Мерцедес 190

      „Миника“, „Беби Мерцедес“, Мечка за сиротињу су једни од назива које с поносом носи Мерцедес 190. То је први ауто овог произвођача у компакт класи. Али да не буде забуне, у компакт, не у класи тзв. малих аутомобила. Кад год сам чуо ове надимке, нисам могао а да не приметим да се ради о обичној зависти. Није му се могло, а свега ми не може ни сад, замерити на недостатку луксуза или квалитету израде. Истина је да се појавио када и супер луксузни 560 SEC нити је изгледао нешто посебно спектакуларно и посебно али овде је реч о Мерцедесу, који је своју ауру израдио на основу квалитета израде. 

 

              Званичан назив серије је W201, производили су се у погонима у Бремену (Bremen) и Зинделфингену (Sindelfingen) а на тржишту су се појавили 1982. године. Величина је била оно чиме је првенствено привлачио погледе. Сви су се чудили шта им би па да направе овако мали ауто. Бруно Сако (Bruno Sacco) је главни „кривац“ његових класичних а опет другачијих линија. Био је квалитетан, веома управљив, штедљив, са знатно чистијим издувним гасовима али је био и, за то време, веома сигурно возило пуно система пасивне безбедности. Али је био и подцењен. Нису му давали веселе прогнозе. Завист је чудо. Те премијерне године су ми све на свету били кликери, сличице са светског фудбалског првенства и песак испред зграде али сам касније причао са човеком који је радио у конзулату Југославије у Немачкој. Ујак је био ловац, ја сам ишао с њим и током храњења дивљих патки причали су о свему и свачему. Моје уши су запазиле само причу о 190-ки. Немачка влада је у то време донела пропис према којем су се возила опорезивала на основу величине. Компакт класа је била најповољнија. Зашто би Мерцедес оставио новац некоме другом? Решили су да узму оно што им припада. И то су урадили врхунски. Данашња Це-класа може да захвали на свом постојању управо овом моделу.

             190 је први Мерцедес који је задржавао ознаку а имао другачије моторе. До тада је важило правило: у зависности од запремине мотора је била ознака на поклопцу пртљажника, без последње нуле. Као нпр. 200D, 280E или 240TD, 200TE где је „D“ представљало ознаку за дизел мотор, „Е“ за бензинске Ото моторе са електронским убризгавањем горива (ранији модели а и пар првих ове серије су били без словне ознаке, што ће рећи да су имали бензиске Ото моторе са карбуратором) а „Т“ је говорило да је реч о каравану. Било је ту и „C“ које било резервисано за купее али ова серија их није имала. Бар не званично. Револуција коју је спроведена у дело с овим моделом је следећа: сви су били Мерцедеси 190, са „Е“ или „D“ и имали су моторе од 1900 кубика али су међу првима уграђивани и од 1800 па је поред ознаке „190E“ стајало и „1.8“. Прве погонске јединице су биле бензинске и имале су запремину ближу 2000 него ли 1900 кубика али ето, остао је број 190. Снага је била мала. 85 коњских снага. Најмањи Југо је имао 45. Међутим, преласком на електронику, дошло се до пријатних 122 „коња“ који су могли да појуре до читавих 195 км/ч. Већ следеће, 1983. године, почело се да уградњом дизел агрегата који су имали још неку новотарију. Све Мечке пре ове су имале типично гласан дизел звук, чак су се и љуљале „на леру“. Ова није. Мотор је био знатно тиши, надимак му је био „шаптач“, и самим тим пријатнији за дужу вожњу иако је имао само 72 коњске снаге. У конструктивном смислу, овај модел је поставио стандарде којих се у Мерцедесу још увек придржавају. Због мале потрошње, а довољне снаге, веома брзо је био најтраженији модел. Поред „дизелаша“ ове године је стигао и 2,3 литарски бензинац са 16-то вентилском технолигојом „190Е 2.3-16“, 185 коњића под хаубом (7,5 секунди до 100 км/ч, максимална брзина 230 км/ч) и аеродинамичким додацима са којима није остајао непримећен. Интересантно је да га Мерцедес није развио самостално већ уз помоћ бритнаског Косворта („Cosworth“) а био је и поприлично скуп.

           1985. године Слободан Живојиновић је играо полуфинале Аустралијан опена против Мекинроа. Пре тог меча му је пришао Иван Лендл и рекао да ће му дати што пожели ако победи и добрано изнервира популарну прзницу Џона. После дугих пет сетова, Мекинроових лудила, испада беса, ломљења рекета, популарни Боба је победио. После му је пришао Лендл и рекао: „Само реци и сутра те на паркингу испред хотела чека 190 Иволушн. Хвала ти!“, знајући колико он воли Мерцедесе. Боба га је погледао и одговорио: „Нека хвала, желим само једно штене из твог најбољег легла немачких овчара.“ Лендл је био пасионирани одгајивач немачких овчара па је завапио да му не узима кучиће, чак му је обећавао и два Мерцедеса али овај је био неумољив. Иако није узео Мерцедес, или два, успео је да у једном дану победи и Мекинроа и Лендла. Лендл му је вратио следеће године у полуфиналу Вимблдона. Боље да је узео Мерцедесе...

