Prime Directive

И да будемо начисто. Вређање мене овде још и може да прође, задаћете коју рану мојој сујети, зарашће, нема везе, али вређање неког другог, на мом блогу, мојој авлији, не дозвољавам. Ово сматрам разбибригом и малом можданом гимнастиком а не огласним простором те ако неко жели некога да прозива, нек` лепо отвори свој налог па удри брате, сестро или шта си већ. Свађа и те клиначке глупости не долазе ни под који обзир! Није цензура већ немање разумевања за приземна срања. Ако ме нешто нервира и диже ми притисак је препирање ради препирања! Двоје не може да разговара ако имају исти став, то је јасно ко летњи дан у подне, али контрирање зарад самозадовољавања личне малограђанштине заиста нема шансу. Аргументовани ставови долазе у обзир, то волим и много ценим и надам се истима. Унапред хвала на разумевању.

Понешто о мени

Моја слика
Половина људи има константну жељу да другима прича приче и објашњава очигледно. Ја спадам у другу половину. Ако имам шта да кажем рећи ћу/откуцаћу овде па кога интересује, интересује. А кога не интересује... изгубио је 10 секунди живота док је и ово читао. Нек` тражи бољу кафану!

... а кога интересује више података о мени:

петак, 27. јул 2012.

У лову на стан. На пристојан стан.

                 Добио сам бољу понуду за посао. Дебело поразмислио шта ми ваља чинити и преузео ризичан потез у ова финансијски зајебана времена. Дао сам отказ у овој фирми. Е сада се ваља преселити.
                 Идемо у Дортмунд. Боље речено, враћамо се тамо. Није то мали град. Чак би се могло рећи да спада у веће у Немачкој али проналажење стана се лагано претвара у лов. Вребање. Чекање. Сви нешто тврде пазар. Свима су битније неке чињенице на које ја тек сада почињем да обраћам пажњу.
                 Разумем ја, донекле, и станодавце. Није лако тек тако некоме издати стан. Немачка је велика. Странци, бескућници, пропалице, мученици који су овде дошли да на "црно" раде и зараде неку цркавицу, притом се скривајући од полиције, али су сви они у мањини у односу на Немце. Проблем са Немцима је што они изнајмљују станове док студирају и, евентуално, кад заснују породицу и то је то. Нису они блесави да се сваких неколико година сељакају с једне на другу страну државе. Да сам у Србији, не бих то ни ја радио. Сигурно не бих. Али овде морам! Јеби га, "Иловача? Иловача! Шта ћеш, такав је пос`о, ни ја је не волим..." Зато сад тражимо где ћемо да се уселимо на дуже стазе. И морамо, Малена и ја, да тактизирамо. Као лов на дивљу свињу или јелена. Чекаш, надаш се да ће се ускоро појавити. А и кад се појави, питање је да ли је положај прави, место, време, ветар, киша јер се не зна да ли ће ти се указати нова и боља шанса а времена немаш. Станодавци питају сва могућа и немогућа питања. Ко сам, одакле сам, да ли сам ожењен, да ли ми је жена Немица, да ли ради, да ли не ради, колико ми је дете, да ли иде у вртић, да ли планирамо још деце, колико планирамо да живимо у стану, да ли смо вољни да уложимо новац у сређивање стана и тако даље. Доста овога се чини логичним али чим напоменемо где ћу радити, одговори на сва горе постављена питања постају апослутно небитни. Као да је бити машински инжењер у "Удеу" исто што и држати бога за муда. Лекар, адвокат, зубар... јесте, све су то добра запослења, али јок бре, са тим се не може радити за корпорацију "Тисен Круп". Можда сам ја нека изузетно неуредна стока. Можда пљујем по ходнику. Можда бацам ђубре где ми се прохте. Можда га ни не бацам већ гомилам у стану. Можда су ми жена и дете параван за "приватну" јавну кућу. Можда сам припадник неке секте те волим, можда, да приносим жртве на олтар, типа свеже заклано јагње. Можда волим да сам себи обезбедим зимницу па с времена на време прикољем неко прасе и очистим га у купатилу. Можда ми жена не ради јер је лечени алкос. Можда нам је дете гласно и прегласно, немирно, ко зна... Све ово је "мачији кашаљ" ако ће ми плату давати, горе поменути, послодавац.
             Има још нешто, што ми је веома тешко да појмим и у потпуности разумем. Тзв. "Wohnungsberechtigungsschein" је у преводу дозвола за становање. Није потребна за сваки стан али у одређеним случајевима јесте. О чему се ради? Примања породице се саберу и поделе са бројем чланова домаћинства и ако та цифра не пређе одређену границу, онда се добија ова дозвола за тај стан. Граница је, па рекао бих, веома ниска, што ће рећи да или су родитељи на социјалној помоћи или једно од супружника ради за ситне новце. А да ли је кирија за тај стан мала? Није! Ако породица испуњава онај услов за дозволу, у оне станове нема шансе да се уселе. Приморани су да иду у неке мање, скученије. Није крај света али они скупљи зврје празни. Питао сам да ли има шансе да се ми уселимо у неки од тих станова а да нам повећају кирију? Не. Е да му јебем матер ако их разумем. Зар се сви не трудимо да будемо што боље плаћени? Да што безбрижније живимо? Испада да је логика немачког социјалног програма сасвим другачија. Живи бедно и имаш право на велики избор "до јаја" станова, које немаш чиме себи да приуштиш али ето, бирај. Ако се којим случајем "снађеш" па се пронађеш бољи посао, онда мораш и да се иселиш из стана. Ради, примај плату, буди стално запослен и иди, труди се тамо сам, јури, лови по мутном.  Ко те јебе. Још се ми можемо сматрати донекле срећнима због "Удеа". Широм отвара врата која су нам била само одшкринута.
            Колико логике има у уређеном друштву, толико сам ја збуњен и изгубљен к`о гуска у магли међу овим прописима и правилима. И када кажем да Немачка веома брине о својим становницима, Немци се брецну: "Не! Није ово социјалистичко уређење, ми смо капиталисти!" Да, важи...

