Честитке

           Моја некадашња комшиница у Београду је радила у Пошти. Била је и обична шалтеруша али је била и шефица у пар објеката. Као и сви, и она користи компјутер, мобилни… Давно је приметила да ће се њен посао свести на исплату пензија и примање готовинских уплата за комуналије, телефон и слично. Чак су и пакети све ређа појава. Којекави „разносачи“ и „слање“ у гепеку аутобуса су све популарнији.

            Није била далеко од истине. Не памтим кад сам последњи пут купио а камо ли видео маркицу за писмо. У последњих пар година сам примио неколико одмор-разгледница од пријатеља, признајем, али је то веома занемарљиво у односу на давно прошло време. Никад нисам ни био неки љубитељ тих разгледница јер ме гризе савест кад треба да их бацим. Реално, лепо их је добити, обрадујем се макар и на трен али их после само премештам са једног на друго место, све док не прође толико времена да заборавим зашто сам их уопште и чувао. Тада их сместим у канту за смеће без трунке гриже савести.

           Честитке, било које врсте, су већ друга ствар. Већ неко време их сматрам изумрлом врстом. Сви једни другима честитамо празнике, или битне догађаје, телефоном, смс-порукама, мејловима или уживо. Ово последње је дефинитивно најређе. Тетка моје мајке је била једино биће које се веома обрадује новогодишњим честиткама. Све би их поотварала и поређала по кући. Роуан Еткинсон, у једној од епизода серијала „Мистер Бина“, их је качио на канапу по стану. Веома несмешно и неинвентивно. Она је најлепше стављала на најочигледнија места у кући како би са комшиницама, уз поподневну кафу, имала шлагворт да заподене крајње наиван разговор. Комшиница би констатовала: „Ау, што је ова лепа!“, а затим и упитала „Од кога си је добила?“ Она би онда сва поносна причала читаву причу о ономе ко је шаље. Течу то није нервирало иако је у време новогодишњих празника увек ћутао уз кафу. Сироти човек није могао од ње да дође до речи. Код тетке би оне тако стајале до средине фебруара, чини ми се. Ценим да јој је било драго што је се уопште неко сетио јер није имала ту срећу да има децу. Звали смо је телефоном, наравно, ишли јој редовно и у посете али ништа није могло да надокнади писану форму. Она је давно умрла и од тада се нешто не сећам да сам било коме после ње адресирао честитке.

    Ове године се историја поновила. Мирка смо фотографисали, по ко зна колико пута, и ухватили га у једној веома радосној пози док седи. Маленој се слика много допала па смо отишли до оближње продавнице да је развијемо. Мала дигресија: овде поједине продавнице имају апарате за брзо развијање фотки. Читају све медије. Е на једном таквом апарату би и опција да направимо честитку. Цена, мање од десет евро-центи по комаду. Морам признати да лепо изгледа. Он седи на сред фотке урамљен у, за ово доба године, типично зелени рам са црвеним машнама а испод слике су наша имена. Успут смо пазарили и коверте и двадесетак честитки је тренутно на путу.

               Док су коверте стајале на столу, са све адресама на њима, нисам могао да се отмем утиску колико смо расејани по свету. Од Србије и Босне, логично, преко Немачке па све до Америке и Аустралије. Да ме је којим случајем носталгија тада у душу убола, могао сам их све сузама залепити. Јеби га, морао сам сваку коверту да олижем...