Осмех на лице

             Тренутно сам у Швајцарској. Посао и живот ме доведоше овде. Више је посао утицао на моје тренутно пребивалиште али `ајде де. Будући да сам далеко од оних које волим, као и сваки пут када ме пословно пошаљу негде, одлучио сам да и овај пут радим оно што волим. Имам изнајмљени ауто на располагању па сам му мало подизао километражу ових дана. Првог викенда овде сам био изнајмио и мотор па узбрдо и низбрдо преко Алпа. Леп осећај али је хладно и сваки пут када видим мокар коловоз је било питање да ли је пут само влажан или и клизав. Из овог и само овог разлога сам баталио два и одабрао четири точка.

           Прошлог викенда сам седео на обали језера Мађоре ("Lago di Maggiore"). Заиста дивна област и туристичка дестинација до које ми је требало мало више од сат времена. Ја сам тренутно у централној Швајцарској и око мене је све бело и у минусу. Нормално за ово доба године. Али, ово језеро је са јужне стране Алпа и тамо је било 22 у плусу! Милина да не може бити већа. Језеро је толико велико и окружује га предивна атмосфера да ми је само недостајао мирис соли и јода у ваздуху па да помислим да сам на мору. Велика водена површина, бродови, чак и јахте, на обали палме и расцветало разноразно жбуње, људи се шетају у кратким рукавима... као Бока Которска. И кафићи. Свуда. По који ресторан и пицерија али кафићи, колико ми душа иште. Види се да је ово кантон који се граничи са Италијом. Њихов "јебе ми се за сутра" стил живота је свеприсутан. Шминкерска одећа, обућа, шепурење са скупим аутомобилима и упадљивим моторима, нема женске особе а да није апсолутно дотерана и затегнута а све то зачињено полу-скривеним погледима да се испрати јесу ли у центру пажње. Што се мене тиче, шетао ми је поглед "од-до". На крају кратког обиласка сам сео у кафић који је био набоље постављен. Омањи трг, укрштање неколико улица са погледом на палме и језеро. На столу капућино. Веома ретко пијем капућино али овај сам морао. "Cappuccino Café Lago" од 6,50 франака. Цена је висока, а опет је потпуно у границама нормалног овде. Ипак, уживао сам.

      Док сам тако седео, пијуцкао капућино, узимао гутљај воде и разгледао шепурење око мене, треснула ме је једна мисао као гром из ведра неба. Пуним десету годину живота ван Србије и када погледам где сам тачно био пре тачно десет година, замислио сам се. Веома. Класична реченица на овом месту би била: "Да ми је неко пре десет година причао да ћу... ово... оно" што није далеко од правог питања. Да ли је десет година мало? Да ли је много? Многи кажу да је живот кратак али дуже време на овом свету немамо од тог. Мени је много. Много јер ми се живот за ово време потпуно променио.

             Покушао сам да се сетим шта сам и где сам био пре. Покушао сам да се сетим неке ситуације у којој сам био и како сам се тада осећао. Лепо или ружно, свеједно. И није ми ишло. Нисам остарио и постао сенилан, бар не још, али су у мени остали само одломци, делови и непотпуни утисци и сећања. Не могу да се сетим како сам уопште и дошао на идеју да нешто учиним иако се сећам крајње ситуације. Недостају ми све одреднице, мисли, осећања, емотивни пориви. Све што знам је да сам све сâм радио. Увек сам био на неки начин остављен самом себи. Нећу да смарам са ратом и тешким животом али је сналажење била реалност. Сваки дан је представљао нову рунду борбе како би се остало на ногама, како би се стекла шанса да се види у даљину. Ко је посустао, пао је и до дан, данас није устао. Тетура се. Сматрам да сам ја остао на ногама и да сам некако протрчао кроз тај период живота, без много борбе, колико јурњаве. Сећам се да сам то све покушавао да оставим иза себе, да сам некако журио, трудио се да будем бржи како ме се не би дотицало. Невероватно, чак је и запањујуће колико сам одлука тада на брзину донео, онако животно неискусан, колико сам тога преко главе у тренутку претурио да се и онај капућино на крају охладио током моје замишљености, док се нисам опасуљио.

             Увек кажем, и понављаћу, да сам знао колико ми је лепо у браку са Маленом, раније би је оженио. Живот нас није раније повезао и сад могу рећи штета. Прођоше ми толике године у јурњави, па куд на њу не натрчах, да ми је знати. Најјача осећања и сећања имам откад њу познајем. Е њих се сасвим добро сећам. Она је изазвала потпуну промену у мом животу, у мојој глави, међу мојим осећањима и емоцијама. Узбуркала ми је судбину и променила мој животни курс. Престао сам онако безглаво да трчим. Сад имам с ким да се посаветујем за правац.

