Мајске жртве

            Првог маја 1994. године се догодио чувени седми круг у Имоли. Та недеља, тај круг, кривина „Тамбурело“, та трка, Велика награда Сан Марина у Имоли, откинути део предњег ослањања који му се забио у главу, за Ајртона Сену да Силву, су били погубни. При брзини од око 300 километара на час је излетео са стазе, ударио у заштитни, бетонски (!), зид и неколико сати касније је последњи пут удахнуо ваздух. Преминуо је у болници од тешких повреда главе.

            Два дана раније, на незваничном тренингу, Рубенс Барикело је са „Џорданом“ излетео, ударио у заштитни слој гума у једној од кривина. Имао је среће те је у, овој веома озбиљној, несрећи прошао са поломљеним носом и руком. Рубенсу је Сена био нека врста саветника и помоћника. На његово инсистирање је добио седиште у тиму „Џордан“. Рубенс се сећа да је прва особа коју је видео кад је дошао себи после несвестице, био управо Сена.

            У суботу, на званичном тренингу, млади аустријанац, Роланд Раценберг је погинуо у несрећи, која се збила под таквим околностима, да није имао никакве шансе. Предњи стабилизатор је пукао на његовом „Симтек-Форду“ и он је даље, немајући више било какву могућност управљања тркачим возилом, ударио у бетонски зид. Сена је био видно потресен овим догађајем и инсистирао је од судија на стази да дође на место несреће. После се састао и са тадашњим шефом медицинског особља Међународне тркачке организације („FIA“), Сидом Воткинсом. Сид се сећа да се Сена појавио на његовим вратим сав уплакан, иако је Роланда упознао само дан пре. Он је више покушавао да га смири него што је, у том тренутку, озбиљно схватао све његове примедбе на сигурност тркачких возила и возача у Формули 1. Како није наишао на правог саговорника, Сена је сазвао незванични састанак са осталим возачима, у циљу оснивања извесног тркачког удружења, које би се посебно бавило њиховом сигурношћу. Састанак је одржан у веома озбиљној атмосфери али је то све било касно за Сену.

            Три пута је био шампион Формуле 1, 65 пута је освајао пол позиције а 80 пута је био на подијуму. До данас важи за једног од најбољих возача који су се појавили у Формули 1.

Недостајао је свима. Недостаје и даље, али колико је његова смрт погодила Бразилце, сведочи прича Миљана Миљанића. Он се у том моменту налазио у Бразилу на, некој, заиста се не сећам којој, утакмици на „Маракани“ и кад је званични спикер објавио да је погинуо, настала је сабласна тишина, прекидана са тек понеким јецајем. После минута ћутања, утакмица је настављена и одиграна је, и испраћена од навијача, са гласним јецајима и у сузама.

Сена и његова кацига у бојама Бразила.

           

            Десетог маја, ове године, у 89. је умро легендарни Карол Шелби. Неколико пута се женио, већину детињства, скоро седам година, је провео везан за кревет због проблема са срцем, па је цео живот, чак и док се тркао носио капсуле нитор-глицерина, имао је две трансплантације унутрашњих органа, срца и бубрега, у Другом светском рату је био инструктор летења и пробни пилот али је најпознатији по својим модификацијама Фордових модела.

AC Cobra 427

           Пре Форда, први ауто који је изменио је британски спортски ауто. Из њега је избацио британски агрегат и уградио мотор Форда прављеног за америчко тржиште и назвао га Кобра („AC Cobra“).  Ауто је имао толико снажан мотор (осам цилиндара у „V“ распореду, са 435 коњских снага) и толико лагану каросерију да га је било уметност возити. Изазвао је многе несреће и свако ко га је поседовао није крстарио у њему. Зато су уведена ограничења. Кобра је била иницијална каписла за ограничења брзине возила у, и ван, насељених места. За Шелбија, овај модел је био веома значајан јер му је његов комерцијални успех помогао да званично оснује фирму за модификације аутомобила. Врхунац промена на основи Кобре је Шелби Дејтона Купе. 

