Нове кочије

      Хтедох у наслову рећи фијакер али постоји онај израз: „Средио се к`о стар` фијакер“ који ми није зазвучао баш весело. А мало бих да се хвалим...

       Након одласка колима у Србију, што се испоставило као невероватно путешествије које није било ништа мање „узбудљиво“ од повратка, одлука је пала. Пежо је морао бити замењен. Не зато што га не волимо, у смислу да нам се не допада, чак напротив, баш смо се удобно возали са тим старим Французом, нити зато што је стар већ једноставно зато што је постао рупа без дна. Поправке које би још требале да уследе су сувишне јер ем то све у Немачкој кошта, ем ми ни један мајстор не може гарантовати да ће после тога бити доведен у тзв. „А1“ стање, ем га не могу продати по толико високој цени да би ми се све то улагање исплатило. Дакле, недостатак гаранције и године су га отерале у пензију...

       Од прошлог понедељка је одјављен па без таблица стоји пред зградом. У Немачкој је систем опорезивања, регистрације и осигурања такав да ми се уопште не исплати да буде пријављен. Оглас је стављен на нет и јавио се један тип. Хтео је да не долази јер је далеко па је имао идеју да му ја шаљем папире, да га он тамо региструје, узме таблице и тако редом. Е сад, чим ја њему пошаљем папире, ауто више није мој. То неће да може. Постоји и превише шанси да ме зајебу или да ми навуку мурију на врат. Не бих да залазим у детаље али ту могућност сам одбацио у старту. Ипак, мој ауто им је опако запао за око. Зашто? Не знам. Кажем „њима“ јер су, као, у питању бака и дека који би да имају тај ауто и њихов син, са којим сам причао. С друге стране, ко зна с ким сам ја причао. То су могли да буду неки маторани којима су дали кинту да глуме преко телефона. Није то у Немачкој необична ствар. Преваранти су преваранти о којој год држави да се ради. Све у свему, најавили су се сутра да ће, ипак, да дођу. А треба им око шест до осам сати возом... Видећу о чему се ради. Неизвесност се осећа у ваздуху.

       Од прошлог уторка је на моје име регистрован Нисан Примера Травелер. Караван, бензинац, 1800 кубика, 2004. годиште и прешао око 114 хиљада километара. Задовољан сам а што је још важније задовољни су и малена и Мирко. Наша мала породица је добила нове кочије!

Француски лав с преда

Француски лав с леђа

Кочије с преда

О да! Дугачак је!

Ова "свемирска" унутрашњост је делимично утицала на куповину

Председнички, или директорски, удобна седишта. Није ни чудо што се оно двоје нису бунили, зар не?

 

Планинарски зид али у шуми

            Пре две недеље, кад је био последњи овогодишњи сунчан и топао, био сам са колегама у тзв. адреналин парку. Није то сад па неки спектакуларни парк, није ми вилица пала на под од одушевљења, али јесте од умора. Ипак, полако, идем редом.

            Будући да у овом делу Немачке и нема шта да се види, до сваког већег града се сморим к`о лав у Бео-зоо врту, а и малена и Мирко се шуњају по Балкану, прихватио сам позив колеге да идемо тамо. Човек је потражио по нету кад раде, послао мејлове многима и на крају нас је било петоро. Очекивали смо бар два пута више људи али шта је ту је, ни мало, ни много.

