Пришивши трећу златножуту црту на леви џеп зелено-маслинасте блузе, иако званична команда још није била стигла, али ствар је готова, шта ту има да се чека, поручник Вишић је, непојмљиво-вештом, безмало надчовечанском акробатиком, тог ведрог и пријатно топлог суботњег октобарског јутра, гласно мутирао у капетана Вишића, што је у његовом систему вредности било једнако освајању Килиманџара, или барем највише букве у селу, из којег га је пре петнаест година испаратио отац, да постане мушкарац, јунак и људина, да се најебе мајки изродима, те да брани и свети нејач светском неправдом потлачену, што ће рећи да постане све оно чему ја нисам био ни налик истог тог октобарског јутра, док сам у његовој канцеларији јецао и ридао пред нервним сломом, понашајући се као последња пичкетина, брука за славне претке и срамота за часну војску и заставу којој сам имао да поклоним још пет месеци свог безвредног живота, а на сметлишту у кругу касарне, тројица војника наслоњених на лопате упијала су Сунце у прљаве униформе и глатко избријана лица, две зелене мачке су се париле, упркос монополу који је на овај чин полагао фебруар, црни офуцани пас је лајао на празну боцу кокаколе, живот је пролазио, време је стајало. Новопришивени капетан је даље срао, војник не сме да цмиздри, војска је школа живота, ипак сам ја искуснији, ја сам психологију и студирао, додуше нисам студирао, али сам је проучавао, осећао сам како ми се у ноздрве увлачи несносан смрад, ех што нисам на сметлишту, жалио сам, а канцеларија се све више испуњавала капетанским говнима, која су се ширила око њега у концентричним круговима, потискујући ме према вратима, све док ме нису изгурала напоље, све до ве-це-а, где сам коначно, једну за другом спржио три цигарете, удишући изненађујуће свеж ваздух полуразрушене кабине са чучавцем. Напољу, ако се тако може рећи, то јест у кругу касарне, мравињак зелених дечака марширао је пистом, замишљеном кружном стазом која никуда не води, одговарајући на повремено "врло добро", сложним ускликом, или урликом, "служимо народу", иако је заправо један од њих служио богатој мами, скидајући се са хорса качамаком, таблетама и увежбавањем испаљивања рафала у виртуалног непријатеља, мада је војска данас једна хумана и миротворна институција, те ни непријатељ није више непријатељ већ само противник, други је служио строгом оцу, испуњавајући шестомесечни услов за добијање дозволе за ношење оружја, како би коначно могао да се запосли као чувар у затвору, трећи је служио самом себи, пронашавши гомилу неискусних момчића којима ће приповедати о својим донхуанским авантурама, четврти неком богатом сељаку, коме ја најзад испражњена собица на тавану, дотад запоседнута од стране жгољавог сирочета и надокнађивана тек његовим неопходним, али увек бескорисним радом, и тако све до оног последњег у безумној машини за произвођење уједначених корака, која је пре непуних петнаест минута, по жељи једног проћелавог лика имала безброј пута да на сав глас понови "ми нисмо нормални". Око три поподне, по истеку радног времена, додуше како за кога, капетан Вишић је напустио засрану канцеларију, прошао кроз ходник, сишао низ степенице, остављајући говњив траг за собом, ушао у кантину, издерао се на неправилно везану пертлу, уштинуо кантинерку за дупе, попио мултивитамин, изашао из кантине, прошао преко писте, срдачно поздравио пуковника који га није приметио, јавио се војнику на пријавници, ишетао на улицу, наоштрио поглед, додатно учврстио корак, усиљено климнуо главом на зајебавање деце и за петнаест минута нашао се тик уз гробље, у изнајмљеном стану, који је био тек привремено решење, док му "држава лично" не додели ново намештење и нову кућу у престоници, са новим регалом, кабловском телевизијом, комплетом приручника за обуку младих војника и новим удобним креветом, за разлику од троседа на којем се управо излежавала његова жена, стаклена и чедна, безмало нетакнута, миришљава, још увек мокра и свеже издепилирана, читајући шарени часопис и пушећи дугачку цигарету у просторији у којој се неће пушити док је он жив, одговарајући му рутински на питање шта има за јело са носи се у курац, што не једеш у мензи, отвори слободно фрижидер, и колико пута сам ти рекла да ми не долазиш у кућу у тој смрдљивој униформи, не могу недељу дана од тебе да изветрим, увукла ми се говна у тапете, на шта је он само стидљиво ћутао, слушао тридесетак секунди, отишао у купатило, скинуо униформу, обукао тренерку, спаковао униформу у кесу, изнео кесу на терасу, врати осе у собу, несигурно пољубио жену у раме, саопштавајући јој да иде да се прошета, она се са гађењем измакла, не одговоривши ништа, настављајући да чита шарени часопис и пуши дугачку цигарету чији је дим пратио капетана до улазних врата изашавши заједно са њим назад на улицу.
