Не могу рећи да сам мало пута у животу био директно изиритиран и испровоциран да кажем шта не треба али сам давно научио како да се борим с тим осећајем, јер најчешће је лоше у афекту рећи и после с муком исправљати "криве Дрине".
Данас сам био најближе тачки да ме потпуно обузме попиздитис и да направим шта не треба. Наиме, мој син, мој понос и дика, мој наследник је имао посету из вртића. То је у принципу веома лепа ствар јер је угостио две васпитачице са којима је сваког радног дана. Идеја је веома интересантна јер се то одвија после краћег периода проведеног у вртићу, таман после навикавања на те особе и околину тамо. Али, идеја је једно а реализација те идеје нешто сасвим друго. На страну то што мој син није хтео ни да проговори ни реч током њихове посете, он и овако и онако мало прича, већ то да се читава посета претворила у придику. Нама, родитељима.
Све је почело крајње наивно, типа "помозите нам да сазнамо шта ваше дете воли, која су му интересовања" а завршило се причама како ми да се опходимо са њим код куће јер он, ох грешног ли детета, не потпада под прописане стандарде понашања за његов узраст! Јебо те, па како то!? Било је ту пар ствари које су мене изненадиле, за које сам заиста мислио да не ради тј да је престао да ради али њихове примедбе на његово понашање су невероватне. Знате, он трчи кад је напољу и јури се са другом децом по дворишту. Аха, добро. А то је лоше тачно због... ? Не може да се концентрише на једну ствар. Коју? Не воли ни да црта, не воли ни да се игра са коцкама, не воли да се игра са аутићима са другом децом, он би само да се креће. Знате, он је час горе, час доле. Тешко га је пазити. Ау, стварно!? Нису могле да верују када смо им рекли да смо жртвовали угаону гарнитуру у дневној соби да би он имао где да скаче и троши енергију. Нису могле да верују да он иде по једном недељно на пливање и гимнастику. Добро, не плива он још, нити прескаче козлић са разношком, мали је, има тек три и по године, али су то термини намењени за исцрпљивање који њему не могу да исцеде сву енергију. Све им је то невероватно. Још ће да помисле да га дрогирам, боже ме сачувај!
Зар је моја ствар да га научим шта треба да ради и како да се понаша у вртићу? Зар само ми, родитељи, одговорни за то што он не налази ништа довољно интересантно код њих? Зар ја треба да га спутавам код куће да не ради оно што је до сада радио и са чим нико, никада није имао ни најмањи проблем? Ја и Малена с њим немамо неких већих проблема. У вртићу знају да зна да броји преко десет на три језика, да разликује боје и облике и да им зна имена на исто толико језика, да зна називе животиња на тим језицима, да зна немачки и енглески алфабет и то је све небитно. Лагано прихвата немачки као други језик и то малим темпом, таман који одговара његовом годишту. Али: "Знате "по-том-и-том" пропису он мора да ради ради "то-и-то" за његов узраст." Јао, кад их тад нисам избацио напоље! Па пичка ли вам материна безобразна, што нисте понели лепо калуп у који треба да га ставим да живи!? Искакање из прописа и оквира понашња је крајње недопустиво у Немачкој. Знао сам ја да ће овај дан, када ће ми немачки прописи и стандарди одређивати шта и како да радим, доћи али га нисам очекивао овако рано.
Изненађење у вртићу ће тек да наступи када буде тамо остајао на ручку јер одлично барата и са кашиком и са виљушком, плус мора нека крпица или убрус да му буду при руци јер не воли кад је мусав или кад су му прсти прљави док Немци све ово својој деци толеришу. Да не спомињем како их уче да једу и оно што падне на под...
Не знам како ћу да поступим неком следећом приликом када ме продужена рука немачке администрације и бирократије буде миловала, заиста не знам. Данас сам се стварно и по први пут у животу једва уздржао да не будем неко други и да све пошаљем у пизду лепу материну. Вероватно ћу их и следећи пут слушати а радити оно што сматрам да је добро за моје дете и што сматрам за природно и нормално. Јеби га, на крају крајева, не иде да се свађам и да провоцирам неизвесну будућност своје деце.