            После обавезног плаћања улазнице добили смо и сигурносну опрему. Иначе, улазница значи само једно: смеш да се упустиш у „пустоловину“. Нема врата а нема ни ограде. Бар не на први поглед. После монтирања опреме, од стране стручних лица, наравно, добили смо увод у то шта нас чека. Тада нам је објашњено како да препознамо области по којима смемо а по којима не да се крећемо. Дакле, пази куд идеш иначе постоји шанса да ти неко падне на галву. Црвени канапи означавају „но-но“ области а зелени оне друге. Логично... Овога једноставно мора да буде кад смеју да се пентрају и клинци од шест година. Сигурносна опрема се састоји од неколико појасева који су стегнути око ногу и кукова. Сваки комплет има и две планинарске алке са сигурносним затварачем монтиране на 30-так центиметара дугу планинарску ужад. Читав парк је повезан са сајлама које би и слона носиле али нека, што је сигурно, сигурно је. Приликом поласка на било коју платформу или преласка са једне другу, а између је увек нешто што изискује и концентрацију и снагу, свако од нас мора бити везан са најмање једном алком. Све ово нам је једна фина девојка објашњавала на земљи а ми смо сви били у фазону „добро, бре, `ајде више... капирамо те, све те капирамо, пусти нас горе!“ Касније је јасна поента приче: висиш или стојиш на платформи неких десетак метара изнад земље, па ти види хоћеш ли се везати или не. Опет зарад сигурности, на свакој платформи је дозвољено да истовремено стоје највише три особе а да се на сајле између качи само по једна. Није битно је л` дете или одрастао човек у питању. Поред алки на појас је монтиран и систем од пар точкића са којим смо се спуштали низ кратке или веома дуге сајле. То су били убедљиво најлепши и најопуштајућији моменти целе приче. Да не бих даље објашњавао како то све изгледа ево и линка: www.kletterwald-luebben.de (а тамо клик на „Start“ па онда на „Tagebuch“ и ето пар слика). Мало су се поиграли са речима у називу, што сам ја покушао, мало рогобатно (јеби га немачки је у питању), да објасним у наслову. Саме речи „Klettern“, „Wald“ и „Wand“ значе пењати се, шума и зид. Нормалан назив за вештачки планинарски зид је „Kletterwand“ али пошто је све ово у старој боровој шуми и све виси са дрвећа, уместо речи зид, ставили су реч шума.

            Да не би било гужве и да не би старији сметали млађима, све је подељено на нивое. Први ниво је „Мрав“. Висина је метар до два и то je намењено деци од 6 година. Изгледа заиста крајње бенигно. Следећи су „Дабар“ и „Јеж“. Ни они нису ништа посебно захтевнији од првог и намењени су истом годишту. Клинци су се тамо баш, баш забављали. Следе „Јазавац“ и „Лисица“. Висина је два до три метра. Ово је намењено мало старијој деци. Од 8 до 11 морају имати пратњу старије особе а преко 11 смеју сама. Немци, шта рећи. Све се зна. Уређено је до танчина. Пре сваког поласка мора се проћи поред табле на којој јасно стоје упозорења. Што би се рекло, упозорени сте па радите шта вам воља. „Веверица“ и „Рис“ су већ на озбиљним висинама, пет до осам метара, и то више није за зезање. Ту смеју само старији од 11 година. Све време их прати неко од запослених, ипак су то деца и битно им је да се пентрају, а ови их нон-стоп опомињу да се вежу. Јеби га, ако падну јесу сами криви, али ко ће то после да им каже. Последњи ниво је „Црни јастреб“. Највиши је и захтева и снагу и концентрисаност и није за децу. Коме преостане снаге, може слободно да иде на торањ од вештачког планинарског зида. Десет метара до врха. Нико од нас није, ма ни помислили нисмо на то...

           Питали смо одакле да кренемо и колико ће све да траје. Рекоше нам да почнемо од „Веверице“ па полако. Остали се настављају један на други. Ко се умори, једноставно нека прекине где жели и то је то. У групи пре нас, једна девојка није више имала снаге. Није више могла ни да се држи и тада је један од запослених дошао да јој помогне. Попео се до ње, везао је са дужом сајлом и спустио доле. Сирота је била бледа од умора. Чак су јој се и руке тресле док је пила воду. Морам признати да сам и ја пар пута извлачио последње атоме снаге не би ли стигао до одморишта. Нисам манекен, нисам атлета, не тренирам редовно али ово и није намењено за профи-спортисте већ за аматере жељне адреналина. Висио сам, ходао по, веома, мигољивим комадима дрвета, прелазио са једне на другу страну преко плетених мостова, скакао на висеће мреже па се преко њих мајмунисао даље… Свега је било. И било је одлично! Помислио сам, ја бих ово могао једном недељно да радим.

