Подвлачење црте

            Крај календарске године по јулијанском бројању дана, редовно доноси нешто више слободног времена. Већина га планира за провод, евентуалне посете родбини и пријатељима али је и неизоставно сагледавање претходне године и планирање наредне. Макар и кад је човек потпуно сам са собом, као нпр тренутак пре него што заспи или док седи на клоњи у тишини и смраду купатила.

           Ово је најчешће у домену лепих жеља али реалност је таква каква је и врло ју је тешко променити из корена. Свакако, на неке ствари можемо утицати па шта буде.

         Кренућу редом. Прва промена која ће се догодити у наредној години, тиче се ове кафане. Добиће нову адресу. Селим је у потпуности са "Блогера". О чему се ради, објаснићу на време и даћу потребне координате за навигацију до нове адресе, без бриге. Разлог? После пар разговора са људима који се овим вирутелним зајебанцијама баве ем дуже од мене ем имају више елана за то, одлучио сам да их послушам. Да боли, неће. Да ли ће ми тамо бити боље, да ли ће ми кирија (читај као уложено време и енергија за одржавање исте) бити мања, да ли ћу имати више посета, више разлога за постојање ове кафане? Ја ћу да дâм све од себе а одговори на скоро са ова питања спадају у, горе споменути, домен жеља. Ето, признајем, желим да ми кафана заблиста у новом сјају, да будем бољи "газда" и да самим тим привучем више гостију.

          Ко гледа изузетно неинвентивне емисије и срања које цуре из, некада катодних цеви, а сада се сливају са "ел-це-де-ова", "ел-е-де-ова" и сличних, ко слуша радио за промену и не успе да промаши песму од Вема ("Wham") "Last Christmas", тај је веома близу установе за ментално оболеле особе. Све је бајно, сјајно, сви свима желе пуно здравља, новца, да наставе са успехом из ове године, бла, бла, бла, БЛА! Који успех? О ком се то вајном здрављу ради? О новцу тек нећу да трошим речи. Онај ко је ишта упсешно урадио током године, веома је свестан колико је себе уложио у то. Какве жеље, какви бакрачи. У се` и у своје кљусе. Новац је иста прича. Чак и онај ко сматра да је био успешан, сасвим сигурно посматра себе као делимичног губитника јер је морао и требао бити паметнији јер није, оно што је "успео", довољно добро уновчио. Здравље? Смејурија. Цигарете, смањена физичка активност, алкохол и гудра свуда око нас. Још мало па ће све ово бити на дохват руке у супермаркетима, таман тамо негде између "био"-здраве хране, чистог јунећег меса од, замало лудих, крава и шећера у свим облицима. Само болестан човек познаје вредност здравља. Само он има једну жељу. Здрав човек има много жеља и препоручујем свима да у наредној години посете некога ко је заиста болестан. Посета увек прија, не изискује ни времена ни толико новца, колико прија лепа реч. А проширује видике.
         Свако од нас зна где је сад, зна где је био и требао би да зна шта жели да оствари у наредном периоду. Јебеш календар, јебеш Нову и "стару" годину, живот не познаје границе и смернице тог типа. Већина, која чита ове редове, зна шта ради и докле може да досегне. Е па ја свима желим да пребаце те границе, да стреме већем и даљем. Ко ово чита и види само материјалну страну, нека се запита који му је/јој курац? Ја први желим себи да вратим ниво смирености, стрпљивости, концентрације и трпељивости који сам имао пре неких пар година. Много ствари ми се у последњих 3 до 4 године издешавало што ме је обликовао у правцу који ми се све мање допада. И не иде ми се тамо јер ако наставим, има да будем много зајебан деда. Мораћу и да смршам. То није жеља, јеби га, огледало а ни вага ме, већ известан период, не могу слагати. Има ту још пар ствари али нећу да будем превише мрачан у ово доба када заиста треба развући осмех на лице и бити расположен. Неки се окрећу богу, дочекују симболично рођење спасиоца, неки чекају обрачун плата као спасиоца, неки гледају у политичаре као спасиоце док су неки реалисти. Себе убрајам у те. Оптимиста сам био. Не исплати се. Човек може опасно да се разочара. Песимиста нисам. Да јесам, давно бих скочио са зграде. Реалиста сам. Потребне су године да неке ствари легну на место али никад није касно да се стане на ноге и крене даље ослобођен снова и тмурних пророчанстава у глави.
             Свима, искрено желим да буду задовољни. Не толико срећни колико задовољни. Срећа је трен, моменат, краткотрајан осећај. Будите задовољни. јер, као што сам пре пар дана чуо, несрећни су они који раде оно што не желе, говоре оно што не мисле, љубе оне које не воле а не зато што живе тамо где живе.