                  Наредних година, почевши са 1985. па на даље су се појављивали већи и снажнији мотори. Дизел од 2,5 литре и 90 КС, бензинац од 2,3 литре и 136 КС али и, до тада резервисан само за највише класе, 2,6 литарски шестоцилиндраш са 166 КС. Потом је и дизел добио појачање у виду турбине са којом је испоручивао одличних 122 „коња“. Он је имао препознатљиве отворе за вентилацију са десне стране каросерије између показивача правца и точка.

            Најважнија промена на овом моделу се догодила 1986. године. Париски сајам аутомобила је имао ту част да угости другу еволуцију већ довољно напредне еволуције 1. Аеродинамички додаци од ливене пластике, нови предњи и задњи спојлери, нови нижи дефлектори су учинили да ауто буде пријатнији оку иако није био стар али је почео да га осећа терет класичног дизајна. Сви ови украси би били ништа да мотор није био осавремењен. Запремина је порасла на 2,5 литре а снага на 195 КС. На основама ове верзије је 1991. године израстао најбруталнији „беби“ Мерцедес: „190 2.5-16 Evolution II“ који је са 235 коња чупао асфалт. 

Изглед овог возила је истовремено превазиђен, диван, некако рекао бих и ренесансан, барокан толико да се и данас, на сајмовима посвећеним тјунирању, продају аеродинамички комплети за овај модел. Цена комплета, са уградњом је око 10 хиљада евра. Цена је права ситница ако се узме у обзир да је направљено само 502 примерка друге еволуције у црно-плавој боји („blauschwarz“) док су 501. и 502. били сребрно-сиви, а да је још само пар комада у животу, тј. у возном стању. Колико они коштају, не могу ни да претпоставим али да серем паре као неколицина на овом свету, имао бих један у гаражи.

                Поред изврсних мотора, ослањање је оно где је овај модел скупљао бодове. Задње је било независно мултилинк, које је толико добро урађено да су их касније скидали са старих и готово распалих возила и уграђивали у тркачка возила. Међу осталим класама у кружним тркама у Србији је била „Хоби“ класа. Да ли је и данас има, не знам, дуго нисам пратио српски аутомобилизам, сем Душана Борковића. Та класа је имала само једно ограничење: погонска јединица не сме имати више од 1600 кубика. То су биле праве франкенштајнске справе. Ни Мери Шели то не би боље описала. Не могу да се сетим, ко је возио тзв. Голфа али знам да је имао комплетан задњи трап са Мерцедеса 190.

               Да ли је то некоме сметало па су желели да изађу у сусрет купцима или су једноставно пожелели да се не разликују толико, тек инжењери из Штутгарта су ручну кочницу поставили на, за нас све данас, уобичајено место. Између возача и сувозача. До овог модела ручна је била у ствари ножна. Правилан назив је паркирна кочница па оно ручна и ножна немају неког смисла. Елем, пре је била папучица близу врата коју је требало стиснути до краја а од 1982. је ручица која се повлачила на горе. Као и код свих. Не може се баш увек и у свему бити револуционаран, зар не? Међутим, екипа из Мерцедеса је тада била и мало испред свог времена. Можда није потребно рећи али тада није било безоловног бензина на свакој пумпи, а 190-ка је имала катализатор који је смањивао количину лоших издувних гасове. Ко се зајебао па је сипао оловни, могао је комотно да паркира поред пута јер ће катализатор бити зачепљен у року од неколико пређених километара. Зато су код нас мајстори исецали тај део ауспуха и премошћавали га обичним цевима. Проблем решен.

                 Стаза Нардо у Италији је била сведок обарања неколико рекорда од стране Мерцедеса 190Е 2.3-16. 

Немци су ту организовали тест издржљивости. 50 хиљада километара без паузе. Наравно, заустављања је било али само због горива и гума. Три примерка су стигла у Италију са малим изменама у односу на серијске моделе. Били су нижи за 15 милиметара, предњи спојлер је био већи за 20 милиметара и био је уклоњен вентилатор за хлађење. Серво управљање је био уклоњеноено и враћено на чисто мехнаичко зарад бољег осећаја шта се догађа под точковима док је предње ослањање добило особину самоподешавања како би се осигурала увек иста удаљеност од тла. Све ово је побољшало коефицијент отпора ваздуха који је износио 0,3 (што је мањи, то је бољи јер коцка на пример има вредност коефицијента 1) и достигнута је максимална брзина од 250 км/ч. У механичком погледу ова возила су била напрегнута до крајњих граница јер су вожена 202 сата без престанка док нису стигли до 50 хиљадитог пређеног километра. Стаза се састоји од овалног дела али и од нормалног са кривинама са дужином од 12,64 километра. Поред обарања рекорда у дугој вожњи, оборен је и рекорд стазе са мање од три минута и пет секунди. Како би оборили овај рекорд, шест возача је морало да вози брже од 240 км/ч. Сваких сат и по су се мењали возачи и доливано је гориво. Сваких 8500 км су мењали гуме, проверавано је стање вентила, мењан филтер за уље и уље. Морали су да праве и краће паузе због замене предње маске која би се напунила инсектима што је значајно смањивало могућности хлађења. 

