Храна у Мумбају

         Нисам без разлога ставио град у наслову јер, према речима становника овог града, мојих колега, а зашто им не бих веровао, има својих специфичности. О чему се тачно ради, шта то тачно Мумбај издваја од других делова, не знам, јер нисам обишао целу Индију. Чињеница је да је ово велика држава (подконтинент?) са огромним бројем становника и где год се насели много људи, храна губи на квалитету. Постаје брже и неквалитетније спремљена.  Свакодневица се мења, убрзава живот. Ово је неизбежна чињеница савременог стила живљења, што Индијци не признају већ тврде да живе као и увек. Њихов проблем.

                Први утисак који имам је да је све кувано. Ако се ради о пиринчу, он је најчешће обарен на пари. С времена на време буде и тестенине која личи на чудне шпагете. Ко је у животу пробао оријенталну кухињу, зна о чему причам. Кувано није лоше. Чак је и препоручљиво у овом делу света. Хигијена је проблем. Можда је кувар и имао чисте руке али оно што му је дошло до руку је под знаком питања. Увек. Било где. Скупи ресторани и хотели држе до хигијене као прве и најважније ставке. Разумљиво. Странци. Туристи. Паре. Не д`о бог да се неко разболи.

У највећем делу послужавника је пиринач скуван са зачинима. Којим? Не знам али је било љуто. Ко не воли љуто уопште не би ово могао да прогута. Мени је било таман. Горе, десно је опет неко кувано јело које стварно лепо легне уз овај пиринач. Горе, лево је слаткиш. Ова врста течног дезерта је веома укусна и, скоро увек, у себи садржи пиринач и неке врсте ораха.

Пиринач. Скуван на пари. Али није тек тако скуван већ је са јасмином. Веома ароматично и веома укусно. Горе десно је нека, рецимо, чорба. Љуткаста, наравно. Без ње би пиринач ипак био "сув" и тешко би се јео. Реално. Овог пута горе лево није слаткиш већ нека врста пасуља, нек` ми опросте они који знају шта је то али мени тако изгледа. Куван у киселом млеку и зачињен са младим луком и још понеким зачинима. Којим? Опет исти одговор. Не знам. Све што сам научио је да свуда пишу реч масала ("Masala"), што у преводу значи зачин. Дакле, нека врста зачињеног индијског пасуља. Ја сам јео шта ми је с чим ишло. Прави редослед, ако га и има, не знам. Нити ме интересује.

Е, ово је већ мало компликованије. Додуше, могу сваки дан у мензи да бирам и ове компликоване варијанте али ово мало искуства ми је показало да ми се не увек не поклапају сви ти укуси па бирам оно једноставније. Елем, овде је пиринач крајње обичан. Због тога иде и нека врста тортиље. Једноставно тесто, фино печено с којим је могуће све покупити из тањира. Откинеш парче, па прстима редом. Као Арапи. Ја то не радим. Не свиђа ми се тај стил исхране. Нисам увежбан и намучим се, упрљам се. Мало сам матор да то увежбавам, зар не? Кашика је мајка. Горе лево је кисело млеко. Као у Србији. Буквално. Доле лево је пасуљ. 100% сам сигуран да је пасуљ. Доле у средини је нека чорбица, намењена за потапање пиринча која је била, сад већ, поприлично љута. Зато је ту кисело млеко. Опасни су ови комбинатори ови Индијци. Доле десно, паприка. Разне врсте, облици, укуси, боје. Све ситно сецкано, кувано и није љуто.

Један од малобројних дана када је хлеб био на менију. Сасвим нормалан, бели хлеб. Свеже печен, мирисан, баш онако како треба и како се од једног хлеба очекује. Испод њега је послужен веома ситно сецкан црни лук, али онај црвене боје, са комадићима лимуна. Чудна комбинација али ради. Укусно је. Доле лево је нешто што бих могао окарактерисати као гулаш. Укус је веома сличан. Млевено месо, али баш млевено. Самељу га до непрепознатљивости. Зашто се толико труде да га уситне, не знам. Зачини, ово, оно и ето нама гулаша на индијски начин. Љут и укусан. Доле десно је сутлијаш. Међутим са мало пиринча индијским орасима. Слатко. Веома слатко.

Ово је оно што једем у мензи. У хотелу је друга ствар. Све је фенси припремљено и веома је квалитетно. Трудим се да и тамо бирам индијска јела али нисам увек у том фазону. Дајем души одушка. Па ко би могао да одоли ономе што је на сликама које следе? Ко!?

Ово знам како се зове. Даи Бала ("Dahi Bhalla"). Не види се тачно али су у средини две куглице направљене од овса или тако нечег сличног, преливено са киселим млеком, коријандер сосом, то је онај зелени, затим са тамнијим сосом који баш нисам разумео шта је али је јебено љут и све то посуто са оивм жутим млевеним, е јеби га заборавио сам шта је али крцка у устима. Ово је индијско предјело и опасно је укусно. Али, овога има само у скупим ресторанима или хотелима. Срећом, ја сам у једном од тих хотела.