            Сутрадан, схватио сам где сам погрешио. Дозволио сам страху да ме држи. Све време сам био везан и ама баш ништа није могло да ми се деси. Опет, био сам стегнут и то је резултирао ситним упалама у целом телу. Мислим да ми само вилица није била под лаганом упалом. Сваки мишић, свака тетива, сваки лигамент… И опет бих ово поновио! Осећао сам се сјајно! Осећао сам се покренуто. Седим сваки дан у јебеној канцеларији, комуницирам са којекавим ликовима, комп ми је најбољи ортак (док не стигнем кући) и сав сам некако успорен. То ми не прија. Волим спорт. Волим да се крећем. А имам све мање и мање времена за тако нешто. Чак је и ово лето било све сем лето. Хладно, кишовито… нисам могао ни бицикл к`о човек да провозам а о баскету у крају да ни не говорим. Ово ми је било неопходно. Нисам се зајебао. Поновићу првом следећом приликом. Једва чекам да и Мирко порасте па да се заједно качимо. Има свуда да га водим. Да проба што више у животу док не схвати шта је страх.

              И да не буде да само причам ли причам, ево доказа. Нисам до сада поставио ни једну своју фотку али за све постоји први пут, зар не?

Скок са једне на другу платформу

Нови термин? Или не?

За претходним столом Виши инспектор Бешевић је предложио да се сваки следећи сто поставља петком. Разлог за то је да би, вероватно, већина тада била истовремено присутна па би и евентуални разговори били динамичнији. Његов предлог сматрам веома интересантним и конструктивним па ће овај сто да буде "гласачки". Јебеш га, ово ми звучи као да председавам Скупштином али ако је кафана могла да буде окречена уз иницијативу редовних гостију а затим неку врсту референдума и сагласност већине, што не би тако и термин био промењен. Мени је свеједно. Могу и средом да постављам столове али су дани око викенда увек најбољи. Дакле, ко је за петак?

Умро Серђо Бонели

Текс Вилер

РИМ - Издавач италијанских стрипова „Текс Вилер” и „Дилан Дог” и творац популарних стрип јунака Загора и Мистера Ноа Серђо Бонели умро је јутрос у Монци у 79. години, известили су италијански медији.

Бонели је умро у болници у коју је примљен пре недељу дана. Био је ожењен и имао је сина Давидеа који је био задужен за маркетинг у издавачкој кући „Серђо Бонели едиторе” из Милана.

Бонели је био син Ђана Луиђија Бонелија, који је 1948. створио лик Текса Вилера, тексашког ренџера који постаје вођа племена Навахо и брани слабе.

Веома млад је почео да ради у породичној издавачкој кући, најпре као курир и радник у складишту, а 1957. долази на чело издавачке куће „Чепим (Цепим)”, која касније мења име у „Серђо Бонели едиторе”.

Као сценариста под именом Гвидо Нолита створио је ликове какви су Загор (1961), мешавина вестерн јунака и Тарзана, и Мистер Но (1975), бивши амерички војник који 1950-их година живи у бразилској Амазонији.

Према писању дневника Република, Мистер Но је лик који „представља моменат прекида са традицијом издавачке куће коју је основао његов отац”. „Војник Џек Дрејк је анти-јунак, веома хуман и веома далеко од непогрешивих јуначких фигура попут Текса Вилера”, наводи тај лист.

Бонели је заменио свог оца на месту сценаристе стрипа „Текс Вилер”, који је и данас један од најпродаванијих стрипова у Италији.

Дилан Дог, кога је 1986. створио Тицијано Склави, инспирисан је глумцем Рупертом Еверетом. Тај стрип је 2010. послужио као инспирација за холивудски филм „Dylan Dog: Dead of Night” у режији Кевина Манроа.

Агенције

објављено: 26.09.2011.

Вест је објављена 27.09.2011. године на страници интернет издања „Политике“. Директан линк ка оригиналном тексту. Стрипове волим да читам. Нисам неки „фрик“ али их волим. Немам омиљене ликове али неке једноставно не волим. Не капирам их као мени блиске. Пример су баш Бонелијев Текс Вилер и Загор. Нисам волео те каубој-јунаке а Загор ми је био чудан са оном индијанском секиром и малим Мексиканцем Чиком. Ипак, за Дилана Дога сам врло радо давао кеш. На моју жалост, пресељење из једног у други стан у Београду током мог детињства је помогло да сви стрипови једноставно нестану. Моји ми нису бранили да их читам, чак су ми их радо куповали, тако да њих не могу кривити за њихов нестанак. Све у свему, нека ти је лака земља Серђо Бонели.

