Оптимиста сам. По рођењу али и по убеђењу. Проблем је што ми свака посета Србији ово убеђење ставља на испит. Као контролни испит. Не идем често, немам потребу за тим и онда ми све то дође као нека провера.
Последњи одлазак, пре десетак дана, није био ништа бољи. Био сам кратко из објективних разлозога али је и то било довољно да се запитам. Да се запитам шта се који курац догађа са људима и Србијом! Био сам код мајстора за ауто. Мењао сам дотрајале делове и то је потрајало. Испратио сам радове, који су првог дана трајали скоро осам сати а другог два, частио сам мајсторе новчано као и месом са роштиља и на крају другог дана ми је прошла кроз главу све и једна епизода из серије "Приче из мајсторске радионице". Од оних који немају и раде да би преживели дан до бахато богатих. Студент који је завршио факултет и иде на даље "мастере" како би себи доделио неки смисао удисања ваздуха сваког дана, мајстор који жели још више покварених аутомобила, курир који јебе мајку свима а посебно онима који раде и поправљају путеве јер их преграђују без смисла и циља, таксиста који одбија да носи пиштољ иако му је то последњи ниво одбране, деда који гледа како му ћерка и зет вену у некој "шпедицији" и продавници, огорчени отац чији син на разредном часу од разредног старешине слуша о представницима власти (а дечак има само 13 година!) па до напрасно обогаћених примерака људске врсте који не заслужују ни прашину коју газе док у огледалу виде најпаметнијег на свету.
Много, чак и превише, је огорчених људи. Све је више оних који се осећају побеђенима, беспомоћнима. Када неко лава стрпа у кавез. Испрва се лав бори. Не жели то. И што дуже траје притисак да остане ту он све више схвата колико је побеђен и немоћан. Временом прихвата судбину као нешто неизбежно и нормално. Проблем је да ли је душа успела да се помири са судбином или није. Зато и не чуди када, како сви кажу "из чиста мира", нападне свог чувара који му је донео храну. Није се то тек тако, ето, догодило. Скупља се мука, расте негативна енергија, тело се напиње да је задржи али све има границе. Када превазиђе запремину тела, долази до пуцања са страшним последицама. Чувар је мртав, сви га оплакују и жале а лав? Шта је с њим? Он је крив. Јесте, убио је, одузео је живот али он остаје празан, чаура која више нема сврху јер је пукао и испустио и изгубио све што је имао. Престаје да га буде брига за све. Питање колико уопште и за живот мари... Ово је утисак који сам стекао.
Србија је постала кавез. Огроман притисак се врши на људе и то из мени потпуно непојмљивог разлога. Чему? Да би се одржавала послушност? Понизност? Да би прихватили и оно што није за прихватање? Чему то ломљење духа и насилно мењање животног става? Чему то насилно мењање народа? Краљ Лир је рекао, након што га народ није поздравио на довољно добар начин: "Ух, не допада ми се више овај народ. Требало би га променити." Да ли се ова сатира власти почела примењивати и у пракси? Ако јесте, зашто, за бога милога, зашто? Свестан сам да слободе, у правом смислу речи, не постоји било где у свету. Сви смо ми модерни робови. Чини нам се да много тога можемо и смемо али то је све привид. Свако иде на посао јер мора, не зато што хоће. Школујемо се јер морамо, не зато што хоћемо итд. Примера је колико хоћеш. Е ово је у Србији постало несносно. Нисам неко ко се бави политиком и критиком исте али немам кога другог да окривим до власт која управља свим и свачим. Биће да се моћ осладила и сада нема назад. Само бичуј! И када престане да боли, узимају други, већи, ма два ће одједном да употребе само да сви ућуте и раде оно што су им испланирали. Планови садашње власти су, очигледно сасвим супротни природи српског народа. Увек је било незадовољних, увек. Они су увек били мањина, мали тег на ваги који нас је терао да мислимо својом главом. Сада су они постали већина, врло приметна већина и вага губи равнотежу. Пада у безнађе и безнадежност. Бојим се да ће све да пукне и оде у пичку лепу материну.
Оптимиста сам. Једина светла тачка је била екипа ђубретара. Док су качили тешки контејнер са распалим точковима на задњи део камиона, певали су. Неку песму, не знам коју. Цигани када певају, они све песме певају у свом стилу. Али су певали на сав глас, зезали се, добацивали један другом и женама и девојкама које су се ту задесиле. Они који немају ништа су, изгледа, једини задовољни. А ја сам био задовољан што сам видео бар некога насмејаног и срећног. Трачак наде.
