Prime Directive

И да будемо начисто. Вређање мене овде још и може да прође, задаћете коју рану мојој сујети, зарашће, нема везе, али вређање неког другог, на мом блогу, мојој авлији, не дозвољавам. Ово сматрам разбибригом и малом можданом гимнастиком а не огласним простором те ако неко жели некога да прозива, нек` лепо отвори свој налог па удри брате, сестро или шта си већ. Свађа и те клиначке глупости не долазе ни под који обзир! Није цензура већ немање разумевања за приземна срања. Ако ме нешто нервира и диже ми притисак је препирање ради препирања! Двоје не може да разговара ако имају исти став, то је јасно ко летњи дан у подне, али контрирање зарад самозадовољавања личне малограђанштине заиста нема шансу. Аргументовани ставови долазе у обзир, то волим и много ценим и надам се истима. Унапред хвала на разумевању.

Понешто о мени

Моја слика
Половина људи има константну жељу да другима прича приче и објашњава очигледно. Ја спадам у другу половину. Ако имам шта да кажем рећи ћу/откуцаћу овде па кога интересује, интересује. А кога не интересује... изгубио је 10 секунди живота док је и ово читао. Нек` тражи бољу кафану!

... а кога интересује више података о мени:

петак, 27. децембар 2013.

Једни од "оних" дана...

Знам, знам, Индија, Мумбај а сад ово!? Доста тога ми се догађа, све ми је ново, и унутра и споља. Већина искустава је очекивана. Ипак, ова недеља је била испуњена многим емоцијама и помешаним мислима. Нисам спреман да поставим сто како треба те ћу посегнути за нечим другим које изражава моје стање, тј. моја расположења, протеклих седам дана боље од речи. Песме. Не баш у датом редоследу, већ онако, "рендом".





























Видимо се следеће недеље за неким другим столом, обећавам.

субота, 21. децембар 2013.

Мумбајчани

               Не знам како бих другачије назвао екипу Индијаца из Мумбаја. Плус у другим деловима Индије нисам ни био. Надам се да ћу се саставити с временом и кешом да видим и још понешто. Индија је веома чудна држава препуна лепог и ружног, новог и старог, јефтиног и скупог. Држава саткана од супротности.
                Руку на срце, Мумбај је баш познат и привлачан свим Индијцима. Велики је проток новца и то привлачи и велике и играче али и сиротињу. Ако скупљају мрвице овде имају шансу да их сакупе нешто више него иначе. А уме да отпадне и мало веће парче. Управо та светла која привлаче све к`о мољце чине да град пропада све брже и брже. Расте, све више и више. И у висину и у прашину јер у ширину не може. Природно је ограничен. Мумбај је више острво него било шта друго и то се не може променити. Зато сиротиња прави кућерке где стигне.

Сликао сам из аута и са мобилним па је квалитет чудан али слика је јасна. Страћаре су на тротоару уз пут а заузимају и читаву траку пута. Даље од тротоара и не могу да шире јер је иза зид. Зид који окружује веома велики у веома цењен комплекс Универзитета у Мумбају. Шта рећи. У близини немају ни текућу воду, ни струју... Све што имају су овде рикше и понеки ауто. Ко има рикшу, разумем га. Ради. Труди се бар, јеби га. Али ко има ауто... е па то је већ изутетно ненормално. Статус. Само им је то битно.

Као што рекох, аутомобили. Е бре, логико и памети, далеко ли сте. Овај мучени таксиста поправља овај стари и прастари Фиат. Давно је Фиат био веома утицајан у Индији а аутомобили које су тада направили и даље иду. Могу само да замислим колико милиона су прешли а још увек се котрљају. А остали? Паркирали су их и ето, сад комшија види да зарађују. Не, не изазивају завист, нису они такви већ само показују колико су "успели у животу." Муко моја...

Е сад, ако не може поред пута, онда дај шта даш и где може. Испод су продавнице, које руку на срце и не изгледају лоше и непријатно кад се уђе унутра. Споља... види се. Овај додатак изнад говори више од речи.

