Мумбајчани

               Не знам како бих другачије назвао екипу Индијаца из Мумбаја. Плус у другим деловима Индије нисам ни био. Надам се да ћу се саставити с временом и кешом да видим и још понешто. Индија је веома чудна држава препуна лепог и ружног, новог и старог, јефтиног и скупог. Држава саткана од супротности.

                Руку на срце, Мумбај је баш познат и привлачан свим Индијцима. Велики је проток новца и то привлачи и велике и играче али и сиротињу. Ако скупљају мрвице овде имају шансу да их сакупе нешто више него иначе. А уме да отпадне и мало веће парче. Управо та светла која привлаче све к`о мољце чине да град пропада све брже и брже. Расте, све више и више. И у висину и у прашину јер у ширину не може. Природно је ограничен. Мумбај је више острво него било шта друго и то се не може променити. Зато сиротиња прави кућерке где стигне.

Сликао сам из аута и са мобилним па је квалитет чудан али слика је јасна. Страћаре су на тротоару уз пут а заузимају и читаву траку пута. Даље од тротоара и не могу да шире јер је иза зид. Зид који окружује веома велики у веома цењен комплекс Универзитета у Мумбају. Шта рећи. У близини немају ни текућу воду, ни струју... Све што имају су овде рикше и понеки ауто. Ко има рикшу, разумем га. Ради. Труди се бар, јеби га. Али ко има ауто... е па то је већ изутетно ненормално. Статус. Само им је то битно.

Као што рекох, аутомобили. Е бре, логико и памети, далеко ли сте. Овај мучени таксиста поправља овај стари и прастари Фиат. Давно је Фиат био веома утицајан у Индији а аутомобили које су тада направили и даље иду. Могу само да замислим колико милиона су прешли а још увек се котрљају. А остали? Паркирали су их и ето, сад комшија види да зарађују. Не, не изазивају завист, нису они такви већ само показују колико су "успели у животу." Муко моја...

Е сад, ако не може поред пута, онда дај шта даш и где може. Испод су продавнице, које руку на срце и не изгледају лоше и непријатно кад се уђе унутра. Споља... види се. Овај додатак изнад говори више од речи.

Ово је поглед с прозора стана у хотелу. Симболика и различитост су очигледни. Тениски терен. Жива ограда висока неких три метра. И кад год неко изађе на терен, обавезно је у околини и  чувар. Није наоружан, већ ето, мора да покаже присутност како би се обесхрабрили они који живе с друге стране да ишта покушају. И ти покушаји не би завршили са физичким повредама и крвопролићем. Није ово Америка. Једноставно би упали и тражили паре. Просили, другим речима. То један велики и познат хотел не сме себи да дозволи. Даље, према хоризонту су зграде какве и приличе велеграду. Неке се још граде, неке су усељене али то је оно што се очекује кад се прича о вишемилионском граду, зар не?

Опет поглед из стана само на другу страну. Ако им нечега не недостаје, онда је то зеленило. И птице. Има их колико хоћеш. Голубови, вране, јастребови, орлови, папагаји... Испод дрвећа су пси, мачке, козе, овце, кокошке и краве. Једино козама, овцама и кокошкама није загарантован дуг живот.

            Нисам стигао да фотографишем али приликом слетања на аеродром, чији се торањ види у позадини на претходној слици, сам видео да се не оставља ни најмања површина слободна, ненасељена. Живе одмах поред слетне писте. Докле год им ограда дозвољава. Да нема ограде, чини ми се да за дан, два авиони не би имали где да слете.

                  Ипак, кад се мало поприча са људима, брзо се схвати да нису незадовољни. Систем касти је чудан и, према схватању остатка света, дискриминишућ. Стварност је мало другачија. Он дозвољава свима да имају посао. Какав, такав. Неко вози аутобус, неко такси, камион, неко чисти туђа говна, баш моја на пример. Немам четку за чишћење ве-це шоље. Ако је тетовирам, то тако остаје док не дође особа која спрема стан. Све буде затегнуто, утегнуто, обрисано, сложено, пребрисано, опрано. Све. Тај ради за смешне паре. Реално ради за мале паре. И добро му је. Није учио школу, што им веома много значи и на шта дају велики значај. Можда немају за неке друге ствари али деца иду у школу. У зависности од школе, разликују се и униформе.

