Пријатељи и непријатељи

Почевши од чињенице да сам у Немачкој, да тамо и живим и радим и да сам тамо стекао све, не само породицу основао, већ све, баш све стекао, морам признати да нисам више сигуран како да посматрам свет. Како време промиче, тако и ја старим, постајем конзервативни матори дркаџија који све мање и мање има разумевања за сва срања на светској сцени. Све ове медијске манипулације, извртања истине како се коме прохте до склапања "другарства" оних који иначе не би могли ни са истог извора воде да се напију!

Као што рекох, Немци. Ко до сада није имао историју у школи или није читао мало историјских књига, довољно је рећи само да су ратовали са ким су год дошли у додир. Свима су наносили довољно зла да их до костију замрзе, напакостили колико су могли да и покољења пате а оно што сматрам најгорим од свега, пробудили су зла у другим народима и охрабривали даље чињење зла и најзлогласнија мучења. То што су они после сваког рата мењали длаку, ћуд вала нису! Колико год они глумили доброћудност, признајем, има и оних који су у мањини, који су дефинитивно другачији, који исто тако испаштају те духове прошлости и тешко их подносе, толико је већини тешко да смири ту нарав. А ја, ето, па баш код њих направих највеће успехе у животу. Тја!

Ко није читао оне велике историјске књиге, онда није ни оне мале, а баш у њима је описано страдање мањих народа. И не само народа, читавих области. Као што је Балкан, на пример. Србија је ратовала и бранила се од свих комшија. И сви ти ратови и сукоби су били увек веома, веома зли и пакосни. Није им циљ увек био да заузму неки део Србије већ успут што више напакостити Србији и српском народу уз најужасније испољавање најдубљег зла, скоро незамисливих људским бићима. Нећу о детаљима, није ово хорор филм. Стивену Кингу би позлило кад би се мало удубио у све. А мојој деци су најбољи другари, поред Немаца, наравно, баш Албанци и Турци. Док ја са Хрватом правим договоре да ми "преко везе" заврши нека документа у општини. Тја!

И? Шта сад? Пријатељ? Непријатељ? Како се то у овом модерно конципираном свету заиста дефинише? Могу ја то све из мог становишта да посматрам али то би било само моје, изузетно субјективно мишљење. Јес' да је ово моја кафан, да могу вала и да се посерем на сред ње, мој проблем је како се то уопште данас, кроз призму савременог друштва посматра? Да ли се заита успешно заборављају и опраштају грехови прошлости кроз, ново присилно, заједничко живљење? Или се све само потискује док подсвест све трпа и гура "под тепих" док јој потпуно не прекипи, као што је Зигмунд Фројд давно утврдио. Шта ће онда бити?

Да ли ће неки садашњи мали Турци, Немци, Албанци, Срби, Хрвати, Руси, Кинези и остали с њима касније да се покрве због духова прошлости или ће да нађу неке своје разлоге? Шта ће да их покрене? Неко ружно "лајковање" на друштвеним мрежама, шта ли? Чисто сумњам да ратова више неће бити. Имам неки чудан осећај да морам стално да будем на опрезу, знам да не могу да променим много, све знам, само ми то "нешто", та нека моја животна искуства не дозвољавају да се опустим и уживам окружен савременим "пријатељима" у свему што сам створио.

Имамо ли ми Срби уопште неку пријатељску државу са бар пријатељски настројеним народом, где нас нико не гледа попреко и само чека моменат да нас истера напоље? Нешто не могу да их нађем на мапи света. 

Паметан? Ил' глуп?

Пре неког времена сам од колеге с посла, пореклом из Русије, чуо за неку њихову изреку, цитирам, да глуп човек живи тамо где се родио а паметан тамо где му је боље. 

Невољно признајем, трудио сам се да пронађем изворну изреку али нисам успео а колега више није ту, вратио се за Русију, променио фирму па не могу да га питам. Иако заиста није битно одакле је и да ли та изрека заиста постоји, да ли је то само неки његов превод или неко схватање, битно је да је то оставило утисак на мене, бар ме замислило на тренутак. Шта је заправо мислио с овим да каже?

