависти. Остатак је показао своје право лице, и овим путем им свима искрено захваљујем на томе. Завист и разочарање у чињеници да ја заиста могу да успем у животу. Невероватно је колико је некима страшно тешко да ме прихвате као човека, као некога кога познају од првих корака и прве прехладе па до данас и да ми сада чак ни добродошлицу у своју кућу пожелети не могу. А и они коју се ме и пустили да уђем су ме меркали и скенирали као да сам страно тело са планете "Икс". Е па, у пизду материну са тим срањима! Мени је доста. Себе и моју породицу у ту ситуацију нећу поново довести.
Решио сам да ћу да се дистанцирам од срања са многих страна која ме сустижу. Решио сам да филтрирам и цедим све што ми се догађа. И да се концентришем на битне ствари, битне догађаје и битне ми особе у мојој ближој и широј околини. А да ли ћу се и даље сетити датума, `бем ли га, ваљда хоћу.
