Понекад се заиста упитам...

... зашто ли уопште и долазим у Србију?

Последњи Дизнијев Мохиканац

       Мики Маус, његова Мини и верни Плуто. Паја Патак, његова драга Пата, деда Стаја, пребогати и шкртичави стриц Баја, три несташна нећака Раја, Гаја и Влаја. Има и Пата три сестричине али се не сећам имена. Трапави Шиља. Прока проналазач. Хроми Даба. Белка за коју се још увек сумња да је била у вези са Хорацијем. Петар Пан, капетан Кука, верни Сми, крокодил са сатом у стомаку и остатак балавурдије из земље Недођије. Маза и Луња. Стотинак Далматинаца. Веверице Чип и Дејл. Могли и његов тата вук, затим Балу, Багира, Ка, Шир Кан и друге живуљке из џунлге. Патуљци, Снежана, лоша и добре виле, као и остале принцезе и њихове добре и лоше сестре. Не смем да заборавим незаобилазне принчеве на предивним белим атима.

Сви су они некако скрајнути у навали нових ликова. Није да ми се не допадају ови нови, као што су Вуди и Баз из „Приче о играчкама“ (Нетом кружи прича да су имена ове двојице све само не случајност. Модерни мит гласи да је клинац Енди, који се игра са њима, једно вече, чуо мајку да тако назива своје две најомиљеније играчке...) али они су припадници нове, модерне генерације.

         Последњи Дизнијев Мохиканац из старих времена је Вини Пу. Није га нацртао ни измислио Дизни, већ га је, као идеју, купио од неког лика. Дорадио га у свом стилу и покушао да заради на њему. Нијe му ишло и Вини је са своја два верна другара, Тигером и Прасетом, увек седео у запећку и гледао како се остали ликови сладе брзо стекнутом славом. Међутим, времена се мењају и стрпљивост се показује као врлина. Вини своју појаву није укаљао чудним филмовима, прекомерним приказивањем у стриповима, бескрајним краткометражним цртаћима који немају ни идеју ни причу, но само покушавају да копирају идеју која је прославила Душка Дугоушка и остало „Loony Tunes“ друштво, већ је остао оно што је и пре био: умиљати меда. Дошло је његових 5 минута славе.

Мирку је ускоро први рођендан и ред је да се он прослави на прави начин. Доћи ће доста деце, биће као у вртићу и биће све окићено како приличи. Потрага за украсима, салветама, тањирићима, чашама и осталим прикладно дизајнираним џиџа-биџама је уродила плодом. Зачудо, није дуго ни трајала јер је избор свуда, скоро па исти. Вини Пу је главни лик. Или се смеје, или се игра, дува свећице, пушта балоне... Све то ради сâм или са другарима и тако у круг. У први мах сам помислио, шта је бре ово? Није ваљда да само овај лик може бити на украсима? Где су остали? Истини за вољу, пронашао сам и све то у стилу скорашње Дизнијеве франшизе „Аутићи“ („Cars“). База и Вудија, на пример, нема нигде. Чим сам видео цене украса са овим новијим ликовима, схватио сам да је баш супер што је Вини једина алтернатива. Јефтин је, забаван деци јер је све урађено у веселим бојама, а бонус је што нисам морао да бринем да ли ће се свидети девојчицама и дечацима, ма нема бре грешке! (Понекад је стварно одлично кад је избор мали. Нема осећаја грешке. Нема ни могућности за ту грешку! Биће да сам се мало размазио у овом потрошачком друштву па сам хтео, читај очекивао, непрегледне могућности.)

Вини Пу, добродошао на прославу првог Мирковог, а твог ко зна којег у низу, рођендана!

 

П.С.: Пре неки дан сам наишао на један куриозитет везан за лик Винија Пуа. Глумац, Џим Кумингс, који даје глас овом лику у цртаним филмовима, повремено зове децу, која морају да леже у болници, и разговара са њима као што би то чинио овај умиљати меда. Жели човек да им олакша мукице...

Менталитет малог града

Устручавам се да кажем малограђанштина јер нисам сигуран да мислим баш на ту реч. Пре него што било шта проговорим, консултоваћу уважене интернет-центре знања.