Предњи фарови су били прекривани маскама да не би дошло до њихових оштећења током обданице док су ноћу скидане. 21. августа 1983. године, после тачно 201 часа, 39 минута и 41 секунде, Нардо екпсеримент је приведен крају. Два примерка су завршила тест а један је морао одустати због мањег проблема са електриком а поправке нису биле дозвољене. Поставили су 12 брзинских рекорда, а они још увек чекају на обарање:

• 25 хиљада километара: 247,094 км/ч;
• 25 хиљада миља: 247,749 км/ч;
• 50 хиљада километара: 247,939 км/ч;
• 1000 км: 247,094 км/ч;
• 1000 миља: 246,916 км/ч;
• 5000 км: 246,914 км/ч;
• 5000 миља: 246,729 км/ч;
• 10000 км: 246,826 км/ч;
• 10000 миља: 246,839 км/ч;
• 6 сати: 246,798 км/ч;
• 12 сати: 246,628 км/ч;
• 24 сата: 246,713 км/ч.
  
  
  
  
  

         Мерцедес 190Е 2.5-16 је послужио као основа за тркачко возило које се, веома успешно, такмичило у Групи А у Немачком шампионату туристичких аутомобила („DTM“). Следећа модификација је била годину дана касније са „190Е 2.5-16 Evolution II“ моделом, који су били произведени у минимално могућем броју (тачно 502 комада) да би прошли тркачку хомологацију. То су биле најлепше године тог шампионата јер су се поред Мерцедеса тркали и Опел, Алфа Ромео, Бе-Ем-Ве-и, Ауди... Године правог тркачког и конструкторског изазова јер је конкуренција била огромна. Први возач је био бивши учесник на мото-тркама, Џони Чекото (Johnny Cecotto), затим Роланд Аш (Roland Asch), Клаус Лудвиг (Klaus Ludwig) са све првом женом у овом шампионату Еленом Лор (Ellen Lohr) и, касније најбољим другим возачем у Формули 1, Кеке Розбергом (Keke Rosberg). 

С лева на десно: Жак Лафит (Jacques Laffite), Јорг ван Омен (Jörg van Ommen), Бернд Шнајдер (Bernd Schneider), Клаус Лудвиг (Klaus Ludwig), Курт Тим (Kurt Thiim), Роланд Аш (Roland Asch), Елен Лор (Ellen Lohr) и Кеке Розберг (Keke Rosberg).

Овај шампионат је увек био и остао познат по правим спортским борбама на стазама. Коришћено је све дозвољено и то до крајњих граница. Оно што баца сенку на комплетну историју Мерцедеса, коју они покушавају да заташкају, је понижавање Алесандра Нанинија (Alessandro Naninni), тада возача Алфа Ромеа 155. Будући да овде није реч о овом шампионату већ о Мерцедесу, пустићу да снимак говори за себе (Аш је намерно окренуо Нанинија како би га спречио да узме титулу Лудвигу а овај му се осветио до краја трке) а ја ћу само подвући чињеницу да је „190Е 2.5-16 Evolution II“ био изузетно успешан али са ружним белегом који му је оставио Роланд Аш возећи његовог наследника.

            Фебруара 1993. године у Зинделфингену и августа исте године у Бремену је престала производња „стодеведесетки“. Произведено је тачно 1 879 629 примерака што само наглашава значај компактне класе, њеног утицаја на тржиште возила као и важност одлуке тадашње управе Мерцедес Бенца да се упусте у производњу возила у нижим класама од традиционалних.

Тако ти је то. Нема ту ништа чудно.

                Овако некако је гласио коментар једног познаника када сам му објаснио како сам се провео, шта сам доживео и шта сам видео у званичном представништву Србије у Немачкој.

                  Мирко се родио у источној Немачкој, најближи нам је био Берлин. Када смо отишли у конзулат да поднесемо молбу, жељу, јебем ли га како се то зове, за добијање путне исправе, популарно назване сошке, били смо мањина. Највише је било Цигана па свих осталих.

                    Хелена је рођена на западу Немачке и најближи нам је Дизелдорф. Није било тешко наћи сам конзулат али смо га два пута прошли из простог разлога што споља ничим не одаје своје присуство. Гледам у навигацију и она упорно говори да смо стигли и зауставља нас поред непровидно зелених прозора. И била је у праву. Прозори су изнутра облепљени нечим, чини ми се да су то оне самолепљиве тапете али у очај зеленој боји. Не очекујем да буду неке живописне боје, нити чисто српска застава и грб јер то уме да изиритира „конкуренцију“ те се може догодити да полупијани лудаци баце камен и начине неку штету. Ипак, сматрам да су ту могле бити слике природних богатстава Србије. На пример, Ђавоља варош (желимо да оде под заштиту Уједињених нација), па Грделичка клисура (једна је од пар клисура на свету које су уже на врху него што је корито реке која ју је усекла у стене), затим непрегледне војвођанске житнице или чак поглед на Опленац и винограде којих тамо има где год ти поглед сеже. Ето, можда ја сањам отврених очију али је могло и тако нешто да стоји.

