Цитати – други део

           Не сматрам себе изразито аполитичном особом. Некад сам био. Сада сам више благо заинтересован и увек сам против оних који су на власти. Чим су успели да је добију, не верујем да су је достојни. Овај принцип размишљања сам усвојио од ујака, вечитог бунтовника. Политиком се никада не бих могао бавити јер немам образ к`о ђон. Тек понеког од њих сматрам паметном и интелигентном особом чије речи нису увек чист популизам и могу да га надживе. Један ми је привукао пажњу својим речима. Ако ништа друго, умео је да каже. О његовим делима нећу ни да почињем јер је то бескрајна расправа.

            Пар речи и мисли Др Зорана Ђинђића.

„Изгубили смо осећај за важност живота. Не само што физички живот не значи много, огугали смо и на мртве. Али то важи за много генерација. Понашамо се као да ово није наш једини живот, као да имамо поправни испит и још неколико живота. Ствара се атмосфера да се жртвујемо за неке више циљеве, да се одричемо задовољства, среће због нечег важног и великог, а када се упитамо шта је то, нема одговора. Немилице трошимо дане и године, тонемо у безнађе, арчимо наше људске и националне потенцијале. А зарад чега? Морамо се пробудити. Десет година смо протраћили, неки од нас десет најбољих година, неки десет последњих, а неки десет првих, пресудних за формирање личности. И све то с јако мало задовољства, среће, напредовања.“

„Они који лоше управљају повереним мандатом ретко одговарају. За њих је мали ризик. Велик иризик је за народ, јер он увек плати цену. И то у свакој земљи. Због тога су избори, као начин поверавања мандата врло озбињна ствар. Као када некоме дајете кредит. Ако банкротира и упропасти ваш новац, ви сте жртва. Шта ради добра и одговорна власт? Штеди, инвестира, не удвара се, поштује дугорочне интересе земље. Шта ради демагошка и неодговорна власт? Троши, задужује се, угађа ситним прохтевима и купује социјални мир, али по цену дугорочног пропадања. Када на крају све потроши и буде замењена, народ тражи правду, а понекад и освету. Али обично је прекасно...“

„Замисли Србију на крају 2005. године. Пет година након промене политике. Добри, асфалтирани путеви, десетине хиљада малих и средњих погона и предузећа, успешни концерни... Земља је транспортна кичма Европе, велики транзитни аеродром у Београду и десетак мањих. Светски квалитет хране као једног од главних извозних производа. Пословни центри у граовима, породична градња на периферији, индустријске зоне у близини саобраћајница. Пуно посла за свакога ко жели да ради, могућност повољних кредита за изградњу куће, куповину стана, покретање посла. Да ли ова визија делује као утопија?“

„Наш стратешки циљ и визија се може формулисати у само једној реченици: оспособити Србију за 21. век. У овој реченици садржани су сви задаци, сви изазови, шансе, тешкоће. Наравно, у сваком периоду историје и у свакој земљи лидери имају задатак да обезбеде успешно уклапање њихове земље у међународно окружење. Да предвиђају и решавају развојне задатке и проблеме да би земља била успешна... 21. век није обичан историјски период, већ нека врста новог почетка историје која се одликује брзином промена. Зато за сваког ко жели да опстане, императив мора да буде брзо прилагођавање променама и решавање задатака, уз све жешћу глобалну конкуренцију.“

„Не мислимо шта желимо 2002. године. Мислимо о томе шта желимо 2050., када ћемо бити мртви. Да ли желимо да иза нас остану резултати на које ће наша деца бити поносна, или неуспеси којих ће се стидети. Ми данас, хтели то или не, радимо на властитом споменику. На њему ће нешто писати: „Та генерација је извукла земљу из кризе “ или „Били су безначајни и бескорисни“.”

„Ја Србију видим као на рендгену, све њене проблеме, шансе и опасности. Ово је земља прокоцканих шанси и проћерданих потенцијала.“

„Успевају само нације које имају позитиван став према стварности. Само брзе, активне, оптимистичне нације остварују своје циљеве.“

„Када ме мој син пита: „Тата, шта радиш по цео дан?“, ја му кажем: „Радим да би ти могао мирно да живиш.“ Тако ја разумем суштину свог посла. Сигуран сам да га већина родитеља у Србији на сличан начин разуме.“

„Разумни људи велики проблем разложе на више малих, па решавају један по један. Ми смо склони да све проблеме скупимо у један, па је он тешко решив.”

„Слушај шта други хоће, то је важније него да причаш шта ти хоћеш.”

„Да не кукамо због прошлости, него да тражимо шансу у будућности. Да не посматрамо себе као жртве, него као потенцијал за успехе и победе. Да умањимо утицај наше прошлости на нашу будућност.”

        „Ја Вас позивам, Вас појединачно. Кад се пробудите, пробудите се весели и реците ево га још један дан, имам шансу да урадим нешто а не кад се заврши дан, хвала богу, још један дан се завршио. Живот је чудо једно... Уради нешто позитивно са својим животом!”