Честитке

           Моја некадашња комшиница у Београду је радила у Пошти. Била је и обична шалтеруша али је била и шефица у пар објеката. Као и сви, и она користи компјутер, мобилни… Давно је приметила да ће се њен посао свести на исплату пензија и примање готовинских уплата за комуналије, телефон и слично. Чак су и пакети све ређа појава. Којекави „разносачи“ и „слање“ у гепеку аутобуса су све популарнији.

            Није била далеко од истине. Не памтим кад сам последњи пут купио а камо ли видео маркицу за писмо. У последњих пар година сам примио неколико одмор-разгледница од пријатеља, признајем, али је то веома занемарљиво у односу на давно прошло време. Никад нисам ни био неки љубитељ тих разгледница јер ме гризе савест кад треба да их бацим. Реално, лепо их је добити, обрадујем се макар и на трен али их после само премештам са једног на друго место, све док не прође толико времена да заборавим зашто сам их уопште и чувао. Тада их сместим у канту за смеће без трунке гриже савести.

           Честитке, било које врсте, су већ друга ствар. Већ неко време их сматрам изумрлом врстом. Сви једни другима честитамо празнике, или битне догађаје, телефоном, смс-порукама, мејловима или уживо. Ово последње је дефинитивно најређе. Тетка моје мајке је била једино биће које се веома обрадује новогодишњим честиткама. Све би их поотварала и поређала по кући. Роуан Еткинсон, у једној од епизода серијала „Мистер Бина“, их је качио на канапу по стану. Веома несмешно и неинвентивно. Она је најлепше стављала на најочигледнија места у кући како би са комшиницама, уз поподневну кафу, имала шлагворт да заподене крајње наиван разговор. Комшиница би констатовала: „Ау, што је ова лепа!“, а затим и упитала „Од кога си је добила?“ Она би онда сва поносна причала читаву причу о ономе ко је шаље. Течу то није нервирало иако је у време новогодишњих празника увек ћутао уз кафу. Сироти човек није могао од ње да дође до речи. Код тетке би оне тако стајале до средине фебруара, чини ми се. Ценим да јој је било драго што је се уопште неко сетио јер није имала ту срећу да има децу. Звали смо је телефоном, наравно, ишли јој редовно и у посете али ништа није могло да надокнади писану форму. Она је давно умрла и од тада се нешто не сећам да сам било коме после ње адресирао честитке.

    Ове године се историја поновила. Мирка смо фотографисали, по ко зна колико пута, и ухватили га у једној веома радосној пози док седи. Маленој се слика много допала па смо отишли до оближње продавнице да је развијемо. Мала дигресија: овде поједине продавнице имају апарате за брзо развијање фотки. Читају све медије. Е на једном таквом апарату би и опција да направимо честитку. Цена, мање од десет евро-центи по комаду. Морам признати да лепо изгледа. Он седи на сред фотке урамљен у, за ово доба године, типично зелени рам са црвеним машнама а испод слике су наша имена. Успут смо пазарили и коверте и двадесетак честитки је тренутно на путу.

               Док су коверте стајале на столу, са све адресама на њима, нисам могао да се отмем утиску колико смо расејани по свету. Од Србије и Босне, логично, преко Немачке па све до Америке и Аустралије. Да ме је којим случајем носталгија тада у душу убола, могао сам их све сузама залепити. Јеби га, морао сам сваку коверту да олижем...

Потпуно лудило

          Свет је давно почео да луди и све више и више тоне у лудило. Много тога видимо и чујемо али ипак из дана у дан успевам бити шокиран. Не тако давно, у Швајцарској је ухапшен човек који је преко интернета дао оглас у којем тражи добровољца, којег би убио, скувао и појео. Био сам згранут колико људи више и не покушавају да сакрију своје лудило и колико не потискују животињске инстикте. А сад ово. Извор: „Блиц“, интернет издање од 20. децембра 2012. године, интернет веза ка оригиналној вести.

„Dođi mi na večeru (bukvalno): holandski voditelji jeli jedan drugog u TV emisiji

M. Vukelić | 20. 12. 2011. - 12:59h

Dvojica holandskih voditelja učestvovala su u verovatno najbizarnijem TV šouu ikada - obojica su pojeli po komadić mesa skinut s onog drugog. Denis Storm i Valerio Zeno su hirurški odstranili po mali komad mesa, koje su onda pojeli pred publikom, dok su sve snimale kamere. Ovaj kanibalistički šou tek bi trebalo da bude emitovan na televiziji „BNN“.

Performans je izveden u okviru emisije "Proefkonijnen" ("Zamorci"), u kojoj takmičari odgovaraju na "glupa" pitanja i neobične izazove.

Stormu je na operaciji odstranjen komadić mesa s debelog mesa, a Zenu sa stomaka. Obojica su posle egzibicije rekli da u ukusu ljudskog mesa, koje su degustirali bez preliva, "nema ničeg posebnog", ali nisu hteli da detaljnije opisuju njegov ukus.

- Neobičan je osećaj kada gledaš svog prijatelja u oči dok mu jedeš stomak. S druge strane, dao sam samo nekoliko centimetara mesa, a sada imam dobru priču o tom ožiljku - rekao je Storm za američku TV mrežu Ej-Bi-Si.

Strom i Zeno su rekli da su na kanibalizam pristali dobrovoljno i da njihov postupak neće ostaviti posledice na njihovo zdravlje, jer je meso bilo "dobro skuvano".

Pravni stručnjaci kažu da učesnici emisije neće snositi pravne posledice, budući da kanibalizam sam po sebi nije protiv zakona, ali da bi lekari koji su izveli operaciju mogli odgovarati.”

Не желим да их пропагирам те стога нисам копирао слике и везу ка видео снимку. И без њих је одвратност на довољно високом нивоу.

           Давно сам чуо виц: „Која су три знака да је свет отишао у курац? Најбољи репер је белац (Еминем, који је тада био рекламиран ван свих граница укуса), најбољи играч голфа је црнац (Тајгер Вудс којем је узето за врхунско зло узета ћињеница да је хтео, и успевао, да јебе све оне које су му се бацале у наручје) а Немцима се више не ратује!“ После је дошао феноменални филм „Труманов шоу“ који је, безуспешно, покушао да скрене пажњу на тзв. „ријалити“ серијале и лудило које изазивају у људима. Однедавно чак и актери порно филмова постају уважене друштвене личности које младима постављају стандарде мушко-женских односа. Спрема се и филм о жени чији је допринос човечанству нечувено велики. Она је прва успела да стрпа цео курац у уста, без да се загрцне! Да не говорим о ужасном пропагирању све насилнијег секса од стране порно-индустрије. И сада ово...

            Плашим се и да помислим шта је следеће, пичка му материна? Постоји ли граница? Има ли је? Види ли је ко? Ја не и зато ме лагано обузима осећај страха да се ја не претворим у некога ко ће почети да мрзи свет око себе.

Мирко, Хари Худини, доктор Хенри Џекил и господин Едвард Хајд

          Шта ова тројица имају заједничко? На први поглед, ништа.

       Доктор Џекил и господин Хајд су фиктивни ликови, које је из главе на папир пренео Роберт Луј Стивенсон. Признајем, књигу нисам прочитао али сам, као и већина, гледао филм. Укратко ћу. Доктор Џекил је угледна личност. Уважаван у јавности. Господин Хајд је нешто сасвим друго. Он је оно што Џекил никада није хтео или није могао бити. Колико год се опирао трансформацији, Џекил је свако вече постајао чудно биће, које није било пријатно чак ни видети. Поред одурног изгледа, чинио је и ужасна злодела. На крају је потпуно обузео тело које је делио са доктором Џекилом. Вечна борба доброг и лошег. Па ко победи...