Заједничка фотка

Ликови који су исцурели из Серђове маште

Мистер Но

Гручо Маркс, Дилан Дог и инспектор Блок

 

Загор и Чико

 

Дилан Дог

IAA илити Internationale Automobil Ausstellung für Personenkraftwagen in Frankfurt am Main

            Волим аутомобиле. То већ и врапци знају па кад год неко спомене ову тему, они коментаришу: „Јаој, мајко мила... неће ваљда опет?“ Ипак, посета великом и светски значајном сајму аутомобила у Франкфурту на „мајци“ је ипак посебно искуство. А тек ако си тамо први пут у животу, то је посебна прича.

            Ја сам први пут био 2007. године. Малена тада није могла са мном и рекла ми је да би баш хтела да иде. Никад није била на неком сајму аутомобила. А волела би. Е па ако је тако, онда смо се морали некако организовати. Нема шансе да јој не испуним бар овакву жељу. Проблем је што се франкфуртски сајам одржава сваке две године а ко ће га знати шта ћу радити и где ћу бити за две године. У духу реченог, онај 2009. године смо пропустили због брачних обавеза. Свадба. Дође и 2011. И успесмо да се организујемо.

            Хотел је букиран пар месеци пре. Ко се касно сети или ће да спава на клупи на парку или ће собу папрено да плати. Ми смо одсели у хотелу који држе Руси. Нисам то ни знао, јер сам резервацију одрадио преко нета, све док ми се рецепционарка није обратила са веома тврдим „р“. Ноћење са доручком (шведски сто тј. „all you can eat“), за двоје са једнодневним паркингом је било 70€. А хотел се налази 10 минута пешке од сајма. Узевши у обзир време и место, повољна цена. До Франкфурта смо дошли изнајмљеним колима. Логична одлука после прошломесечне епизоде. „Авис“-ов Цитроен Ц4 са 1,6 дизел мотором. Прешао једва преко 12000км. Троши „к`о упаљач“ а удобан у пичку материну. Као да смо се возили на јастуцима...