5502 километра

        Почетком јула ове године, моји најмилији и ја смо кренули на давно испланирали пут. Могло би се рећи да смо ишли у круг али то ће се већ само казати. Пред полазак у Индију, био сам сасвим сигуран да ће ми недостајати па је већ тада пала идеја, како искористити време после доласка. Решили смо да обиђемо родбину коју заиста дуго нисмо видели и да уживамо у свему томе. Време к`о време, да ли нас је послужило или није, нисам о томе толико водио рачуна али здравље јесте. Здрави смо свих петоро кренули, здрави се вратили. Ко је пети? Како ко је, какво је то питање. Па Мерцедес.

             Планирали смо да не прелазимо више од неких 600 километара у цугу. Осим прве деонице. Она је била скоро 800. 600км је шест до седам сати вожње, деца су већ навикла на ту раздаљину (направили смо пар проба по Немачкој да би увидели шта нам све треба и како то они подносе) а и мени све преко тога већ почиње лагано да смета. Малена још није села за волан Мерцедеса. "Ко ће да вози толики ауто? К`о брод је!" Не знам на ком броду је била али добро, полако, полако, има кад.

Свака слободна запремина у возилу је била попуњена. Наследници су још увек мали па им место за ноге не игра никакву улогу. Зато су добили екране и цртаће, спотове, песме, приче, дечије филмове, играчке, књиге итд, плус затамњена стакла.

Добро, ни напред није остало много места за зезање али то је увек била нека клопа. Малена, ја не знам како се није ушинула, додајући разноразне грицкалице и пиће назад. Иначе браним да се у колима једе и пије али је ово ем била посебна околност, ем сам ставио и јефтине пресвлаке и гумене патоснице па како нам буде.

Грицкалице су биле доступне током вожње али клопа, ручак, е за то смо правили паузе. Ово на слици је била прва. Напекли смо пилетине, спремили хлеба и парадајза и најели се само тако. Недуго затим, сви осим мене су дремали. Док су се лагано будили из послеподневне дремке, на видику су већ били Алпи. Аустрија. Прва станица. Овде Малена има родбину коју је виђала с времена на време кад се утрефи да они и ми направимо одмор па се сретнемо у мојој тазбини.

Као што рекох, Алпи. И признајем, задивљујуће изгледа ова мешавина долина, истински здраве, зелене боје и огромних стена у позадини.

Облаци су били читаво време претња. Скупили су се и само чекали повољан тренутак да истресу све и кап.

Али се то није догодило. Брисачи су остали мирни а поглед и брдски призори су бивали све лепши и лепши.

Када смо стигли код наших првих домаћина у низу, у Бад Митендорф, поглед с њиховог прозора је био предиван. Њима је он већ, наравно, досадио а још кад падне снег... напада до крошње овог дрвета. Могу мислити колико су срећни тада. Ја сам био типичан туриста па сам био одушевљен и баш ме брига за зиму. Тада се и ја завучем у своју пећину и зимујем своју бригу.

Мерцедес је нашао своју хладовину међ` ружама. Није се бунио.

Иако смо само једном преноћили, искористили смо сваки слободан тренутак да мало протегнемо ноге и удахнемо чистог ваздуха. Не да се спавало, него... ух...

Супротност на овој слици, овом погледу ме је одушевила. Ма немам шта да кажем, фотке и призори из Аустрије, говоре сами за себе.

Да не заборавимо да смо ипак били на селу. Коњи и ливада.

Црква је ту да употпуни и заокружи целокупни утисак.

Ово место је под Алпима, што ће рећи да нема баш од чега посебно да се живи осим од туризма. Због тога су по падинама једна до друге ски стазе а у насељу дечије игралиште. Али какво! Узевши у обзир где је, колико је удаљено од свега у Аустрији, колику површину заузима, у ком су стању справе и сређеност свега а нигде деце, ја сам био задивљен. И Мирко је. Да је њега неко питао, овде смо могли провести читав одмор, све четири седмице.