         Ипак, заиста све у животу долази на наплату. Колико год осећам да се смирујем, да доводим ствари на меру, примећујем инерцију стресова које сам тако успешно остављао за собом. Сада, када сам ја успорио, они ме сустижу. Потреба организма за одбраном је опет на снази. Не трчи ми се, не бежи ми се од њих и сад ми не преостаје ништа друго до да се борим. И борим се. Догоди ми се да не могу да заспим. Терају ме неке мисли, неке ствари да о њима размишљам, да се бринем, да се чак бојим. Изазивају ме на борбу, утерују страх у мене. Док је дана, ту су и обавезе и тада ме то све не погађа. Онда дођу те неке вечери када не могу да се отргнем тако лако. Тада следи борба. Знам да сам јачи, знам шта је и одакле је, нема скривања, нема претварања али иако сам јачи, ја ипак будем изазван на дуел. Ово се није пре догађало јер сам био одговоран само себи и никоме другом. Оне одлуке које сам доносио су утицале на мој бол и моју срећу. Сада, ситуација се променила. Имам више душа за које ме брига. За које дишем. За које осећам. За које се смејем. За које плачем. За које радим. За које тугујем. За које стварам. За које болујем. За које не желим, а осећам и да не смем, рећи не могу и не умем. Имам огроман заштитнички порив према њима и када ми је мало лоше, ма због било чега, страх осети да може да удари на мене јер му је тада одличан моменат. Тада сам рањив јер сумњам у моју заштиту. Посумњам да сам сасвим способан да их пазим и штитим. Модеран назив за ово стање је анксиозност. Нисам баш сигуран шта је то тачно али тај модерни свет каже да то стање није више толика реткост. Звучи умирујуће чињеница да нисам једини коме се ово с времена на време догоди и помаже у одређеној мери да смогнем снаге да све превазиђем.

              Очигледно је где грешим. Грешим што сам такав. Грешим што моја бит жели бити толико заштитничка уместо да сам у фазону "ко га јебе". Не испољавам то јер желим да сви буду своје личности, да науче да се носе са свакодневицом, да развију свој начин опхођења према животу. Али то је у мени и то је оно што не ваља. Опет неке ствари решавам крајње самостално. То је оно што се изградило у мени свих ових година самосталног одлучивања, без тражења нечијег туђег мишљења. Сада жалим што то нисам другачије радио, што нисам питао и што у многим веома тешким ситуацијама нисам уважавао туђе мишљење, што сам ишао главом кроз зид. Тај зид је сада очврснуо и постао зајебан играч.

            Није ово нешто што ме спречава да водим нормалан живот. Дође и прође. Али се понавља. И то ме нервира. Иритира ме што не знам чиме да се одупрем, шта бих требао тачно да учиним, како да се понашам да до ових ситуација не дође. Терам ја то све у три лепе пичке материне јер знам да нема везе са реалношћу, да је све како треба или је скоро како треба. Свестан сам да сви ти страхови долазе од нагомиланих стресова из неких прошлих времена. То је све јасно, не живим у погрешним убеђењима и некој искривљеној стварности. Не. И даље сам међу обичним људима, бавим се свакодневним питањима и проблемима, карактеристичним за доба у којем живим и за некога ко има породицу о којој брине. Немам идиоте и беспосличаре у околини који би ми можда покушали пунити главу неким небитним стварима. Кад их нањушим, сав се нарогушим и веома брзо одстраним из мог универзума.

           Оно што знам да треба и даље да чиним је да волим моје најмилије. Ма колико били удаљени једни од других, недостају ми. Постали су део мог света, део мене. Треба да учиним да њихове боли и њихови проблеми не буду моји. То треба само да решавам али не и да их делим с њима. Свако од нас има своје муке, специфичне за свој генетски код, онако како нас је мајка родила и оне су увек ту. Прате нас и граде нашу личност по којима нас друштво познаје и мала је шанса да ће на њих околина значајно утицати. Свако има своју ауру, своје "поље силе" у које не ваља улазити. Ја сам погрешио што сам дозволио да у моје буде дозвољен улазак и боравак, што га је некако оштетило. Морам поново да га ојачам. Да радим само оно што волим и будем само с онима које волим и да не дајем ни "пет пара" на све друго. Да на сваки следећи дан не гледам са стрепњом већ да га дочекујем са осмехом на лицу као нови изазов, нову лепоту живљења и да се радујем ономе што сам до сада стекао. 

         Ко бре јебе матер свему, нема препреке коју је немогуће прећи, нема проблема који је нерешив! С осмехом на лицу дочекати сваку животну ситуацију је пут којим ћу да идем! И при том ћу да уживам! Ох, итекако ћу да уживам...

Заборав

            Сазнао сам колико ми је времена потребно да заборавим. 7, и словима седам, година.