       Хари Худини је поприлично чувено име. Не волим мађионичарство, илузионализам и све те чудне и јефтине обмане. Једноставно им не видим сврху, али поштујем када је неко најбољи у послу којим је одабрао да се бави. Худини је први на свету успевао да обмане људе у великом стилу. Чинио је никад пре виђена ослобађања од ланаца и лудачке кошуље под водом, био је жив закопан и још много тога. Пар пута се окушао и као глумац али је то било само каљање величанствене илузионистичке каријере. Биле су потребне године док свет није скапирао како је он то све изводио. Многи се данас ките његовим перјем или се хвале како знају како је он урадио оно што је урадио. Па шта ако знају? Сазнати нечију тајну није веће од саме тајне.

        Мирко је још увек беба. За нешто мало више од два месеца ће напунити прву годину живота. Не уме сам да промени гаће, тј. пелене, не уме сам да једе, да пије, иако обоје покушава, не уме још увек самостално да хода, нема чак ни све зубе! Добро де, има један али му је и тај један донео много непроспаваних ноћи. И поред свега што нема или не уме, он има, изнад описане, моћи.

Током дана је дивно дете. Смеје се, воли друштво, причу, музику, живе боје и звукове. Играње се подразумева. Једе и пије редовно, не буни се на било шта је до сада пробао. Тада је добар исто као и доктор Џекил. Међутим, када се смрачи, када легне да спава „и онај ко је овце погубио“, како је знао мој отац да каже, он уме бити нешто налик господину Хајду. Није ружан и не одузима животе, далеко било, али га нешто потакне да почне да зајебава. И то у великом стилу. Не узимам у обзир кад га стисне нека мука, као што су зуби или грчеви, већ ситуације кад се пробуди у пола ноћи, као да се „бог зна како“ наспавао и пожели да се игра. Ни та игра, у принципу, није проблем јер уме он и сам да се игра. Мало се заприча, мало виче, мало окреће, узме неку од оних пуњених играчкица око њега и тако се успава. Или смири. Проблем је кад жели друштво. Без обзира што се не види ни прст пред оком и што се свима, сем њему, спава! У тим тренуцим диже неописиву галаму. Једна познаница је имала исти проблем и она је тај плач, ту вриску, описала на најбољи начин: „Плаче као да му секу ноге и руке. Као да га кидају. Као да виче: „Умирем! Умирем! Помагајте!“ Као да му живот виси о концу...“ Сваки родитељ, који иоле воли своје дете, не може да буде миран поред детета које вришти и запомаже. И тако док га не прође жеља за играњем а сан се врати на поспане очи. То уме и по пар сати да потраје. Он заспи, ужива а неки устају за пола сата и иду на посао... Ујутро је опет онај добри доктор Хајд.

Шта га чини Худинијем? Илузије које ствара, шта друго. Цуцла му и није баш на листи најомиљенијих ствари али воли да му је у устима кад треба да заспи. Догоди се да се окрене и ње више нема у устима. Тада се јави, крајње нерасположеним тоном, па се једно од његових двоје родитеља баци у потрагу за чепом који затвара рупу из које излазе заглушујући звуци. Просто је невероватно колико је тешко пронаћи цуцлу у тим тренуцима. Његов креветац има површину око једног квадратног метра и већину те површине заузима он са својом врећом за спавање. Па где је та цуцла мајку јој јебем? Налазили смо је у ћошковима кревета, скоро испод душека који је баш по мери углављен у креветац, затим у врећици и то испод њега или у његовој пиџами, испод главе али тако да кад га подигнемо ње нема. Као да му је залепљена за потиљак па се подигне с њим. Или буде испод плишане играчке са којом се не игра тако често. Нађе се и на поду али не тек тако негде где се види, већ увек испод кревета, на таквом месту и у таквом положају да се оно мало светлости које допире у собу, од уличног осветљења, поиграва са њом. Буде је тешко препознати. Није редак случај ни да неке играчке буду испод њега док седи у својој столици. Док је у тој столици, увек је неко поред њега. Или га хранимо или му дајемо да пије. Тренутак скретања погледа зарад склањања прљавог суђа и есцајга је довољан да се играчка нађе под њим. Како? Кад? На коју фору?

            Знам, знам све су ово случајности и стадијуми одрастања али сличност са осталим ликовима је, у појединим тренуцима, запањујућа.

Кашњење

            Немам 100 година али ми се до сада свашта догађало. И кад год сам био на некој животној прекретници, раскрсници имао сам утисак да сам касно стигао до те одлучујуће тачке.

          Родио сам се са закашњењем. Мајка је имала трудове око поднева али је дежурна сестра дала дијагнозу да она „неће још“ и то без прегледа, онако, погледала ју је и њено оштро око је схватило све. Није било битно што се жена грчила и увијала од спремности организма да пусти ново биће да само удахне ваздух. Доктор није био ту, била је нека операција а ова „није хтела да га прекида“, како је сама касније изјавила у своју одбрану. Човек је стигао непуних шест сати касније и чим је видео моју мајку бледу к`о крпу, почео је да виче на сестре што га нико није звао! Родио сам се у 17,45ч у Земунској болници а почео сам да плачем и самостално дишем тек око 20ч. Мало је недостајало да ове редове не би имао ко да пише.

         У основну школу сам хтео са 6 година. Био сам потпуно спреман за ту зајебанцију. Прегледи, контроле и све би у најбољем реду али онда неки службеник рече да нема места у школи. Био сам веома несрећан. Следеће године смо се и преселили па сам ишао у потпуно другу школу. Тамо је нпр. било места. Да смо се раније преселили...

            Тинејџерске године су за мене биле пуне мука. Девојчице постају све згодније, лепше и генерално интересантније а моји мушки хормони су кренули да навиру. Тело није могло више да их трпи па је почело да организује серију сигурносних вентила по лицу. Акне. Чисто зло. Не знам друге речи које би их боље описале. Неколико година сам се мучио са њима. Борио сам се са злом и победио га. Остало ми је пар ожиљака из битака али је рат завршен. За све то време сам био апсолутно непривлачан супортном полу. Ниједна није хтела да ме погледа а камоли да буде у мом присуству. Гадно... Али и оне прођоше. Таман сам их залечио кад поче инфлација да сече џепове по држави. Девојке су почеле да ме примећују, ја већ поодавно нисам одвајао очи од њих, али финансијки сам постао неподобан. Најлепше доба живота, оно невино и наивно држање за руке, прва мажења и сличне романтичне сцене су за мене биле прошлост. Касније сам се сналазио како сам знао и умео али сам све ово итекако пропустио. Закаснио сам.