И, онда, онако успут, негде уз пут, цвећњак. Шта рећи.

Дан касније смо опет били на путу. Путовали смо дању, није било разлога за ноћну вожњу. Нисмо журили, наспавамо се, доручкујемо па лагано. Кад некоме дојади, пауза.

Следећа станица је био Порторож, Словенија. Тамо ја имам стрица који ми је био на свадби, и да не би тог дана, сада бих рекао да га нисам видео око 30 година. Он је остарио, Порторож се изградио али се није много променио. Следећих пар фотки представљају пут којим сам ја са мојим ћалетом шетао до плаже, а сад сам туда провео свог сина. Затворио сам неки лични круг.

Порторошка марина. Има део за мале и за велике бродове и да му јебем матер ако су се и ти бродови уопште променили. Све је толико исто да сам био занемео.

После овог погледа на отворено море је на ред долазила плажа. Како онда, тако и данас. Једино су је мало средили, осавременили, додали новине за модерне туристе и ништа више.

Ах, да, и овде смо нашли игралиште. Оно је ново. Толико је ново да још нема ни деце да се играју. Мирко је опет био у елементу.

Зашто ми је рука задрхтала док сам сликао Мечку у хладу? У тренутку стискања тастера на фото-апарату, звизнуо је гром у околини. Киша је целу ноћ падала као да никад падала није. Ужас. А комарци... сви су се завукли у стан. Прошле године су им дошли неки ситни, неки брод их је донео, који не зује онолико гласно као нормални, велики и не могу да пробуде. Добро је што и не изазивају велики оток и свраб али су неуморни са убодима. Деца су ми изгледала као да су добила богиње.

Следећа слика говори у прилог чињеници да је и Словенија све сјебанија и сјебанија. Много су хтели, много су започели а мало завршили. Доста је путева које су планирали да прошире, почели радове и онда стали.

Из Словеније смо се запутили пут централног Балкана и завршисмо у Босни, тачније у Републици Српској, а још тачније у селу Лабуцка. Име је добило по језеру, које одавно више не постоји, које је било место за ашиковање лабудова. Е ту је Мечка имала прави одмор. Пропланак, хладовина...

Киша нас ни овде није заобишла али је била у неупоредиво мањем обиму од оне која је била у првој половини године. Много путева је неупотребљиво, клизишта... мука, права мука. Једна кућа је однешена, нестала, што би се рекло као да је у земљу пропала, два брда су се саставила а стари причају да је све ово било само заиста давно. Препричава се с` колена на колено да је постојала црква коју је земља прогутала.

Све ово није утицало на природу која је и даље да ти стане памет.

Она кућица на дну пропланка је воденица. Река иза, која је некад као поток а некад као потоп је и дан-данас покреће. Меље ли меље.

И док сам ја тако шетао, сликао, уживао мој таст ми је одао почаст тако што је обрнуо ја`ње на ражњу. Онда нисам ни ја лош зет, је л` тако?

И ево шта остаде од јагњета за сутрадан...

После нешто мање од недељу дана, стигосмо у Београд. Мој град. Моју муку и моју радост. Град који ми се и дан, данас игра са осећањима, све му јебем.

Ова фотку сам направио јер ми се чини да одлично осликава тренутно стање. Кућице и ресторани на кеју поред Саве, "у блоковима", изгледају као да је куга док у позадини, чувени Ђиласов "пилон" цепа облаке. Ух... много бих рекао али нећу да кварим причу коју носи следећа фотографија. Хелену смо крстили и то је оно што је обележило наш овогодишњи долазак у Србију. Свештенство је опет играло своје игрице али нисам дозволио да ми покваре дане. Облаци и неколико невремена се потрудило да нам зачини дане и уништи оно мало слободног времена.

Из Београда смо ибарском магистралом стигли до Црне Горе. Негде изнад Подгорице, направисмо паузу за клопу. Типична црногорска разгледница. Брда и планине.

И Мерцедес је хтео да баци који поглед. Чини се да је уживао у путу бар колико и ми остали.

