"Изволите ваш пасош. Добродошли!" "Хвала и довиђења." Пар корака даље, излаз из сигурносне зоне на аеродрому и ето познатих лица. "Охохо, ево га! Па где си ти, начекасмо се?" "Контрола, шта да се ради. Идемо ли?" "Слушај, овај, хтео сам да те возим до краја али ми је истекла дозвола, јеби га." "Ма дај који ти је, нисам ни хтео да ме возиш, нисам то ни планирао." "Стварно сам хтео али сад имам само папир на којем пише да сам предао за нову дозволу и нема шансе да пређем границу." "Дај, опуштено, вози ме до аутобуске, лако ћу ја даље."
---
"Ево га! Овај те вози даље. Поздрав." "Хвала и здраво." Карта кондуктеру, који је уједно и возач, који је возио 6 сати до ове станице а још ће најмање 4. Сам. Све сам. Како више гледа и како ли му успева, сами бог зна. Празно место, наместих се, и рекох себи да ћу да дремам. У том улази госпођа која се једва креће. Устанем, уступим то место напред и одем скроз назада јер је тек тамо било седиште којем се није наслон скроз распао па је пружало, какво, такво упорште леђима. Топло, топло у пичку материну је топло у возилу али чим кренусмо, некако осетих да улази свежији ваздух. Клима. Изнад моје главе. Поглед ка њој а она је прави мали екосистем за себе. Никада очишћења, гарантујем. Сумњам и да су је Холанђани чистили, одакле је аутобус увежен, пре сигурно десетак година. Ипак, успео сам да склоним главу на страну да се не ушинем скроз јер одоздо греје а одозго шиба 'ладно и заспах.
---
Туууут, тууут, ту,ту, туууут! "'Ајде бре маму ти јебем, мичи се! Куд иду сви ови људи у исто време, у пичку лепу материну!" Пробуди ме мио возачев гласић. Лоб погледом кроз прозор а тамо, на ауто-путу "Братства и једниства" аутомобили свуда око нас. Гужва. Шпиц у Београду. А аутобус је тек код аеродрома, још се град ни не види. Ијао, ал' ће ово потрајати. Спавај ти даље, рекох себи.
---
"Мајсторе, могу ли ја да изађем код "Сава" центра?" "Може, може..." Чух овај кратки разговор као кроз сан и брже боље се спремих и за који мунут сам био напољу. А тамо, као да је рат почео па да сви беже из града у једном правцу. Нервозна госпођа у Пежоу је аларматно трубила аутобусу. Отворише се врата буса, возач, којем ово већ десети сат за воланом, промоли главу и повика: "Која ти је бре пичка материна она нервозна!? Па је л' ти мислиш да ја овде стојим јер ми је лепо, је ли? Е баш сам овде од свих места на свету пожелео да паркирам аутобус! Престани да трубиш јер ћу ти ту сирену набити у дупе ако ти дођем тамо, маму ти јебем безобразну и недојебану!"
---
Чекање на градски превоз се није исплатило. Дигох руку и стаде ми такси. Отварам врата задњих седишта да бих убацио ранац а возач помери сувозачево седиште напред да ми направи места за торбу на поду возила. Нисам хтео там ода спуштам ранац који ћу ускоро опет на леђа јер ко зна колико је чисто а он ће: "Доле, доле са торбом!" "Није торба, ранац је, нека га горе, свеједно је." Седох напред а он ме погледа, изузетно значајно и љуто: "Како свеједно? Па није свеједно! Е јее... Куда?" Изговорих адресу а он сав бесан. Због чега? Шта сам учинио? Због ранца? Хтедох нешто рећи да мало опустим атмосферу али је био сва надркан и нељубазан и да нисам био онолико сморен и уморан, рекао бих му да стане да изађем. Ужасно непријатна вожња. Ужасно. Јебе ми се за све гужве у Београду. Да их нисам ја изазвао можда? Био сам у Индији, у Мумбају и 11 километара сам се возио колима око 2 сата. да ли је возач једног, јединог дана током та четири месеца био надрдан? Није! Ма јеби се и ти ти твој "фини" такси који има правила где иду торбе и ранци! Кусур сам тражио до последњег динара па нек' буде још већи сероња данас, боли ме баш!
---
"Срећо мамина!" Неко ми се искрено обрадовао. "'Ајмо унутра, идемо. Јеси ли гладан, уморан, хоћеш кафу, да једеш, шта би?" Обично ми ова сцена, која се понавља из представе у представу, помало смета али овог пута је била мелем на све ране.
