Није овде реч о надмудривању око неких закона физике који залазе у теорије о настанку човечанства и црним рупама. Нити је циљ да расправљам шта је криптонит урадио или шта може да уради са Суперменом. Не, ствар је крајње лична и, на неки свој начин, једноставна.
Ко је раније овде свраћао и читао моје текстове, моје мисли преточене у слова, зна да сам ожењен, отац двоје деце, запослен и тако даље. Син, мој првенац, чији је настанак и постојање потврдило много шта у мом животу, је оно о чему је тренутно реч. Он је моја антиматерија. Добро, де, можда и претерујем јер сама реч има неки чудан призвук али објаснићу мало о чему се ради, о којој количини супротности је реч.
Душко Радовић је давно, између осталог, рекао да "родитељи треба да бију своју децу када примете да личе на њих." То примећујем код ћерке. Имамо превише сличности. Знам јој, само по погледу, да ли је бесна, радосна, заинтересована, безобразна, тврдоглава, болесна а када је само мала девојчица. Знам и када да се љутим на њу, када да је игноришем, када да је загрлим, ма све то знам и више од тога. Једноставно то осећам, то је нешто у мени. И наравно, наљутимо се једно на друго, играмо се, грлимо, зезамо и ником ништа. Све буде и некако прође. Долази следећа ситуација. И тако редом. Знам у свакој прилици да ли ћу прекорачити неке норме, да ли ћу бити превише емотиван, превише гласан, превише нападан, нагао и слично. Е са сином је скроз другачије. Шест година је напунио а ја и даље муку мучим с њим. Стално се возимо другачијим колосецима, путевима који се прате а веома ретко укрштају. Неизмерно га волим али ме његова личност, његова нарав, његово понашање, повремени ставови избацују из такта. Али скроз. Толико да сам пар пута једноставно морао да изађем из стана и да прошетам, да се охладим и смирим, како не бих рекао или урадио нешто ружно што би могло оставити неке последице по њега.
Има скокове емоција који се преплићу са неизмерно великом тврдоглавошћу и погрешним убеђењима да је у праву и да је једини кога то све треба да се тиче. И ја сам тврдоглав али он је покупио и од мене а биће да има гена и од свог деде, по мајчиној линији, који би, да постоји такав избор, комотно био краљ међу тврдоглавим људима. Спреман је у по' бела дана, ма у пола ноћи да се пробуди, да пожели нешто да уради, типа да оде у другу собу и тамо нешто ради, и када му неко од нас каже да је нпр ноћ и да треба да спава и одмара, да се опет нешто друго не сме у кући радити, решен је да седне на крај кревета, да се дури, да одбија причу и помоћ док то не изгура, иако зна да никада до сада није успео у таквој намери. Седи, гледа у под и тврдоглаво на сва питања и разговор одговара са: "Нећу!" На питања о чему се ради, обавезно почиње са : "Ја хоћу..." Тада је потребно уложити огромну количину енергије и живаца да би му се уопште пришло, да би се ушло у ту његову ограду око личности јер на сваки коментар је спреман да задречи из свег гласа, а све у циљу одбијања туђе помоћи. Прође и по пола сата изјава љубави, прича и објашњавања док не успем да га загрлим и на уво му полако шапнем лепе речи. Тада се опусти, успе да схвати да нема смисла то што хоће и почне да ради нешто што приличи тренутку и ситуацији. Будем и ја, а и Малена, у неким нашим "жутим минутама" и немамо смирености за причу, па падне казна и седење ка кревету уз забрану кретања на неких десетак минута. Догоди се да моменат касније једноставно притрчи, загрли ме и пољуби из све снаге. Без разлога. Свако вече заспи у свом кревету, пробуди се у пола ноћи и дође код нас у кревет. Пре пар ноћи је било дрекања и објашњавања због чега свако има свој кревет те је одлучио сам да се врати у свој и да не долаузи више код нас. Не памтим када сам спава оцелу ноћ. Синоћ ме пробудио пољубац у образ. И мене и Малену. Пробудих се и видим зачуђено Маленино лице и њега како се враћа у кревет. Или оде у купатило да опере руке а онда уради неки дечији експеримент, типа колико воде може пешкир да упије ако га потопи у воду и то никоме не каже јер га је срамота. Или не каже јер сматра да нема потребе. На питање шта је хтео да уради, задречи јер му је криво што није рекао или што је урадио нешто што не треба па се смири и објасни неко своје, крајње дечије, виђење ситуације. Све што започне да ради, а воли да се бави много чиме, као што су пузлице, слагалице а сада разни лавиринти по свескама и "Лего" коцке, нема смирености да заврши ако нешто крене непланирано. Ужасно је амбициозан и ако не реши из првог покушаја, настаје хаос. Галама, дрека, нервирање ма све осим бацања ствари по соби. То никад не ради. Опет је неопходно уложити енергију за смиривање јер сам не уме. Најгори текст који у том тренутку неко може да му упути је: "Па пробај поново." Ау, тада настаје хаос на квадрат. Поново!? ПОНОВО!? Па то је немогуће. Поново не постоји у његовом свету. Сад, одмах, све и како треба. Ако није добро, ако није учињено из првог пута, онда га јеби, лудило креће. Ћерка ће да покушава и да покушава и да покушава све док не успе. Наљутиће се само ако не схвати о чему се ради па чак и тада долази да тражи помоћ. Спремна је сатима да седи и решава проблеме или да се игра у свом свету. Он, не. Никада се није умео сам играти. Ако се којим случајем и заигра, онда то прекине тако што оде код некога другог да му квари мир и игру дотле док тај други скроз не попизди. Тада почне да се смеје и ужива. Посматра другу особу и само долива уље на ватру како би одржавао нервозу на високом нивоу. Ако се неко од старијих не укључи да смири ситуацију, ко зна где ће то све отићи. Сестра га је једном приликом, у невероватном налету беса, тресла се изговарајући његово име и говорећи му да престане, ујела за бок, толико да је имао подлив неколико дана. Она никада никог није ни ударила а камо ли ујела. Виче, то да али да уједа, не, никада. Он ју је довео до тачке када нема више шта да уради, када је остала крајње беспомоћна против његовог безобазлука. И њега јесте ујела. Осетила је да мора. И то кроз мајицу. Онда, воли да удари, онако, у пролазу и изненада. По леђима, лицу, руци, где закачи а све онако, као ето случајно. Само да би видео реакцију коју то изазива. А рекација је? Па бес и љутња јер уме он то поприлично јако да уради. Ја знам, па не урадим шта је очекивао али други, па, рећи ћу само да је знао и у бег да се да како би избегао освету. А и тада, док бежи, ужива и смеје се. Када после схвати, грешку буде му криво па уме и да заплаче од туге.
