А депонија? Где је депонија?

             Пре пар недеља смо, у фирми, имали групни излет. Тај излет је, наравно, био професионалне природе и то, ни мање ни више, него до котбуске депоније ђубрета.

            Прва помисао ми је била следећа: непрегледна брда смећа, тамо неки багери који те хрпе ђубрета котрљају с једне на другу страну, сиротиња која по истој тражи нешто што би се могло заменити за храну али и несносан смрад. Управо тај смрад је оно чега нема. Чак ни та брда ђубрета не изгледају толико лоше. О чему се ради?

      Распадањем биолошког и сваког другог отпада уз свесрдну помоћ мироорганизама, осим метала, настаје мешавина гасова међу којима се издваја метан. Издваја се по том чувеном, тешко подношљивом мирису. Тај исти метан је и веома лако запаљив па се не сме дозволити његово скупљање у рупама и испод отпада јер може доћи до великих пожара на депонијама. Чак и до експлозија. Депонија у Котбусу је једна од многих које тај гас користе. Како? Принцип је јдноставан. Гас се скупља у резервоарима и касније сагорева у моторима са унутрашњим сагоревањем чије су радилице повезане са генераторима електричне енергије. Добитак те енергије није значајан али постоји, плус је решен проблем депонија и несносног смрада, који се иначе шири по околини.

          Котбуске власти су давно почеле да размишљају о решавању проблема ђубрета. Иако га је тада, 1972. године, према речима једног од инжењера тамо, било знатно мање него данас. Из тог разлога је брдо, које је „расло“ од 1972. до 1992.. године, скоро дупло веће од оног које датира од 1992. до 2005. године. Ово се лепо види на следећој слици. Званично се састоји од три дела али нам је човек појаснио да их запослени баш и не виде као три дела.
                Ево брошуре, са пар мојих објашњења, коју смо добили после шетње по брду отпада.

Ова и следећа страница су више инжењерске природе па се и нисам трудио да их преводим и објашњавам. Лепо је нацртано а кога интересују тачнији подаци нек` преводи.

 
Брошуре и приче су једно а како та депонија заиста изгледа, остало је неодговорено. Одма` да кажем да ми нису рекли да је ту, ја бих прошао поред ње као поред сваког другог брда. Мајке ми.

Оне чудне стубиће који вире ћу касније објаснити.

Оне чудне стубиће који вире ћу касније објаснити.

А колико је Лужика област равна и колико је ово брдо, види се на следећих пар фотки где баш лепо "пуца" поглед...

Велика светло смеђа површина иза линије дрвећа је некада била зелена. Али је прекопана и затрпана. Зашто? Површински коп. Угаљ се и даље ископава, види се на левом делу слике, а рупе које остају се затрпавају са песком, пепелом и земљом. Касније се то све пошуми и то је то.

Оно што се у даљини "дими" је термоелектрана Јеншвалде (Jänschwalde). Направљена је у "златно" доба источно-немачког комунизма. Била је највећа термоелектрана тада. Данас се оне праве много компактније и са већом инсталисаном снагом. Али по површини коју заузима, и даље је највећа!

Ето, још једна фотографија. Ништа више.

Ето, још једна фотографија. Ништа више.

Било нас је око двадесетак. Шетали смо по врху овог брда и нисмо осетили ни најмањи смрад. Нисмо видели ни једно дрво, ни жбун. Трава и инсекти смеју да дивљају колико им воља...

Маслачак...

Скакавац и детаљ ноге једне од колегиница.

Цвет је леп али је биљка много бодљикава.

Дрвећа и жбунастог биља не сме да буде јер њихов корен може да разруши читав систем.

Е сад, они "чудни стубићи" су неке врсте вентила из којих воде црева ка великом резервоару, који се налази у подножју брда (на жалост, нисам га фотографисао) и не представљају никакво чудо технике, што се види на слици испод.

Представља врх цеви која је дубоко укопана, тј. усађена, у разградиви отпад и која мешавини гасова представља једини могући пут напоље.

              Не знам тачно колико их има и колико су дуга црева али им не смета ни зима ни лето јер нису под великим ни притиском ни температуром. Одржавати их је веома једноставно. Битно је само да не почну да испуштају гас у атмосферу. То је све. Запослени у депонији су обавезни да једном месечно врше мерења протока а сваких три месеца се врши мерење и протока и нивоа отпада испод. Како се то ради? Е па не знам. Нешто мора да остане и тајна...
            Из резервоара, мешавина гасова се води ка великом 12-цилиндричном мотору са унутрашњим сагоревањем. То је у основи велики дизел агрегат, произвео га је "МАН" ("MAN"), подешен тако да може да сагорева велики дијапазон отпадних гасова и разних уља. И то не само што може све да "прогута" већ ради на ниском броју обртаја и самим тим има веома дуг век трајања. Без мењања улазних параметара, тј. ако је однос гасова у мешавини константан, може да ради без престанка 7 година.

Контејнер у који је смештен агрегат је типичан велики бродски контејнер. Иза агрегата је генератор.

Шест цилиндара са ове и са друге стране још толико.

На вратима лепо пише: обавезна је заштита за уши, не улази ако не мораш, ако имаш отворен пламен при руци или ако имаш електрични уређај за одржавање рада срца. А систем/агрегат за сагоревање гасова може да спали: биогас, земни гас, гас са депонија, биљно уље, мочварни гас и гас из канализације.

На контејнеру је клима уређај, иначе би се агрегат прегрејао.

                Све у свему, веома прост систем. Припреме су дуготрајне али је најлепши део то што и не коштају много. Да је којим случајем скупо, не би Руси дозволили Немцима, те давне комунистичке 1972. године, да се играју багерима и затрпавају отпад. Сада имају брдо које јес` да није пошумљено али и не изгледа тако лоше, имају електричну енергију (добитак није огроман и запањујући али постоји), систем који може дуго да функционише и са веома мало бриге и одржавања и депонију која не смрди и сви су задовољни.
            А ми смо после овог излета отишли до једног хотела на клопу, тачније роштиљ, пиво и куглање. Не волим куглање али зарад роштиља и добрих међуљудских односа, фрљакао сам ону куглу к`о ненормалан. Све на туђ` рачун.

Хотел у шуми. Врло неинвентивно име знајући да се налази баш у неком шумарку.