Последњи Дизнијев Мохиканац

       Мики Маус, његова Мини и верни Плуто. Паја Патак, његова драга Пата, деда Стаја, пребогати и шкртичави стриц Баја, три несташна нећака Раја, Гаја и Влаја. Има и Пата три сестричине али се не сећам имена. Трапави Шиља. Прока проналазач. Хроми Даба. Белка за коју се још увек сумња да је била у вези са Хорацијем. Петар Пан, капетан Кука, верни Сми, крокодил са сатом у стомаку и остатак балавурдије из земље Недођије. Маза и Луња. Стотинак Далматинаца. Веверице Чип и Дејл. Могли и његов тата вук, затим Балу, Багира, Ка, Шир Кан и друге живуљке из џунлге. Патуљци, Снежана, лоша и добре виле, као и остале принцезе и њихове добре и лоше сестре. Не смем да заборавим незаобилазне принчеве на предивним белим атима.

Сви су они некако скрајнути у навали нових ликова. Није да ми се не допадају ови нови, као што су Вуди и Баз из „Приче о играчкама“ (Нетом кружи прича да су имена ове двојице све само не случајност. Модерни мит гласи да је клинац Енди, који се игра са њима, једно вече, чуо мајку да тако назива своје две најомиљеније играчке...) али они су припадници нове, модерне генерације.

         Последњи Дизнијев Мохиканац из старих времена је Вини Пу. Није га нацртао ни измислио Дизни, већ га је, као идеју, купио од неког лика. Дорадио га у свом стилу и покушао да заради на њему. Нијe му ишло и Вини је са своја два верна другара, Тигером и Прасетом, увек седео у запећку и гледао како се остали ликови сладе брзо стекнутом славом. Међутим, времена се мењају и стрпљивост се показује као врлина. Вини своју појаву није укаљао чудним филмовима, прекомерним приказивањем у стриповима, бескрајним краткометражним цртаћима који немају ни идеју ни причу, но само покушавају да копирају идеју која је прославила Душка Дугоушка и остало „Loony Tunes“ друштво, већ је остао оно што је и пре био: умиљати меда. Дошло је његових 5 минута славе.

Мирку је ускоро први рођендан и ред је да се он прослави на прави начин. Доћи ће доста деце, биће као у вртићу и биће све окићено како приличи. Потрага за украсима, салветама, тањирићима, чашама и осталим прикладно дизајнираним џиџа-биџама је уродила плодом. Зачудо, није дуго ни трајала јер је избор свуда, скоро па исти. Вини Пу је главни лик. Или се смеје, или се игра, дува свећице, пушта балоне... Све то ради сâм или са другарима и тако у круг. У први мах сам помислио, шта је бре ово? Није ваљда да само овај лик може бити на украсима? Где су остали? Истини за вољу, пронашао сам и све то у стилу скорашње Дизнијеве франшизе „Аутићи“ („Cars“). База и Вудија, на пример, нема нигде. Чим сам видео цене украса са овим новијим ликовима, схватио сам да је баш супер што је Вини једина алтернатива. Јефтин је, забаван деци јер је све урађено у веселим бојама, а бонус је што нисам морао да бринем да ли ће се свидети девојчицама и дечацима, ма нема бре грешке! (Понекад је стварно одлично кад је избор мали. Нема осећаја грешке. Нема ни могућности за ту грешку! Биће да сам се мало размазио у овом потрошачком друштву па сам хтео, читај очекивао, непрегледне могућности.)

Вини Пу, добродошао на прославу првог Мирковог, а твог ко зна којег у низу, рођендана!

 

П.С.: Пре неки дан сам наишао на један куриозитет везан за лик Винија Пуа. Глумац, Џим Кумингс, који даје глас овом лику у цртаним филмовима, повремено зове децу, која морају да леже у болници, и разговара са њима као што би то чинио овај умиљати меда. Жели човек да им олакша мукице...