Ово је поглед с прозора стана у хотелу. Симболика и различитост су очигледни. Тениски терен. Жива ограда висока неких три метра. И кад год неко изађе на терен, обавезно је у околини и  чувар. Није наоружан, већ ето, мора да покаже присутност како би се обесхрабрили они који живе с друге стране да ишта покушају. И ти покушаји не би завршили са физичким повредама и крвопролићем. Није ово Америка. Једноставно би упали и тражили паре. Просили, другим речима. То један велики и познат хотел не сме себи да дозволи. Даље, према хоризонту су зграде какве и приличе велеграду. Неке се још граде, неке су усељене али то је оно што се очекује кад се прича о вишемилионском граду, зар не?

Опет поглед из стана само на другу страну. Ако им нечега не недостаје, онда је то зеленило. И птице. Има их колико хоћеш. Голубови, вране, јастребови, орлови, папагаји... Испод дрвећа су пси, мачке, козе, овце, кокошке и краве. Једино козама, овцама и кокошкама није загарантован дуг живот.
            Нисам стигао да фотографишем али приликом слетања на аеродром, чији се торањ види у позадини на претходној слици, сам видео да се не оставља ни најмања површина слободна, ненасељена. Живе одмах поред слетне писте. Докле год им ограда дозвољава. Да нема ограде, чини ми се да за дан, два авиони не би имали где да слете.

                  Ипак, кад се мало поприча са људима, брзо се схвати да нису незадовољни. Систем касти је чудан и, према схватању остатка света, дискриминишућ. Стварност је мало другачија. Он дозвољава свима да имају посао. Какав, такав. Неко вози аутобус, неко такси, камион, неко чисти туђа говна, баш моја на пример. Немам четку за чишћење ве-це шоље. Ако је тетовирам, то тако остаје док не дође особа која спрема стан. Све буде затегнуто, утегнуто, обрисано, сложено, пребрисано, опрано. Све. Тај ради за смешне паре. Реално ради за мале паре. И добро му је. Није учио школу, што им веома много значи и на шта дају велики значај. Можда немају за неке друге ствари али деца иду у школу. У зависности од школе, разликују се и униформе.

Али све, буквално све, девојчице имају плетенице које су очигледно веома дугачке и закачене на врху главе. Према униформи се зна у коју школу иду. Превоз је организован да не лутају улицама и ту нема приче. У школу се иде па макар небо пало. Наравно, и дечеаци носе униформе истих боја као и девојчице. Систем распознавања функционише.
             Функционално су сви писмени, бар хинду, али их новчана способност спречава да заврше веће школе. Као и касте. Али, свако ко се потруди, стиче право да пређе у вишу касту. И то није реткост, као што се мисли.
        Ред се одржава на сваки могући начин. Полиције има. Веома је присутна. У почетку то нисам примећивао али чим сам мало обратио пажњу, видео сам полицијско возило. Та неприметљивост је одлична, осим ако не стоје на раскрсници и "уводе ред" у саобраћај. Мајко мила. Ко је био у Београду и присуствовао перформансу полиције на Тргу Димитрија Туцовића, све му је јасно.

Редовно проверавају мотоциклисте. Али шта тачно проверавају, волео бих да знам. Кацига је реткост. У потпуности исправан мотор, такође реткост. Једино им свима сирене раде. Возе се најчешће по двоје, мада се и четворочлане породице фино спакују. Није фрка. Ко вози само жену, или девојку, чини то на...
... индијски начин. На ово су веома поносни. Као некад на коњима. "Дамски сед". Ако опкораче мотор, сукња се може упетљати у точак, а то је већ опасно. Може остати гола у друштву.
А ево и полицијске станице. Инспектората тачније. Ко би рекао, зар не? Две недеље сам пролазио поред ове зграде и тек кад је возач случајно стао овде због гужве, приметио сам таблу.
                  Као што је већ многима познато, званична и незванична валута је Рупи. За друге новчанице нису чули. Ко је и чуо, није их видео. Релативно је стабилна иако је у неколико последњих месеци дошло до флуктуације курса и пада вредности. Не разумем се у економију али сам начуо да је то добро за очување  домаће економије. Ваљда.