---
"О куме! Стиг'о си, а? Хоћемо на пиво?" "Може куме, може, да знаш да може." Уморан сам к'о псето али одох. Где, како, куда, ма кога брига, само вози. Негде смо сели, полили, причали, зезали се и вожња назад. Није тешко приметити да су скоро сви возачи постали алергични на зелено светло. Сви више воле црвено па тада иду док је на зелено свака раскрсница загушена. Чудан феномен. Поред тога, нисам био упознат са чињеницом да таксисти имају неке своје дозволе, нека своја правила понашања у саобраћају. Мало безобразна и посебна. Чудновато, скроз. Док сам стигао назад до кревета, већ је почео наредни дан.
---
"Кафа! Добро јутро сине, како си се наспавао?" Мирис свеже скуване кафе ми је испунио ноздрве, процедих једно добро јутро назад и док сам хтео да изустим да бих и једну ракију уз кафу, видим да већ стоји на столу. Зна ме. Родила ме. Ух, љута шљива из Босне. Гризе, уједа и пече. Али нека, нека, прија. Кафа зато клизи к'о бебама мајчино млеко.
---
"Је л' слободно?" "Јесте, јесте, изволи, куда?" Затим погледа на другу страну јер је држао мобилни. "Чекај, чекај мало љубави, имам вожњу па те зовем касније. 'Ајд', ћао." Погледа ме опет, промрља "јебем ти бесплатне минуте, мајке им га спалим" док је покретао мотор у Тојоти и после, упитног, погледа од мене, добио је упутства: "До стадиона Звезде." "Тамо!? Сад!? Ух, царе па знаш ли ти која је гужва?!" "Знам али шта сад. Бар донекле, а онда ћу даље пешке." "Шта је то вечерас? Откуд утакмица радним даном?" "Лига Европе." "Откуд знам бре. Јебе ми се баш за фудбал и све око њега. Пајсери који трче за лоптом и праве гужву у граду, мајке им га... Аааа... чек', чек' мало, па зато има оволико странаца у граду последњих дана, а? Е они добро плаћају вожње, свака им част. Има ли још која текма ових дана, а брате?" "Нема. Данас и онда, с божјом помоћи вечерас, на пролеће." "Пу маму му јебем! И? Какве су шансе Звезди? 'Ће да их добије?" "Хоће брате, не брини. Само ти мене сада добаци до тамо, може?" "Да, да, извини..."
---
Два сата пре почетка сам био на делу за који сам имао карту. Лагано цупкање на месту, јеби га, хладно. Убрзо нисам био сам и све је било пуно. "Пуне трибине, лудих навијача, и бакље светле, цео север гори, бубњеви тутње и песма се ори, једите говна ми смо шампиони! Але, алеее, але, алеее..." Пет минута пред почетак, долази један међу нас са неких 60 и кусур година и овом поред мене рече: "Извини сине, али ово је моје место. Видиш, имам карту и ту пише?" Ма не верујем шта прича. "Матори, је л' ти то мене овде јебеш, а? Ево ти и моја карта, пуца ми курац бре! Стани 'де 'оћеш и не сери више!" Ух, добро је, матори је преживео. И судија свира, креће. Звиждање, навијање, јебање немачких мајки гостујућим навијачима и играчима али и гостујућем стручном штабу, све до 22. минута када је Срнић ушушкао гол и тада је почео делиријум! До краја је могло још али добро је. Звезда је добила Келн са 1:0 и прошла даље. Радоваће се и таксиста. Од адреналина и емоција ни сам не знам сам се чуо са кумом који је дошао по мене а ја сам опет заспао дубоко у наредном дану.
---
"Добро јутро сине. Како је било јуче? Победила је Звезда, је л' да?" На столу кафа, ракија... Одговорио сам тек када сам опустио гласне жице и испрао истругано грло.
---
"Сине, шта ћемо данас за ручак? Шта да спремам?" "Ништа. Идемо негде, водим те на ручак, доста си спремала." Земунски кеј, шетња поред Дунава, лабудова, патака, деце, старијег и осталог света. Предивних петнаестак степени и сви су измилели напоље. Бар они који нису морали да раде. Пријало јој је. Ухватила ме је под руку и јаче стисла. Знам. Све знам.
---
"Добар дан, изволите?" "Имам резервисано." "Име? Ево изволите, овуда." Као да има седамнаест хиљада столова а не десетак у вр' главе. "Ово сам поручио и резервисао." "Јасно. Стиже ускоро. За попити?" "Неко лепо бело вино..." "Важи. Стиже." После нас се некако сви остали столови попунише и два конобара више нису знала где ударају. Ми поједосмо рибљу чорбу, шнице од шарана и мањи слаткиш на крају, затражих рачун и као да сам тражио камен са Месеца! Никако да стигне. Њих двојицу се исплати по смрт послати. Сит има да се наживиш док дођу.
