„Грми, сева...

         ... време се мења, а Циганке варошанке још из села нема!“ Ову песмицу ми је баба певушила кад год је била олуја или невреме. Жена није хтела да се уплашим па ми је помоћу ње растеривала страх.

  Неколико летњих периода сам проводио код ње и два ујака у једном сеоцету у централном Банату. Ко је, макар једном, присуствовао олујном спектаклу у непрегледној равници, зна да то уме да буде помало застрашујуће. Бабина песмица али и ујаков став да кад грми и сева треба да уживамо у томе, допринели су чињеници да ја обожавам муње и громове! Песмица се певушила док сам био баш мали а касније је ујак спроводио свој мали ритуал. Испред улаза у њихову кућу је омања наткривена тераса. Неких три-пута-три метра. Чим се облаци навуку и затворе небо, ујак је пристављао кафицу, спремао столицу и седео на тераси. Мени су следовали неки сок и место поред њега. Седимо, испијамо пиће, слушамо како крупне капи летње кише добују по крову и сливају се низ олук и гледамо како муње парају небо. Имао је, а има и даље, громобран на кући иначе ово и не било баш сигурно. Још тада ми је причао како је киша лек за све пољопривредне усеве, објашњавао ми због чега ваздух другачије мирише кад је олуја и због чега је то добро за нас и природу, због чега су превише јак ветар и град лоши па чак и опасни, бројао са мном секунде које прођу од муње до грома објашњавајући ми при том, несвесно или свесно, не знам, неке физичке законе (кашњење звука за светлом а самим тим и удаљеност удара грома од нас...), зашто муња не удара баш било где и колико смо ми при том сигурни и успут ме смиривао кад год бих се тргао због изненадног обасјавања неба. Рекао ми је да воли олују јер је то пауза за пољопривреднике, нешто као тајм-аут за спортисте. Зато је и волео да се одмара уз њу и ужива у тим, ретким, тренуцима нерада. Знао је да га доста тога чека после али му то, тада, није било битно.

  Могу рећи да сам ја фасиниран овом природном појавом. И даље волим да седнем негде и да уживам у истој. Волим тај мирис озона, ту неочекивану свежину, ту лепоту линија које се појављују на небу и тај психоделични, омамљујући, једнолични звук добовања кишних капи... Пре неки дан је и овде код нас била олуја. Баш је пичила. Нисам био напољу јер је било време кад мој наследник добија дозу вечерње припреме за спавањац а и малена ме баш не капира у потпуности. Мисли да се зајебавам... Нема везе, има кад. Седећу и ја се њом једном, негде и испијати кафу док је грлим не бих ли јој умањио страх од изненадних севања. Увидеће она лепоту свега тога.

П.С.: Сетих се једне „олујне“ епизоде са мојим родитељима. Иако је мајка одрасла међу људима којима не смета кад грми, она сама не подноси севање и грмљавину. Није да ју је баш страх али јој је дефинитивно непријатно. Као мала је доводила краве са испаше кад је почело да сева. Једна муња је ударила негде у близини и од тада јој није свеједно. Ћалета је то њено сакривање под јорган умело да иритира. Пословично смирен човек је једном попиздео. Окретала се, превртала, покривала толико да ни он није могао нормално да спава. Окренуо се према њој и рекао: „Шта ти је бре божија жено!? Смири се више. Јесте, сева, грми па? Унутра си, са мном, не брини. А и која је ово па олуја? Тек по нека муњица у даљини...“ Да би је мало смирио и показао јој бесмисленост њеног страха, сео је поред ње, загрлио је а затим и направио став са рукама као да очекује нешто с неба, уз речи, скоро па благи повик: „Удри муњо, севни громе!“ Буквално секунд касније се чуо застрашујући звук. Мање од километра даље, ваздушним путем, је ударио гром. Ујутро смо гледали на вестима да је звизнуо неком несрећнику у двориште у улици Тошин бунар, тик поред куће. Извалио му прозор и врата а зид је био напукао. Кад је зачуо удар грома, ћалету се окаменило лице, лагано је спустио руке поред тела, још лаганије се спустио у лежећи став, окренуо леђа својој жени и више јој ни реч на ову тему није прозборио. Никад. А она и дан-данас не воли олују.