Shelby Daytona Coupe

Ипак, модификовати неко возило које ће сутра бити позерско му није била идеја водиља. Желео је да се докаже и на тркама. 1966. године је модификовани Форд ГТ40 Марк2 узео прва три места на најпознатијој трци издржљивости на свету. 24 часа Ле Мана. Ту су још и Мустанг ГТ350 и многи други. 

          Међу Американцима, који реално посматрано, немају појма шта је прави спортски ауто, покојни Керол Шелби је био изузетак.

Хоће ли нам бити боље или горе? Или су се само корице промениле, а књига остала иста?

Да се не заборави. Шта је причао један, а шта сад прича други.



Фебруар 2008. године. Тадићева изјава после победе на председничким изборима.

"Победили смо сви заједно. Показали смо какви су демократски потенцијали Србије, то смо показали и многим европским земљама. Србија је сјајна демократска земља, има велику будућност. Међутим, није време за велико славље, већ за велики рад. Чека нас изградња стабилности, европске визије, за све све етничке заједнице и за српски народ."
"Основно након избора јесте да се Србија обједини и да сви заједно радимо на побољшању живота грађана."
"Хоћу да захвалим свим људима који су и у претходним деценијама веровали у идеју Србије која осваја Европу.""Не желимо никоме зло, али тражимо да сви поштују Србију и њен народ."
"Ми смо за идеју којом желимо да ујединимо све потенцијале друштва."
"Хоћемо европску демократску Србију која верује у своје потенцијале."



Мај 2012. године. Николићева изјава после победе на председничким изборима.

"Постоји Божја правда. Вечерас сам захваљујући гласовима грађана Србије победио на председничким изборима."
"Србија неће скренути са европског пута", рекао је Николић, додао да "жели да заштити народ на Косову", "да избори нису били референдум о уласку Србије и ЕУ, већ да су на њима решавани унутрашњи проблеми које је створила ДС и Борис Тадић."
"Србија мора да развија своју економију. Ми морамо да се ослободимо сиромаштва, беле куге, да почнемо да радимо, да се ослободимо криминала и корупције, да се решимо партијских олигархија, партијске елите."
"Желим да будем председник свих грађана Србије, да у председништву нађу заштиту сви који су гласали за мене и Бориса Тадића. Ово је врхунац моје политичке каријере. Овај дан је прекретница за Србију."
Он је додао да више не припада ни једној политичкој странци и поручио политичарима да се „чувају добро“ јер он најбоље зна какви су.
"Нико немој да буде љут на мене због победе. Очекујем да примим честитке и да почнем да испуњавам овај тешки задатак који сам преузео вечерас."



Монолог, "Овај народ...", Петра Божовића из филма "Ноћ у кући моје мајке".

"Овај народ у својој историји ниједан посао није могао да заврши, због јајара и проданих душа. Нисмо ни једном победили, а да пре тога нисмо дебело издали, сами себе наравно. На сваку победу имамо два пораза, на сваког јунака буљук издајника, а после нам неко крив, јели? А за мало власти и за мало ћара, спремни смо да издамо све, оца, мајку, брата, сестру, народ, земљу, све. Тако јуче тако и данас... Рђави смо, шкрипимо свуд. Више нам ниједно подмазивање не помаже, морамо да се мењамо цели."
Директан линк за "Овај народ..."

Болнице

              Уђем у продавницу и тамо очекујем да наиђем на производе за домаћинство. Ако залутам у месару, знам да тамо нема бурека. Зграда општине је место где ће ме одрати за ударање печата на силна документа. Болнице су зграде у која веома нерадо залазим.

            Док ми се није родио син, нисам имао леп догађај везан за њих. Добар део родбине и мој отац су скончали тамо. Имао сам неких дванаестак година када сам доживео неописиво грозно искуство на једној од клиника. Шта ту има фино и радосно? Ништа. Ама баш ништа.

