"С краја слободе
Праве буку и несреће и морају да нестану! Ово је уобичајени клише о мотоциклистима. Као резултат, традиционално непријатељски расположени дух времена према слободи, сада такође прети симболу индивидуалности и независности.
Током ове Корона кризе, слобода се изродила у преговарачки улог. Виролози и епидемиолози, седмодневна инциденција и репродуктивни број заузимају јавну расправу. Невероватно брзо смо се навикли на преокрет основно-демократског поретка, који наравно дозвољава само ограничења слободе у врло уским законским границама. Али пошто је интерес јавности и медија усредсређен на стални фокус Короне, претњу слободи на другим местима превише је лако уклонити из видокруга.
Тренутно је акутно угрожена слобода вожње мотоцикла. Одређене политичке и друштвене снаге схватиле су да је права прилика да мотоциклизам, ако не и забрани, онда да учини да буде практично немогућ. Нико не позива на фиксну забрану, али широк арсенал ограничења на крају ће значити управо то.
Годинама су затворене многе руте које су атрактивне за мотоциклисте, посебно викендом, као што је Шауинсланд близу Фрајбурга. Разлози за затварање обично се повећавају са бројем незгода, јер затварања из разлога заштите од буке захтевају дуга и скупа мерења.
Ограничења брзине на добрих 30 углавном кривудавих деоница у Немачкој, искључиво за мотоциклисте, су релативно нова. Обично им је дозвољено да возе максимално 50 или 60 km/h, док камиони и аутомобили смеју најчешће 80 km/h или 100 km/h. Аргумент да се тиме повећава безбедност на путевима не може надмашити количину цинизма и незнања.
Свако ко примора мотоциклисту да километрима вози иза камиона од 20 тона, намерно га угрожава - и посредно постиже свој прави циљ: тешко да би било који мотоциклиста тако волео да доживљава стрес на овој рути, а у самим тим је " у долини" тишина.
У Тиролу постоји општа забрана вожње мотоцикала са преко 95 dB буке у мировању између 15. априла и 31. октобра. У међувремену је овај „тиролски модел“ постао узор; странке као Грађанске иницијативе, Зелени и БУНД хвале га као ефикасно средство и у овој земљи. Заправо, то је само прикладно средство, јер је бука у мировању једина наведена као податак у документима возила. Ова вредност мало говори о стварној вредности током вожње.
Што се тиче претње њиховој слободи, мотоциклисти су ионако посебно рањива група. Деценијама су ухваћени у клише замку. У јавној перцепцији доминирају „безумни дивљаци“, који пролазе кроз реоне одмаралишта и бања и подстичу тренутну расправу о буци. Мотоцикли праве буку и несреће и морају да нестану.
Сваки мотоциклиста зна колико је рањив
Да, истина је да онај ко седне на мотоцикл преузима већи ризик од возача аутомобила - посебно за себе. Сваки мотоциклиста зна за ову рањивост и када је исламистички атентатор на градском аутопуту у Берлину у августу 2020. буквално ловио мотоциклисте, што је посебно олакшало плен, јавност је чак и на кратко постала свесна овога. С друге стране, јавност сазнаје само кроз посебно специјализована издања и регионалну штампу да неки бесни мотоциклисти такође прижељкују смрт других мотоциклиста и воле да просипају уље око кривина тако да возачи на два точка падају. Њихова евентуална смрт се прихвата с одобравањем.
Али то није једини разлог зашто већина мотоциклиста вози дефанзивније и пажљивије од многих возача - људи који у вожњи весело куцају поруке саставни су део уличне сцене иза волана аутомобила али једноставно су незамисливи иза управљача мотора. Поред тога, број погинулих и повређених мотоциклиста годинама пада, а изазивачи буке су само мала, али нажалост приметна мањина.
Генерално, постоји јасан консензус да полиција и правосуђе кажњавају учеснике у саобраћају који се не придржавају правила. За мотоциклисте, међутим, овај консензус већ дуго не важи. Уместо кажњавања само оних који су прегласни или пребрзи, забрањују су сви мотоцикли - за сада само на одређеним рутама или викендом.
Али у хору општина, савезних држава и еколога, који увек позивају на нове и опсежније забране, све се јасније може чути права порука: „Једноставно само престаните да возите!“
Када се мотоциклисти котрљају градским центрима у знак протеста због затварања путева или покрећу петиције на интернету, специјализована издања и локална штампа узимају све благо и прилично збуњено. Углавном стари белци, који се моторизовано крећу на два точка, не добијају статус жртве. Поготово што су њихове машине у основи токсична технологија у свету у којем све треба да буде без емисија, електрично, дигитално и одрживо.