                  Једно окно, подједнако ружно зелене боје, су била врата. То смо закључили јер је поред њих био интерфон. Стиснух дугме и очекивао сам да ме упита, неки глас, ко сам и шта желим али су се, уместо свега овога, врата једноставно откључала. Испоставило се да изнад има камерица па су чувари већ видели ко иде. Лепо. Што је сигурно, сигурно је. Сигурност се наставила и унутра. Чим смо крочили унутра, већ други корак је био кроз скенер. Као онај на аеродромима. Прође Малена са Мирком, он запишта. Прођох ја са Хеленом, он запишта. Намах се ту појави један од двојице који су нас видели преко камерице а ја помислих како ћемо сад да вадимо ствари, да нас престреса и слично, кад оно јок. Ништа. Упитао нас је шта желимо да радимо и тада се догодило оно што ми веома смета. Већ од друге реченице смо нас двојица били на „ти“! Ја и сада немам појма како се човек зове, ко су му родитељи, да ли се знамо, да ли смо неки даљи или чак ближи род? Као да смо заједно овце чували. Добро, нисам му замерио, небитан ми је лик, јер је проверио да ли имамо све папире, пружио ми руку и дао ми неки мали листић с бројем. А да, тужним и генерално незаинтересованим гласом је процедио кроз зубе: „Шалтер број пет.“ Шалтер сала је у ствари огромна чекаоница са 6 прозора. Три су радила. 4, 5 и 6. Дођох до 5 кад тамо никога. На 4 и 6 се људи расправљају на чудним језицима и још чуднијим дијалектима. Тад се окренем, погледам остале који чекају и, кунем се смо нас четворо били једини светле пути, на „бело“ у Немачкој и да смо, с изузетком Мирка који набада и Хелене која не збори још увек ни једну реч, били једини који смо знали српски језик. Сви остали су изгубили пасоше, имају само плави, који више не важи али ипак, споразумевају се рукама, ногама, на немачком, енглеском и ко зна којим све језицима, само не на српском. Мирко се одмах ушемио с другом децом и почео да се јури с њима, скаче, пентра по клупама и игра. Малена је хтела до тоалета али, иако је тамо много врата, нема где да се пиша. Упита она оног смореног чувара, а он ће, опуштено: „За посетиоце нема тоалета. Ниже низ улицу имате јавни, па тамо.“ Малена се стила па ако буде морала, ићи ће у ту јавну кењару.

                 Док смо чекали, пре нас су биле две породице а Хелена је почињала лагано бивати нервозна. Огладнела је. Где да је подоји? Ту је сморени ипак направио човечански напор и пронашао јој једно скривено место близу службених просторија. Онда је и Мирко огладнео. Одем до аута, донесем сендвиче и воду и таман кренем да га храним, кад ето га сморени. „Опрости али храна и пиће у овом делу нису дозвољени.“, рече. „Па добро где да нахраним дете?“, упитах. „Ту поред врата.“ Одемо пет метара даље, наслонимо се на зелене прозоре и Мирко доручкује.

             Дођем на ред, предам тражена документа и упитам када бих, оквирно могао да очекујем сошку. Службеник погледа у документа и рече: „Не брини Драгане, све ћу ти објаснити кад будемо правили Хеленину дигиталну фотографију.“ Опет „ти“! Е јебем му матер... Али `ајд`. Бар је био љубазан чак и кад је правио фотку није било проблема. Сад нам преостаје да чекамо. Законски рок је 2 месеца али кога то закон у Србији обавезује? Додатно смо ми удаљени од Србије још око 1500 километара па док се тај закон растегне... Ништа. Чекамо. Кратки смо за 50 Евра и чекамо.

           Све ово што сам рекао и нема неку негативну ноту али сам се потрудио, заиста јесам и да је не буде. Неколико мејлова сам разменио са запосленимау конзулату, више пута тачно питао за документа, био у Србији, поднео захтев за добијање матичног броја и кад је издат, познаник је у општини подигао све могуће, потребне изводе, решења и уверења и послао их мени. Смањио сам процедуру на најмању могућу меру. Радио сам оно што није био мој посао. Бар не кад сам оволико далеко од Србије. И ту почиње прича да буде негативнија. Предусретљивост и разумевање за многе који су били с нама су изостали. Овде мислим на добијање термина за ове послове. Бар половина присутних породица је била са бебама. Ја сам тражио да добијем термин како бих још минимализовао муку и смарање али јок. Нема шансе. Толико су могли да изађу у сусрет. Не тражим да раде ван свог радног времена веће ето, један дан у седмици да буде за родитеље са бебама и ситном децом, што да не. Даље, ликове који су тамо били сам већ описао и нећу поново али ме је било срамота што се ја, и моја породица, убрајамо у Србе заједно с њима. Нити су Срби, заиста не знам одакле им пасоши и документа Србије, нити су хришћани, што не сматрам за лоше већ једноставно то наводим као чињеницу јер је било и превише жена, које себе сматрају држављаним Србије, биле са умотаним главама и хаљинама до пода, као у турским забитима,

