Менталитет малог града

Устручавам се да кажем малограђанштина јер нисам сигуран да мислим баш на ту реч. Пре него што било шта проговорим, консултоваћу уважене интернет-центре знања.

Шта има чувени „Вукајлија“ да каже на ову тему? Тамо стоји да малограђанштина одликује „грађанина ниског интелектуалног раста, коме се мозак све више скупља при сваком следећем прању косе. Умни дефицит покушава да надомести лажном дипломом, лажним педигреом, новоиспеченим парама, естетским интервенцијама које продужавају понос, општом неизбежношћу постојања и незамнљивошћу. Он је онај коме се зидају Тријумфалне капије, иако воли да са универзалном пропусницом пролази кроз „мала врата“. Пре скраћења сложеница је била синтагма (ЗА)мало ПА грађанин.“ И још се каже да је малограђанин „мрачан, арогантан, суров, свиреп, девијантан, лође мисли га наводе на зле нагоне“. Допао ми се и пример из живота: „Када ћале деветнаестогодишњем размаженом кретену купи црни џип од осам метара и са затамњеним стаклима, којем на регистарским таблицама пише „ВРХ“, и онда тај исти кретен спусти прозоре и одврне турбо фолк, под паролом – битно је да будеш примећен. Отац сељак, син сељачина...“

А форуми? Они су и овако и онако безгранична поља за изношење мишљења и идеја, тако да ни овај пут нису изостали врло сликовити примери. „Једна моја познаница је ушла у бутик и преставила се продавачици као професорка, иако је она није ништа питала. Ал` онако, као да је бог ушао у продавницу...“ Затим: „Малограђани воле парице и само парице, у стању су купити  и говно ако има етикету!“ Или: „Мој, сада већ бивши сусед, је ставио на поштански сандучић натпис – Опески певач тај и тај. Можеш замислити поштара кад је то прочитао. И једном нам је приликом тај Павароти, како смо га звали, рекао да смо сви ми нижа бића и да он не жели с нама комуницирати, а само смо га лепо замолили да не пева од 23 до 7.“ Један форумаш је лепо закључио: „То мора да је паклен живот. Стални грч, нема ту уживања, никад задовољни, стално нешто фали, нешто се прикрива, измишља... Причају се приче које би други хтели чути, подилазе већини због неке популарности. Не могу ни замислити шта се врти у тим главама, шта их тера да се праве да су нешто што нису?“

Бобан Стојановић је на блогу Б92 написао текст „Како сам постао малограђанин!?“, у којем је изнео гомилу својих запажања али мени се допао само један део. Цитирам: „ У малограђанштини постоји одређени шарм! Посебно ако је дозиран са мером, ако је кокетна и ако долази са неке, назовимо то, безазлене стране. Моја баба, пореклом из старе зајечарске породице, волела је да седи са својим другарицама зајечарским, на зајечарском Скверу и посматра пролазнике. Имале су сасвим малограђански невине и готово по Нушићу кројене коментаре:

- Ено га доктор Ристић – прво за себе, а потом наглас – Добар дан докторе! – па опет за себе – Е, могла је жена да га опегла мало. –

Та шарм провинцијских бака на коме сам одрастао, који се гасио током деведесетих, ових, нултих година, од петооктобарске револуције па на овамо, огрубео је, отупео и почео да вређа.“ Овде је мени било довољно. Чим почне политика да се уплиће, укључи ми се нека блокада и, готово.

           Шетајући непрегледном шумом Интернетовском, саплео сам се о научни камен. Објашњење, које је на њему било уклесано, је рађено у неком истраживачком стилу. Или је бар мени тако деловало. Пренећу овде само пар реченица, јер читајући све, мени је звучало као да се аутор понавља или врти у круг пар фраза сваки пут другачије изречених. Елем: „Многи истраживачи су разматрајући малограђанштину правили разлику између објективног аспекта (социјане условљености) и духовног малограђанског склопа личности, његовог менталитета, начина мишљења, обрасца понашања и стила живота који је често искварен, „рђаво скројен“, „сужен“ и „скраћен“.“ И: „Малограђанство лута између „традиционализма“ и модернизма.“