                Не волим да прођем улицом у којој је болница или нека клиника. Не волим да видим возило Хитне помоћи јер знам где је кренуло или где ће да заврши. Не волим ни медицинске сестре. Већина мушкараца има фетиш са згодним "сестрицама" у маленим сукњицама испод којих вире халтери и чипкасте чарапе. Ја не. Ћале је увек говорио да се надао да ћу постати лекар, хирург или нешто друго везано за медицину. Изневерио сам га. Сад ми не прија ни кад је у друштву неки лекар. Кад-тад се заподене нека прича о неком "чудном" пацијенту коју испрати пригодна анегдотица о њему. Нека хвала. То ми није смешно.

            Али, живот уме бити веома зезнут. С времена на време ме проверава. У уторак је Мирко веома нагло добио високу температуру. Без бриге, боље му је. Ја сам био на послу а Малена га је, као и сваки други дан, чувала и играла се са њим. И иако је цео дан био некако нервозан, незаинтересован, некако "гроги" није ни слутила да ће се у једном почети грчити од високе температуре. Сваки мишић, који је могла да осети док га је држала, је био у грчу. Чак му се и језик савио а очи су биле изврнуте на горе. Грозно за видети а још грознији осећај за једну мајку. Ипак, прибрала се, гурнула му прст у уста да му окрене језик напоље јер је помислила да је добио неки напад, нешто, ко зна шта је мислила тачно, али је позвала и Хитну помоћ. Стигли су брзо и у то време сам и ја кренуо с посла. Срели смо се на ургентном одељењу. Он је плакао, што од страха, што од болова али је већ после краћег држања у наручју почео да долази себи и да се потпуно смирује. Добио је парацетамол и темепратура је врло брзо била у нормали. Урађен му је налаз крви и урина, узети су брисеви из грла и носа и они су показали да је вирусна инфекција. На питање који је вирус у питању, доктор нам је рекао да се не ради о неком посебном. Већина нас га носи у себи и кад се догоди овако нешто, ми то осетимо као мању нелагодност или нам буде мало повишена температура, али он... Мирко је мали. Код њега, и осталих беба и деце до седме године живота, се све уме догодити веома нагло. И не траје пар дана, већ око десетак. То што се грчио, што му је језик био заврнут, што су очи биле изврнуте, што је био благо поплавео око уста и очију је јебено "нормално" за његово годиште. У пизду лепу материну са докторским "нормалностима"!

                  Ето, ја већ четири дана идем код њих двоје, у јебену болницу, у овој области чувену "Карл Тим клинку", правим им друштво. Мирко је добро, колико може бити. Кад га погледамо, нема никакве промене. Игра се, једе, пије, кења, пиша и спава као и пре. Понекад му је чело топло и то је све. Сад само чекамо да се мало устали и да дође кући. Ако се појави нека секундарна, бактеријска инфекција, добиће антибиотик и то је то.

Сликано вечерас

П.С.: Немачке болнице се разликују од наших само по изгледу. Уређеније су. Чистије нису али су, очекивано, добро опремљене. Сестре имају ама баш све што им треба. Мајке имају на располагању одећу, пелене, пешкире, портикле и све друго подразумевано за бебе и децу. Мали пацијенти имају брдо играчака на располагању. Већина су донације и поклони што не мења чињеницу да имају чиме да се занимају. Разлика је што овде мајке, по правилу не остају са децом. Која хоће, може, добиће монтажни кревет. Већина неће. Дођу, мало се поиграју са дететом, буду пар сати или до предвече, ставе их у кревет и оду. Тада се целим одељењем ори хор јадних и запомагајућих гласића: "Мама! Мама! Мама!..." И тако док их снага не изда, док се не уморе и од тог умора не заспу. Овај део Малена и ја не разумемо. Уопште не разумемо...