    Чини се да је веома тешко, веома скупо и да изискује надчовечанске напоре учинити животни простор лепшим и радоснијим. „Добар дан“ уз осмех отвара многа врата али га није било. Председников осмех нећу ни да рачунам у смешак јер ем се не смеје лепо, ем то ради по службеној дужности. Нема политичара који се смеје из срца на радном месту. Лепе слике на зидовима оку пријатних боја чине да се подсвесно осећамо боље, да упамтимо место по нечему лепом, да нам се, једноставно речено, свиди. Нема их. Грб Србије није слика. То је обележје које је требало да буде постављено на изнад врата, да се види са 100 метара, а оно што је било унутра је, било нешто. Слика сигурно није. Зашто да не и музика са разгласа! Уме да опусти. Зна се која. Да не расправљам о укусима, зна се шта је музика за чекаонице. Знам и разумем да су и људи који тамо долазе пуни својих мука и недаћа али нам нико ни добро јутро од њих није узвратио. Нико није ни помислио да пусти децу да трчкарају и да се играју, кад већ има довољно места. Колико места има, један ћошак би могао бити баш за децу. Столић, пар столичица, који папир, бојице, пластичне играчке, било шта би там одеци било интересантно и више би се смејала а не би онолико плакала што их родитељи спутавају да се играју. Чим сам сина ословио именом, ниједна муслиманка није желела да пусти своје дете да се игра с њим. Чудно, све је тамо чудно, као у епизодама култне серије „Зона сумрака“.

        Све што сам тамо видео је велика чекаоница, пуна чудних, тамних, усиљених браон нијанси, клупе изрезбарене што рукама, оловкама, што од старости, стари гумени под, пар грбова Србије одштампаних на А3 папирима залепљених по зидовима лепљивом траком које је употребљено веома мало па су се ћошкови и ивице већ савили и зарозали, позив да децу водимо у додатну школу да науче ћирилицу који као да је неко за пет минута склепао и окачио на зид, једини смешак који сам тамо видео је био усиљени смешак тренутног председника на слици изнад глава озбиљних и тмурних службеника... ма све је одисало неком чудном енергијом. Место као створено за одузимање осмеха. Исисава живот и позитивну енергију. Одрадили смо шта смо морали, брже боље покупили ствари и излетели напоље. Ништа ме није повукло да пожелим да свратим поново, да им се обратим, у вези било ког проблема, који као држављанин Србије, могу у страној земљи имати. Ништа!

       Србијо, мењај се! Крајње ти је време, крајње!

Ћале, кево...

Син: Родитељи моји драги, ево данима се каним да вам нешто саопштим и никако да превалим то преко језика, па ето, нек овај недељни ручак буде прилика.

Ћале: Прилика да нам приседне ова боранија без меса? Ковиљка, у тебе гледам, па пичка му материна је л` може бар недељом да не буду ове бонжите и алге, ја сам карнивора бре, мојим прецима се мозак развио јер су јели месо а не пасли степу са гнуовима и импалама.

Кева: Љубиша, то је за твоје добро, ионако су ти крвни судови зачепљени ко цигански сулундари, само једеш кулење и сланину сапуњару. Реци, сине, шта си хтео, љуби те мајка.

С: Па, како да кажем…

Ћ: Знам ја шта ће да каже, боље да ништа не говори. Шта је, пао си годину, не мо`ш да положиш статику? Е у моје време, рибе нису хтеле да ни да те погледају ако немаш бар 8 из круцијалних предмета, питај мајку ако ми не верујеш, смуво сам је поред стуба носача. Ково, је` се сећаш како сам намерно прос`о чашу вранца по твојој носатој другарици, и док је она отклањала тврдокорне флеке ја ти на препад сурдукнем језичину у ждрело, хахаха.

К: Љубиша, молим те, дете слуша.

Ћ: Које дете? Да је дете, не би брукао оца, дипломираног инжењера грађевине тако што не може статику да положи.

С: Ћале, на студијама немам проблема, управо уписујем трећу годину на Дизајну интерактивних медија, имам просек 9.80, добио сам и стипендију једне компаније из Амстердама.

Ћ: Дизајн инт… шта причаш ти, шта је то? И чек, оца ли ти јебем, па ти не студираш грађевину? Љубинка, син ти студира неко интерпланетарно говно а отац му не зна за то? Ево са` ће трећа година, фала што ме обавештаваш, ти си гарант све ово знала. Компанија из Амстердама… наркомани. Дрогираш се, је ли, то си хтео да кажеш? Ковиљка, син ти се дрогира!

С: Не дрогирам се, ћале, не пушим, не пијем, чак сам и на лактозу интолерантан.

Ћ: А па да, ко она пичкица Ђоковић, никад од вас мушкарац. Шта је онда? Знам, слушаш инди, вид`о сам те како носиш неке арафатке, то је сад као модерно. Реци ми да не слушаш Кајзер чифсе, иначе ћеш у подруму да спаваш.

С: Не, ћале, они су пасе, слушам… а није битно шта слушам, ја сам геј.

(24 секунде тишине...)

С: Не знам, да ли сте ме добро чули? Ћале, кево, ја сам… геј.

К: Д` идем ја до кујне, мислим да има једно парче јунетине, можда би ти Љубиша хтео…

Ћ: Сед` ту, Ковиљка, син нам је постао духовит напрасно. Мали, елаборирај.

С: Па лепо, геј сам, хомосексуалац.

Ћ: Педер?

С: То је мало хомофобичан израз, али да, ја сам педер.

Ћ: Баш оно прави педер, волиш мушкарце и разликујеш више од 8 боја, и не волиш жене и лој?

С: Тај.