Неколико пута сам почињао па преправљао, брисао, исправљао и никако да дођем до закључка, јесам ли паметан или не? Ова руска изрека заиста може да се схвати како је коме воља. Пре бих рекао да су у питању стандарди и жеље, у сарадњи са очекивањима, које свако од нас има ако се одлучи да напусти родно место.

Уз опасност да скроз угњавим, вратићу се у прошлост. Кажу да је прошлост мајка будућности. Дакле, моје презиме потиче из околине Никшића одакле су се првом навалом Турака селили највише у брда, према старој Херцеговини и Крајини. Има оних који су отишли и даље тако да данас постоји доста варијанти презимена, све до Истре. Мој отац се родио на ивици Крајине а онда га је мој деда повео, са све остатком породице, и одвео кроз "осму" офанзиву у Војводину. Тамо је одрастао, учио и оженио се мојом мајком која се родила у тој истој Војводини, после исте оне офанзиве. Њему је досадио тежак живот у сиромаштву па се решио да оде из Војводине и завршио је у Београду. Уз много мука, није то било лако ономад. А ја? Све што знам, научио сам у том Београду али сам, ето, и ја отишао. Моја деца су малолетна али већ причају о другим државама. Нешто не виде себе у Немачкој. Искрено, нисам ни ја себе видео у Немачкој. У мислима сам био у неким сасвим другим државама, ова ми се сплетом животних околности догодила. Као и мојим прецима њихове животне ситуације. Син спомиње Италију или Шпанију, ћерка се није јасно огласила док би ја са мојом Маленом врло радо пензију трошкарио негде у Грчкој, на обали Медитерана.

Није мој отац једини који је отишао. Већина од њих осморо се раширила по Југославији. Даље нису ишли. Неки су пробали па нису успели. Или нису хтели да успеју. Они који нису отишли, они који су дали све од себе да остану ту где су се родили, нису оставили задовољне наследнике иза себе. Некако су се пореметили и односи и вредности, ма ништа није како треба. Сви су као у реду, све је као како треба али то није то, све је само представа. Труде се да сакрију унутрашњу несрећу, незадовољство, па чак и завист без сагледавања чињеница и околности које су их довеле ту где јесу. И мени је жао што је то тако али је то одавно воз без повратка. Лабудова песма.

С мамине стране су ствари малко другачије. Мање чланова породице је учинио да им квалитет живота буде донекле бољи, то је донело и укупну успешност у породици, што се прелило и на наследнике. Односи су знатно уравнотеженији и мирнији. Мада, и у овом случају сам ја опет онај који је отишао најдаље од родног места. Наравно, не сматрам себе самим тим најуспешнијим. Многе друге ствари бих могао да коментаришем око успеха, генерално посматрано, али нема потребе да доводим себе у ситуацију да ме неко назове лицемером, зар не?

И опет тај неки успех се провлачи као лајт-мотив овог писанија данас. Чиме се то мери? Материјалним или нематеријалним? Бројем пређених километара од породилишта до пребивалишта? Да ли је успех ако су све ове бројке веће или пак мање? Заиста то не умем да оценим, без да сам скроман или да желим некога да подјебавам. Моје цело породично стабло нема дедовину. Нема постојбину. Нема родну груду која га вуче ка себи и у себе. Јесте, будем ја емотиван и некако тужан када спознам чињеницу да сам оставио 30 година у Србији а све што имам, стекао сам баш после 30. рођендана. Уме то да ме растужи, чак и да заболи. Признајем. Само време лечи све па и ту рану затвара, да мање пече.

И? Јесам ли паметан или глуп? Јесу ли моји преци били паметни или глупи? Нико од нас није пошао путем без повратка и чинио себи живот лошијим и неподношљивијим! Само смо показали огромну способност прилагођавања и одлучности да кренемо и када нисмо знали шта нас чека. Да ли нам је боље? Рекао бих да јесте јер свако се труди да живот учини лакшим, угоднијим и лепшим, где год да се налази. Само се плашим да још нисмо спремни да се скрасимо, бар две генерације на једном месту.