            Факултет. Прва година. Кренуо сам, као какав мали научник, да разваљујем. Све што ми је тада долазило до руку у вези предмета ја сам читао и учио. Памтио сам к`о ненормалан. Први испитни рок и три испита. Све положено. Нису биле десетке, далеко од њих али сам сва три отресао к`о слину! Једно од правила је да се студент не пита за оцену већ да ли је положио. Други семестар и све би како треба до пролећа. Почеше студентски протести. Е јеби га... Нисам ишао на исте јер сам, посредно, знао људе који су га са мог факса покренули и нисам желео да ме ти нељуди воде. Крајем лета су неке паметне главе на факултету решиле да наставе предавања. Да наставе!? Све збрзано, накрцано, од јутра до мрака на факсу па онда у две недеље сваки дан иситни рокови. Априлски, јунски, јулски па онда септембар и октобар. А ја сам имао шест испита. Једва сам стекао услов али сам следеће године поклекао. Поновио сам другу годину. Средио сам осећања, стегао се и успео сам да се вратим на путеве старе славе. Спутавао сам се у много чему али сам имао циљ. Пут до њега ми је још једном продужен због бомбардовања. Легендарна је реченица професора Марковића на писменом делу испита (три задатка) из Динамике система: „Поштоване колеге, имате три сата за испит. Ако не засвира сирена. Ако засвира морамо да напустимо зграду јер је паметни министар Вучић решио да се сакрије баш код нас па смо постали легитимна мета. Ако засвира у првом сату, један задатак је довољан за десетку, ако засвира у другом... Јасно вам је како иде. Пуно среће.“ Дипломирао сам после дугих осам година студирања. Јесам ли закаснио? Јесам. Нисам знао тачно на шта јер нисам знао ни шта се све могло догодити. Био сам у том незнању, чак заблуди, све док нисам дошао у Немачку, док нисам сазнао да је мој тренутни „Обершеф“ рођен исте године као и ја, да има титулу доктора наука и до јаја искуство у послу. Да нисам закаснио са завршавањем акадамских обавеза, можда не бих био доктор али ми то искуство уопште не би шкодило. Сада бих живео боље, сигуран сам.

            Малену сам упознао у Минхену. Бус је толико каснио да сам помислио да ме ни неће сачекати. Срећа те ми се ово кашњење није обило о главу јер је малена ипак најбоља женска особа коју сам у животу упознао. После годину дана смо хтели да се венчамо на исти дан кад смо се видели. Није овај романтични разлог био једини већ је и сређивање папирологије због боравишне визе и сличних ствари играло велику улогу. Међутим, онај матичар Мрђа је решио да нам побрљави све рачуне. Померио нам је датум венчања за недељу дана. Због чега сад, у последњем тренутку кад је већ све било договорено? Ето, нема слободан термин. Одједном! Нисам ја био да заказујем, већ моја мајка јер сам радио. Врло је вероватно да би га хитна одвезла с посла тог дана. Тих седам дана је био довољно да се она фина госпођа у немачкој Служби за странце разболи па да се малена не пријави у року. Рок је био недељу дана, ми то нисмо знали, па је добила позив од Федералне полиције да дâ изјаву на питање:„Шта је радила тако дуго без визе у Републици Неачкој?“ Нећу ни да спомињем да је због тих бирократских непоклапања морала и да преспава на аеродрому. Све ово само због седам дана господине Мрђа! Кад га нисам одробијао, мајке ми...

            Сада сам, напокон, у ситуацији да имам право на трајну боравишну и радну дозволу у Немачкој. Пет година сам уредно плаћао све порезе и разрезе и стекао сам то право. Оно не омогућава лагоднији живот само мени већ и мојој породици. Распитао сам се и сазнао да је то сигурна ствар те сам узевши у обзир ову околност решио да тражим други, бољи посао у бољем граду, у бољој савезној држави. Службеница је једна пријатна особа, заиста јесте, али ми је тражила извод из пензионог осигурања о плаћених 60 месеци. Изненадила ме је јер знам да ако неко има све уредно сложено и умрећено, онда су то Немци па не видим проблем због којег она то не би могла сам да види у централној бази података. А и није ми изричито рекла да морам то да доставим у папирној форми. Упитам Пензионо, они кажу може и ја добијем папир. Али без ове године. Опет до оне службенице у Служби за странце, која је сва остала документа узела и рекла да су у реду па кад добијем то што недостаје, могу да рачунам да је ствар готова. Ипак, то јој не ради посао. Мало месеци. Морам опет да питам. И таман у ово време ми стигне мејл од једне фирме чија се понуда не одбија тек тако лако. Заинтерсовани су за сарадњу али имају пар питања. Све је било јасно и чисто с моје стране сем једног. Услов за уговор је она стална виза! Не смем да их лажем и мажем јер сам онда најебао па сам покушао да објасним своје стање. На моју срећу, одговор је био да им се јавим чим средим ту ставку. Једино где сам блефирао је да сам рекао да ћу то ускоро решити. Тако сам и мислио док нисам почео да јурим извод о оних 60 месеци. Трк до Пензионог а они ми кажу да не могу да ми дају за ову годину до априла следеће године јер тек тада завршавају обрачунску годину! Они ме неће толико чекати, сигуран сам.

       Чврсто сам решио да ову последњу битку са временом добијем! Морам, кад-тад, почети да стижем на време за животно битне ствари! Морам!

П.С.: Госпођа из Пензионог је била довољно љубазна па је дала свој контакт телефон ако оној у Служби за странце неке ствари нису јасне. Позитиван покрет ка решењу ове заврзламе. Сада ми треба и мало самилости и саосећања од оне друге... ух!

Сећање на Дан Републике

            Никада ми није, ма било ко у мом детињству, објаснио због чега ћале и мајка не раде 29. новембра. Знао сам да се тог дана обележава Дан Републике и то је све. Јесте, родио сам се и одрастао у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији која је била уређена по последњем „крику“ комунизма, али то само по себи није услов за моје познавање којекавих празника. Тек кад сам одрастао, почео да читам и нешто озбиљније од бојанки и стрипова, схватио сам о чему се ради. И без панике, нећу о јебеној Југославији. Што се мене тиче навијачи Звезде су увек били у праву: „Звезда, Србија, никад Југославија!“

            Када год на ред дође 29. новембар, ја се сетим одлазака на село. Свиње, не прасићи, они се чувају за Божић, већ праве, велике свиње тада завршавају под ножем. Рано ујутро се устаје, док је још све бело од мраза и креће се на припрему месне зимнице. Сунце тек што није изашло а мирис крви помешан са мирисом блата и угажене траве, се шири по стричевом, или ујаковом, дворишту. Скичање и јаукање свиња је одавно утихнуло. Уосталом, увек је ту био неки врсан месар па су и ти тужни звуци били краткотрајни. До доручка су полутке обешене на челични рам, очишћене од изнутрица и цеде се од преосталих капи крви. Таман мало и промрзну док се не заврши обедовање па их је лакше обрађивати.

   Ручак се већ унапред знао. Састојци су ту, свежи. Ситно сецкана џигерица, плућа илити бела џигерица, желудац и бубрези се пропрже на луку и лагано крчкају док се вода не претвори у веома сочан сос па уз свеж, тог јутра купљен у локалној пекари, хлеб, по укусу надмашују и најскупља јела у најбољим ресторанима. Полутке су транжиране. Бутови су одвојени за шницле, врат, прошаран са масним ткивом, је припремљен за печења поводом неких породичних прослава а плећке ће у со па касније у сушару, на дим. Као и ребра, са којих је скинуто скоро све. Заборавих и папке. И њих смо димили. Месо уз кичму, тзв. рибић, који је „А“ квалитета, се транжира заједно са деловима кичме у крменадле. Глава, кости са остацима меса и слични маломесни и скоро неупотребљиви делови иду на кување са белим луком, алевом паприком и још по којим зачином. Та чорба ће се за који дан претворити у пихтије. Ја их нисам волео. Не волим их ни даље. Мада кажу да пихтије долазе са годинама. Видећемо, имам кад да их заволим. Сало са кожом са стомака је исечено у табле, квадратне величине, неких 40 са 60 центиметара али само тамо где је прошарано са месом. И то ће у сушару, кроз дим. Јесте, то ће бити сланиница. Остало сало, без или са врло мало меса, иде у казан на топљење. Прво се дода и мало воде, да почне да се крчка. Та вода укува а смењује је маст. После доста сати стајања поред казана, пажења на јачину ватре, да се ти комади не залепе за казан и на децу која трчакарју около, и чварци буду готови. Овај део посла је традиционално био намењен мом оцу. Он је увек био тај који је муљао по оној казанчуги и жмиркао од дима и масних испарења. Али кад заврши, па их оцеди од масти, чварцима није било премца. Ни претопљени, ни загорели, ни пресољени већ таман како треба. Јео их је и ко није смео. Због дугогодишњег искуства, он је увек био тај који је на ногама био цео дан. Чварцима је потребно посветити поприлично времена. Сунце залази а он вади једну по једну огромну кутлачу и цеди маст у металне браон канте кроз, исто тако огромну цедиљку.