            Стигли смо нешто пре поднева. То је таман време за Мирка да једе па је то и урадио. Убрзо је потом и заспао у колицима јер му је годила и лагана шетња, неких 15-так минута, до сајма. Добар дан, за добар дан и 30€ за две карте. Ако ово звучи скупо, рећи ћу само да је првог викенда улаз коштао невероватних 50€ по особи! Зашто? Зато што су се тог викенда шетали буџовани. Безобразлук али јеби га, на свему се зарађује. Кад кажем свему, то и мислим. Пиво је било 3,5€ и то само Бекс од 0,33л. Јебене капи за очи! Вода је била 2,5€ за чашу (!) а ми заборавили да понесемо нашу флајку. `Бем ти памет. Бар смо зато понели сендвиче. Па не морам баш све да купим, је л` тако? Све у свему око 13ч само били где треба. Има неких петнаестак хала које и нису баш нешто редом распоређене. Бројеви се прате али није то баш како треба... Није ни битно. Кренули смо редом. Прва с леве стране. Малена је носила фото-апарат а ја сам гурао колица. Иако је говорила да нема искуства са фоткањем на оваквим скуповима, јер мора мало да се сналази, инсистирао сам да тај део она обави. После пола сата се увежбала. Била је прави папарацо. У тим првим халама су били изложени дорађени аутомобили од стране разних малих и великих „тјунера“. Било је ту лепих, са стилом, сређених возила али је било и... па рећи ћу, чудних креација. Сијају се и шљаште. Само би свраке привукли. Али и Русе. Биће да је њихов сој и био циљна група. Ипак, прва већа хала је била Мерцедесова. Само да напоменем да су сви већи произвођачи закупили комплетне хале. Мерцедес, концерн Бе-еМ-Ве-а (плус Мини и Ролс-Ројс), концерн Фолксвагена (плус Сеат, Шкода, Бентли, Бугати и Ламборгини али и Порше који је у веома чудном обвезничком односу са Фолксвагеном, док је Ауди толико популаран последњих година да су му дозволили да наступа одвојено; додуше, тек недалеко од „фау-ве“-ове је била монтажна хала за Ауди у стилу неке тест стазе) и Фијат (плус Ланча, Алфа Ромео, Ферари, Масерати, Крајслер, Доџ и Џип) а сви остали су се „гурали“. `Ајд што су се они гурали, него што смо и ми морали. Са колицима је то било веома чудно и тешко па смо се малена и ја веома брзо и лако договорили да ћу ја мало да процуњам, она нека слика па се нађемо испред врата. План је био успешан али смо онда баталили те прве хале јер је очигледно да се сви баш ту гурају. Ишли смо даље. Даље од улаза је било много, много пријатније. Места за прошетати међ` аутомобилима, за дисање и фоткање. Баш како треба. И какав би ја био љубитељ Мечке да је не видим, не пипнем? После овог сајма, ја сам један бесни љубитељ! Направили су јебени ред за улазак у њихову халу! Двојица огромних типова, као да су избацивачи у ноћном клубу, пред вратима која се отварају сваких пола сата. Кад се она отворе, ова двојица пропуштају онолико људи колико сматрају да треба да уђе! Не да ми није пало на памет да чекам око два сата да видим Мерцедес, А-еМ-Ге, Смарт и Мајбах, већ нема шансе. Да то нису можда врата раја, а!?! А њих двојица браћа од стрица од Светог Петра!? У Паризу сам био и нисам био на оном курчевом торњу јер нећу да чекам у реду а сад ћу овде!? Ма важи... нема ни теоретске шансе. Исто се догодило и са Аудијем с тим да су они морали то да ураде. Њихов изложбени простор је био нека врста тест стазе, као што рекох, и постојала је могућност или да возиш или да те провозају у неком новом моделу, не знам тачно и наравно, нема клинца који није стао у ред због тога. Зато и јесу организовали ред и улазак. Али Мерцедес!? Веома сам непријатно изненађен и увређен, морам признати. И овако и онако смо шест сати шетали, платили по 15€ за улазак, пили скупа пића и још да џеџим у реду? Стварно безобразно и крајње непримерено с њихове стране.

            Због ове глупости многи други су профитирали. Посећеност других штандова и осталих хала је била велика. На мене је велики утисак оставио Брабус. Они су познати дорађивачи Мерцедесових модела и функционишу одвојено од њих. А-еМ-Ге је то исто радио али је потпао под утицај и касније је откупљен од стране штутгартске звезде па их сад карактеришу као „спортско одељење“. Нешто слично као и „М“ код Бе-еМ-Ве-а. С тим да је „М“ развијан у матичној кући, није купљен и припојен. Брабус мало промени дизајн споља, удеси ентеријер да изгледа скупо али зато им мотори „пуцају“ од снаге. Увек су ту у питању стотине „коња“. Али понекад и стотине хиљада евра, јеби га. Све има своју цену па кад почнеш да прерађујеш у основи скуп модел, излазни производ мора бити још скупљи.

Да не бих давио к`о змија жабу, пустићу овај пут да слике говоре.

Јесте, оволика гужва је била целог дана

Бентли Континентал (Bentley Contitnental) али када га Мансори (Mansory) преради

Ферари (Ferrari) 458  у Мансори издању

Порше Панамера (Porsche Panamera)... Мансори, наравно

Порше Кајен (Porsche Cayenne)... морам ли рећи ко га је прерадио?

Моја омиљена Мансоријева прерада. Иако трокраке звезде више нема, и даље се препознаје Мерцедес СЛС (Mercedes SLS).

О да, овде ми је срце затрептало. Мерцедес ЦЛС (Mercedes CLS) у Брабус (Brabus) издању. Уметност на точковима, ако смем да додам. 6,3 литарски мотор "набуџен" до тачке пуцања. Пре две године су имали модел Ракета (Rocket) на бази Ц серије. На његовом трону седи наследник достојан места и имена.