Ћ: Чек`, мајку му, не капирам. Педер си као Бошко Јаковљевић или си испао педер као Милко Ђуровски кад је прешао у Партизан?

С: Ћале, педер сам у правом смислу речи, гејчина, педерчина, волим мушкарце и ложим се на њих, јебем се у дупе и јебем у дупе, хефтам се у сенфару, обијам златару, шурим у плинару, китом радим колоноскопију, примам анално, ректално и у гујсцу, каткад наскачем на хидрант а каткад га обалавим ко сироче лилихип. Је л` ти сад јасније?

Ћ: Ковиљка, брзо, шукни 2 бромазепама у деци вињака и размути, дај и пумпу за астму и нитроглицерин, тешко ћу се извући, већ видим Светог Петра како спрема одбор за дочек. Па сунце ти јебем, како мој син педер, шта сам ја богу и држави згрешио? Постим скоро сваки Велики петак… добро, некад ми се омакне нека телећа глава у шкембету, ал` шта сад. Ил` је можда што 3 месеца не плаћам инфостан. Ковиљка, `оће ли то, ако не пожуриш можеш само попа да зовеш. Па црни сине, зар тако нешто оцу свом да приредиш, шта ће чаршија да вели?

К: Могао би ти мало кафану да смањиш. Нека је признало дете, воли њега мајка какав год да је, па шта ако воли дечаке, он бар показује љубав према неком, а не као ти, 10 година ме ниси погледао.

Ћ: Тишина тамо. Листа за кладионицу се гледа, жене се пипају.

К: Ниси ни то.

Ћ: Шта има да те пипам, упознат сам веома добро са твојом каросеријом, и не спинуј разговор, све ти јебем, син ти је педер, слушаш ли ишта? Је ли, мали, де си ти научио да будеш педер? Ко те то зајеб`о? Ковиљка, лепо сам говорио, не шаљи дете на тенис, не пуштај га да волонтира по невладиним организацијама, не дозвољавај му да једе посну сарму, то су све рани симптоми хомосексуалности, ал` ти не слушаш. Сад ти дочекуј зета – студента вајарства из Амстердама.

С: Утрехта.

Ћ: Утрехт говна, увек ме продају на голове. Шта с` реко бре?

С: Дечко ми је из Утрехта, и не студира вајарство већ режију кратког метра.

Ћ: Па јес`, неће машинство сигурно. Е шта дочеках, уместо да звиждим за снајком и кришом јој гледам у сисе, син ми у кућу доводи лика који не зна поставу Ајакса из `95. За Клајверта и Седорфа не зна, ал` зна да прикења како немамо нископодне аутобусе и пијемо воду ш`чесме. Не доводи ми га у кућу, ш`чуо?

С: Нећу, ћале, селим се у Холандију, озаконићемо брак.

Ћ: Ковиљка! Спреми залихе прозака, има да паднем у депресију, након што полупам пола куће. Који брак, `бем ти кућу и окућницу?

С: Законски. У Холандији је то легално, живећемо у његовој вили.

Ћ: Море, сад ћеш да видиш шта је закон. Ковиљка, донес`дер ланце и букагије, у подрум ћу ја тебе… рече у вили ћете да живите?

С: Мхм.

Ћ: Значи, он је богат?

С: Јако узвишен момак, пре свега духовно…

Ћ: Не, не, пусти то, мислим на конто у банци и некретнине?

С: Свакако, племенитог је рода, баба му је од Мекленбургових, то су ти нешто као Васојевићи у твом координатном систему.

Ћ: Па што не помињеш то, јебала те режија кратког метра. А мо`ш ли ти да шаљеш неки кеш мајци и оцу?

С: Колико треба, ћале?

Ћ: Мајци за претплату за Блиц жену и мени за кафану и клаџу, хиљадарку месечно. Евра, разуме се.

С: Може и две.

Ћ: Е знао сам да имам синчину што га свет нема. Ковиљка, отварај ОНУ ракију, удадосмо јединца, какве жене какве пичке материне, деца, трице и кучине, зет из Холандије вреди к`о ниво девизних резерви Бахреина...

Вуле, хвала ти за овај мејл!

„Паре! Ево вам паре!“, рече Никола Симић у филму „Тесна кожа“ из 1982. године, кроз лик Димитрија Мите Пантића

                   Не могу да се отргнем утиску под којим останем после сваког, иоле озбиљнијег, разговора са колегама у последње време. Свима је исто у глави. Паре!

                        Ни ја не радим за ексере, како је то пре мој ћале умео да каже али ми новац не игра толико велику улогу. Сад, после ове изјаве, многи ће можда помислити нешто типа: „Па наравно. Заболе њега. Има велику плату, тамо у Немачкој па сад дрви и соли памет...“ Истина није баш таква. Пријало би ми да имам већу плату јер се и број чланова породице повећао али и ова коју сада имам плаћа све рачуне и немам дугове. Ништа ми не фали нити имам шта да оставим „са стране“. Можда ћу моћи касније, кад све дође на нако своје место и ако ми се плата повећа, ипак посао је сталан, што ће рећи и да су финансијски приливи исто тако констатни и готово. Према фирми не осећам неку приврженост али посао ми одговара и имам сатисфакцију крајем сваког месеца.