     Вечера је увек била са роштиља. Свежи комади меса и ражњићи су обавезан фолклор. Црни лук, туршија, ајвар и онај јутрошњи хлеб. Гајбе пива да сперу умор и муку па на починак. Велики је посао завршен. Породица је збринута. Трпеза ће следеће зиме бити богата.

   Сутрадан је увек био дан за заслужени одмор. Опуштање мишића, главе и душе уз чварке, кафице, по коју ракијицу и необавезне приче. Буде ту и која пита. Ипак су моји пореклом из Босне а јебеш босанску кућу без пите! Шницле и други свежи комади меса су још од синоћ у замрзивачу, жене су зе то побринуле. Шта је намењено за димљење, иде у со а маст се фино охладила и стегла у оним кантама. Тог истог дана се све пакује па за Београд. Ваља стићи кући, све то распоредити, ставити у замрзивач јер прекосутра се већ мора на посао.

               Заболе ме за Јајце, за Друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, за одлуку о федералном саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, за све офанзиве које су до овога довеле и за све одлуке које су после донешене. Уопште не патим што је све набројано прошлост. 

Мени оно изнад речено недостаје.

Бело злато

          Компанија у којој тренутно радим је велика. Власник седи у Шведској а огранке, поред Немачке, има у још неколико европских држава. Одељак којем ја припадам је, узевши у обзир обимност компаније, веома мали. Зграда има два нивоа, склепана је од контејнера (тзв. модуларна градња) и све скупа нас има око 40. У приземљу и на спрату имамо и по кухињу. Нема рингли и рерне али су ту комплети тањира, шољице, нешто есцајга, фрижидер са малим замрзивачем марке „Горење“, машина за прање суђа, микроталасна, кувало за воду и апарат за кафу. Код овог последњег нема убацивања новчића већ је потребно само притегнути дугмиће и црна течност почне да испуњава шољу.

           Ја ту кафу скоро и да не пијем. Понекад узмем једну дневно и цедим је читав дан и на крају пола проспем. Попијем праву, домаћу, јаку кад се вратим с посла. На послу ми више пријају чајеви. Ипак, буде дана кад ми се баш припије кафа. Рокнуо бих некога за добар, ароматичан и укусан срк! Онај апарат је њесра. Кафа је блага и врло често препржена. Зато сам ја понео инстант „Jacobs“. Није ни она како треба али је неупоредиво боља од оног бућкуриша. А да би била иоле питка потребно је млеко. Млеко обожавам. Могао бих га пити уместо воде. Не пријају ми оне обојене воде са смањеним процентом млечне масти. Свеже кравље млеко има око 4 до 5% м.м. а пошто такво не могу да купим, онда оно које је најближе том проценту. То је 3,5%. Краткотрајно. Зашто бих давао више новца за дуготрајно кад ми у сваком случају кратко траје. И баш то пуномасније сам донео на посао. Направио кафу, усуо млека а остатак у фрижидер. Једва нађох места. Нисам ни сумњао да је толико пун. Чак препун. Пре него што сам донео ову литру, нисам ни једном бацио поглед унутра. Нисам ни морао. Елем, сместим ја моје масно млеко у високо друштво оних „лајтова“ од 1,5% и пар паковања сојиног млека и одем на радно место.

             Следећи пут кад сам пожелео кафу, а то је било сутрадан, опет сам урадио исто. Шоља, кашичица кафе, управо прокувана вода и млеко. Отварам фрижидер, видим моје паковање и чим сам га узео схватио сам да нешто није у реду. Отварам и немам ни за кафу. Куд испари скоро литар млека за 24 часа, није ми јасно. Проверим остала паковања оних фенси млека и сва имају бар по нешто у себи. Изнервиран, проспем ону кафу и оставим шољу. Цео дан сам био надрндан због тога. У повратку кући, свратим до неке продавнице и купим јефтинију марку али опет са 3,5% м.м. Сутрадан попијем кафу и на крају радног времена кренем да оставим шољу у кухињу и помислим, дај да проверим оно млеко. Паковање је ту. Али празно. Па да ли је могуће да је то млеко толико вредно? Да ли је могуће да је то туђе толико слађе? Није ваљда да је злата вредно? Да сам којим случајем срео онога, или ону, која ми срче млеко, ја не бих могао да одговарам за количину беса које би у том тренутку еруптирало из мене! Да је бар питао/ла за време паузе за доручак чије је и да ли смем да зајмим мало, па још и некако да схватим али не... Ако ме нешто нервира онда су то ситни лопови, пилићари, сецикесе и џепароши. Онај најгори, најнижи ниво развоја бескичмењака. Тај исти бескичмењак, тај најнижи слој друштва има образа да ми сваки дан пружи руку, поздрави се са мном и пожели добро јутро, добар дан или пријатан ручак. То нема ни образа ни морала. `Ајде да сам којим случајем остао ускраћен за један, два децилитра али литар за дан, еј бре! Мајку ли му/јој јебем! Стока једна неопевана... Човек би рекао да сам у друштву у којем влада беспарица, тешки радни услови па је све вредно. Али није тако. Сви до једног запосленог на оба нивоа примају месечно више евра од мене, а литар тог млека кошта од 55 центи до 1,2€. Скупо ли је, боже, боже... Ја да их више финансирам и напајам млеком, нећу. Не вала.

            Хтео сам да донесем још једну литру али пола да попијем кући и да долијем сирће. Или мастило. Хтео сам паковање да умажем медом или нечим слично лепљивим па да чекам да видим ко је. Али немам више ни воље ни жеље за тако нешто. Да ухватим починиоца на делу, рекао бих или урадио нешто непримерено и ето белаја. Ипак сам ја овде странац и нећу да правим себи проблеме.

Свуда их има!

            Јуче нам је у посету стигао маленин отац, тзв. таст. Аутобусом до Берлина па сам га ја довезао до нас. Разлог за путовање бусом је практичног типа. Њему је свеједно чиме путује, бар тако тврди, а само до следећег града са аеродромом му треба око 3 сата вожње, у било ком смеру.

            Стигао је врло рано ујутро, око шест. По реду вожње је требао бити у 11. А ја сам био на станици у пет. Јесте, начекао сам се. И то са свакојаким светом. Напољу, међу тридесетак перона, је била нула али је чекаоница била фино загрејана. Мени је било досадно па сам шетао. Мало тамо, мало `вамо, мало унутра, мало напоље, мало загледао чудне излоге а бога ми сам и користио услуге јавног ве-це-а. Убацио 50 центи, прошао кроз решетке и пишао у невероватно чистом, назваћу га, тоалету.