Џип Вранглер (Jeep Wrangler). Америчка класика и некадашња поп икона (наградно питање: који ауто је возио Ник Слотер?) је сада у валсништву Фијата (FIAT). Да није закачен, пао би. Не дајте се преварити. Нема теренског возила које може у мировању да буде под овим углом.

.

Ланча Муза (Lancia Musa). Заиста инспирише. Диван минивен. Обећао сам маленој да ако којим случај напрасно дођем до новца, добија овај ауто. Није имала ништа против.

Ферари 458. Речи га слабо описују. Чуло вида и слуха имају главну улогу.

Ако се неко питао шта Ферари 458 има испод хаубе, ево одговора. Рећи ћу само да Ферари мало, мало па одступа од класичне поставке да спортски ауто има мотор назад. Праве уступке зарад удобности модерних лезилебовића, јапија и њихових љубавница. Мора се, тешка су времена.

Овај модел Мазератија (Maserati) се одлично уклапа у текст испод слике изнад. Уступци. Не свиђа ми се то али ко ме па пита?

Чувајмо околину и та срања су све популарнија па је из потребе за праћењем те приче све више произвођача залегло да избаци свој модел. Ово је Опел Ампера (Opel Ampera).

Тамо неки, вероватно, богати Хрват је решио да се упусти у надметање са осталим произвођачима електро-возила. Ово је Римац (Rimac). Иду на малосеријски производњу и самим тим већу цену. Екслузивност и та срања. Али врло паметно.

Фолксвагеново (Volkswagen) ново малено чедо. Модел Ап! (Up!) Сморили су више... Већ виђени мотори, унутрашњост, решење ослањања али гурају причу. И што је најлуђе, продају ли продају. Е да, и Шкода (Skoda) је избацила нови мали ауто. Ситиго (Citygo). Није него. Пресликан Ап! Докле ли ће овај "народни ауто" правити овце од својих купаца?

Нова Буба. Шта ли је ново сем линије, нисам успео да откријем. Све што знам о њој је да се од Голфа (Golf) раликује само по каросерији.

Ипак, код "Фау-Веа" је била најбоља забава. Девојке у чудној кутији на још чуднијем еластичном штапу су се клатиле у ритму музике. Реално, лепо за видети.

Други део.

Трећи део.

Четврти део.

И за крај, мали поздрав за малену.

Порше 911 сад...

... и некад.

Бугати Вејрон (Bugatti Veyron) у верзији са склопивим кровом. Тренутно најбржи серијски ауто са 1001 коњском снагом под хаубом и максималном брзином од 408 км/ч! При тој брзини, његов 16-цилиндрични мотор, у W распореду, у секунди троши ваздуха колико одрстао човек за годину дана!

Нова Шкодина студија. Шта је бре овде ново? Линије су већ поодавно виђене на Октавији (Octavia) и Супербу (Superb)!

Један једини модел нове Ланче Стратос (Stratos). Греота је што је Ферари одлучио да овај пројекат неће бити настављен. Кажу, конкуренција је Ферарију а и једно и друго су под капом Фијата и ето врага... Ипак, добра идеја.

Нови Цитроен ДС5 (Citröen DS5). Иако нешто не миришем Французе као народ, имају стила за овако нешто. То им признајем.

Нека Пежоова студија (Peugeot HX1). Ништа посебно али је леп угао фотографије.

Фордово виђење будућности. Модел Евос (Ford Evos).

И из другог угла.

Хонда Акорд (Honda Accord) у најбољем издању икада!

Чак је и Бамблби (Bumblebee) свратио до штанда Шевролета (Chevrolet).

Стари Шеви Корвет (Corvette)и нова старлета.

Нова Минијева узданица. Мени је Мини (Mini) некад био интересантан. Сада су га Немци потпуно обезвредили. Ипак, заслужио је слику. Текст на крају све објашњава.

Кажу, светска премијера нове Серије 1. Колико ја знам, Бе-Ем-Ве-ова (BMW) серија 1 се већ дуго производи и још боље продаје. Али `ајд` да им верујем на реч.