           Живим и радим у малој средини. Људи су, рекао бих народски, једноставни. Не очекују много. Имају довољно али више и не очекују. Већина би можда и очекивала кад би знала да више постоји. Али не знају. Родили су се тамо где су видици поприлично ограничени. Међутим, лепо им је. Уљуљкани су у својим малим животићима, кућицама, имањима и не брину много о свету око себе. Ово можда некоме звучи идилично или, што да не и, нормално али мене нервира! Родио сам се у милионском граду и поносим се тиме. Смета ми кад се, па скоро, сви знају. Где ко иде, шта ради, кад ће на одмор, који је ауто купио, да ли воли црни или бели хлеб... Као да сам у Орвеловском свету. Јесте, овде је раније на злу гласу био чувени Штази („Stasi“ што је била скраћеница од веома омраженог „Ministerium für Staatssicherheit“), који је био много пута гори од „УДБ“ и свих других прилушкивачких и надгледачких служби. Па, шта ако је био? Није више. Ваљда није, мајку му. Али они су знали све о свима јер им је то био посао. Био сам у многим деловима Немачке и нигде нисам наишао на оволико људи који не могу да спутају жељу за приказивањем себе на вишем друштвеном статусу. Један од колега са којим сам био у инспекцији електране, је баш, баш типичан пример. Рођен је овде. 1969. година је била година иза зида, у руском загрљају. У тој средини је и одрастао. Глуп ни неинтелигентан није чим је успео да заврши вишу школу и стекне звање инжењера. Запослио се у најбољој фирми у овој средини и сад му нема равног. Кад прича са неким, има посебан став. Не мислим само на боју гласа или гласност, већ физички став. Стане, рашири ноге, подбочи се, мало спусти главу и прича дубљим гласом. Низак је и дефинитивно има вишак килограма. То је кад прича о озбиљним стварима, а кад су у питању обичне ствари, тада су руке у џеповима. Лева мирује а десна се креће горе-доле. Ваљда дрља по јајима, шта ли. Вози „Бембару“, кратку „тројку“, благо стилски дотерану али кад год седне за волан исте, стави наочари за сунце, мало се намрачи па тек онда покреће „љуту“ машину. Ако којим случајем добије службени ауто, који узгред речено има све могуће ознаке фирме, обавезно га враћа дан касније. То вече и следеће јутро мора да буде паркиран испред зграде, да га комшије виде како излази, тј. улази из невероватно битног возила. Ради он ту још неке друге, овој сличне глупости. Е сад, узимајући све изнад написано и речено, он се у квалификацију малограђанштине уклапа. Верујем да сви имају сличан пример. Међутим, није то оно што ми смета. Смета ми баш оно познавање свих и свега. Моја малена је била на припремном курсу за породиље. Одлазио сам и ја са њом. Упознали смо доста парова. Разменили телефоне. И? Ништа. Нисмо били нападни па досађивали са порукама или позивима, већ смо чак напротив одоговарали на њихове пријатне поруке. Позива није било. Поједини су нас још током курса дефинитивно чудно погледали. Неки су избегавали контакт са нама, ако су могли. Касније сам сазнао да се ни остатак групе не дружи. Не припадају круговима познанстава у граду и то је то. Као да сам у Индији па морам да пазим на јебени систем касти! Слично је било и са једном породиљом у клиници. Лежала је са маленом у соби. Дивна, предусретљива, тражила је маленин број па да се обавезно виде и прошетају градом. Што да не. Међутим, сазнала је да радим у фирми у којој радим па се, ценим, осетила недовољно добром и није хтела даље контакте. Има она неко своје друштво... И тако у круг. Колеге с посла су слична прича. Иако смо иста „каста“ не желе више да се упознају. И није у питању чињеница да сам ја странац већ ето, имају свој круг познаника и не треба им више од тога. Неколицини је, ипак, битно да возе ауто који не би требали јер су они ипак неки курчеви инжењери, је ли! За, скоро, три године овде, упознали смо један пар који и даље жели да одржава пријатељске односе с нама. И веома нам је драго због тога! Али је то све. Нису ни рођени ни одрасли у овом граду и имају исти проблем па смо се ваљда „нашли“!

             Да ли је ово синдром малог града, мале средине или типична малограђанштина? Или се ми једноставно не уклапамо у њихову давно исцртану идиличну слику. Шта год било да било, ја и моја породица морамо мењати средину јер ће нам ова угрозити психичку стабилност.