Шта има чувени „Вукајлија“ да каже на ову тему? Тамо стоји да малограђанштина одликује „грађанина ниског интелектуалног раста, коме се мозак све више скупља при сваком следећем прању косе. Умни дефицит покушава да надомести лажном дипломом, лажним педигреом, новоиспеченим парама, естетским интервенцијама које продужавају понос, општом неизбежношћу постојања и незамнљивошћу. Он је онај коме се зидају Тријумфалне капије, иако воли да са универзалном пропусницом пролази кроз „мала врата“. Пре скраћења сложеница је била синтагма (ЗА)мало ПА грађанин.“ И још се каже да је малограђанин „мрачан, арогантан, суров, свиреп, девијантан, лође мисли га наводе на зле нагоне“. Допао ми се и пример из живота: „Када ћале деветнаестогодишњем размаженом кретену купи црни џип од осам метара и са затамњеним стаклима, којем на регистарским таблицама пише „ВРХ“, и онда тај исти кретен спусти прозоре и одврне турбо фолк, под паролом – битно је да будеш примећен. Отац сељак, син сељачина...“

А форуми? Они су и овако и онако безгранична поља за изношење мишљења и идеја, тако да ни овај пут нису изостали врло сликовити примери. „Једна моја познаница је ушла у бутик и преставила се продавачици као професорка, иако је она није ништа питала. Ал` онако, као да је бог ушао у продавницу...“ Затим: „Малограђани воле парице и само парице, у стању су купити  и говно ако има етикету!“ Или: „Мој, сада већ бивши сусед, је ставио на поштански сандучић натпис – Опески певач тај и тај. Можеш замислити поштара кад је то прочитао. И једном нам је приликом тај Павароти, како смо га звали, рекао да смо сви ми нижа бића и да он не жели с нама комуницирати, а само смо га лепо замолили да не пева од 23 до 7.“ Један форумаш је лепо закључио: „То мора да је паклен живот. Стални грч, нема ту уживања, никад задовољни, стално нешто фали, нешто се прикрива, измишља... Причају се приче које би други хтели чути, подилазе већини због неке популарности. Не могу ни замислити шта се врти у тим главама, шта их тера да се праве да су нешто што нису?“

Бобан Стојановић је на блогу Б92 написао текст „Како сам постао малограђанин!?“, у којем је изнео гомилу својих запажања али мени се допао само један део. Цитирам: „ У малограђанштини постоји одређени шарм! Посебно ако је дозиран са мером, ако је кокетна и ако долази са неке, назовимо то, безазлене стране. Моја баба, пореклом из старе зајечарске породице, волела је да седи са својим другарицама зајечарским, на зајечарском Скверу и посматра пролазнике. Имале су сасвим малограђански невине и готово по Нушићу кројене коментаре:

- Ено га доктор Ристић – прво за себе, а потом наглас – Добар дан докторе! – па опет за себе – Е, могла је жена да га опегла мало. –

Та шарм провинцијских бака на коме сам одрастао, који се гасио током деведесетих, ових, нултих година, од петооктобарске револуције па на овамо, огрубео је, отупео и почео да вређа.“ Овде је мени било довољно. Чим почне политика да се уплиће, укључи ми се нека блокада и, готово.

           Шетајући непрегледном шумом Интернетовском, саплео сам се о научни камен. Објашњење, које је на њему било уклесано, је рађено у неком истраживачком стилу. Или је бар мени тако деловало. Пренећу овде само пар реченица, јер читајући све, мени је звучало као да се аутор понавља или врти у круг пар фраза сваки пут другачије изречених. Елем: „Многи истраживачи су разматрајући малограђанштину правили разлику између објективног аспекта (социјане условљености) и духовног малограђанског склопа личности, његовог менталитета, начина мишљења, обрасца понашања и стила живота који је често искварен, „рђаво скројен“, „сужен“ и „скраћен“.“ И: „Малограђанство лута између „традиционализма“ и модернизма.“