Будућност изнајмљивања аутомобила. Или не?

            Берлин је прошлог месеца добио шансу да испроба све погодности новог „аута за понети“, у мом слободном преводу са енглеског. Оригинални назив је „car2go Deutschland GmbH”. Иза имена се крије највећа ауто-изнајмљивачка компанија на свету под окриљем „Дајмлера“ („Daimler“). Почевши од 26. априла, становници Берлина могу да изнајме једног од 1000 Смартова Форту („Smart Fortwo“). Оних најмањих, за две особе а у пртљажник могу да стану два цегера са пијаце. Овај тип возила је развијен под окриљем Мерцедеса како би постали конкурентни у класи најмањих, тзв. градских аутомобила. Иако су скупи за оно што нуде, постали су нека врста статусног симбола, помодарство али се мора признати и да су веома практични. Када постоји потреба да се у граду, веома брзо, стигне од тачке „A“ до тачке „Б“, одради посао и оде даље, ја не знам за боље возило. Његове малене димензије му тада иду у прилог. Дугачак је толико да могу два да се паркирају један иза другог на било које паркинг место. Све што Берлинци сада морају да ураде је да се једном пријаве, направе свој налог код ове фирме и већ су на пола пута да преузму једно од ових 1000 негде, на неком паркингу, у неком делу града. И да га после оставе на неком од јавних паркиралишта. До сада се регистровало око 2000 заинтересованих. Ово говори у прилог популарности и једноставности овог система али и одређеној дози радозналости. Видећу, можда се и ја пријавим ових дана. Ко зна, можда ми затреба ауто у Берлину на неколико сати...

            Председавајући финансијског одељења компаније „Дајмлер“, господин Клаус Ентенман, се већ хвалио на сав глас, како су они компанија „број један“ када се ради о иновацијама у области мобилности, те да је овај нови огранак у ствари само потврдио ту чињеницу. Добро, није му узети за зло да се хвали, мора, то му је посао. Ваља ово мало и рекламирати. Рекао је и да ово није крај развитку система. Ко познаје Немце, врло добро зна да код њих нема назад. Само напред. С тога не чуди најава идеје да се „car2go” прошири и на друге видове јавног транспорта, што значи да ће корисници њихових услуга бити знатно флексибилнији у планирању кретања кроз град. `Ајд` да му верујем јер шта ово тачно значи, појма немам. Не видим неку поенту да изнајмим ауто па да га оставим на паркингу а даље наставим трамвајем... Мало је скупа варијанта. Пре ћу купити месечну карту па полако. Да не мрачим и не осуђујем на основу речи, пустићу човека да речи спроведе у дела.

            Из званичне изјаве за штампу, може се закључити да су кренули сасвим озбиљно. Ем су део „Дајмлера“, ем су све ово организовали заједно са највећом европском рент-а-кар агенцијом „Јуропкар“ („Europcar“), ем су стартовали са ни више ни мање него хиљаду возила за један град. Нису стали само у Берлину, па шта буде. Има их и у Дизелдорфу, Улму, Амстердаму, Бечу, Лиону и у неколико градова у Северној Америци али се оволики број оправдава великом површином. Око 250 km² је простор који заузима главни град Немачке а који они желе, и морају ако желе остварити успех, да покрију. Сваки Смарт је опремљен старт-стоп системом (искључује мотор када се стоји на семафору и покреће га поново приликом поновног стискања папчице квачила) који штеди гориво а добар је и по околину јер се тако смањује количина издувних гасова. Поред ове еколошке погодности, имају климу и навигацију. На дисплеју је, поред наигације, и тзв. помоћ дугме. У случају неког техничког проблема, довољно га је пипнути и време се више не рачуна а сервисно возило ће већ стићи да га поправи. Проблем је што ће возач морати да настави сам да се сналази али јеби га, не може баш све на дугме! Корисницима ће на понуди бити и преглед стила вожње, тзв. Еко Резултат („The Eco Score“), који ће на дисплеју констатно да приказује убразања, кочиону силу тј. негативно убрзање али и тренутни састав издувних гасова, како би корисници могли да прилагоде свој стил вожње зарад мање потрошње. Наравно, ово последње није речено овим речима већ је спиновано, на већ традиционалан начин, причом о смањењу загађења животне средине. Немци воле све сликовито да приказују. Тако ће и овај систем да даје резултате од 0 до 100, а поред ће бити и приказана три дрвета. Ко има већи резултат, дрвеће ће да се суши а ко има мањи, оно ће све успешније да расте. Глупост али је јебени тренд ових дана у свету! Где ће то све бити приказано, на колико дисплеја, појма немам, али је једино битно за кориснике да ће они који имају увек нижи резултат, добијати бесплатне минуте као награду. Ово је већ иронија. Возиш обазриво, мало загађујеш, па онда добијеш још који минут да још мало загађујеш. Као ниси лош па фурај још који минут. Загађење је загађење! Небитно је колико је гасова испуштено у атмосферу! Глупост.