За то време, ја сам седео на поду, задимљеног и полумрачног војничког клуба, држећи у устима цигарету, десном руком пластичну чашу ретке кафе, а левом притискајући на колено Хемингвеја, који ми је управо дочарао ужас на лицу Мари Морган док на операционом столу гледа свог мртвог мужа Харија, не знајући како да објасни трима ћеркама да њиховог оца више нема, затворио сам књигу, погледао у мусави прозор кроз који се видео јаблан и комад неба, птица се љуљала на телефонској жици, млазни авион, какве сам као дете виђао замишљајући жеље, без звука је за собом остављао сањиви траг, затворио сам очи, покушао да замислим жељу, отворио очи, поново пронашао на небу белу стазу, која се прекидала на граници прозора и прљавог зида, ишараног потписима и бројем тужних дана који су некада некоме овде преостајали, Хемингвеј ми је на колену подрхтавао, као да ће сваког тренутка заплакати, да ли због Мари Морган или због мене, то нисам могао знати, само сам га стиснуо уз себе најјача што сам могао, загризао догорели опушак, испљунуо га на под по коме сам пролио остатак кафе, ставио Хемингвеја у џеп, прошетао два круга по клубу, отворио врата, отишао до терасе која је била сасвим празна, прекорачио ограду, одгурнуо се од ње, полетео према земљи, помислио како би ипак било изузетно глупо да се убијем због овакве будалаштине, предомислио се, упсравио се у ваздуху и дочекао се неповређен на ноге. Чим је за то сазнао, капетан Вишић је дојурио у касарну сав бесан, иако му је несумњиво било драго што има где да дојури, кренуо опет да сере свим снагама, али ја га више нисам слушао, болео ме је баш курац, и након непуних месец дана већ сам седео налакћен на свој сто прекривен једином заставом која ми никада неће увалити пушку у руке и која је преко ивица нежно падала до мојих ногу, са јефтиног апарата крчао је оркестар пропорционално измешаних радио станица, конобарица ме уцртавала у историју кафане, а ја сам плакао од среће над папиром на коме је писало да је поремећај настао пре ступања у војску, те да служење војске није утицало на погоршање болести. Од неколико момака са којима сам остао у контакту, а који још увек нису покушали да се убију, сазнао сам да је капетан Вишић наставио да сере, чешће и обилније но икада, да је убрзо по мом одласку, поред своје канцеларије, засрао и читав ходник, све спаваоне, војнички клуб, умиваоник, целу писту, кантину, ресторан, наставни објекат, летњу учионицу, терене за мали фудбал и одбојку, ауто-парк, сметлиште и магацин са храном, па чак и полигон за ватрену обуку који се налазио на десет километара од касарне. Кроз неколико дана, у локалним новинама је осванула вест: "Капетан Т. Вишић јуче ујутро пронађен је мртав у својој канцеларији. Смрт је наступила под неразјашњеним околностима, услед гушења у сопственом измету. Специјалне јединице војске, које су одмах по дојави изашле на терен, с тешком механизацијом и још тежом муком, успеле су да после вишечасовног копања пронађу тело, али не и да га оперу, иако су приликом овог покушаја коришћени најновији ватрогасни шмркови. Због неописивг смрада који се ширио свуда око леша и који није могао да буде заустављен ни одлагањем у челични сеф у коме се чувало посебно вредно наоружање, капетан је морао да буде сахрањен још истог дана, у присуству неколицине својих подређених. Петорица војника су за ову прилику извучена из најстрожијег притвора како би испалила почасни плотун." У моменту испаљивања плотуна, Вишићева жена, која је била јако узнемирена, која се осећала лоше, којој је било мука и која није могла да присуствује сахрани, бесно је вриснула, дивљачки ми заривши дугачке нокте у леђа. Плотун, како ме је уверавала, није чула. Чула је грмљавину, и Чајковског, и завијање вукова у удаљеним планинама.
П.С.: Текст сам давно, средином 2007. године, пронашао на интернету и у оригиналу га овде објављујем. Ко га је написао, немам појма, али знам да ће, сви они који су, као и ја, служили војску у касарни где је овај поручник, капетан или шта је већ данас, радио, тачно знати о коме је реч. Хвала непознатом аутору.