                         Ипак, чини ми се да сам усамљен са овим начином размишљања. Да ли је могуће да је новац заиграо толико велку улогу у животу обичних људи? Ко је омађијао људе? Ко је крив што се сви све више и више отуђују једни од других током борбе за кеш? Јасно је мени кад неко има, реално, малу плату и жели већу али тај исти не скреће сваку тему разговора на своја примања! Просто га је срамота што има мало и не жели да се подсећа на ту муку сваког трена. Скрећу је они који би требали да буду задовољни са оним што имају. Где се дедоше друштво, пријатељи, одмори, дружења, девојке, жене, деца...? Мени је криво што и оволико радим, а морам, јер имам мање слободног времена да проведем са децом. Не бих се ни мало бунио када би ми смањили плату и радно време за 10% јер бих тако могао више да будем са бићима која ми много значе. Испуњава ме играње са њима, прича, свађа па чак и непослушност! Све је то део живота који ће, сасвим лагано и неприметно, проћи поред мене будем ли жудео за новцем.

                        Цео свет је почео да се понаша као чигра у чијој је оси новац. Што се брже врти око осе, опстаће. Успори ли, боји се да ће пасти. Као да је немогуће поново се покренути. Новац преузима све теме у разговорима са, мање, више мени блиским, људима и то ме све више и више иритира. Када, онако, изокола упитам да ли је у плану нека куповина, типа намештај, неки уређај за кућу, ауто па и кућа, што да не, тек по неко каже да има неки циљ. Већина је жељна веће количине новца. Не желе ништа друго у материјалном смислу те се чак и брецну кад их боцнем са питањем: „Шта ћеш с толиким новцем?“ Није ми јасно. Биће да старим...

Getting to know India

                   Коначно сам сазнао тачан датум. Од првог децембра па до краја маја ћу бити у Индији. За то време ћу имати право на одмор, плаћену повратну карту за дестинацију коју желим, у мом случају Дортмунд, Немачка, смештај у врхунском хотелу и то је то. Последње што се догодило по овом питању је тзв. културолошки курс. Трајао је цео дан. Десет сати нам је, извесна Кити, Индијка, причала о томе шта је нормално, шта није, шта је опасно а шта увредљиво у Индији.

                  Не пада ми на памет да тупим колико је и она иступила већ бих само навео пар интересантних ствари.

            Код њих све полази од вере. Хиндуизам нема пророка, нема оснивача, нема почетак нити очекивани крај, типа смак света и слично. То је стање свести поједница. Ту су она чувена карма али и дарма. Прво ти је "уписано и урезано" а на друго утичеш сам. Битно је све радити најбоље што можеш како би испунио своју дарму. На пример, мајка мора да пази на своје дете што више може, механичар мора да дâ све од себе како би поправио ауто и тако даље. Лоше је, наравно, нашкодити некоме, јер тако чиниш лоше ствари које се могу одразити на твоју реинкарнацију (врло битан део вере) или на будућност твог подмлатка. Проблем је што их не интресује резултат рада. Битно им је да дају све од себе док раде а шта ће испасти на крају, па, и није толико битно јер у хиндуизму време не игра апсолутно никакву улогу. Нема лоше и добро одрађеног задатака, тј. лоше и добро испуњене дарме јер оно што је теби тренутно лоше, из неког другог угла посматрања је добро. Веома позитиван став о животу. Проблем је са нама "западњацима" којима је управо резултат битан. И када им кажеш да није готово, да мора још да ради, одговор је увек: "Добро, нема проблема. Остаћу на послу колико год је потребно док не будеш задовољан." И тако у круг... Коме се бре нормалном остаје на послу ради посла, јебем му матер!? Кад споменух реинкарнацију, рекао бих само да животну доб деле на четири дела. Имена се не сећам али први део је до венчања. Део кад је јединка зависна од групе. Породице, вртића, школе... а кад се венча, тада јединка оснива своју групу и брине о њој. Други део живота је најзахтевнији. Брига о групи, о породици је огромна. Индијци због тога раде и најгоре послове само да би породица имала... нешто... Пример је једног службеног возача који је оставио све своје у неком селу, отишао у Мумбај да ради за страну фирму, плата му је око 150€ а кући шаље не мање од 130€ месечно како би они имали све што им треба. Ако га неко пита да ли је задовољан, рећи ће јесте јер је ем испунио дарму за тај дан, ем породица има све што јој треба. Лудило... Њима је академско звање све. Или си са факсом или си нико и ништа. Али задовољни су собом и ако не успеју. Пример је неког лика са "бечелор" нивоом који није успео да оде даље па чисти клоње по кафићима. Да ли му то смета? Не. Зашто? Па чиста клоња му доноси новац, породица добија кеш а и газда је срећан. Дакле, дарма је испуњена... Мислим да је свима сад јасан систем дарме, карме... и тако. То би био тај други део живота. Захтева много новца, то је јасно али се састоји и од уживања. Каме. Њен најпознатији део је Кама Сутра и односи се на сексуални део уживања. Трећи део је пензија. Тада човек има право да остави и посао и породицу и посвети се себи. Веома егоистично али и логично. Ипак, остаје нека врста саветника у групи коју је основао јер Индијци дају веома много значаја породици. И они као и ми имају назив за све чалнове и односе у породици. Јетрва, заова, брат од тетке, сестра од стрица и тако даље. Зато се не либе да о њој причају са било ким. Као и о плати. Док се у Европи веома нерадо прича о томе ко колико прима, тамо је то нормална тема. Врло отворена. Последњи део живота је одлазак на онај свет. Умирање. Али ту није крај. Ту се прелази на реинкарнацију и опет онај први део и тако у круг. Хиндуизам представља циклус живота и схватања живота без краја и почетка.