            Оно што је увек квака у причи је цена. Намењено је краткотрајним корисницима па ће се наплаћивати на минут. Ко се региструје мора да плати 9,90€ и добија на поклон 30 минута и картицу „Јуропкара“ са којом се остварује попуст на свако следеће изнајмљивање возила из њихове флоте. После тога је 29 евро центи сваки започети минут, у шта су урачунате све могуће таксе, осигурање, трошкови за гориво и паркинг али за првих двадесет километара. Од 21. километра, цена се удвостручава. Једноставно не желе да се људи возикају. Иако све ово не изгледа јефтино јер сат времена кошта 12,90€, уме бити од велике помоћи у хитним ситуацијама. Могуће је иознајмљивање на дан, што је 39€. То је већ приступачно али је остало питање шта је укључено у ту цену. Нису били много речити на ту тему јер им и није циљ да се ови малишани изнајмљују на тај начин. Кад је возило паркирано, а није одјављено, чекање се наплаћује 9 евро центи на минут.

            Члан берлинског Сената, господин Михаел Милер, који је одговоран за развој града и заштиту животне средине, је пристао на ову идеју јер она смањује притисак на јавни транспорт. Повезивање са истим је само плус који ће, према његовим речима, многи вољно искористити. Град-дражава, као што је Берлин, је одавно исцрпео све могућности за даљи напредак и развитак јавног саобраћаја. Имају изузетно развијену мрежу аутобуса, трамваја и подземне/површинске железнице, таксисте и сад ово. Његов ентузијазам је потпуно разумљив. Председница берлинског предузећа задуженог за јавни транспорт („Verkehrsbetriebe (BVG)“), Др Зигрид Никута, има готово исти став као и сенатор. Она се више радује томе што ће они моћи на својим шалтерима да продају и налоге за ова возила или шта већ буде потребно. Ипак, нагласила је да су аутобуси и подземна железница кичма градског превоза. И иако није експлицитно рекла, кроз тон њене изјаве се могло схватити да ће највећи проблем, спајања овог система са њиховим, бити логистика. Није била песимиста, напротив, јер Берлин је 2009., или 2010., године имао 8 милона туриста, регистрованих туриста, а највећу незапосленост у Немачкој, па се доста тога даје на туризам. Друге им тренутно нема. Зато је навела да ће сви „гости Берлина“ ускоро моћи да бирају да ли ће кроз град да се крећу користећи конвенционалне начине транпсорта, бицикл, такси, изнајмљивањем ових возила или користећи електрична возила. Ово последње је најава нечег новог а то је да је Берлин већ почео са изградњом инфраструктурне мреже за пуњење електричних возила. Зар их има толико? Нема али је идеја да се временом сви ови Смартови замене за електричне, које ће ускоро имати у понуди. Одређен број, тачније 300 комада, електричних ће бити у употреби од 2013. године. Од овога ће Смарт имати веће користи. Моћи ће да испитају функционалност свих склопова и уређаја на возилу у условима веома разноврсне експлоатације. Цене ће остати исте, тако да ће корисницима бити потпуно свеједно шта „терају“.