петак, 20. јул 2012.

Време ме лагано гази. Или ме је већ прегазило?

                 Колега и ја свратисмо у један ресторан, после доста дугог и напорног дана. У том ресторану је сваке среде тзв. "Дан шницли", што ће рећи да су порције или дупло веће или је цена дупло нижа. Наручисмо ми по једну порцију истих и по пиво. Точено.
             Сто поред нас, некако дијагонално, је била група од шесторо, седморо момака. По понашању и међусобном односу, рекло би се да се дуго знају. Дакле, ортаци. Нисам могао а да не чујем шта причају.
- "Опет порука. Јао што их не волим. Што ме не позову кад им нешто треба а не да куцам?"
- "Ух, који ти је то модел? 4 или 4С?"
- "4С. Што питаш? Зар их не разликујеш?"
- "Не могу да их разликујем кад имаш ту чудну гумену навлаку на њему. Питам те јер ме чуди да имаш Ајфон а немаш флет интернет на њему. Што не скајпујеш онога ко ти пише?"
- "Наравно да имам флет! Човече! Па Сири без флет нета не може да функционише како треба. Не причај глупости... А СМС је куцала мама. Њој ово све није баш најјасније."
- "И ја са мојима имам проблеме да им објасним све предности овог телефона. Они навалили на Хатеце па Хатеце. Невероватни су. На њему нема шансе да гледају нови Еплов те-ве стрим."
- "Е да. Браво за тему. Кад ће почети да стримују? Зваће се Ајтиви или тако нешто, зар не?"
- "Да, баш тако. Кажу да је пуштена бета верзија па се сад чека званично пуштање официјелног фри стрима. Колико то само предности има, биће то баш кул."
- "А што су твоји маторци на Хатецеу, а ти на Ајфону? Шта, као боље им је, а? Ма дај..."
- "Наравно да им није боље! Али докле ја њима да објашњавам да Гуглов Епстор има значајно мању понуду од Еплових епова. Види овај. Погледај. Само га покренем и гледај. Само један клик и тренутно ми даје поптуно тачне и прецизне информације о томе где сам. Тачна географска ширина и дужина, временска прогноза, стање саобраћаја и најважније вести из околине. А код њих? За све ово морају да скидају један по један Еп. Пих. Глупости."
- "Па шта ако морају? Ево и ја имам Хатеце Уан са бржим процесором од тог у твом Ајфону и не жалим се. Онлајн сам као и ти. Флет. И имам те исте информације преко гуглових сателита. Покренем Гугл Мапс и види. Ту је све. Други је проблем што ти немаш времена да својима објасниш како функционише Гугл и Андрод."
- "Или не уме!? Ха, ха, ха..."
- "Да, не умем, то је то. Баш си саркастичан, ха, ха. Ево смејем се."
- "Види га, што се вређаш?"
- "Не вређам се већ нећу да губим време на објашњавање са људима које је време прегазило шта значи технолошки напредак и које су предности урбаног света."
- "Ту си у праву..."
- "Шта ја са њима да причам кад им је дивиди врхунац свега. Толико тога може да се даунлоудује са нета а они и даље гурају оне дивидијеве у прастари плејер. Не знам шта ћу са њима. Стварно..."
                 Погледам у колегу. Он у чуду као и ја. Осврнуо сам се лагано да видим кога смо то, потпуно ненамерно, ослушкивали. Морао сам. Јес` да такве потезе не одобравам али нису ме ни приметили нити маре за овакве, заостале, као што сам ја. Сваки је био обучен у тамну комбинацију одеће. Дужу косу али мајице и дуксеви нису имали називе "Металика", "Сепултура" или "Ајрон Мејден" и слично већ неке курчеве трибале и смешна срања. Било их је седморица. Нас двојица смо их слушали неких десетак минута и закључили да нису нити једном једином речју поменули жене. Ма ни у неком пренесеном значењу. Осим што је било речи о затуцаној мами. Нас двојица смо покретали теме о женама кад год би конобарица прошла поред нас. Скрене нам пажњу и ми наставимо поново по старом. Није била ни млада ни оскудно обучена али је била женско које је било љубазно према нама и још нам се притом и осмехнуло. Што се мене тиче, то је био довољан, ма савршено довољан разлог, да мозак искључи свој рацио и почне да ужива у призору.
               Поједосмо ми те наше шницле, колега попи још једно пиво, платисмо шта смо били дужни а она екипа је и даље наглабала о стримовима, фоновима, мапсовима, хаковању, хендловању, мејловању, скајповању, гуглању, даунлоуду, аплоуду, андоридима... Чим смо направили пар корака, након изласка из ресторана, колега је процедио: "Сиротани једни..." Или смо нас двојица већ стара, изгубљена генерација, без икакве шансе да ухвати, тај све бржи и већи, корак који прави савремени свет?