Сматрам да је сасвим јасно да Гандијево лик и дело баш цене. Сви други нису заслужили да им се главе појаве на новчаницама. Рупи је као валута доста стабилан. Јесте да му је скоро опала вредност али је тренутно 1€=80IRS.
              Пар људи ме је питало како бих најкраће описао ову државу и људе? Када би Циганима дали државу и пуну слободу да је уреде како им одговара, сигуран сам да би овако некако изгледала. С тим да ми се чини да су преци Индијаца протерали Цигане који су се расули свуда у свету као касту нерадника и чергара. Нек` ми опросте појединци али када видим колико ови овде немају а желе да ураде нешто од свог живота, долазим лако до овог закључка. На све стране уџерице. Продавничице.

Продају шта стигну или нуде услуге које могу да испуне. Скоро сам се фотографисао због неке исправе. Осам фотки, пасош величина, готове за 20 минута и 60 рупија. Прави фото-студио. Права, скупа, профи Никон камера. Шта рећи. Мени јефтино али већини доста, доста скупо.

Не, ово није отпад. Ово је продавница ауто делова. Раскомадани лешеви и употребљиви делови означавају место на којем се може јефтино поправити свако возило. Није нешто али јеби га, ради се, заради се по нешто.

И међу свим овим возилима, ваљак! Баш онако како га сви замишљамо. Огроман, спор и гласан. И иде негде да нешто ваља. Биће пара. Власник се сматра успешним у својој околини.

Немам појма шта продаје. Слика дочарава и смисао и бесмисао постојања.

И још мало продавница.

Ова колица са свежим воћем, или поврћем, се могу срести свуда по граду. Мој проблем је што ризикујем неку заразу или болест ако поједем нешто одатле. "Cook it, boil it, peel it or forget it!" Поморанџе или банане нису проблем али јабуке... Добро опрати па ољуштити и онда се могу јести. Штета. Баш имају велики избор свега. Јефтино јесте али зарада је ипак неизбежна. Колега је пробао свеже отворен кокосов орах. Каже да та течност освежава само тако. Пробаћу.
             Зашто кажем да ми личи на циганску државу? Хигијена је још и мали проблем јер свака зграда је споља сачувај боже док је унутра ред и чистоћа на нивоу. Цигански су ми односи који владају у држави. Ишао сам да се пријавим у Одељење за странце. Скраћено "F.R.R.O." Гомилу папира сам донео и све би ми то било џабе да нисам купио обичну картонску фасциклу. 30 Рупија. Еј, вратила би ме због тога. А нема ни шалтера ни оловку којом мора све то да заводи. Јесте, седи пред компјутером али зар је то игде у свету чудно? Гледа, мерка, па ме запиткује и успут узе да пробуши те папире, да их сложи у ту фасциклу и онај бушач нема пластични део који иде одоздо. Избуши она то, а оне "конфете" попадаше свуда по њој. Да ли је било брига? Не. Наставила је као да ништа није било. Узе чај, сркну, би јој врућа пластична чаша, затресе јој се рука и просу се на под. Да ли је било брига? Не. Наставила је да ме смара о томе где сам и шта радим. И завршила је после сат и по седења поред ње. Она је само пример. Све што имају направљено, уређено и сређено обилато користе. И кад нешто не иде како треба, кад се поквари, или ужасно импровизују, што је опет у реду јер немају новца, или што је најгоре од свега, оставе да пропада! Зграде су све редом оронуле, путеви су лоши, разлокани јер се асфалт више и не назире. Или бетонирају или стављају украсне коцке! Мајко божија које је лудило возити се овим улицама... Некоме се од оне сиротиње поквари ауто, на пример. Немају пара да га одвуку до страћаре и само га оставе да труне ту где је. Ево једног примера незаинтересованости и бахатости из хотела.