Чим се помене струја и очување животне средине, јави се неко из таквих организација. Овог пута је то био Гернот Лобенберг, директор берлинске агенције за електро-мобилност („Berlin Agency for Electromobility eMO“), који је био, боже благи, одушевљен идејом електрификације главног града. Он се ту исрао у смислу како му је драго што ће, ето баш Берлин, бити водећи град у Европи по питању „чистог“ саобраћаја. Повраћа ми се од оваквих ликова, мајке ми. А што ће електране морати да испуштају више срања у атмосферу због повећане потрошње електричне енергије, ни речи. Сероња и класичан друштвени паразит.

Све у свему, драго ми је када чујем да Мерцедес ради на новим идејама. Нису све увек биле добре и исплативе али је фино чути да се не стоји. А и ко је сумњао у Немце, ко? Ова новина је још увек у повоју. Принцип је једноставан и за сада функционише. Добро или лоше, показаће време али је важно да се већ сада укаже и на предности и на мане. О предностима је било и превише речи, маркетинг је чудо, док се о манама, па није баш, ћутало али се није ни причало. Возила ће сигурно бити опремљена којекаквим „џипиес“ сокоћалима, а лопови одавно имају варијанту да их пронађу и скину без да власник примети да је скинут. Није једноставна процедура али је могућа. Корисник о томе не треба да брине јер ће бити потпуно осигурана, но ипак, вреди поменути и ову могућност која се може догодити док је возило паркирано а није одјављено. Кад ће и како ће систем да схвати да је украдено? Ономе ко је активирао налог ће паркинг-минути да теку и теку. Поузданост система је следеће питање. Приликом регистрације и прављења налога, потребно је оставити и број рачуна са којег ће се скинути кеш. Питање је да ли ће систем успешно одјавити претходног возача или ће му тећи паркинг-минути док неко други не активира свој налог на истом возилу? Како после доказати да се је систем погрешио? И колико је уопште та база података заштићена од хакерских и других упада? Ако је неко успео, бар на десет секунди, да упадне у систем Министарства одбране САД, чему се овде надати. Број заинтересованих корисника и регистрованих није занемарљив. Као што рекох, само за Берлин се регистровало око 2000. И шта тачно значи та „интеграција са ГСП“? Идем донекле, потрошим оних 20 километара па седнем у бус или трамвај и клацкам се даље до одредишта или до следећег паркинга где је следеће слободно возило из система? Чисто сумњам да бих у том случају најмио овако нешто. Пре бих се одлучио за класичан најам. Ма колико ме то више коштало. Ако је хитно, онда је хитно и немам кад да преседам.

Мишљења сам да ће овај систем заиста заживети. Све ове дечије болести ће преболети. Мора. Као и сваки пре њега. Сасвим сигурно ће постати нека врста атракције али ће и основна замисао имати поенту. Пример. Неко има потребу да врло брзо стигне „од-до“, буса нема или је следећи за десетак минута, станица подземне је далеко. Тад, тај неко, укључи свој телефон, кликне на њихову апликацију (ко је сумњао да је нема, да чујем!?), пронађе најближи паркинг са „car2go” Смартом и оде. На крају сви срећни и задовољни. Ваљда...

Тропска острва у сред Лужичке области

             Прошле године смо први пут видели те купоне на паковањима од млека. Скупиш пет комада и једно не плаћа улаз. Нисмо били много организовани тада али ове године смо решили да ако та акција буде поново, идемо!