петак, 6. јул 2012.

А депонија? Где је депонија?

             Пре пар недеља смо, у фирми, имали групни излет. Тај излет је, наравно, био професионалне природе и то, ни мање ни више, него до котбуске депоније ђубрета.
            Прва помисао ми је била следећа: непрегледна брда смећа, тамо неки багери који те хрпе ђубрета котрљају с једне на другу страну, сиротиња која по истој тражи нешто што би се могло заменити за храну али и несносан смрад. Управо тај смрад је оно чега нема. Чак ни та брда ђубрета не изгледају толико лоше. О чему се ради?
      Распадањем биолошког и сваког другог отпада уз свесрдну помоћ мироорганизама, осим метала, настаје мешавина гасова међу којима се издваја метан. Издваја се по том чувеном, тешко подношљивом мирису. Тај исти метан је и веома лако запаљив па се не сме дозволити његово скупљање у рупама и испод отпада јер може доћи до великих пожара на депонијама. Чак и до експлозија. Депонија у Котбусу је једна од многих које тај гас користе. Како? Принцип је јдноставан. Гас се скупља у резервоарима и касније сагорева у моторима са унутрашњим сагоревањем чије су радилице повезане са генераторима електричне енергије. Добитак те енергије није значајан али постоји, плус је решен проблем депонија и несносног смрада, који се иначе шири по околини.
          Котбуске власти су давно почеле да размишљају о решавању проблема ђубрета. Иако га је тада, 1972. године, према речима једног од инжењера тамо, било знатно мање него данас. Из тог разлога је брдо, које је „расло“ од 1972. до 1992.. године, скоро дупло веће од оног које датира од 1992. до 2005. године. Ово се лепо види на следећој слици. Званично се састоји од три дела али нам је човек појаснио да их запослени баш и не виде као три дела.
                Ево брошуре, са пар мојих објашњења, коју смо добили после шетње по брду отпада.




Ова и следећа страница су више инжењерске природе па се и нисам трудио да их преводим и објашњавам. Лепо је нацртано а кога интересују тачнији подаци нек` преводи.

