„Паре! Ево вам паре!“, рече Никола Симић у филму „Тесна кожа“ из 1982. године, кроз лик Димитрија Мите Пантића

                   Не могу да се отргнем утиску под којим останем после сваког, иоле озбиљнијег, разговора са колегама у последње време. Свима је исто у глави. Паре!

                        Ни ја не радим за ексере, како је то пре мој ћале умео да каже али ми новац не игра толико велику улогу. Сад, после ове изјаве, многи ће можда помислити нешто типа: „Па наравно. Заболе њега. Има велику плату, тамо у Немачкој па сад дрви и соли памет...“ Истина није баш таква. Пријало би ми да имам већу плату јер се и број чланова породице повећао али и ова коју сада имам плаћа све рачуне и немам дугове. Ништа ми не фали нити имам шта да оставим „са стране“. Можда ћу моћи касније, кад све дође на нако своје место и ако ми се плата повећа, ипак посао је сталан, што ће рећи и да су финансијски приливи исто тако констатни и готово. Према фирми не осећам неку приврженост али посао ми одговара и имам сатисфакцију крајем сваког месеца.

                         Ипак, чини ми се да сам усамљен са овим начином размишљања. Да ли је могуће да је новац заиграо толико велку улогу у животу обичних људи? Ко је омађијао људе? Ко је крив што се сви све више и више отуђују једни од других током борбе за кеш? Јасно је мени кад неко има, реално, малу плату и жели већу али тај исти не скреће сваку тему разговора на своја примања! Просто га је срамота што има мало и не жели да се подсећа на ту муку сваког трена. Скрећу је они који би требали да буду задовољни са оним што имају. Где се дедоше друштво, пријатељи, одмори, дружења, девојке, жене, деца...? Мени је криво што и оволико радим, а морам, јер имам мање слободног времена да проведем са децом. Не бих се ни мало бунио када би ми смањили плату и радно време за 10% јер бих тако могао више да будем са бићима која ми много значе. Испуњава ме играње са њима, прича, свађа па чак и непослушност! Све је то део живота који ће, сасвим лагано и неприметно, проћи поред мене будем ли жудео за новцем.

                        Цео свет је почео да се понаша као чигра у чијој је оси новац. Што се брже врти око осе, опстаће. Успори ли, боји се да ће пасти. Као да је немогуће поново се покренути. Новац преузима све теме у разговорима са, мање, више мени блиским, људима и то ме све више и више иритира. Када, онако, изокола упитам да ли је у плану нека куповина, типа намештај, неки уређај за кућу, ауто па и кућа, што да не, тек по неко каже да има неки циљ. Већина је жељна веће количине новца. Не желе ништа друго у материјалном смислу те се чак и брецну кад их боцнем са питањем: „Шта ћеш с толиким новцем?“ Није ми јасно. Биће да старим...