                Баш због оне чињенице да си у Индији или са дипломом факултета или нико и ништа, веома су цењени само они који раде "главом". Сви други... ма јок. Тога има колико хоћеш. Пример је састанак неке пословне делегације из Немачке у Индији. Током једног од састанака, Немцу се догодило да је нехотице просуо кафу. Не много али ето, јесте. Поступио је механички и узео неку крпу да покупи просуто. Индијци су се погледали и нису могли да верују да он "ради рукама"! Па зар он није шеф? Па зар он нема факултетско звање? У том тренутку је за њих, како то они сликовито кажу "изгубио лице" и морао је бити замењен неким другим човеком. Док је он то чистио, ушао је момак који је задужен за брисање и чишћење и био је веома изненађен што није имао шта да ради. Један од Индијаца му је обећао плату иако му је странац узео посао. Чудан однос према послу ако се питамо ми из Европе, зар не?

         Ипак, најчувенија ствар око културе у Индији су касте. Оне дефинитивно коче Индију, ту нема збора. Основане су веома давно али су око 1500 година п.н.е. постало то што су сад. Некада су означавале једноставну припадност групи према образовању, послу и успеху у послу али су свештена лица имала другачију идеју и унела различитост која се до данас одржава кроз веома велике разлике. Највише каста су, према њима, управо они, свештеници и они су на нивоу "божије главе". Друга су ратници. "Божија рамена". Трећа су радници, занатлије и они су "божији стомак" док су "божије ноге" најобичнији народ који нема ни школе ни великог иметка. Узалуд се говорило да глава не може без ногу, да је празан стомак кочница целог тела... Авај, разлике су постале огромне. Енглези, који су успут буди речено добили Индију после добитка рата са Француском као њену колонију, су увели и пету касту. Нема индијско име већ само енглеско. Недодирљиви ("Untouchables"). То је толико низак слој људи да је то страшно. Немају право ни на изворе хране, ни воде, одеће, ма ничега. Не смеју да се крећу тамо где има других људи. Живе бедније од пацова јер од њих краду храну па не живе дуже од 30-так година. Жена која нам је све ово причала је припадница највише касте. У градовима се лагано губи истински утицај тог лудила док у селима не јењава. Пример су купатила која су у свим кућама направљена тако да се у њих улази споља. Нема улаза из куће. Зашто? Па зато да би припадник ниже касте могао да дође да га очисти и оде а да не прође кроз кућу, да је не "упрља". Бака од ове Кити је знала да после чишћења узме црево и поново опере читаво купатило "да не би дирала прљава места где је тај неко додирнуо руком". Веш машину ретко ко има. Шта ће му? За сто, двеста Рупија ће неко доћи и опрати и опеглати све што се има прати и пеглати. Иначе, 70 Рупија је 1 Евро. Ко је из Европе,  одмах помисли да је услуга тамо на највишем нивоу. Како рече Кити, многим странцима се то допадне па не мисле да иду из Индије. Ма да, важи... Добро јесте али толико добро, мораш бити Британац да би то назвао врхунским. Још једна ствар чини да сви помисле како је услуга сјајна. Избегавање, тј. не изговарање речи "не". Ако хоћу да купим панталоне и уђем у бутик, рећи ће: "Да, имамо. Само сачекајте мало." Продавац ће, ако их нема у продавници, набавити код колеге у комшилуку са којим ће после пребијати цех а ако ни он нема, рећи ће следеће: "Имамо али ипак дођите сутра. Биће квалитетније." Сутра ће бити ту. Нема човека који ће одбити посао. Ма колико он захтеван био и ма колико он појма о њему немао. Он ће дати све од себе али квалитет... то јебе. Веома је дискутабилан. Проблем је и што запослени неће, ма ни у најлуђем сну, одговорити, или не дај боже, критиковати шефа. Не, никад. Шеф самим тим појма нема да ли ће он одрадити посао довољно добро па га је потребно нон-стоп проверавати и испитивати. То је мука која и мене, делимично, тамо чека. Много радника, много проблема а нико се неће усудити да о њима прича. Чак и ако приметим да нешто није у реду, мораћу наступити на следећи начин: "Имам утисак да те нешто мучи. Да ли желиш да попричамо о томе?" Ако запосленом будем споменуо неки термин до кад посао мора, подвлачим мора, да буде готов, добићу питање: "Добро, него је л` мора баш тад да буде готово?" Као што рекох лудило уз додатак одређене психозе и педагогије.

               Истина је да ми баш не прија период у којем ћу бити тамо. Сви мени иоле битни датуми и догађаји су том периоду. Поред црквених, Божића, славе а највероватније и Ускрса, ту су Мирков, Маленин и Хеленин рођендан. А и мој. Срање.