Колико је бре прошло? Толико!? Ај` не рисе!

          Ма да ли је могуће? Ова кафана је успела да изгура своју прву годину. Успешно, или не, није на мени да оцењујем. Ту врсту коментара очекујем од вас, драги моји гости. Овај сто сам поставио у циљу размене мишљења поводом замерки, евентуалних похвала, предлога па и поздрава, што да не.

Ја бих могао да се изјасним да ли сам, као газда ове биртије, задовољан или не. Е па задовољан сам. Добро де, било је проблема. Кад се мало боље погледа, нису то били реални проблеми. Више су то биле неке несугласице и ситне чарке али то је све живот. Бар сам их ја тако схватио.

Редовних гостију има. Некад попију коју с ногу али некад се распиштоље па заседну и не иде им се. Све у зависности од тренутног расположења и теме. Укупно посматрано 21 гост је бар једном проговорио у протеклој години. Много? Мало? Има ли изненађених овим бројем? У једном периоду сам чак поставио и „контролу“ на вратима. Био сам знатижељан. Интересовало ме је да ли има и колико има оних који куњају за столовима. Сазнао сам да их има. Одакле су дошли, колико често су свраћали да одремају и у којем броју, није ме интересовало. Пријало би ми, наравно, а било би баш лепо и здравије за разговор да с времена на време да кажу по коју. Да чујемо и неко, евентуално, потпуно другачије гледиште. Али ако ће се и даље придржавати кибицерског заната, нема везе. Мени, не смета. Не замерам, далеко било, пу... пу... пу!

Током протекле године сам се трудио да редовном чистим и поспремам и да нових столова не мањка. Како ствари стоје, очекује ме нешто бурнији период живота ван ове кафане. Да се неко не забрине, сви чланови породице су здрави али не и задовољни са баш свим аспектима живота. Неке ствари ће бити промењене. Узевши у обзир надолазеће турбуленције, опростите ми, унапред, ако не стигнем на време да спремим неки од следећих столова.

Све у свему, надам се да сам испунио очекивања и да, бар, већина жели да кафана „Код Дајца“ настави са радом. За ову свечану прилику сам је мало и окречио :)

Цитати – други део

           Не сматрам себе изразито аполитичном особом. Некад сам био. Сада сам више благо заинтересован и увек сам против оних који су на власти. Чим су успели да је добију, не верујем да су је достојни. Овај принцип размишљања сам усвојио од ујака, вечитог бунтовника. Политиком се никада не бих могао бавити јер немам образ к`о ђон. Тек понеког од њих сматрам паметном и интелигентном особом чије речи нису увек чист популизам и могу да га надживе. Један ми је привукао пажњу својим речима. Ако ништа друго, умео је да каже. О његовим делима нећу ни да почињем јер је то бескрајна расправа.

            Пар речи и мисли Др Зорана Ђинђића.

„Изгубили смо осећај за важност живота. Не само што физички живот не значи много, огугали смо и на мртве. Али то важи за много генерација. Понашамо се као да ово није наш једини живот, као да имамо поправни испит и још неколико живота. Ствара се атмосфера да се жртвујемо за неке више циљеве, да се одричемо задовољства, среће због нечег важног и великог, а када се упитамо шта је то, нема одговора. Немилице трошимо дане и године, тонемо у безнађе, арчимо наше људске и националне потенцијале. А зарад чега? Морамо се пробудити. Десет година смо протраћили, неки од нас десет најбољих година, неки десет последњих, а неки десет првих, пресудних за формирање личности. И све то с јако мало задовољства, среће, напредовања.“

„Они који лоше управљају повереним мандатом ретко одговарају. За њих је мали ризик. Велик иризик је за народ, јер он увек плати цену. И то у свакој земљи. Због тога су избори, као начин поверавања мандата врло озбињна ствар. Као када некоме дајете кредит. Ако банкротира и упропасти ваш новац, ви сте жртва. Шта ради добра и одговорна власт? Штеди, инвестира, не удвара се, поштује дугорочне интересе земље. Шта ради демагошка и неодговорна власт? Троши, задужује се, угађа ситним прохтевима и купује социјални мир, али по цену дугорочног пропадања. Када на крају све потроши и буде замењена, народ тражи правду, а понекад и освету. Али обично је прекасно...“

„Замисли Србију на крају 2005. године. Пет година након промене политике. Добри, асфалтирани путеви, десетине хиљада малих и средњих погона и предузећа, успешни концерни... Земља је транспортна кичма Европе, велики транзитни аеродром у Београду и десетак мањих. Светски квалитет хране као једног од главних извозних производа. Пословни центри у граовима, породична градња на периферији, индустријске зоне у близини саобраћајница. Пуно посла за свакога ко жели да ради, могућност повољних кредита за изградњу куће, куповину стана, покретање посла. Да ли ова визија делује као утопија?“