Све ово, када се погледа овако са стране, се чини као да је реч о детету које је крајње проблематично. А није. Иде на фудбал, слуша тренера и не жели да улази у дуеле телом јер, како сам каже "не жели да повреди другог играча". Ако је неко од нас болестан, ако некоме нешто затреба, ето га, доноси и брине. Има периода када даје све од себе да помогне сестри око избора бојице за неку слику у бојанки. Да је научи слова. Бројеве. Да јој донесе шта ће да обуче после купања. Да загрли и помилује ако се нешто повредила, ако је пала помоћи ће јој и да устане. Докле год неко има неку очигледну муку, ту је да помогне. Чим све иде како треба, он је тај који ће се потрудити да, ма у тренутку, завладају неред и хаос.
Док једе, халапљив је. Трпа и гура храну као да никад јео није, као да је побегао из глади. Колико год да му се говори, а то је заиста сваки оброк, он гура своју причу. халапљивост ме тера из такта у тренутку. Али се суздржавам, увек се полако обраћам и говорим да једе полако, да не жури. Исто ради и Малена али јок.
Енергије има, не знам одакле му. Када је радостан, скакуће у месту и врти рукама око лакта, као да прескаче конопац. Када седне да гледа неки филм или цртани, сваких пет секунди се помера и намешта. Нико од нас то не ради али он, нема мира. И то ми смета. Када седнем или легнем да одмарам, дође он да ме загрли, загрлим и ја њега, наравно, онда легне или седне поред мене и почне да се врти и врти и окреће, и намешта докле ми се не попне на главу. Буквално. Ако седим и пијем кафу, он се попне и седне ми на рамена. На коментаре типа: "Сиђи, смета ми то," следи прво осмех задовољства јер је успео у намери да уради шта је хтео а и у намери да изнервира. Послуша тек после два или три понављања. Споменуо сам фудбал. Тамо трчи, скаче, шутира и тако сат времена. Да ли је уморан? Да ли после тога моли да га носим или заспи к'о клада? Не. Будан је и има жељу за играњем као да ништа радио није. Слично је и после курса пливања. Друга деца се оклембесе око родитеља, једва чекају да виде кревет а мој јунак коментарише: "Који је ово курс? Које је ово пливање? Мало у води, рукама, ногама и напоље. Тја, једва да сам се и поквасио..."
Завршио је све предшколске прегледе. И педагошке и здравствене. Били смо и у посети у школи у коју ће да крене на јесен. Све слуша и ради како му кажу без поговора. Сви до једног су рекли да неће бити ни најмањег проблема око учења, схватања градива и конроле понашања. "Стварно!? Овај овде!? Мирко? Сигурни сте?" "Да, да господине, зашто питате?" Откуд знам што питам. Чудим се, јеби га.
Једном прилико ми је речено да је то типично за рибу у хороскопу. Час' плива на једну страну, час' на другу, мало горе, мало доле, мало одмара, мало убрза... Ма откуд знам колико у томе свему истине.
Једноставно ми је тешко да поверујем у све што ми се с њим догађа. Осећам се као онај у цртаном филму што је пронашао кутију са жабом која пева. Али која пева само њему а свима другима крекеће. Само што је у мом случају обрнуто. Крекеће мени а пева и забавља све друге. На неки чудан начин се и љутим и радујем што је мој понос и дика такав, немирног, уметничког духа који не мари за друштвене границе када не мора. Докле ће бити такав, појма немам, надам се што дуже, али сам схватио да је и мене променио. Утицао је на мене. Довео је до тога да из мене избијају нагомилане емоције и стресови. Ко зна, можда је и то добро. Можда је пробушио чир, да избије напоље да се не догоди нешто горе унутра. Син мој... све моје.