           Млеко смо попили, што и није био неки проблем јер "трошимо" око литар дневно. Спаковали смо шта морамо и у понедељак пре подне се запутили пут тропских острва где им место није. Прва помисао, кад сам видео непрегледне празне паркинг површине, је била да смо стигли или превише рано или да је тамо некад био аеродром. Нигде ни аута. Шта је бре ово? Нисмо баш толико поранили. Били смо тамо око пола десет. Је л` то рано? С друге стране грађевине, где је главни улаз, нас је сачекао дупке пун, ништа мањи паркинг. Рачунали смо да понедељак није ударни дан, а и ја сам узео одмор ове седмице, па... Службенице које деле карте у замену за новац су биле веома експедитивне и уђосмо за десетак минута, што је било заиста брзо, узевши у обзир са колико људи смо чекали у реду. Сви натписи су двојезични: немачки и пољски. Ту и тамо се наиђе на неки на енглеском али биће да нико са других подручја, осим немачког и пољског, није очекиван гост. А испред главне капије, међу многоборојним аутобусима, би и један из Београда. Заборавио сам о којој се туристичкој агенцији ради.

             Ипак, прво што се примети је "огромантност" целе грађевине. Да не бих тупио, ево званичних података:

- површина на којој све лежи заузима 66 хиљада квадратних метара;

- површина крова је 70 хиљада квадратних метара;

- дужина је 360 метара;

- ширина 210 метара;

- висина 07 меатара;

- количина уграђеног челика у конструкцију свода је 14 хиљада тона;

- и површина светло-пропусне фолије, која делимично филтрира штетно ултра-љубичасто зрачење је 20 хиљада квадратних метара. 

Кога не мрзи, ово је линк за  званични сајт.

Како бих илустровао ове бројке, рећи ћу да би кип Слободе могао комотно да стоји испод крова или би Ајфелов торањ могао да се опружи по поду, без да ишта "вири" ван свода. Површина од 66 хиљада квадратних метара је исто што и 8 фудбалских терена. Е сад, све ово без слика би било само обично "рекла-казала" па...

Поглед на тзв. "Јужно море". Постоји и "Лагуна" на супротној страни али до тамо нисмо шетали.

Лежаљке, купачи, посетиоци...

И идемо...

... кроз тропске...

... шуме и прашуме.

Кратак поглед на море...

... а са друге стране, биљке, птице, рибе и корњаче.

На шта ли ме ово подсећа...?

Дрво. Нефарбано дрво. Природни материјал.

Јес` да онај тобоган не припада онде али на нечему мора да се извуче кеш, зар не?

Никако да се сетим на шта ме подсећа ова слика...

На "Труманов шоу", наравно!

Боље рећи, на јефтин, веома јефтин "Труманов шоу".

Хибискус има заиста диван цвет.

Немам појма којој биљци припада овај цвет али изгледа феноменално!

Ресторан.

А ево и како се зове. Служе неки источњачки роштиљ. Питај бога шта је то. Ми тамо, нисмо ушли.

Афричка џунгла. Улаз се додатно наплаћивао па смо заобишли Африку и њену џунглу.

Е овде се Мирко силно забављао. Као што рекох, негде кеш мора да се намакне.

Нисам био али ме ово из мог познавања географије из филмова подсећа на неку делекоазијску државу. Или нека егзотична острва, типа Јава, Суматра...

Лепо пише. Ко не зна енглески, ово је тоалет.

Једна од зграда у којој се могло преспавати, уз новчану надокнаду, наравно. Све су прављене тематски. Ово је био мексички стил.

Опет нека "врата" али се мени допало како је то све уклопљено са прикључком за ватрогасна црева.

Ово би требало да представља Буду. Ваљда. Искрено, да сам будиста, увредио бих се.

Ова слика је требала да стоји на првом месту али, ето, јеби га, није. Десно су фине "тете" које наплаћују уфур а испод степеништа је улаз у целокупан комплекс.