„Наш стратешки циљ и визија се може формулисати у само једној реченици: оспособити Србију за 21. век. У овој реченици садржани су сви задаци, сви изазови, шансе, тешкоће. Наравно, у сваком периоду историје и у свакој земљи лидери имају задатак да обезбеде успешно уклапање њихове земље у међународно окружење. Да предвиђају и решавају развојне задатке и проблеме да би земља била успешна... 21. век није обичан историјски период, већ нека врста новог почетка историје која се одликује брзином промена. Зато за сваког ко жели да опстане, императив мора да буде брзо прилагођавање променама и решавање задатака, уз све жешћу глобалну конкуренцију.“

„Не мислимо шта желимо 2002. године. Мислимо о томе шта желимо 2050., када ћемо бити мртви. Да ли желимо да иза нас остану резултати на које ће наша деца бити поносна, или неуспеси којих ће се стидети. Ми данас, хтели то или не, радимо на властитом споменику. На њему ће нешто писати: „Та генерација је извукла земљу из кризе “ или „Били су безначајни и бескорисни“.”

„Ја Србију видим као на рендгену, све њене проблеме, шансе и опасности. Ово је земља прокоцканих шанси и проћерданих потенцијала.“

„Успевају само нације које имају позитиван став према стварности. Само брзе, активне, оптимистичне нације остварују своје циљеве.“

„Када ме мој син пита: „Тата, шта радиш по цео дан?“, ја му кажем: „Радим да би ти могао мирно да живиш.“ Тако ја разумем суштину свог посла. Сигуран сам да га већина родитеља у Србији на сличан начин разуме.“

„Разумни људи велики проблем разложе на више малих, па решавају један по један. Ми смо склони да све проблеме скупимо у један, па је он тешко решив.”

„Слушај шта други хоће, то је важније него да причаш шта ти хоћеш.”

„Да не кукамо због прошлости, него да тражимо шансу у будућности. Да не посматрамо себе као жртве, него као потенцијал за успехе и победе. Да умањимо утицај наше прошлости на нашу будућност.”

        „Ја Вас позивам, Вас појединачно. Кад се пробудите, пробудите се весели и реците ево га још један дан, имам шансу да урадим нешто а не кад се заврши дан, хвала богу, још један дан се завршио. Живот је чудо једно... Уради нешто позитивно са својим животом!”

Обилазак Шпиндлеровог Млина

       У сред Националног парка „Крконоше“ је овај млин. Ко је Шпиндлер и због чега је овај крај познат по његовом млину, појма немам. Нисам успео да сазнам а мрзело ме да претурам по нету. Како год се звао, овај парк се налази на северу Чешке, уз границу са Пољском. Делић сачуване природе. Оно што сам сазнао је ко је Крконоше. Купили смо за моју мајку један од оних украсних магнета са ликом неког, у први мах сам помислио, чаробњака. Шешир типа Мерлин, штап у руци, обучен к`о шумар...  Он је део народног веровања везаног за тај крај. Чувар северних граница ових планина, владар временских прилика (кад ће снег, киша, ветар, сунце и сл.) али и води рачуна о природи (храни дивље животиње, пази на ретке биљке, цвеће и дрвеће и кажњава све који наносе штету његовом краљевству). Име му је нека чудна комбинација две чешке речи: именице „krakory“ и глагола „nosit“. Кракори су врста неких шишарки а глагол је јасан. Носити. Он је, поред свих тих дужности још и сиромашнима доносио те шишарке за огрев. Овај део легенде ми је најнеуверљивији јер тамо дрвета колико нећеш а они ложоли шишарке... ај` нек` им буде. Ко сам ја да мењам легенде, је л` тако?

  Није сад да је тај парк потпуна дивљина, напротив! Све је уређено. Познат је по скијашким стазама. Зову га и „Европски Аспен“ и слично... На све стране жичаре! Е па ми нисмо били у сред зиме већ почетком јуна кад се све лепо зелени и мирише. Нисмо се зајебали. Идеја водиља је била следећа: где отићи зарад промене ваздуха? Наследнику је био процурио нос па смо решили да одемо негде чим та мала славина престане да цури. Једна од варијанти је било море. Најближе нам је северна обала Немачке. Није лоше али скупо. Друга варијанта су брда и планине. И да цитирам лика из филма „Мртав, ладан`“: „Која курчева литица, кад је овде све равно!?“ Најближе планине су у Чешкој. Плус је смештај јефтинији. Једноставном дедукцијом смо решили да су Чеси вр`. Били смо већ и нисмо се покајали.