            Чим сам стигао, добио сам поруку од таста да стиже око 6. Јеби га. Тренутак очаја јер сам се присетио колико сам тешко устао око пола три. Могао сам још једно пола сата, сат да џоњам. Добро, шта се може. Реших да се забавим. Да пазарим неке новине, неки слаткиш да забодем гузицу негде и да чекам. Девојка која ради у киоску ми је пожелела лаку ноћ, уместо довиђења. Мученице, па колико ти траје смена? Новине су биле све без везе па сам са неким јефтиним чоколадним бомбонама у руци, као што рекох, шетао. Посматрао мало будуће путнике и оне што их дочекују. После само пар погледа по чекаоници, схватим да су половина Роми. Или Цигани. Како коме мило и драго. ПРво ми је у очи упао један млађи пар који је једва држао очи отворене па су куњали једно другом на рамену, мада је она имала и веома отекле очи. Ко ће га знати шта је мучи. Близу мене је седела једна бака Ромкиња. Ниске грађе је па јој је било баш тешко да носи неки ранчић. Не зато што је тежак већ зато што јој се вуче по поду па запиње за свашта нешто. Преко пута мене, леђима окренут, је седео један Ром, највероватније, грађевинац, у народу познатији као „бауштелац“. Средњих година. Прљав, прашњав у радном оделу и радничким ципелама. Врло често је устајао и излазио напоље. Чинио је то или да би пљунуо шлајм који му је запео у грлу или да би издувао нос на под. Умеју прашина од цигала и цемент да изиритирају дисајне путеве, скроз јасна ситуација. Поред ових, упечатљивих, нервозно је по чекаоници шетало још пар припадника овог народа. Два мушкарца и једна жена. Нису се познавали већ су шетали. Биће да су стигли давно пре мене па су живци кренули да попуштају. Чим се отворио шалтер за продају карата, двоје су похрлили да заврше посао. Завршише и одоше. Ја, један дубоко сањајући господин, пар млађих Американаца који су покушавали да скапирају мапу градског саобраћаја, чика који је неколико пута за десет минута на чистом српском нервозно телефонирао некоме ко касни да га дочека, девојка у киоску и момак који је чистио чекаоницу смо чинили против тежу бројном стању Рома, четвртком рано ујутро, на берлинској аутобуској станици.

            Приспеће првог аутобуса, око пет и петнаест, и Роми су добили појачање. И то у невероватном броју! Нисам одолео и отишао сам да видим одакле је стигао бус. Био сам убеђен да је у питању онај из Врања, или онај из Куршумлије што касни 2 сата. Грдно сам се преварио. Стигао је из Дрездена и иде до Копенхагена! Какве ли, ови градови, имају везе са Ромима? Човек учи док је жив. Поглед даље на остале пероне и тамо су још два возила „опкољена“ Ромима на „пуш-паузи“ и са пластичним чашицама кафе у рукама. Један је стигао из Амстердама и иде у Штетин, Пољска а други је у пролазу кроз Берлин из Хамбурга за Минхен. Да је којим случајем јуче био јул, август па да помислим да су се управо вратили неки туристи са пржења на плажама али не, ово нема везе са тим. Били су тамније пути јер су их тако мајке родиле. Нисам могао а да се не отмем утиску да су они можда и најбројнији народ, нација, не знам шта је исправно, на свету. Аутобус из Босне, којим је стигао мој таст је донео очекивано појачање. С том разликом што су се из магацина аутобуса, поред пар торби, вадили џакови купуса, паприке, бораније, канте сира...

            Пре једно десетак дана, била је бувља пијаца у граду. И иако не волим те „скупове“ и изложбу отпада, одем да видим ко се тамо шуња. Ко је у већини продаваца? Роми из Пољске. Скупљали отпад и донели Немцима да га купе. Луда идеја. Код једног сам видео једну веома очувану Најки патику. Упитам га где му је друга? А он, мртав-`ладан, нема друге. Шта ће ти она? Ево ти ова, само 50 центи! Па оно јес`. Који ће ми друга кад је ова баш, баш јефтина.

Приче и догодовштине о њима из Србије, или са Балкана, са све царем Цигана из Бугарске сви знамо и не бих о томе. Свако се до сад сигурно присетио неке смешне, лоше или веоме лоше приче о њима па је слика у глави потпуно формирана.

Стварно их свуда има. Разликују се само по количини новца која се одсликава на одећи. Што су имућнији, то су шаренији. Утопили су се у свако друштво. Асимиловали су оно што је битно у околини у којој су и интегрисали се у правој мери. Не истичу се превише, а и кад их неко примети веома брзо нестану из видокруга, нити их ико нормалан јури. Ћуте и фурају свој фазон јер увек има неко други ко одвлачи пажњу. Другим речима, снашли су се где год да их је живот одвео. На овај начин ће да преживе и опстану после сваке катастрофе. Ако опет рокне нека комета и сјебе живот на Земљи, преживеће крокодили, бубашвабе и Роми. Мора им се одати поштовање за јединственост, нема шта.

Карневализација

            Невероватан је број људи у свету који данашњем дану, говорим о датуму, дају велики значај, Математички посматрано, интересантно је. Шест јединица ће поново бити у оваквом низу за 100 година. Мене за то, баш нешто заболе. Данас једанаестог (дана), једанаестог (месеца), у једанаест сати и једанаест минута је у Немачкој почео карневал, тзв. Фашинг, познат и као „пето годишње доба“. Сама реч води порекло из старонемачког, из 13. века, од назива за врсту неког јаког алкохолног пића које се служило последњег мрсног дана пред строги Ускршњи пост.

      Овде је Фашинг, у неким другим деловима света је Марди Гра. Смисао прослављања се разликује. У Немачкој, све до „Ashermittwoch“ што би у буквалном преводу била „пепељава среда“, се прослављају многи стари, најчешће црквени обичаји. Та среда је последњи дан Фашинга, а тако је зову јер ко тог дана оде на службу у цркву добија пепелом нацртан крст на челу од стране црквеног службеника, и после ње следи двонедељни пост пред Ускрс. Следеће године та среда пада тачно на Мирков рођендан. Мала случајност. Ипак, поред тих неких, црквених, обичаја, о којима не бих причао, наредни период је време изобиља, радости и прослављања живота. Све је ово наравно опет повезано са црквом јер ће ускоро Божић а то има веома велико значење. Јасна ствар. Међутим, многи начини прослављања и обичаји из давнина су временом еволуирали и поприлично се одмакли од духовног. Почели су да представљају којекаве глупости и бесмислице из живота као и локалпатриотизам исказан кроз ругање појединим владарима са почетка 19. века. Прославља се у многим градовима али је најупечатљивије у Мајнцу и Келну. У Мајнцу се ругају Французима, били су својевремено под њима, док се у Келну ругају Прусима који су после Бечког конгреса анектирали Вестфалију и северну област око Рајне. Већи део Немачке ипак не хаје за ово, међутим у Хесену, Рајнланд-Фалцу, Зарланду, делу Лужичке области, Баден-Виртенбергу (али само у Швабији, део ове велике и богате државе по којем ми све Немце понекад називамо „Швабама“), горњем Бајерну али и у Луксембургу, Швајцарској (у градовима Базелу и Луцерну), Лихтенштајну, Јужном Тиролу и западним деловима Аустрије се прославаља тако што се организују поворке кроз град. У фебруару, током три последња дана, је право лудило на улицама Келна и Мајнца. Толико се „слави“ да су ови дани проглашени за слободне дане. И овако и онако већина полупијаних не би ни стигла на посао.