Знам да је лоша слика али ово је неко дете закачило играчком пре десетак дана. Баш испред мог апартмана. Сваки дан долазе да чисте. Све апартмане. Све собе. А ово? Ко ће ово да почисти? Невероватно.
               Ја оправдања за ову врсту јавашлука немам. Никада они неће изаћи из овог вртлога. Јебеш све математичаре, програмере, све умове које имају и које су имали када не могу да среде ни најмању ствар! Када могу да гледају како нешто не ваља, способни су то да поправе а заболе их дупе! Чуде се Немцима што на састанцима подмећу парче папира да се сто не би климао. То им је чудно! Па ако се клима, поправи га јер ће се скроз расклимати и на крају распасти, јебем му матер! Па је л` то БАШ толико тешко!? А опет имају невероватну потребу да их неко куражи, да им говори да су вреди постојања, да се њихов труд цени. Постери и табле са изрекама су свуда по згради фирме.
"Са новим даном долазе нова снага и нове мисли."

"Тимски рад значи прави рад" или нешто у том смислу, не знам како бих сад другачије превео.

Ово ми је ужасно песимистично. Рекао сам им то али су ме само чудно гледали и питали да појасним песимизам који сам осетио. Рекох да не знам, ето тако сам схватио. Шта друго да кажем. "Живи као да ћеш да умреш сутра, учи као да ћеш живети вечно." Хммм...

"Увек се чини немогућим док се не уради." Цитат Нелсона Манделе.

Мисао седмице. "Не одустај од онога што највише желиш због онога што желиш управо сада."

"Појединци стварају приче, тимски рад ствара историју."

"Освоји своје страхове пре него што они освоје тебе."

"Успешни људи никад нису седели и чекали да им се ствари догоде. Они су се увек догађали стварима." Цитат Леонарда да Винчија.
              Да не буде сам негативан, ево једне ретко виђене ситације. Сунце излази а месец још није отишао на починак. Јутрос фотографисао.

Не, немају у Индији два сунца.
Држава супротности. Кажем ја...

недеља, 15. децембар 2013.

Храна у Мумбају

         Нисам без разлога ставио град у наслову јер, према речима становника овог града, мојих колега, а зашто им не бих веровао, има својих специфичности. О чему се тачно ради, шта то тачно Мумбај издваја од других делова, не знам, јер нисам обишао целу Индију. Чињеница је да је ово велика држава (подконтинент?) са огромним бројем становника и где год се насели много људи, храна губи на квалитету. Постаје брже и неквалитетније спремљена.  Свакодневица се мења, убрзава живот. Ово је неизбежна чињеница савременог стила живљења, што Индијци не признају већ тврде да живе као и увек. Њихов проблем.
                Први утисак који имам је да је све кувано. Ако се ради о пиринчу, он је најчешће обарен на пари. С времена на време буде и тестенине која личи на чудне шпагете. Ко је у животу пробао оријенталну кухињу, зна о чему причам. Кувано није лоше. Чак је и препоручљиво у овом делу света. Хигијена је проблем. Можда је кувар и имао чисте руке али оно што му је дошло до руку је под знаком питања. Увек. Било где. Скупи ресторани и хотели држе до хигијене као прве и најважније ставке. Разумљиво. Странци. Туристи. Паре. Не д`о бог да се неко разболи.

У највећем делу послужавника је пиринач скуван са зачинима. Којим? Не знам али је било љуто. Ко не воли љуто уопште не би ово могао да прогута. Мени је било таман. Горе, десно је опет неко кувано јело које стварно лепо легне уз овај пиринач. Горе, лево је слаткиш. Ова врста течног дезерта је веома укусна и, скоро увек, у себи садржи пиринач и неке врсте ораха.

Пиринач. Скуван на пари. Али није тек тако скуван већ је са јасмином. Веома ароматично и веома укусно. Горе десно је нека, рецимо, чорба. Љуткаста, наравно. Без ње би пиринач ипак био "сув" и тешко би се јео. Реално. Овог пута горе лево није слаткиш већ нека врста пасуља, нек` ми опросте они који знају шта је то али мени тако изгледа. Куван у киселом млеку и зачињен са младим луком и још понеким зачинима. Којим? Опет исти одговор. Не знам. Све што сам научио је да свуда пишу реч масала ("Masala"), што у преводу значи зачин. Дакле, нека врста зачињеног индијског пасуља. Ја сам јео шта ми је с чим ишло. Прави редослед, ако га и има, не знам. Нити ме интересује.