   Долазак до насеља је мање-више једноставан. Нема ту много градова па да буде компликовано. Пут је милина. Где није добар, они сад поправљају и мењају. Зимска сезона ће за који месец, а ваља дочекати туристе... Елем, добар је али кривина кривину стиже. Пар пута је мењач био у другој. За мене је то била милина! Волим те кривине и та чуда. Циглу на гас па по „ауто-бан“-у за мене и није неки изазов. Ово ми је пријало. Брига је постојала само око наследника. Хоће ли он то све лепо поднети? И јесте. Спавао је, гледао око себе, уживао док не би огладнео. Тада се јави, ми се паркирамо негде поред пута, он добије шта му следује и идемо даље. После неколико сати вожње, стигосмо ми. Насеље је мало. Пансион до пансиона, са хотелима у проредима. Где је овај наш? Уз брдо, делом пута „где и козе пасу под ручном“ па лево. Тако су нам објаснили. И би тамо. Били смо једини у пансиону. Соба као да сам код тетке на селу. Све има али је и све старо. Небитно. Имамо своје купатило, кревет и доручак. Дошли смо због природе и тако ће да буде. Три ноћи смо тамо преспавали и за два цела дана препешачили, питај бога колико, километара. Кроз читав крај протичу реке, речице и потоци. Вода је у сваком од тих токова прве класе, питка! Строго је забрањено коришћење било каквих хемикалија у близини водотокова, као и купање у реци, а наравно и отворени пламен. Дрвеће и то... На ову тему нећу даље, оставићу фотке да говоре.

  Оно што нам је било потпуно невероватно је услуга у ресторанима. Храна је добра, квалитетна и јефтина. А конобари, велика већина од њих, не зна енглески а ни немачки. Само чешки. У сваком ресторану су менији на ова три језика. Понегде још и на пољском и руском. На три језика а они знају само матерњи. Па како ја да наручим било шта пичка му материна? Убадали смо прстом као тоталне незналице. Бар је то све тако изгледало. Врхинац ми је био када смо хтели да наручимо за понети, јер Мирко баш и није увек хтео да мирује, нешто што нам је зазвучало довољно добро. У питању је био домаћи хамбургер, личи на пљеску, и то у најнадрканијем ресторану у овом сеоцету. Хотел Ројал Савој („Savoy Royal Hotel“) има испред ресторана нешто као „истурено одељење“ где је могуће купити сладолед и још неке џиџе. Приђем, упитам на којем језику можемо да комуницирамо. Енглески или немачки? Онај несрећник је само слегнуо раменима и изустио само: „Чешки...“ Е да му јебем матер! Испред хотела паркирано око милион и по евра у аутомобилима, са свим могућим таблицама, а овај не зна да прозбори ни пет основних речи на било ком другом језику! Како ли се споразумевају са оним богатим гостима, немам појма. Позове он колегиницу и покаже на мене и ја реко` ево некога с ким се може попричати. Кад и она поче на чешком... ух бре... Једва је скапирала по неку реч енглеског и рекла да немају могућности да припремају храну за понети. Капирам да они нису тај тип ресторана али јој објасним нашу ситуацију и да нам се БАШ једе тај хамбургер и да бисмо били задовољни да нам порције спакују у алуминијумску фолију и ми би били пресрећни. Она само одмахну главом. На којем језику је климала, не знам. Као и увек, показало се да не треба тражити добру храну са добром услугом у главној улици. Зато смо ми пружили корак и отишли даље. У подножју једног од врхова, одакле креће жичара (са 745 метара до 1245) је ресторанчић са роштиљем. На реклами је стајало „Sele na Rozny“ што и не говори много. На слици је било прасе на ражњу. Нисмо даље тражили. Не само што имају понуду која одговара и најизбирљивијим гостима већ говоре, или набадају, и енглески и немачки! Малена је узела порцију те свињетине, ја димљену пастрмку са роштиља, она је попила пола литре Кока-Коле, ја пола литре точеног „Pilsner Urquell“-а, две палачинке са чоколадом и шлагом плус једна „turecka kava“. Све ово је коштало нешто мало мање од 15 евра. Јесам ли већ рекао да није скупо? 

Главна улица

Један од предивних призора природе...

Неко је имао мнооогооо стрпљења. МНОГО!

Пут у непознато

Кад већ нема природних, онда има вештачких водопада

Река (овде замислити шум воде), путић, зеленило... милина...