            Ово католичко празниковање се прославља и у неким православним областима. Додуше у неком другом облику јер је тамо више везано за постове и црквене обичаје, него ли за католички смисао живота. Фашинг је ипак нешто што је специфично за немачко говорно подручје. Нигде друго се тако не зове, нигде друго се не прослављају и обележавају догађаји и датуми као тамо. На пример, шта Фламанци имају са Немцима? Ништа. Осим мало заједничке границе. Али и они у својој традицији обележавају овај период. Као и Венеција, Њу Орлеанс па чак и Ријека. Светски познати су карневали у Јужној Америци. У Баранквили у Колумбији, у Оруру у Боливији али је најпознатији онај у Рио де Жанеиру. Након реформације католичке цркве у 16. веку и одвајања евангелиста (или протестаната, како је коме драго), престали су да се организују карневали у областима са претежно евангелистички опредељеним становништвом. Овде је Базел једини изузетак. Тамо никад није донета потпуна забрана па се и дан-данас тамо лудује. Куриозитет је град Мармарита у Сирији. Јесте да је насељен већинским хришћанским становништвом али се тамо карневал организује од недавно, од 1972. године. Група туриста из Бразила је прошла кроз град обучена у магарце и ето, лавина је кренула. Од 1980. године је карневал провозан на приколицама до комшијског града Кафре. Сиријцима се идеја допала и од 2000. године се организују поворке у оба града. У Немачкој се чак догађа да судија закаже рочиште за 11.11. у 11 часова и 11 минута. Нико се не жали на термин. А и што би кад до рочишта на тај дан и овако и онако неће доћи. Шала...

            Е сад, оно што се реално догађа је сасвим стота ствар. Битно је да су људи на улицама, да се зајебавају без да се млате и боду ножевима, да се веселе али и да пију. Заболе их за Французе и Прусе! Једном годишње се Келн и Мајнц не могу препознати.

А ево и пар слика из приватне колекције из Дизелдорфа 2009. године. Мрзело нас је да идемо до Келна. А због чега нас је мрзело да одемо до Келна, немам појма. Поготово је то чудна одлука јер су Дизелдорф и Келн удаљени око пола сата вожње возом а у Келну је неупоредиво боље зезање. Младос` - лудос`.

Не знам косу, не знам у шта су се маскирали али су изгледали невероватно!

Ја са веома чудном Хајди. Рекох већ да свашта шета градом тих дана...

Улице су једва проходне...

... али је свима супер...

... мада кад тад зафали кеш за пиће па су редови и пред аутоматима за новац.

Органи реда. Ту су али реално имају веома мало посла. Опет, мора се признати да ове пчелице нису баш тако наивне... "Перо. што су сумњиви другови Маркес и Борхес?"

Док смо се враћали возом у свој град, чини се да смо путовали кроз време. Да ли је ово грешка у систему или се кондуктер хтео нашалити па је подесио сат на овај датум, није познато.

Моја шира фамилија се мало сузила

            Већ неко време се размишљам да ли уопште да почињем о овоме да причам. Није то због тога што ћу ја сад овде да износим породични „прљав веш“ па ће, као, неко да се наљути, не, већ да ли су заслужили да их уопште и споменем. И то без икакве намере да самог себе величам. Не прија ми ни кад чујем да ме неко други хвали а камо ли сам себе. Нема шансе.

            Тата је био једно од осморо деце. Друго по реду. Деда се женио два пута јер му је прва жена умрла на другом порођају. Родила је првог сина па мог оца и преминула на порођају. Друга жена, коју ја памтим и коју сам звао бабом, му је изродила још шесторо деце и све их отхранила. Није знала ни да чита ни да пише. Године кад је почела да чува ову двојицу и рађа остале нису биле баш најбоље године за живот. Све је ишло тешко. Школе нису биле оно што су требале бити, фирме нису радиле како треба а земља тврда, средњебанатска црница. Тврда к`о туч! Ваљало је преживети. Зато је деда гајио коње па су с њима некако обрађивали њиве. Успели су. Свако дедино дете је нашло животног партнера и сви су израђали своје наследнике и наследнице. Када се помешају изреке да „живот пише романе“ и „чудни су путеви божији“, бива јасно због чега су ми се тетке и стричеви тако расули по свету. Тачније Европи. Немаштина их је терала напред. Два стрица и једна тетка су остали у селу. Старији је направио кућу у селу а млађи од њих двојице је остао у кући у којој су одрасли. Једна тетка се удала у друго село, једна је у Хрватској, један стриц је у Словенији а за једног се не зна где је. Био је и он у Словенији али баш пред рат и распад СФРЈ се преселио у Крајину, оданде је побегао са породицом, вратио се у Србију и недуго потом је оставио жену и децу. Колико знам, није се развео али се не јавља. Ако не рачунам пар текстуалних порука на синов мобилни број, могао бих рећи да је једноставно нестао.

Мама је била једно од троје деце. Мање бројно стање око шерпе за ручком јој је ишло у корист у односу на татину ситуацију. Живела је боље. Не добро, само боље. Њена мајка је била у рату и при том је била рањена у руку. Иако је била болничарка, дошла је у ту ситуацију. Метак јој је прошао кроз леву руку и пресекао нерве због чега су јој прсти остали скупљени до краја живота. Са таквом руком она је одгојила моју мајку и два ујака. Била је глава куће јер је деда радио у сеоској задрузи. Она је са тим хендикепом кувала, месила, пеглала, мењала и прала пелене, музла краве, чистила свињац и кокошињац. Ни мајка ни ујаци нису отишли много далеко од села. Мајка до главног града, због мог оца а ујаци су ту, и дан-данас у близини. Старији је остао „на огњишту“.

Време пролази, људи бивају старији и ја данас немам више једног стрица и две тетке. Али зато имам 15 сестара и 5 браће! Нисам ни најстарији, ни најмлађи. Да се мој отац оженио „на време“ врло је вероватно да бих био један од старијих. Међу оволиком браћом и сестрама има земљорадника, конобара, кувара, полицајаца, трговаца, фризера, васпитачица, електричара, економиста али и неколико факултетских диплома. Није да се хвалим али од свих њих, ја нисам први који је кренуо на неки али сам први стигао до краја. После мене је то урадила једна сестра од ујака, па је сад политиколог, смер међународни односи, а за коју годиницу биће ту још академских грађана, сигуран сам. Да смо боље везани него што јесмо, ко би нам „присмрдео“, ко!?

Татин брат, једини и по оцу и по мајци, је остао у селу и одгојио двоје деце. Дечака и девојчицу. Будући да се код нас предност сродству даје са очеве стране, њих двоје су мени најближи род. После њих су сви са мајчине стране. Никада нисам стављао на кантар ко је чији, од кога је и слично, мада ми се чини да неки од њих јесу. Имао сам понекад тај чудан осећај. Осећај да ми желе видети леђа. А нисам никога увредио. Нити је то мој отац учинио. Зашто је тај осећај ипак ту, вероватно нећу никад сазнати јер ја нећу питати а они код којих се тако лоше осећам, ми то неће рећи. Бар не у лице. Немају ни срца ни муда за тако нешто. Још током одрастања сам схватио да ћу морати у животу да потражим пријатеље на које ћу моћи да се ослоним јер од фамилије, слаба вајда. Никада и ни са ким нисам био у толико добрим односима. Има их пар на које бих могао да се ослоним, да им кажем неку тајну, да се поверим и да знам да ће то све остати међу нама, да ће ме разумети али се тако нешто једноставно није никад догодило. Нити је мени неко од њих пришао са сличним намерама. Некако нам се фреквенције нису поклопиле.