Е, ово је већ мало компликованије. Додуше, могу сваки дан у мензи да бирам и ове компликоване варијанте али ово мало искуства ми је показало да ми се не увек не поклапају сви ти укуси па бирам оно једноставније. Елем, овде је пиринач крајње обичан. Због тога иде и нека врста тортиље. Једноставно тесто, фино печено с којим је могуће све покупити из тањира. Откинеш парче, па прстима редом. Као Арапи. Ја то не радим. Не свиђа ми се тај стил исхране. Нисам увежбан и намучим се, упрљам се. Мало сам матор да то увежбавам, зар не? Кашика је мајка. Горе лево је кисело млеко. Као у Србији. Буквално. Доле лево је пасуљ. 100% сам сигуран да је пасуљ. Доле у средини је нека чорбица, намењена за потапање пиринча која је била, сад већ, поприлично љута. Зато је ту кисело млеко. Опасни су ови комбинатори ови Индијци. Доле десно, паприка. Разне врсте, облици, укуси, боје. Све ситно сецкано, кувано и није љуто.

Један од малобројних дана када је хлеб био на менију. Сасвим нормалан, бели хлеб. Свеже печен, мирисан, баш онако како треба и како се од једног хлеба очекује. Испод њега је послужен веома ситно сецкан црни лук, али онај црвене боје, са комадићима лимуна. Чудна комбинација али ради. Укусно је. Доле лево је нешто што бих могао окарактерисати као гулаш. Укус је веома сличан. Млевено месо, али баш млевено. Самељу га до непрепознатљивости. Зашто се толико труде да га уситне, не знам. Зачини, ово, оно и ето нама гулаша на индијски начин. Љут и укусан. Доле десно је сутлијаш. Међутим са мало пиринча индијским орасима. Слатко. Веома слатко.
Ово је оно што једем у мензи. У хотелу је друга ствар. Све је фенси припремљено и веома је квалитетно. Трудим се да и тамо бирам индијска јела али нисам увек у том фазону. Дајем души одушка. Па ко би могао да одоли ономе што је на сликама које следе? Ко!?



Ово знам како се зове. Даи Бала ("Dahi Bhalla"). Не види се тачно али су у средини две куглице направљене од овса или тако нечег сличног, преливено са киселим млеком, коријандер сосом, то је онај зелени, затим са тамнијим сосом који баш нисам разумео шта је али је јебено љут и све то посуто са оивм жутим млевеним, е јеби га заборавио сам шта је али крцка у устима. Ово је индијско предјело и опасно је укусно. Али, овога има само у скупим ресторанима или хотелима. Срећом, ја сам у једном од тих хотела.


Ово је главна кухиња. У облику је слова "П". Са предње стране на слици су типична азијска јела. Лево су европска. Увек има печења. Свињско или пилеће. Могуће је наручити и шницлу са роштиља. Кромпирићи и тако даље. Са супротне стране су индијска јела. Сва су у шерпама јер је све кувано и течно. Поред тога ту су и хлебчићи од пиринча, са и без поврћа у себи, кувани на пари, оне тортиљице и друге врсте "нанова". Нан је хлеб. Може бити обичан или "масала нан".


Слаткиши. Мајко мила колико је тога. Торте. Колачи. Пецива. Палачинке. Вафли. Пудинзи. Ма шта год ми је пало на памет имају. Једино ми смета, што сам им и рекао, што су индијски слаткиши веома мало заступљени. Тачније само једно јело. Штета. Или немају толики избор. Ко зна.
                 Продавнице сам обилазио колико ми то град дозвољава. Оне мале, поред пута ми нису ни мало привлачне. Свашта сам у животу видео, доста тога и доживео, осетио на својој кожи али не. Не могу баш свуда да крочим и све да пробам. Ризик је, ипак, превелик. Елем, купих чипс. Да пробам њихове грицкалице. Укус и мирис су типично индијски. Чик погодите шта пише на паковању!


