Не могу рећи да пратим сваки његов корак али је Душан Борковић дефинитивно један од ретких који не престају да се боре. Возио овде, био онде, овако или онако, стигао је до "ТЦР Интернешнал" серије.
Сам шампионат је основао човек који је идејни творац и "WTCC-а" (по угледу на "BTCC") али се сморио јер су фабрички тимови изврнули руглу саму идеју и прописе упумпавањем огромних количина новца па је постало веома досадно. Принцип који је увео је тркање са скоро па фабричким возилима која заиста не коштају баснословно. Ово је била друга сезона и разлика је што су се сви стварно трудили јер су имали шансу. Нпр, возило у "WTCC" шампионату кошта око 300 хиљада евра док је у ТЦР-у потребно издвојити трећину те цифре. Ово је и приватнике ставило у повољан положај. Саме трке се одржавају увек уз још неке па су и улазнице веома приступачне. 31€ за три дана. Деци до 12 година не наплаћују улаз.
Било како било, све је то лепо на тв-у али 2015. године сам решио да одем и да све то испратим уживо. Душан же да буде у мојој околини и то на мојој омиљеној стази свих времена, Спа Франкошамп у Белгији! Морао сам да сложим коцкице. Истог викенда су се на овој стази одржавале трке издржљивости, "WEC", "Porsche Super Cup" и "TCR International". 'Бем ти, ако је онај ко ово чита успео да похвата све ове скраћенице, свака му част. Kо није, следи објашњење.
- "WTCC" - Светски шампионат, тј трке туристичких аутомобила (возила бар личе на она која се возе улицама);
- "BTCC" - Британски шампионат, тј трке туристичких аутомобила;
- "WEC" - Светски шампионат издржљивости (што возила, што возача).
Да не дужим, нека мало и фотке говоре саме за себе.
И док смо направили мањи обилазак, наишли смо (говорим у множини јер сам био са сином) на паркиране Поршее. Милина...
Па опет мало фотки околине.
Све, све али од ових гузица се поглед тешко одваја... ух...
Када смо стигли око нас су тутњали, урлали, вриштали и грмели аутомобили из најјаче класе дана, трке издржљивости. Мајко мила који су то звуци. Ја нисам могао да скинем осмех с лица а син није смео да се макне без чепова за уши. Звук је био толико интензиван да су ми се тресли унутрашњи органи док смо шетали пар метара од стазе. И опет, фотке. Е да, док сам тражио згодно место за снимање, наишли смо и на једног Голфа из ТЦР-а.
Ово су биле ипак квалификације после чега смо наставили да шетамо око педока и гаража у пит-у.
Мали доказ да смо ипак били тамо.
А онда још један ауто из серије због које смо дошли.
И једна онако, да се види и у позадини, боље речено даљини на врх брда део стазе. То је оно што је чини невероватном, лепом и занимљивом. Дуга је и иде уз брдо, низ брдо, кроз шуму, па на чистину...
Били смо се већ мало и сморили јер квалификације за ТЦР никако да почну, одемо мало да прошетамо баш око гаража и наиђемо, на кога? На Душана! Пришао сам му и опуштено рекао: "Добар дан." Погледао ме, погледао мог сина који је био са мајицом на којој пише "Србија" и истог трена прекинуо разговор са, појма немам којим ликом, и поздравио се са нама, упознао уз речи: "Е нек' сам и на Србе наишао!" На питање, у ствари молбу да га снимим са сином, рекао је: "Ма јок, нећемо овде, идемо у гаражу, да вам покажем ауто па ћемо се тамо сликати. Видећу да ли је ауто слободан да седнете у њега." И тако он нас спроведе кроз гаражу и ми направисмо пар следећих...
Веома срдачан и опуштен човек. Није поступио чудно нити сам осетио надменост у речима или понашању. Међутим, ипак је био нервозан и рекао сам му да не желим да га задржавам и одвајам од посла. Признао ми је да има проблема у подешавању возила јер на старту доста губи снаге и то желе пошто, по то, да реше. Поздравили смо се, позвао нас је да дођемо до гараже после трке када је као мала прослава и окупљање тима уз опуштање, који сам врло радо прихватио. Ипак, био је у праву. На квалификацијама је био најбољи, узео је пол позицију али је већ на старту трећепласирани повео, а други га је претекао после пар кривина.
На оно прво претицање, није могао да се љути али за ово друго је направио неку грешку. Нисам успео да сазнам и видим где јер камера то није снимила. Дошли смо после трке, као што је било договорено, иако нисмо успели да присуствујемо додели награда, био је трећи, и нисмо га нашли. Разумљиво је био и нерасположен и нервозан.
Нисмо стигли да се пробијемо и да стигнемо на време за проглашење победника јер је то све било доста брзо због тв преноса. Зато сам стао испред једног од екрана и документовао тренутак.
То су трке, реалност. Догоди се. Све то није омело нас двојицу да се и даље шетамо и снимамо све што смо смели и хтели.
Баш волим ову Ђулијету.
И за крај, пар погледа уз поздрав до следећег пута јер ово сигурно неће бити моја последња посета Спа Франкошампа.