 
Брошуре и приче су једно а како та депонија заиста изгледа, остало је неодговорено. Одма` да кажем да ми нису рекли да је ту, ја бих прошао поред ње као поред сваког другог брда. Мајке ми.


Оне чудне стубиће који вире ћу касније објаснити.
А колико је Лужика област равна и колико је ово брдо, види се на следећих пар фотки где баш лепо "пуца" поглед...

Велика светло смеђа површина иза линије дрвећа је некада била зелена. Али је прекопана и затрпана. Зашто? Површински коп. Угаљ се и даље ископава, види се на левом делу слике, а рупе које остају се затрпавају са песком, пепелом и земљом. Касније се то све пошуми и то је то.

Оно што се у даљини "дими" је термоелектрана Јеншвалде (Jänschwalde). Направљена је у "златно" доба источно-немачког комунизма. Била је највећа термоелектрана тада. Данас се оне праве много компактније и са већом инсталисаном снагом. Али по површини коју заузима, и даље је највећа!

Ето, још једна фотографија. Ништа више.
Било нас је око двадесетак. Шетали смо по врху овог брда и нисмо осетили ни најмањи смрад. Нисмо видели ни једно дрво, ни жбун. Трава и инсекти смеју да дивљају колико им воља...

Маслачак...

Скакавац и детаљ ноге једне од колегиница.

Цвет је леп али је биљка много бодљикава.
Дрвећа и жбунастог биља не сме да буде јер њихов корен може да разруши читав систем.

Е сад, они "чудни стубићи" су неке врсте вентила из којих воде црева ка великом резервоару, који се налази у подножју брда (на жалост, нисам га фотографисао) и не представљају никакво чудо технике, што се види на слици испод.

Представља врх цеви која је дубоко укопана, тј. усађена, у разградиви отпад и која мешавини гасова представља једини могући пут напоље.

              Не знам тачно колико их има и колико су дуга црева али им не смета ни зима ни лето јер нису под великим ни притиском ни температуром. Одржавати их је веома једноставно. Битно је само да не почну да испуштају гас у атмосферу. То је све. Запослени у депонији су обавезни да једном месечно врше мерења протока а сваких три месеца се врши мерење и протока и нивоа отпада испод. Како се то ради? Е па не знам. Нешто мора да остане и тајна...
            Из резервоара, мешавина гасова се води ка великом 12-цилиндричном мотору са унутрашњим сагоревањем. То је у основи велики дизел агрегат, произвео га је "МАН" ("MAN"), подешен тако да може да сагорева велики дијапазон отпадних гасова и разних уља. И то не само што може све да "прогута" већ ради на ниском броју обртаја и самим тим има веома дуг век трајања. Без мењања улазних параметара, тј. ако је однос гасова у мешавини константан, може да ради без престанка 7 година.

Контејнер у који је смештен агрегат је типичан велики бродски контејнер. Иза агрегата је генератор.

Шест цилиндара са ове и са друге стране још толико.

На вратима лепо пише: обавезна је заштита за уши, не улази ако не мораш, ако имаш отворен пламен при руци или ако имаш електрични уређај за одржавање рада срца. А систем/агрегат за сагоревање гасова може да спали: биогас, земни гас, гас са депонија, биљно уље, мочварни гас и гас из канализације.

На контејнеру је клима уређај, иначе би се агрегат прегрејао.
                Све у свему, веома прост систем. Припреме су дуготрајне али је најлепши део то што и не коштају много. Да је којим случајем скупо, не би Руси дозволили Немцима, те давне комунистичке 1972. године, да се играју багерима и затрпавају отпад. Сада имају брдо које јес` да није пошумљено али и не изгледа тако лоше, имају електричну енергију (добитак није огроман и запањујући али постоји), систем који може дуго да функционише и са веома мало бриге и одржавања и депонију која не смрди и сви су задовољни.
            А ми смо после овог излета отишли до једног хотела на клопу, тачније роштиљ, пиво и куглање. Не волим куглање али зарад роштиља и добрих међуљудских односа, фрљакао сам ону куглу к`о ненормалан. Све на туђ` рачун.

Хотел у шуми. Врло неинвентивно име знајући да се налази баш у неком шумарку.

Пратиоци

Претражи овај блог

...

free counters