           Живим и радим у малој средини. Људи су, рекао бих народски, једноставни. Не очекују много. Имају довољно али више и не очекују. Већина би можда и очекивала кад би знала да више постоји. Али не знају. Родили су се тамо где су видици поприлично ограничени. Међутим, лепо им је. Уљуљкани су у својим малим животићима, кућицама, имањима и не брину много о свету око себе. Ово можда некоме звучи идилично или, што да не и, нормално али мене нервира! Родио сам се у милионском граду и поносим се тиме. Смета ми кад се, па скоро, сви знају. Где ко иде, шта ради, кад ће на одмор, који је ауто купио, да ли воли црни или бели хлеб... Као да сам у Орвеловском свету. Јесте, овде је раније на злу гласу био чувени Штази („Stasi“ што је била скраћеница од веома омраженог „Ministerium für Staatssicherheit“), који је био много пута гори од „УДБ“ и свих других прилушкивачких и надгледачких служби. Па, шта ако је био? Није више. Ваљда није, мајку му. Али они су знали све о свима јер им је то био посао. Био сам у многим деловима Немачке и нигде нисам наишао на оволико људи који не могу да спутају жељу за приказивањем себе на вишем друштвеном статусу. Један од колега са којим сам био у инспекцији електране, је баш, баш типичан пример. Рођен је овде. 1969. година је била година иза зида, у руском загрљају. У тој средини је и одрастао. Глуп ни неинтелигентан није чим је успео да заврши вишу школу и стекне звање инжењера. Запослио се у најбољој фирми у овој средини и сад му нема равног. Кад прича са неким, има посебан став. Не мислим само на боју гласа или гласност, већ физички став. Стане, рашири ноге, подбочи се, мало спусти главу и прича дубљим гласом. Низак је и дефинитивно има вишак килограма. То је кад прича о озбиљним стварима, а кад су у питању обичне ствари, тада су руке у џеповима. Лева мирује а десна се креће горе-доле. Ваљда дрља по јајима, шта ли. Вози „Бембару“, кратку „тројку“, благо стилски дотерану али кад год седне за волан исте, стави наочари за сунце, мало се намрачи па тек онда покреће „љуту“ машину. Ако којим случајем добије службени ауто, који узгред речено има све могуће ознаке фирме, обавезно га враћа дан касније. То вече и следеће јутро мора да буде паркиран испред зграде, да га комшије виде како излази, тј. улази из невероватно битног возила. Ради он ту још неке друге, овој сличне глупости. Е сад, узимајући све изнад написано и речено, он се у квалификацију малограђанштине уклапа. Верујем да сви имају сличан пример. Међутим, није то оно што ми смета. Смета ми баш оно познавање свих и свега. Моја малена је била на припремном курсу за породиље. Одлазио сам и ја са њом. Упознали смо доста парова. Разменили телефоне. И? Ништа. Нисмо били нападни па досађивали са порукама или позивима, већ смо чак напротив одоговарали на њихове пријатне поруке. Позива није било. Поједини су нас још током курса дефинитивно чудно погледали. Неки су избегавали контакт са нама, ако су могли. Касније сам сазнао да се ни остатак групе не дружи. Не припадају круговима познанстава у граду и то је то. Као да сам у Индији па морам да пазим на јебени систем касти! Слично је било и са једном породиљом у клиници. Лежала је са маленом у соби. Дивна, предусретљива, тражила је маленин број па да се обавезно виде и прошетају градом. Што да не. Међутим, сазнала је да радим у фирми у којој радим па се, ценим, осетила недовољно добром и није хтела даље контакте. Има она неко своје друштво... И тако у круг. Колеге с посла су слична прича. Иако смо иста „каста“ не желе више да се упознају. И није у питању чињеница да сам ја странац већ ето, имају свој круг познаника и не треба им више од тога. Неколицини је, ипак, битно да возе ауто који не би требали јер су они ипак неки курчеви инжењери, је ли! За, скоро, три године овде, упознали смо један пар који и даље жели да одржава пријатељске односе с нама. И веома нам је драго због тога! Али је то све. Нису ни рођени ни одрасли у овом граду и имају исти проблем па смо се ваљда „нашли“!

             Да ли је ово синдром малог града, мале средине или типична малограђанштина? Или се ми једноставно не уклапамо у њихову давно исцртану идиличну слику. Шта год било да било, ја и моја породица морамо мењати средину јер ће нам ова угрозити психичку стабилност.