Температура у читавом комплексу је увек била, око пријатних, тридесетак степени. Међутим, сво време смо се знојили као тркачки коњи у пуном галопу. Зашто? Влажност је веома висока. Па јеби га, дошли смо на тропска острва, тако то тамо иде. Вода... топла. Скоро као и ваздух али је, с времена на време, ћарлијао поветарац. Тек толико да нас подсети да се обришемо после купања. Он је чинио и да се стекне утисак да је вода још топлија. Мало пирне преко леђа и бррр, све длаке на леђима се усправе. Нисам циљао али сам са камером био тачно у 14 часова пред семафором који даје тренутне податке о ваздуху и води.

"Динг, донг. Тачно је четрнаест часова, нула минута,... секунди."

Температура ваздуха напољу.

Температура ваздуха унутра.

Влажност ваздуха. Унутра, наравно.

Температура воде у лагуни...

... и у "мору".

                Према препоруци познаника, понели смо храну и пиће. Дозвољено је. Рекли су нам да тамо има свега али да уме да буде доста скупо. Послушали смо их и нисмо се преварили. По сендвич за мене и Малену, Мирку клопица, пар јабука и флајка киселе су били довољни да нам зачепе гузице. Мирко је одремао партију, па смо се после тога упутили по комплексу.

                Слике су лепе, говоре да је тамо пријатно и све редом. Међутим, ми тамо више нећемо ићи. Имамо више разлога за то. Први је да је улаз папрено скуп. 34,5€. Прошле године је био 28€. Ове године је фирма "Tropical Islands" званични спонзор фудбалског клуба из Котбуса. Знам да то изискује додатне трошкове док се "Енерги" из Котбуса бори да не испадне из друге у трећу лигу. И не бисмо ни ишли да не би оних купона са млека! Плаћа се на излазу јер свако добије по један повез за руку, који изгледа као сат јер има округли пластични део на средини, са бројем. То је број ормарића који он отвара. Електромагнетна брава и нема ту: "Где ми је јебени кључ, у пизду лепе материне!?" и сличних сцена. Успут, тај магнет отвара све сигурносне пролазе, са њим се све плаћа па и у тоалет улази. Није лоша фора јер је могуће све битно оставити у ормарићу и кренути путем уживања и опуштања. То има и негативне ефекте. Чим нема увида у новчаник, лако се може отићи у крајност па пазарити све и свашта. Ценовници су свуда истакнути, што не значи много кад не мораш да бројиш паре и чекаш кусур. Само примакнеш руку уз апарат и добијеш смешак као кусур. Непријатно изненађење чека на излазу, без бриге. Били смо опрезни па смо платили само једну вожњу са Мирком у делу за забаву деце. Он није хтео више, да не буде да сам био џимрија. Раде 24 часа, 365 дана у години. И гарантују увек исте услове под куполом. Истина је мало другачија. Исти они познаници су нам рекли да тамо не вреди ићи по облачном дану. Имају они своју микроклиму, све је то лепо, али док сунце не огреје, па макар и кроз оне "чуда-муда" фолије, ништа од топлоте. Даље, све нас је, ипак, подестило на базен. Вода није морска, ни слана. То би тек било скупо за одржавање, то ми је јасно али одуство соли и мириса јода у ваздуху чини да ефекат мора једноставно нестане. У води нема хлора већ се пречишћава посебним јонизаторима. Врло успешно, признајем. Али ипак је то све базен. Базенска вода, базенски улаз у воду, гужва у води, гужва ван ње, лежљка до лежаљке, тушеви, свлачионице, ормарићи... јеби га, није то било баш ТО. Или смо више очекивали. Свеједно. Много пара за базен и много лепих биљака.

        Све у свему, није нам било толико лоше. Видели смо нешто ново и крајње неуобичајено и задовољни смо. Обзиром да тражим други посао, што повлачи и други град, била би гре`ота да ово нисмо посетили и видели.