Ово је главна кухиња. У облику је слова "П". Са предње стране на слици су типична азијска јела. Лево су европска. Увек има печења. Свињско или пилеће. Могуће је наручити и шницлу са роштиља. Кромпирићи и тако даље. Са супротне стране су индијска јела. Сва су у шерпама јер је све кувано и течно. Поред тога ту су и хлебчићи од пиринча, са и без поврћа у себи, кувани на пари, оне тортиљице и друге врсте "нанова". Нан је хлеб. Може бити обичан или "масала нан".

Слаткиши. Мајко мила колико је тога. Торте. Колачи. Пецива. Палачинке. Вафли. Пудинзи. Ма шта год ми је пало на памет имају. Једино ми смета, што сам им и рекао, што су индијски слаткиши веома мало заступљени. Тачније само једно јело. Штета. Или немају толики избор. Ко зна.

                 Продавнице сам обилазио колико ми то град дозвољава. Оне мале, поред пута ми нису ни мало привлачне. Свашта сам у животу видео, доста тога и доживео, осетио на својој кожи али не. Не могу баш свуда да крочим и све да пробам. Ризик је, ипак, превелик. Елем, купих чипс. Да пробам њихове грицкалице. Укус и мирис су типично индијски. Чик погодите шта пише на паковању!

Индијски чудесни зачин! Ех масала, масала... свуда те има. Лепо се види на слици. Типични зачини искомбиновани чине веома јасан укус и мирис који ћу дефинитивно запамтити. Довољно је ово пробати и после препознати у другим јелима. Без шале. Ово је једна од ствари које ћу понети одавде да бих јасније описао шта сам јео. И какви мириси преовладавају у свакој индијској кухињи.

              Већину поврћа не препознајем нити знам шта бих с њим радио. Како бих га спремио за јело. Срећом је у цену стана у хотелу урачунат и доручак и вечера. Ипак, цене су ту па сад, ко воли нек` изволи.


                На крају, није преостало много да се каже. Проблем са јелима и пићима је што их човек мора пробати. Све што сам пробао није имало ни укус ни мирис који бих могао да упоредим са неким европским. Другачије је. Скроз. Чак ни кари, који Немци много воле, поготово уз кобасицу ("Curry Wurst"), нема везе са каријем овде. У Немачкој ту кобасицу могу да поједем докле год је не умоче у тај, назови, кари сос. Овде уживам у карију. Скоро је фирма организовала мали пријем у част тога што пројекат иде добро (у ствари су и клијенти били у посети па да се мало покажу као домаћини) и, између осталог, био је послужен говеђи кари. Ух. Укусно ли је, јебем ти... Онда као слаткиш воћна салата (банана, ананас, манго, папаја, лубеница, диња и јабука) у сосу од млека са ванилом. Еј, треба ли да објашњавам колико је то било добро? Не морам. Тако сам и мислио.
              Иако су претежно вегетаријанци, могуће је јести и месо. Иако је Мумбај на обали океана, риба и рибљи производи су веома мало заступљени у исхрани. Не знам разлог. Индијци само слежу раменима кад их питам. Биће да је узрок баш то вегетаријанство. Све људе које познајем у Европи да не једу месо, сморили су ме са врстама јела. Тек понеко би могло да ме засити и обрадује стомак. Овде се осети традиција. Године и године су допринеле да буду разноврсни. И укусно је. Сит сам. Увек. Нити имам проблем са стомаком. Прија ми и могу да је препоручим.
               Међутим, оно о чему испрва нисам желео да причам је цена хране. Ручак у мензи је од 45 до 55 рупија. По тренутном курсу 1 евро вреди 80 рупија. Дакле, цене јела су у мензи за мене јефтине. Ипак, већина не долази на ручак јер им је прескупо. Организују се у веће групе и договоре неке сиротане да им донесу јело од куће јер им је месечна плата мања, скоро дупло мања, од дневница које ја овде одбијам. Возачи оних малих моторних рикши једу на улици. Мале радњице продају ситнице и којекакве врсте чипса, бар мени тако изгледају, са чорбицама у порцијама које коштају највише 3 рупија. И то им је врло често једини оброк током дана.

Пример једног од ових ресторана за оне који немају много. Са плафона висе нанизани цветови које окаче на возило или носе са собом. Сујеверје. Доноси срећу. Овај их и продаје. Иза се виде посуде на импровизованом "смедеревцу". Шта кувају, шта спремају, не знам и надам се да никад нећу ни морати да сазнам али, као што рекох, порција не кошта више од 3 рупија. Кад падне вече, само спусте засторе са предње и задње стране и "кућа" је закључана. Више од овога многи и не поседују. Ово сам снимио из аута, што ће рећи да живе поред пута. Буквално. Ко живи даље има мању шансу да прода и то мало што може да прода. Сви се гурају да буду што ближе путевима и тако сужавају исте и отежавају саобраћај. Решење се не назире.

Индија је дефинтивно држава у којој се екстреми веома јасно препознају.