Леп концепт. О чему се у ствари ради, нисам имао живаца да се распитујем.

Ролс Ројс Фантом (Rolls Royce Phantom). Колико кошта, само фантоми и могу да га приуште.

Заборавих напоменути да је Ролс у власништу Баварског пропелера.

Неколико Ампери је Опел поклонио полицији савезне државе Хесен. Од сад ће моћи неопажени да се пришуњају преступницима.

За крај, пар класичних модела. Цитроен 2ЦВ (2CV). 2ЦВ је значило, у буквалном преводу, две коњске снаге, али је то био маркетиншки трик. Први модели су имали око 10 а последњи око 20 коњских снага, а мотор му има два цилиндра.

Легендарни Ауди Кватро Купе (Audi Quattro Cupe), серијска верзија.

И светски позната Пајкс Пик (Pikes Peak) верзија. Пајкс Пик је невероватно тешка стаза у Америци и дозвољене су готово све модификације возила да би се што пре стигло до врха. Данас је асфалтирана али је некда била од макадама. Инжењери Аудија су развили погон на сва четири точка за свакодневну употребу, и да би убедили буџе у управи да у то вреди уложити кеш, са овим аутомобилом су поставили рекорд те макадам стазе са летњим гумама у сред зиме! На темењима тог погона, Фолксваген и даље фура чувени Кватро.

       Морам да споменем диван гест на штанду Минија. Ко је свратио и био жедан, могао је да попије по чашу воде. Газирану или не. Нас двоје смо већ били ван себе што је вода скупа а ми исту заборавили у хотелу. Мирко је био обезбеђен. Имао је своје сокиће и чај. Мини нас је купио. Пописмо по чашу воде и дођосмо себи. Предиван осећај. Овде би ме колега Меда упитао: „Је ли, јеси ли ти јеб`о некад?“ а ово је било скоро па таман тако!

           И на крају све, све али Франкфурт. Он ми је најневероватнији од свих градова у Немачкој. Прво, има невероватно добру географску позицију у Немачкој. Готово да је у центру државе. Друго, има веома благу климу у држави која има ниске просечне годишње температуре. Колико сунца ту има говоре и непрегледни виногради у његовој околини али и име једног градића у комшилуку. Зове се „Bad Soden“ а значење му је изврнуто током мењања немачког језика и значило би нешто као „бања у којој нема“, међутим сви који тамо живе причају да се то односи на облаке. Није ни чудо кад имају просечно 300 сунчаних дана у години. А и сви редом су „добростојећи“. Треће, нема тек тамо неки аеродром већ тзв. „ваздушну луку“. Ја сам се давно зајебао па сам сео у погрешан брзи воз и завршио на франкфуртском уместо на аеродрому Келн-Бон. Моја грешка због које сам кратко време имао надимак Дуле Франкфурт. Не зовем се Душан али је колегама звучало као надимак неког криминалца па ето... Био сам зајебаван. Шта ћу, био сам се баш добро наместио. Е сад, тај аеродром је могао бити инспирација за филм „Терминал“ са Томом Хенксом. Огроман је! Град у граду. Само паркинг им је за поштовање. Неколико спратова под земљом испресецаних лавиринитом путева од једног до друго нивоа. Ко не пази, остаће као Том негде између. Баш толики промет и људи и робе га чини богатим и веома привлачним за пословне људе широм света. Нема озбиљне фирме на свету а да нема франкфуртско представништо. Четврто, јавних кућа и банака има у подједнаком броју. Понекад чак деле и исту улицу. Са једне стране небодери пуни јапија и каматних крвопија а са друге курве. А да, ту су смислили европску монету: евро. Пето, пошто привлачи толики послован свет, привлачи и људе жељне нове шансе у животу али и белосветски шљам. Шетајући по граду, тешко је чути немачки језик. Иако сам странац, морам признати да сам се понекад чудно осећао. Врхунац је оглас за посао, залепљен на једној продавници, у којем се траже радници (нормално) али је основни услов за посао минимално знање немачког језика! Дефинитивно невероватан град...