Али све, буквално све, девојчице имају плетенице које су очигледно веома дугачке и закачене на врху главе. Према униформи се зна у коју школу иду. Превоз је организован да не лутају улицама и ту нема приче. У школу се иде па макар небо пало. Наравно, и дечеаци носе униформе истих боја као и девојчице. Систем распознавања функционише.

             Функционално су сви писмени, бар хинду, али их новчана способност спречава да заврше веће школе. Као и касте. Али, свако ко се потруди, стиче право да пређе у вишу касту. И то није реткост, као што се мисли.

        Ред се одржава на сваки могући начин. Полиције има. Веома је присутна. У почетку то нисам примећивао али чим сам мало обратио пажњу, видео сам полицијско возило. Та неприметљивост је одлична, осим ако не стоје на раскрсници и "уводе ред" у саобраћај. Мајко мила. Ко је био у Београду и присуствовао перформансу полиције на Тргу Димитрија Туцовића, све му је јасно.

Редовно проверавају мотоциклисте. Али шта тачно проверавају, волео бих да знам. Кацига је реткост. У потпуности исправан мотор, такође реткост. Једино им свима сирене раде. Возе се најчешће по двоје, мада се и четворочлане породице фино спакују. Није фрка. Ко вози само жену, или девојку, чини то на...

... индијски начин. На ово су веома поносни. Као некад на коњима. "Дамски сед". Ако опкораче мотор, сукња се може упетљати у точак, а то је већ опасно. Може остати гола у друштву.

А ево и полицијске станице. Инспектората тачније. Ко би рекао, зар не? Две недеље сам пролазио поред ове зграде и тек кад је возач случајно стао овде због гужве, приметио сам таблу.

                  Као што је већ многима познато, званична и незванична валута је Рупи. За друге новчанице нису чули. Ко је и чуо, није их видео. Релативно је стабилна иако је у неколико последњих месеци дошло до флуктуације курса и пада вредности. Не разумем се у економију али сам начуо да је то добро за очување  домаће економије. Ваљда.

Сматрам да је сасвим јасно да Гандијево лик и дело баш цене. Сви други нису заслужили да им се главе појаве на новчаницама. Рупи је као валута доста стабилан. Јесте да му је скоро опала вредност али је тренутно 1€=80IRS.

              Пар људи ме је питало како бих најкраће описао ову државу и људе? Када би Циганима дали државу и пуну слободу да је уреде како им одговара, сигуран сам да би овако некако изгледала. С тим да ми се чини да су преци Индијаца протерали Цигане који су се расули свуда у свету као касту нерадника и чергара. Нек` ми опросте појединци али када видим колико ови овде немају а желе да ураде нешто од свог живота, долазим лако до овог закључка. На све стране уџерице. Продавничице.

Продају шта стигну или нуде услуге које могу да испуне. Скоро сам се фотографисао због неке исправе. Осам фотки, пасош величина, готове за 20 минута и 60 рупија. Прави фото-студио. Права, скупа, профи Никон камера. Шта рећи. Мени јефтино али већини доста, доста скупо.

Не, ово није отпад. Ово је продавница ауто делова. Раскомадани лешеви и употребљиви делови означавају место на којем се може јефтино поправити свако возило. Није нешто али јеби га, ради се, заради се по нешто.

И међу свим овим возилима, ваљак! Баш онако како га сви замишљамо. Огроман, спор и гласан. И иде негде да нешто ваља. Биће пара. Власник се сматра успешним у својој околини.

Немам појма шта продаје. Слика дочарава и смисао и бесмисао постојања.

И још мало продавница.