Провокација на два точка. У великој слици, кроз мотоцикл на бензински погон се кристалишу претеривање, ирационалност и отпад. Врхунским мотоциклима са 200 KS требају софистициране контроле проклизавања како би уопште остали управљиви. Упркос овим додацима, али и због њих, мотоцикли ипак не представљају дигитално потпомогнуто путовање у будућност. Јер тамо ће да постоје само потпуно умрежена, аутономна возила без управљача, папучице гаса или кочница. А ко ће добровољно да седне на коња у галопу свезаних руку?
Картица разноликости се не истиче за мотоциклисте, јер данас је живописна разноликост углавном резервисана за сексуални и етнички идентитет. Када су у питању личне страсти, које су за многе људе такође важан део њиховог идентитета, притисак на прилагођавање се повећава.
Најбољи начин за кретање је возом, аутобусом или бициклом, а ако је апсолутно неопходно, онда електричним аутомобилом, ни у ком случају дизелом. И сигурно не мотоциклом, где је путовање обично циљ. Нико не вози иде кроз Села кроз Доломите мотоциклом јер хитно морају нешто да ураде у Кастелруту. Већ зато што му то пружа једнако задовољство као и његовом колеги који одмор проводи на броду за крстарење или путем прекоокеанског лета на Карибима.
То наравно знају и људи који живе у Кастелруту. Али на њиховом прагу нема Аидиних морских крузера а од оних који лете на одмор највише могу да виде трагове авиона. Могу да чују само моторе који се тамо возе.
Што се тиче буке и заштите животне средине, наравно и странка Зелених заузима став. У октобру 2021. затражили су од Бундестага да нареди „тиролски модел“ и у Немачкој, што они наравно виде само као први корак. Ако после три месеца не дође до значајног смањења буке, вредност би требало „додатно смањити“. До тада би требало да су готово сви мотоцикли утихнули, а њихови возачи су де факто одстрањени. Поред тога, Зелени позивају на граничну вредност од 80 dB за све нове мотоцикле у свим радним стањима од 2024. године, што би значило забрану мотора са унутрашњим сагоревањем.
С друге стране, многи мотоцикли су заправо прегласни. И то су такви изашли са производне траке. У центру својих радова око мотоциклистичке буке из августа 2020. године, Зелени су такође у праву: „Добровољна сарадња произвођача се не назире“ када је реч о смањењу буке. Уз техничке трикове попут издувних клапни, многи мотоцикли једва остају у оквиру прописа о буци.
Поред тога, мерење буке у пракси није једноставно, али савезни министар транспорта Шојер не жели ни да чује за реформу. Али ако Зелени добију Министарство саобраћаја након савезних избора на јесен, што и није тако мало вероватно, онда би се много тога требало променити.
Практична ограничења буке
Па шта је следеће? Ако се мотоциклисти, произвођачи, удружења и специјализована штампа ослањају само одржавање статуса кво, на крају ће изгубити. Уместо тога, они морају захтевати практичне граничне вредности буке са предстојећим евро стандардима и то јасно саопштити. А зашто се апсурдном тиролском моделу не супротставити практичним пакетом мера које смањују буку не на папиру већ на улици?
Мотоциклисти који демонтирају своје дречеће цеви, затим измере ниво буке са тишим издувним гасом, унесу нове вредности у саобраћајне дозволе, би имали слободно путовање. То никако није апсурдно, уосталом, многи произвођачи су се специјализовали за накнадну уградњу издувних система мотоцикала. Тада ће можда јавност и политика приметити да само немилосрдна мањина жели свој јадни его да исполира помоћу буке. И само ову мањину треба повући из саобраћаја у либералној земљи.
Мука са слободом је у томе што - као што је то управо случај у кризи са Короном - понегде стеже и једноставно глупо стоји на путу када политичари желе да примене ефикасне мере. С друге стране, нема слободе без могућности злоупотребе. То се увек догоди када неко искуси ограничења своје слободе као резултат.
Стални ребаланс и подешавање ових граница део је суштине плуралистичког друштва. Једноставно потпуно укидање слобода део је свакодневице у диктатурама. Само из овог разлога ове игре, које фактички забрањују један од најсензуалнијих облика људског кретања, не тичу се само мотоциклиста. Тичу се свих нас."
Текст сам превео са "Дебата о правима мотоциклиста" и не могу бити више сагласан са свим овим него што јесам! У мени све урла и виче, дере се на сав глас колико се осећа стезање.