            Ипак, преломни моменат за ову причу је био прошле недеље. Умро ми је брат од стрица, једно од оно двоје деце са којима сам крвно најближи. Један од оних са којима сам могао бити и ближи него што сам био. И он се звао Мирко. Исто име, исто презиме као мој отац а сада мој син. Леукемија. Није имао много година. Неки би рекли да је био у најбољем животном добу а многи би се одлучили за израз „оде млад“. Истина је да је био добар човек. Кренуо је у Угоститељску али је прешао у Сремску Каменицу те је постао полицајац. Многе нове године и многа лета је дочекивао на Косову у Милошевићево доба. Оно што је тамо видео, описивао је као ратно стање. Спавао је по рововима, јео из конзерви а панцир му је већ био срастао за тело. Био је тамо и кад је било последње срање. Ово кад ми нисмо били у рату и кад смо били неправедно нападнути. Е, баш тада. Шетао је преко радиоактивних поља и долазио у контакт са ко зна све чиме. И ето, догодило се што се догодило. Није се женио, а волео је жене. Волеле су и оне њега. Неколико га је толико волело да су хтеле све да оставе због њега. Али је он то избегавао. Није био тај тип човека. Зли језици воле да кажу да је стрина утицала на његове одлуке али ко њих па слуша, зар не? Истина је, као и увек, негде између. Није пио, пушио је кад је имао али је волео и да се коцка. Не лото и та срања, то је било ситно и без адреналина. Рулет је била његова игра. Знао је за два круга оне куглице да изгуби целу плату. Добијао је, није да није. Једном је добио толико новца да је средио и кућу и окућницу! Средио фасаду, кров, ограду, преуредио свињац и кокошињац, направио бокс за пса, променио комплетан намештај, окречио све и купио ауто. Тај исти ауто је изгубио после пар недеља због оне исте, јебене, куглице. Понекад је толико био у фрци да је знао да дође код мог ћалета, пензионера, да позајми. Увек је враћао. Дужан није остао. Ја сам остао дужан њему. Нисам му био на сахрани. Једноставно нисам могао. Јеби га...

              Мирко, брате, слава ти и нек` ти је лака црна земља.

Нове кочије

      Хтедох у наслову рећи фијакер али постоји онај израз: „Средио се к`о стар` фијакер“ који ми није зазвучао баш весело. А мало бих да се хвалим...

       Након одласка колима у Србију, што се испоставило као невероватно путешествије које није било ништа мање „узбудљиво“ од повратка, одлука је пала. Пежо је морао бити замењен. Не зато што га не волимо, у смислу да нам се не допада, чак напротив, баш смо се удобно возали са тим старим Французом, нити зато што је стар већ једноставно зато што је постао рупа без дна. Поправке које би још требале да уследе су сувишне јер ем то све у Немачкој кошта, ем ми ни један мајстор не може гарантовати да ће после тога бити доведен у тзв. „А1“ стање, ем га не могу продати по толико високој цени да би ми се све то улагање исплатило. Дакле, недостатак гаранције и године су га отерале у пензију...

       Од прошлог понедељка је одјављен па без таблица стоји пред зградом. У Немачкој је систем опорезивања, регистрације и осигурања такав да ми се уопште не исплати да буде пријављен. Оглас је стављен на нет и јавио се један тип. Хтео је да не долази јер је далеко па је имао идеју да му ја шаљем папире, да га он тамо региструје, узме таблице и тако редом. Е сад, чим ја њему пошаљем папире, ауто више није мој. То неће да може. Постоји и превише шанси да ме зајебу или да ми навуку мурију на врат. Не бих да залазим у детаље али ту могућност сам одбацио у старту. Ипак, мој ауто им је опако запао за око. Зашто? Не знам. Кажем „њима“ јер су, као, у питању бака и дека који би да имају тај ауто и њихов син, са којим сам причао. С друге стране, ко зна с ким сам ја причао. То су могли да буду неки маторани којима су дали кинту да глуме преко телефона. Није то у Немачкој необична ствар. Преваранти су преваранти о којој год држави да се ради. Све у свему, најавили су се сутра да ће, ипак, да дођу. А треба им око шест до осам сати возом... Видећу о чему се ради. Неизвесност се осећа у ваздуху.

       Од прошлог уторка је на моје име регистрован Нисан Примера Травелер. Караван, бензинац, 1800 кубика, 2004. годиште и прешао око 114 хиљада километара. Задовољан сам а што је још важније задовољни су и малена и Мирко. Наша мала породица је добила нове кочије!

Француски лав с преда

Француски лав с леђа

Кочије с преда

О да! Дугачак је!

Ова "свемирска" унутрашњост је делимично утицала на куповину

Председнички, или директорски, удобна седишта. Није ни чудо што се оно двоје нису бунили, зар не?

 

Планинарски зид али у шуми

            Пре две недеље, кад је био последњи овогодишњи сунчан и топао, био сам са колегама у тзв. адреналин парку. Није то сад па неки спектакуларни парк, није ми вилица пала на под од одушевљења, али јесте од умора. Ипак, полако, идем редом.

            Будући да у овом делу Немачке и нема шта да се види, до сваког већег града се сморим к`о лав у Бео-зоо врту, а и малена и Мирко се шуњају по Балкану, прихватио сам позив колеге да идемо тамо. Човек је потражио по нету кад раде, послао мејлове многима и на крају нас је било петоро. Очекивали смо бар два пута више људи али шта је ту је, ни мало, ни много.

            После обавезног плаћања улазнице добили смо и сигурносну опрему. Иначе, улазница значи само једно: смеш да се упустиш у „пустоловину“. Нема врата а нема ни ограде. Бар не на први поглед. После монтирања опреме, од стране стручних лица, наравно, добили смо увод у то шта нас чека. Тада нам је објашњено како да препознамо области по којима смемо а по којима не да се крећемо. Дакле, пази куд идеш иначе постоји шанса да ти неко падне на галву. Црвени канапи означавају „но-но“ области а зелени оне друге. Логично... Овога једноставно мора да буде кад смеју да се пентрају и клинци од шест година. Сигурносна опрема се састоји од неколико појасева који су стегнути око ногу и кукова. Сваки комплет има и две планинарске алке са сигурносним затварачем монтиране на 30-так центиметара дугу планинарску ужад. Читав парк је повезан са сајлама које би и слона носиле али нека, што је сигурно, сигурно је. Приликом поласка на било коју платформу или преласка са једне другу, а између је увек нешто што изискује и концентрацију и снагу, свако од нас мора бити везан са најмање једном алком. Све ово нам је једна фина девојка објашњавала на земљи а ми смо сви били у фазону „добро, бре, `ајде више... капирамо те, све те капирамо, пусти нас горе!“ Касније је јасна поента приче: висиш или стојиш на платформи неких десетак метара изнад земље, па ти види хоћеш ли се везати или не. Опет зарад сигурности, на свакој платформи је дозвољено да истовремено стоје највише три особе а да се на сајле између качи само по једна. Није битно је л` дете или одрастао човек у питању. Поред алки на појас је монтиран и систем од пар точкића са којим смо се спуштали низ кратке или веома дуге сајле. То су били убедљиво најлепши и најопуштајућији моменти целе приче. Да не бих даље објашњавао како то све изгледа ево и линка: www.kletterwald-luebben.de (а тамо клик на „Start“ па онда на „Tagebuch“ и ето пар слика). Мало су се поиграли са речима у називу, што сам ја покушао, мало рогобатно (јеби га немачки је у питању), да објасним у наслову. Саме речи „Klettern“, „Wald“ и „Wand“ значе пењати се, шума и зид. Нормалан назив за вештачки планинарски зид је „Kletterwand“ али пошто је све ово у старој боровој шуми и све виси са дрвећа, уместо речи зид, ставили су реч шума.