           Нисам неко ко памти датуме, далеко сам од тога. Чак имам подсетнике где год се сетим да их оставим како не бих заборавио али неке датуме човек једноставно памти. Нешто у нашој подсвести нам не дозвољава да баш све ишчезне. Неко памти број степеника или корака, неко датуме рођења кумове деце, неко месец кад мора колима на технички преглед али ја памтим рођендане мојих родитеља, нажалост, и један датум умирања, живот је курва и ту нема помоћи, затим датуме рођендана моје деце и Малене. Већ са годишњицама имам проблема. Специфично код мене је и што сам упамтио Крсне славе кумова. Бар сам мислио да је тако. Прошле године сам заборавио. И то ме је погодило, веома. Неколико људи на овом свету ми је веома битно. Стало ми је до њиховог познанства, до њиховог мишљења, до њихове позитивне енергије, ма стало ми је до њиховог постојања! И онда, догоди ми се ово.

         Неколико дана сам имао проблема да се концентришем на дневне теме од размишљања о овоме јер сам се питао како је то могуће. Шта је узрок? Дуго нисам могао ни овде да откуцам коју реч јер нисам знао одакле да почнем. Тражио сам разлоге свему томе. Шта ме је то толико окупирало тих дана да су ми они постали споредни?

           Одговор се сам намеће. Живот бато мој, живот. Деца, посао, ово, оно и јеби га. Стрес тамо, стрес овамо и ма колико мали био, ту је. Гура ме у страну. Сваки покушава да ме избаци из колосека, да ме преврне и сјебе. Али то сам имао и пре. Чак су шансе за неки иоле нормалан живот биле много пута горе од садашњих. Тек је то било зајебано време. Фокусе сам стално губио и налазио. Кад ми неко помене стрес, разговор прекидам на нападан начин. Није то проблем, дефинитивно није.

           Стара српска каже: "Далеко од очију, далеко од срца." И истинита је. Није та удаљеност од срца сама по себи проблем, већ што човек престаје да буде део присутних емоција и утисака када је ту, са том особом до које му је стало, јер нису заједно, једно другом пред очима. Губим комплетну слику, осећај који ти људи имају. Нисам на другој планети али сам дефинитивно далеко, далеко од Србије. Друштво у којем сам има свој стил живота, своје специфичности и оне ми лагано пријају јер да није тако, јебеш све ово, нема шансе да бих овде остао и планирао породицу.

           Ова и још једна чињеница ме непрестано удаљавају од Србије. Двоје или троје чланова шире породице је остало са мном у контакту, а под овим подразумевам нормалан разговор и комуникацију без трунке зависти. Остатак је показао своје право лице, и овим путем им свима искрено захваљујем на томе. Завист и разочарање у чињеници да ја заиста могу да успем у животу. Невероватно је колико је некима страшно тешко да ме прихвате као човека, као некога кога познају од првих корака и прве прехладе па до данас и да ми сада чак ни добродошлицу у своју кућу пожелети не могу. А и они коју се ме и пустили да уђем су ме меркали и скенирали као да сам страно тело са планете "Икс". Е па, у пизду материну са тим срањима! Мени је доста. Себе и моју породицу у ту ситуацију нећу поново довести.

          Решио сам да ћу да се дистанцирам од срања са многих страна која ме сустижу. Решио сам да филтрирам и цедим све што ми се догађа. И да се концентришем на битне ствари, битне догађаје и битне ми особе у мојој ближој и широј околини. А да ли ћу се и даље сетити датума, `бем ли га, ваљда хоћу.

Покајнички повратак

         Сматрао сам да сам дорастао већем порталу за блоговање али се чини да нисам. Немам времена а још мање воље да све поново фино подешавам као што сам овде учинио. Није да је овде све дивно и бајно али бар функционише без да се превише мучим око свега. Никола, ако ово читаш, хвала ти на свему. И труду и обезбеђивању адресе и помоћи око сређивања исте али не вреди. Покушао сам, било ми је лепо тамо али јеби га, ваљда сам остарио, па немам енергије за новотарије. Још једном, велико ти хвала.

          Дакле, кафана се враћа на стару адресу са жељом да буде посећена као некад. Ако се то и не догоди, шта сад, свету су потребне и биртије, зар не?

Селидба!

Највио сам и ево га, дође и тај дан. Тражио сам адресу и нашао сам је. Можда сам то дуго чинио, к`о крмача пред прашење али ето, решио сам. Блогер је био добар домаћин али ми се чини да сам га прерастао. Порастао је и почео да се понаша чудно. Довољно чести проблеми око објављивања коментара, отварање стране, припрема текста је постала све компликованија, бар више него што је то некад било и јеби га. Досадило ми је да константно пратим новотарије. Пре је било једноставно, баш по мојој мери.

И да не дужим даље, ко и даље жели да чује шта имам рећи, наћи ће ме на следећој адреси:  

 www.lomitelj.iz.rs

Живи били па се поново видели. Поздрав.