Ова колица са свежим воћем, или поврћем, се могу срести свуда по граду. Мој проблем је што ризикујем неку заразу или болест ако поједем нешто одатле. "Cook it, boil it, peel it or forget it!" Поморанџе или банане нису проблем али јабуке... Добро опрати па ољуштити и онда се могу јести. Штета. Баш имају велики избор свега. Јефтино јесте али зарада је ипак неизбежна. Колега је пробао свеже отворен кокосов орах. Каже да та течност освежава само тако. Пробаћу.

             Зашто кажем да ми личи на циганску државу? Хигијена је још и мали проблем јер свака зграда је споља сачувај боже док је унутра ред и чистоћа на нивоу. Цигански су ми односи који владају у држави. Ишао сам да се пријавим у Одељење за странце. Скраћено "F.R.R.O." Гомилу папира сам донео и све би ми то било џабе да нисам купио обичну картонску фасциклу. 30 Рупија. Еј, вратила би ме због тога. А нема ни шалтера ни оловку којом мора све то да заводи. Јесте, седи пред компјутером али зар је то игде у свету чудно? Гледа, мерка, па ме запиткује и успут узе да пробуши те папире, да их сложи у ту фасциклу и онај бушач нема пластични део који иде одоздо. Избуши она то, а оне "конфете" попадаше свуда по њој. Да ли је било брига? Не. Наставила је као да ништа није било. Узе чај, сркну, би јој врућа пластична чаша, затресе јој се рука и просу се на под. Да ли је било брига? Не. Наставила је да ме смара о томе где сам и шта радим. И завршила је после сат и по седења поред ње. Она је само пример. Све што имају направљено, уређено и сређено обилато користе. И кад нешто не иде како треба, кад се поквари, или ужасно импровизују, што је опет у реду јер немају новца, или што је најгоре од свега, оставе да пропада! Зграде су све редом оронуле, путеви су лоши, разлокани јер се асфалт више и не назире. Или бетонирају или стављају украсне коцке! Мајко божија које је лудило возити се овим улицама... Некоме се од оне сиротиње поквари ауто, на пример. Немају пара да га одвуку до страћаре и само га оставе да труне ту где је. Ево једног примера незаинтересованости и бахатости из хотела.

Знам да је лоша слика али ово је неко дете закачило играчком пре десетак дана. Баш испред мог апартмана. Сваки дан долазе да чисте. Све апартмане. Све собе. А ово? Ко ће ово да почисти? Невероватно.

               Ја оправдања за ову врсту јавашлука немам. Никада они неће изаћи из овог вртлога. Јебеш све математичаре, програмере, све умове које имају и које су имали када не могу да среде ни најмању ствар! Када могу да гледају како нешто не ваља, способни су то да поправе а заболе их дупе! Чуде се Немцима што на састанцима подмећу парче папира да се сто не би климао. То им је чудно! Па ако се клима, поправи га јер ће се скроз расклимати и на крају распасти, јебем му матер! Па је л` то БАШ толико тешко!? А опет имају невероватну потребу да их неко куражи, да им говори да су вреди постојања, да се њихов труд цени. Постери и табле са изрекама су свуда по згради фирме.

"Са новим даном долазе нова снага и нове мисли."

"Тимски рад значи прави рад" или нешто у том смислу, не знам како бих сад другачије превео.

Ово ми је ужасно песимистично. Рекао сам им то али су ме само чудно гледали и питали да појасним песимизам који сам осетио. Рекох да не знам, ето тако сам схватио. Шта друго да кажем. "Живи као да ћеш да умреш сутра, учи као да ћеш живети вечно." Хммм...

"Увек се чини немогућим док се не уради." Цитат Нелсона Манделе.

Мисао седмице. "Не одустај од онога што највише желиш због онога што желиш управо сада."

"Појединци стварају приче, тимски рад ствара историју."

"Освоји своје страхове пре него што они освоје тебе."

"Успешни људи никад нису седели и чекали да им се ствари догоде. Они су се увек догађали стварима." Цитат Леонарда да Винчија.

              Да не буде сам негативан, ево једне ретко виђене ситације. Сунце излази а месец још није отишао на починак. Јутрос фотографисао.

Не, немају у Индији два сунца.

Држава супротности. Кажем ја...