Индијски чудесни зачин! Ех масала, масала... свуда те има. Лепо се види на слици. Типични зачини искомбиновани чине веома јасан укус и мирис који ћу дефинитивно запамтити. Довољно је ово пробати и после препознати у другим јелима. Без шале. Ово је једна од ствари које ћу понети одавде да бих јасније описао шта сам јео. И какви мириси преовладавају у свакој индијској кухињи.



              Већину поврћа не препознајем нити знам шта бих с њим радио. Како бих га спремио за јело. Срећом је у цену стана у хотелу урачунат и доручак и вечера. Ипак, цене су ту па сад, ко воли нек` изволи.


                На крају, није преостало много да се каже. Проблем са јелима и пићима је што их човек мора пробати. Све што сам пробао није имало ни укус ни мирис који бих могао да упоредим са неким европским. Другачије је. Скроз. Чак ни кари, који Немци много воле, поготово уз кобасицу ("Curry Wurst"), нема везе са каријем овде. У Немачкој ту кобасицу могу да поједем докле год је не умоче у тај, назови, кари сос. Овде уживам у карију. Скоро је фирма организовала мали пријем у част тога што пројекат иде добро (у ствари су и клијенти били у посети па да се мало покажу као домаћини) и, између осталог, био је послужен говеђи кари. Ух. Укусно ли је, јебем ти... Онда као слаткиш воћна салата (банана, ананас, манго, папаја, лубеница, диња и јабука) у сосу од млека са ванилом. Еј, треба ли да објашњавам колико је то било добро? Не морам. Тако сам и мислио.
              Иако су претежно вегетаријанци, могуће је јести и месо. Иако је Мумбај на обали океана, риба и рибљи производи су веома мало заступљени у исхрани. Не знам разлог. Индијци само слежу раменима кад их питам. Биће да је узрок баш то вегетаријанство. Све људе које познајем у Европи да не једу месо, сморили су ме са врстама јела. Тек понеко би могло да ме засити и обрадује стомак. Овде се осети традиција. Године и године су допринеле да буду разноврсни. И укусно је. Сит сам. Увек. Нити имам проблем са стомаком. Прија ми и могу да је препоручим.
               Међутим, оно о чему испрва нисам желео да причам је цена хране. Ручак у мензи је од 45 до 55 рупија. По тренутном курсу 1 евро вреди 80 рупија. Дакле, цене јела су у мензи за мене јефтине. Ипак, већина не долази на ручак јер им је прескупо. Организују се у веће групе и договоре неке сиротане да им донесу јело од куће јер им је месечна плата мања, скоро дупло мања, од дневница које ја овде одбијам. Возачи оних малих моторних рикши једу на улици. Мале радњице продају ситнице и којекакве врсте чипса, бар мени тако изгледају, са чорбицама у порцијама које коштају највише 3 рупија. И то им је врло често једини оброк током дана.

Пример једног од ових ресторана за оне који немају много. Са плафона висе нанизани цветови које окаче на возило или носе са собом. Сујеверје. Доноси срећу. Овај их и продаје. Иза се виде посуде на импровизованом "смедеревцу". Шта кувају, шта спремају, не знам и надам се да никад нећу ни морати да сазнам али, као што рекох, порција не кошта више од 3 рупија. Кад падне вече, само спусте засторе са предње и задње стране и "кућа" је закључана. Више од овога многи и не поседују. Ово сам снимио из аута, што ће рећи да живе поред пута. Буквално. Ко живи даље има мању шансу да прода и то мало што може да прода. Сви се гурају да буду што ближе путевима и тако сужавају исте и отежавају саобраћај. Решење се не назире.

Индија је дефинтивно држава у којој се екстреми веома јасно препознају.

петак, 6. децембар 2013.

Сад полако, идемо редом. Улице. Саобраћај.