Најплићи део потока

И опет вештачки слапови и водопади

Надам се да ова карта објашњава где је овај млин

Природни водопад? Неее... вештачки је, али је леп!

Моји чешки другари

Е стварно нас свуда има!

          Свашта смо тамо видели, свашта доживели па реко` што да то не поделим са другима. Ипак је ово неки блог („Web Log“), зар не?

„Грми, сева...

         ... време се мења, а Циганке варошанке још из села нема!“ Ову песмицу ми је баба певушила кад год је била олуја или невреме. Жена није хтела да се уплашим па ми је помоћу ње растеривала страх.

  Неколико летњих периода сам проводио код ње и два ујака у једном сеоцету у централном Банату. Ко је, макар једном, присуствовао олујном спектаклу у непрегледној равници, зна да то уме да буде помало застрашујуће. Бабина песмица али и ујаков став да кад грми и сева треба да уживамо у томе, допринели су чињеници да ја обожавам муње и громове! Песмица се певушила док сам био баш мали а касније је ујак спроводио свој мали ритуал. Испред улаза у њихову кућу је омања наткривена тераса. Неких три-пута-три метра. Чим се облаци навуку и затворе небо, ујак је пристављао кафицу, спремао столицу и седео на тераси. Мени су следовали неки сок и место поред њега. Седимо, испијамо пиће, слушамо како крупне капи летње кише добују по крову и сливају се низ олук и гледамо како муње парају небо. Имао је, а има и даље, громобран на кући иначе ово и не било баш сигурно. Још тада ми је причао како је киша лек за све пољопривредне усеве, објашњавао ми због чега ваздух другачије мирише кад је олуја и због чега је то добро за нас и природу, због чега су превише јак ветар и град лоши па чак и опасни, бројао са мном секунде које прођу од муње до грома објашњавајући ми при том, несвесно или свесно, не знам, неке физичке законе (кашњење звука за светлом а самим тим и удаљеност удара грома од нас...), зашто муња не удара баш било где и колико смо ми при том сигурни и успут ме смиривао кад год бих се тргао због изненадног обасјавања неба. Рекао ми је да воли олују јер је то пауза за пољопривреднике, нешто као тајм-аут за спортисте. Зато је и волео да се одмара уз њу и ужива у тим, ретким, тренуцима нерада. Знао је да га доста тога чека после али му то, тада, није било битно.

  Могу рећи да сам ја фасиниран овом природном појавом. И даље волим да седнем негде и да уживам у истој. Волим тај мирис озона, ту неочекивану свежину, ту лепоту линија које се појављују на небу и тај психоделични, омамљујући, једнолични звук добовања кишних капи... Пре неки дан је и овде код нас била олуја. Баш је пичила. Нисам био напољу јер је било време кад мој наследник добија дозу вечерње припреме за спавањац а и малена ме баш не капира у потпуности. Мисли да се зајебавам... Нема везе, има кад. Седећу и ја се њом једном, негде и испијати кафу док је грлим не бих ли јој умањио страх од изненадних севања. Увидеће она лепоту свега тога.

П.С.: Сетих се једне „олујне“ епизоде са мојим родитељима. Иако је мајка одрасла међу људима којима не смета кад грми, она сама не подноси севање и грмљавину. Није да ју је баш страх али јој је дефинитивно непријатно. Као мала је доводила краве са испаше кад је почело да сева. Једна муња је ударила негде у близини и од тада јој није свеједно. Ћалета је то њено сакривање под јорган умело да иритира. Пословично смирен човек је једном попиздео. Окретала се, превртала, покривала толико да ни он није могао нормално да спава. Окренуо се према њој и рекао: „Шта ти је бре божија жено!? Смири се више. Јесте, сева, грми па? Унутра си, са мном, не брини. А и која је ово па олуја? Тек по нека муњица у даљини...“ Да би је мало смирио и показао јој бесмисленост њеног страха, сео је поред ње, загрлио је а затим и направио став са рукама као да очекује нешто с неба, уз речи, скоро па благи повик: „Удри муњо, севни громе!“ Буквално секунд касније се чуо застрашујући звук. Мање од километра даље, ваздушним путем, је ударио гром. Ујутро смо гледали на вестима да је звизнуо неком несрећнику у двориште у улици Тошин бунар, тик поред куће. Извалио му прозор и врата а зид је био напукао. Кад је зачуо удар грома, ћалету се окаменило лице, лагано је спустио руке поред тела, још лаганије се спустио у лежећи став, окренуо леђа својој жени и више јој ни реч на ову тему није прозборио. Никад. А она и дан-данас не воли олују.