Колико је уживао у путу, толико је било муке око паркирања у Будви. Опет Маленина родбина. Будва се изградила до непрепознавања. Тамо сам био пре неких, па око 20 година и ово сада је лудило. Места за паркирање једноставно нема. Увек је то завлачење по неким уличицама и скривеним сокацима. Још увек се питам где ли онолики Црногорци паркирају сва она предимензионисана теренска возила?

Овај власник Смарта има одличан смисао за хумор и забаву. Ко год има неко писало код себе, слободан је да се потпише или нацрта нешто на ауту. Одличан трип. Кога је брига за тамо неке огреботине кад има уникат?

Колико год се Будва изјашавала као "гробарски" град, ни "делије" се нису предавале.

И да, и Будва брда за трку има.

Оволике зграде, луксузни хотели и слично је нешто чему могу да захвале само Русима. Колико год то чудно звучало. Да нисам прошао кроз Словенију, не бих ово помислио али они су им помогли да се изграде и постану боље место за живот и одмор. Многим Црногорцима је тај кеш ударио у главу или им ради о глави али ипак, утисак је да је много тога уређено. Нисам видео ни доживео варање у ресторанима, на улици или било где друго. Пропалица које хоће да ушићаре на туристима је све мање. Да ли је уведена нека инспекција или је нешто друго у питању, свеједно је. Будва је постала град, у то више немам сумњи.

Облаци? Да, и овде их је било. Сваких неколико дана киша опали из ведра неба. Облаци се спусте с планина док кажеш "бежи!"

Уређени прилази плажама, дечија игралишта, ресторани, шеталишта, све је онако како би требало да буде. С времена на време долази до препуцавања богатих и пребогатих па буде чудних, смешних па и опасних ситуација као што је неплаћен рачун дистрибуцији па је главна улица увече у мраку, или избацују госте и особље из хотела у сред сезоне са специјалним јединицама полиције и тако даље.

Током боравка у Будви, били смо и на дечијем рођендану. Један од поклона је била и "пињата" у облику лика из игрице "Бесне птице". Сјајно.

Након пет дивних дана у приморју јужног Јадрана, кренули смо северно ка острву Раб, код моје тетке. Њу нисам, сасвим сам сигуран, видео 31 годину. Телефоном се чујемо, да, али видели се дуго, дуго нисмо. Пут до ње нас је водио кроз Херцеговину па до ауто пута уз Јадранско море. Нисам хтео да идем до Дубровника, не зато што се бојим, већ због Неума. Због тог дела Босне и Херцеговине који излази на море кроз Хрватску, имао бих још који гранични прелаз приде. То ми није требало. Дакле, путем крз херцеговачко камење, Федерацију па до мора.

Није лаж. Херцеговина има заиста само камење да понуди. Ни шуме, ни жбуна, ни реке, ма ни потока. Ништа. Камен на камену.

Оно што је мени било интересантно, што сам приметио после неколико села и насеља је да је Федерација сјебана изнутра. Нећу да улазим у политику, односе свих са свима, ко ту ватру и даље не жели да угаси али је очигледно да ствари, читај односи, нису решени. Улазак у село одлучује које ће заставе бити окачене изнад пута. Ако је на почетку црква, онда је хрватска застава изнад пута, а ако је џамија, онда застава Босне и Херцеговине са још једном, оном из које државе су стигле паре да се та џамија изгради. Даље кроз насеље се те заставе само смењују у зависности колико су удаљене од религиозних објеката. Зло. Доброг ту бити неће.

Те заставе о обележја нисам желео да фотографишем јер нисам желео да ризикујем неке проблеме нити да ме после неко прозива за политканство.

Оно због чега се Хрватима мора одати поштовање је ауто-пут уз Јадран. Нов је и изграђен је тамо где пута никад било није. Ограничење јесте 130 км/ч али не мари. Мари једино путарина. Јебе маму колика је. А како ми домаћини у Хрватској рекоше, ни то није све како треба. Сва та путарина коју скупе за годину дана, није довољна да се исплати годишња рата банци. Додатну муку чини и немање могућности куповине вињете па је мање туриста. Они су вољни да плате за годину, као нпр. кроз Словенију, али та могућност не постоји. Даље, малверзације и надувавање рачуна за радове није неки "српски изум". То је балкански синдром. Неки рођак, друго колено, једног од министара у влади Хрватске је добио да одради тунеле на овом путу, којих има заиста доста. Да одради, значи да их обележи и осветли. Рачун за ово је био већи од цене израде самог тунела! Лудило. Има тога још али нека га по страни.