           Неколико дана размишљам како да почнем. Од чега да почнем. Шта је већи и битнији утисак од свих са којима сам се сусрео у ових пар дана. И немам одговор. Све је другачије. Не само у односу на Србију, на Европу, већ на све што сам замишљао и очекивао и на чему сам засновао, рекао бих, стереотип Индије у глави. Неки су заиста онакви какве сам замислио, међутим многи су управо супротно. Остављам себи ту слободу да не будем баш хронолошки орентисан овде.
         Прво са чим сам се сусрео су улице. Људи на улици. Сва могућа и немогућа возила. Саобраћај. Индијци су поништили сва правила мени позната и изградили своја. И функционишу. Чујем од других колега да је то све "хаос и ужас" али они су Немци. Тешко им је да појме ову врсту неуређености. Мени је после само пар дана вожње с посла и на посао постало јасно да се ради о уређеном хаосу.
            Илустрације ради, ево пар филмића.


И ово је јутро. Толико њих преко дана жури негде али су јутра мирна. Чудно. Међутим после подне је већ готово немогуће проћи брзо кроз било који део града. Сви су у колима, аутобусима који су неописиви, камионима за које се искрено дивим да још уопште и иду колико су трули и пропали, моторима, бициклима, малим тук-тук-овима и многобројним таксијима чије се годиште више и не може наслутити. Сви који су скупили нешто новца и дошли до превозног средства, у послеподневним часовима, се возе. И ко мора и ко не мора. Уђу у возила и онда трубе једни другима. Због свега. Ако је неко некога "исекао", ако се неко "убацује", ако неко хоће да скрене, ако хоће да се мимоиђе, ако хоће да обиђе некога, ако га једноставно нервира чекање или неправилно и неочекивано кретање, ма кажем , због било чега. Али, нико не виче ни на кога. Нема псовања, викања, јебања мајки и остале погодне родбине. Нема потезања снаге како би се решили проблеми. Јок. Тога нема. Сви згледају савршено мирни. Ја сам чак и убеђен да су мирни, док би мене оно што следи на снимцима испод текста довело до лудила.












Возио сам се јуче са колегом Индијцем из једне државне установе (шта се тамо збивало је прича за неки други сто) и у повратку смо имали кад да попричамо. Малих 13 километара се кроз гужву пролази за око сат времена. Плус-минус 20 минута. Временом саобраћај у граду постаје све лошији и закрченији. Разлог је што су возила све приступачнија, чак и сиротињи. Има их, каже ми, који немају ни кућу ни огњишта, живе под картоном, испод моста или поред баруштина и канализационих цеви, али имају и по два аутомобила. Подиже их у друштву. Чини их да буду нечимшто реално нису, нити ће бити. Е, а оно што је мене највише запрепастило је чистоћа. Улице су неодржаване, пуне рупа, прљаве, прашњаве али сви тук-тук-ови, таксији, аутомобили и мотори су чисти и изгланцани. Лудило. Колега је завршио са: "That's the indian way!"

недеља, 1. децембар 2013.

Es ist so weit...

Što bi u prevodu bilo, vreme je. Evo me u vozu ka dizeldorfskom aerodromu sa kojeg u 14:35 časova letim ka Indiji. Dosta toga sam morao ovih dana da ispozavršavam te me s toga nije ni bilo u kafani, koliko se od jednog gazde očekuje. Sada se samo nadam da sam sve stigao i postigao kao i da ovo mesto nije zaboravljeno, bar ne od strane redovnih gostiju.

Jutros stadoh na vagu i ona pokaza ono što je na slici. Visina je ostala ista što će reći da sam se opet podgojio. Ostali zdravstveni pregledi su rekli da sam zdrav, dobio sam sve moguće i nemoguće vakcine, na nogama su mi čarape koje stežu noge ispod kolena za duge letove (njihova funkcija je da povise krvni pritisak i tako se smanjuje mogućnost nastanka tromba), u koferu imam multivitamine i par lekića protiv proliva pa sad, šta bude. Fizički i psihički sam spreman za iskustvo kakvo do sada nisam imao.

Popijte po koju a ja ću svratiti čim stignem.

понедељак, 11. новембар 2013.

Pre i posle

Zbog preseljenja nemam više net niti mogu da odgovaram na komentare. Ipak evo malog stola kako je izgledao stan pre, kako izgleda sadašnji pre sredjivanja i kako izgleda "napušteno" ognjište.

Pozdrav svima pa se kuckamo iz Indije.

Пратиоци

Претражи овај блог

...

free counters