            Да не би било гужве и да не би старији сметали млађима, све је подељено на нивое. Први ниво је „Мрав“. Висина је метар до два и то je намењено деци од 6 година. Изгледа заиста крајње бенигно. Следећи су „Дабар“ и „Јеж“. Ни они нису ништа посебно захтевнији од првог и намењени су истом годишту. Клинци су се тамо баш, баш забављали. Следе „Јазавац“ и „Лисица“. Висина је два до три метра. Ово је намењено мало старијој деци. Од 8 до 11 морају имати пратњу старије особе а преко 11 смеју сама. Немци, шта рећи. Све се зна. Уређено је до танчина. Пре сваког поласка мора се проћи поред табле на којој јасно стоје упозорења. Што би се рекло, упозорени сте па радите шта вам воља. „Веверица“ и „Рис“ су већ на озбиљним висинама, пет до осам метара, и то више није за зезање. Ту смеју само старији од 11 година. Све време их прати неко од запослених, ипак су то деца и битно им је да се пентрају, а ови их нон-стоп опомињу да се вежу. Јеби га, ако падну јесу сами криви, али ко ће то после да им каже. Последњи ниво је „Црни јастреб“. Највиши је и захтева и снагу и концентрисаност и није за децу. Коме преостане снаге, може слободно да иде на торањ од вештачког планинарског зида. Десет метара до врха. Нико од нас није, ма ни помислили нисмо на то...

           Питали смо одакле да кренемо и колико ће све да траје. Рекоше нам да почнемо од „Веверице“ па полако. Остали се настављају један на други. Ко се умори, једноставно нека прекине где жели и то је то. У групи пре нас, једна девојка није више имала снаге. Није више могла ни да се држи и тада је један од запослених дошао да јој помогне. Попео се до ње, везао је са дужом сајлом и спустио доле. Сирота је била бледа од умора. Чак су јој се и руке тресле док је пила воду. Морам признати да сам и ја пар пута извлачио последње атоме снаге не би ли стигао до одморишта. Нисам манекен, нисам атлета, не тренирам редовно али ово и није намењено за профи-спортисте већ за аматере жељне адреналина. Висио сам, ходао по, веома, мигољивим комадима дрвета, прелазио са једне на другу страну преко плетених мостова, скакао на висеће мреже па се преко њих мајмунисао даље… Свега је било. И било је одлично! Помислио сам, ја бих ово могао једном недељно да радим.

            Сутрадан, схватио сам где сам погрешио. Дозволио сам страху да ме држи. Све време сам био везан и ама баш ништа није могло да ми се деси. Опет, био сам стегнут и то је резултирао ситним упалама у целом телу. Мислим да ми само вилица није била под лаганом упалом. Сваки мишић, свака тетива, сваки лигамент… И опет бих ово поновио! Осећао сам се сјајно! Осећао сам се покренуто. Седим сваки дан у јебеној канцеларији, комуницирам са којекавим ликовима, комп ми је најбољи ортак (док не стигнем кући) и сав сам некако успорен. То ми не прија. Волим спорт. Волим да се крећем. А имам све мање и мање времена за тако нешто. Чак је и ово лето било све сем лето. Хладно, кишовито… нисам могао ни бицикл к`о човек да провозам а о баскету у крају да ни не говорим. Ово ми је било неопходно. Нисам се зајебао. Поновићу првом следећом приликом. Једва чекам да и Мирко порасте па да се заједно качимо. Има свуда да га водим. Да проба што више у животу док не схвати шта је страх.

              И да не буде да само причам ли причам, ево доказа. Нисам до сада поставио ни једну своју фотку али за све постоји први пут, зар не?

Скок са једне на другу платформу

Нови термин? Или не?

За претходним столом Виши инспектор Бешевић је предложио да се сваки следећи сто поставља петком. Разлог за то је да би, вероватно, већина тада била истовремено присутна па би и евентуални разговори били динамичнији. Његов предлог сматрам веома интересантним и конструктивним па ће овај сто да буде "гласачки". Јебеш га, ово ми звучи као да председавам Скупштином али ако је кафана могла да буде окречена уз иницијативу редовних гостију а затим неку врсту референдума и сагласност већине, што не би тако и термин био промењен. Мени је свеједно. Могу и средом да постављам столове али су дани око викенда увек најбољи. Дакле, ко је за петак?

Умро Серђо Бонели

Текс Вилер

РИМ - Издавач италијанских стрипова „Текс Вилер” и „Дилан Дог” и творац популарних стрип јунака Загора и Мистера Ноа Серђо Бонели умро је јутрос у Монци у 79. години, известили су италијански медији.

Бонели је умро у болници у коју је примљен пре недељу дана. Био је ожењен и имао је сина Давидеа који је био задужен за маркетинг у издавачкој кући „Серђо Бонели едиторе” из Милана.

Бонели је био син Ђана Луиђија Бонелија, који је 1948. створио лик Текса Вилера, тексашког ренџера који постаје вођа племена Навахо и брани слабе.

Веома млад је почео да ради у породичној издавачкој кући, најпре као курир и радник у складишту, а 1957. долази на чело издавачке куће „Чепим (Цепим)”, која касније мења име у „Серђо Бонели едиторе”.

Као сценариста под именом Гвидо Нолита створио је ликове какви су Загор (1961), мешавина вестерн јунака и Тарзана, и Мистер Но (1975), бивши амерички војник који 1950-их година живи у бразилској Амазонији.

Према писању дневника Република, Мистер Но је лик који „представља моменат прекида са традицијом издавачке куће коју је основао његов отац”. „Војник Џек Дрејк је анти-јунак, веома хуман и веома далеко од непогрешивих јуначких фигура попут Текса Вилера”, наводи тај лист.

Бонели је заменио свог оца на месту сценаристе стрипа „Текс Вилер”, који је и данас један од најпродаванијих стрипова у Италији.

Дилан Дог, кога је 1986. створио Тицијано Склави, инспирисан је глумцем Рупертом Еверетом. Тај стрип је 2010. послужио као инспирација за холивудски филм „Dylan Dog: Dead of Night” у режији Кевина Манроа.

Агенције

објављено: 26.09.2011.

Вест је објављена 27.09.2011. године на страници интернет издања „Политике“. Директан линк ка оригиналном тексту. Стрипове волим да читам. Нисам неки „фрик“ али их волим. Немам омиљене ликове али неке једноставно не волим. Не капирам их као мени блиске. Пример су баш Бонелијев Текс Вилер и Загор. Нисам волео те каубој-јунаке а Загор ми је био чудан са оном индијанском секиром и малим Мексиканцем Чиком. Ипак, за Дилана Дога сам врло радо давао кеш. На моју жалост, пресељење из једног у други стан у Београду током мог детињства је помогло да сви стрипови једноставно нестану. Моји ми нису бранили да их читам, чак су ми их радо куповали, тако да њих не могу кривити за њихов нестанак. Све у свему, нека ти је лака земља Серђо Бонели.

Заједничка фотка

Ликови који су исцурели из Серђове маште

Мистер Но

Гручо Маркс, Дилан Дог и инспектор Блок

 

Загор и Чико

 

Дилан Дог