Једини ко се није радовао овом ауто-путу је био Мерцедес. Црногорци и даље имају најгоре гориво на Балкану. Тачно ми је било жао што насух пун резервоар и само сам гледао у показивач нивоа горива у резервоару. То ми је био највероватније први пут у животу да сам једва чекао да га мотор спржи. Што пре. Са тешком муком је одржавао задату брзину. Оно је било мучење и за њега и за мене.

И док нас је хецеговачко камење смарало, ја једва чекао да нестане дестилат из Црне Горе, дође време за паузу. Сморила нас је монотонија и скренусмо с пута сасвим случајно до ресторана "Скрадин". Ау, тек тада схватисмо због чега је хрватска обала, лепа обала. Скривена увала, преко које прелази мост је била заиста сјајан поглед. Јели смо како треба. За не много новца, добро, могли су и мало јефтиније али ипак је на путу, смо се најели праве домаће клопе. Нисмо имали утисак пластичности и извештачености као на одмориштима по Немачкој.

Чини се да смо ту били на некој висини јер нам се пружао баш далек поглед на хрватско приморје.

Пре него што смо дошли до трајекта, направили смо глупост. Тј ја сам направио глупост. Чуо сам се с тетком и рекао јој када долазимо. Рекао сам јој и да долазимо магистралом. Она ми жена рече где да скренем али тог скретања нема на ауто-путу. Прошли смо даље па се враћали. Било како било, трајект.

Онај којег се ја сећам је био мали, никакав док су ови већ за поштовање. Саобраћају редовно и нови су. То има своју цену. Око 17€ по правцу за ауто са двоје одраслих и двоје малолетне деце.

У потпалубљу беше мало тесно, јеби га. Али за двадесетак минута, није страшно.

Стигосмо ми на Раб, а тамо, облаци само што нису испустили кишу. Тетка ми рече да не памти гору годину. Нису саставили, али буквално, три дана сунчаних дана. Један, два дана па пљусак и један осетно хладнији дан и тако цело лето. Србија, Босна и континентални део Хрватске су видели и горе од овога.

Овде смо остали неколико дана али колико год да смо се надали сунцу, нисмо га видели. Свако јутро је било тмурно и депресивно.

Један дан, ипак, би ведро. Море се смирило, ни дашка ветра и одмах су ноздрве биле пуне мириса мора. Ако ништа друго, покушали смо да се прошетамо.

Мерцедес је за то време био фино ушушкан у дворишту иза теткине куће.

Током шетње мало смо се пели по брдима, мало обилазили остатак раштркане родбине по острву...

... кад одједном...

Покуписмо се, брже, боље јер је почело и да сева и шибају громови.

И док смо стигли назад до куће, ништа. Појео вук магарца. Ни кап не паде. Ветар ни дунуо није. Е јеби га. Зато је последње јутро, кад смо се већ спаковали да идемо даље освануло онако како треба. Сунце, сунце и само сунце. Морао сам да одем на видиковац на направим пар фотки.

Последња станица нам је био Минхен. Ја стварно више не знам никога ко тамо не познаје некога. Тај град је посто чудо једно. Колико се тамо слило људи с Балкана, то није нормално. Мало, мало па поред мене прође неко чији говор у потпуности разумем. Немам много слика из Минхена, осим једне. Нашао сам паркинг место, у иначе ужасно пренатрпаном граду, у улици Деда Мраза.

Након тачно месец дана и пређених 5502 километра, вратили смо се на почетну тачку. Било нам је лепо. Чини се да је било можда дуго, напорно али је у сваком случају било несвакидашње, помало необично а ја волим ове акције. Активни одмор. Незаборавније је од обичног излежавања на плажи. Видели смо родбину коју дуго нисмо а они су били довољно добри и расположени да нас приме да код њих ноћимо и обедујемо. Гориво, путарине и "тунелине" су нас све скупа коштале око 750€ што и није много, зар не?