---
"Куме, шта се ради?" "Ништа, одмарам, претурам кроз ових мали милион канала на тв-у и питам се чему све." "Ха, ха, ха па немој да си смешан, ништа ту паметно нема." "Видим јеб'о те, па само од ријалитија до ријалитија и од вести до вести. Или се свађају или слушам кад је председник последњи пут попико кафу с неким. А филмова колико хоћеш и кад почну рекламе сморим се и одмах мењам. Појма немам шта гледам!" "'Ајмо на пиво." "Кренуо сам? Где ћемо?" "Само се спреми, покупићу те."
---
Ух, још једно буђење после пар пива у касним сатима. Заредао сам неколико вечери а организам нисам ништа питао. Напољу киша па снег, навукли се неки ниски и тамни облаци и таман за кулирање...
---
"Пошто је карта за овај у један?" "Хиљаду и тридесет динара. За четири минута креће" "Само нека крене, стижем." "Колико?" "Једну." Аутобус стоји на перону, са нешто путника унутра и закључан. Нисам једини који стоји пред вратима и чека. Ипак, отоври их возач, уђох унутра и нисам како нисам хтео да седим порд било кога, једино решење је био задњи ред. Минут, два после мене уђе девојка од неких 22, највише 25 и седе један ред испред мене али укосо. Нисам ни приметио да је тај пар седишта био празан јер бих и сам тамо сео. Сад ми је било драго што нисам јер је она била мелем за очи. Види се да се спремила за дуг пут, дакле ништа шминка, ништа штикле и утегнута тесна одећа. Ципеле, класичне црне зимске женске "Канађанке" које су у таквом стању да их може слободно бацити, црне хеланке које су виделе боље дане и крупно плетени бели џемпер, као да је два броја већи у некој веома, веома бледој розе боји. Црна коса, до рамена али неопрана па је везана у мали реп. А црте лица, да сам могао гледао бих је стално колико је то било некако све складно. Можда не толико лепо али складно. Да нисам упознао Малену, рекао бих да је ова девојка нешто најлепше што сам у животу видео. Одушевила ме је и тим понашањем, онако, опуштено, без нападности. Познајем неколико примерака женки српског рода које се спремају и ђубре да баце. Без претеривања. Буквално. Мајке ми. Након извесног времена, узела је телефон, откуцала нешто и онда узледа гледа фотографије на њему. Не бих то ни видео да није неопрезно била окренута леђима ка мени и онда га је так одржала да сам све видео. Гледала је своје фотографије. После пар минута је схватила да је све на извол'те па се окренула и склонилча на седиште до прозора. Ипак, видех позирање са тоном шминке, умецима у коси који су ишли до дупета, став који избацује све кривине на видело, чак и оне којих се неке жене стиде, пачија уста која су отекла као да је љубила плотну од ужареног "Смедеревца" и то све пред неким великим огледалом у великом тоалету. Јеби га девојко, усра га. Скроз. Узех и ја мој мобилни па послах поруку "Како си?" мојој Маленој. Нема ни боље ни лепше, гарантујем.
---
"Како је зете? Јеси ли добро путовао?" "Јесам, јесам, хвала на питању." "Може л' ракија?" "Како не би могла. Сипај једну ону твоју траварицу." "Жено! Дај дер ону траву да попијемо. И стави нам по кафу!" Пре свега стиже мезе на сто. Насечена кобасица, чајна, нека љута, шунка, сланина, тврди сир и по која половина јаја. Док сам почистио неколико чачкалица, ето и кафе и ракије. Таман. Недостајаће ми ово једноставно гостопримство.
---
"Dear passengers, welcome in Dortmund, Germany!" "Sehr geehrte Passagiere, willkommen in Dortmund, Deutschland!" Јеби га. Беше чудно, кратко али и слатко.
---
Чекање на градски превоз се није исплатило. Дигох руку и стаде ми такси. Отварам врата задњих седишта да бих убацио ранац а возач помери сувозачево седиште напред да ми направи места за торбу на поду возила. Нисам хтео там ода спуштам ранац који ћу ускоро опет на леђа јер ко зна колико је чисто а он ће: "Доле, доле са торбом!" "Није торба, ранац је, нека га горе, свеједно је." Седох напред а он ме погледа, изузетно значајно и љуто: "Како свеједно? Па није свеједно! Е јее... Куда?" Изговорих адресу а он сав бесан. Због чега? Шта сам учинио? Због ранца? Хтедох нешто рећи да мало опустим атмосферу али је био сва надркан и нељубазан и да нисам био онолико сморен и уморан, рекао бих му да стане да изађем. Ужасно непријатна вожња. Ужасно. Јебе ми се за све гужве у Београду. Да их нисам ја изазвао можда? Био сам у Индији, у Мумбају и 11 километара сам се возио колима око 2 сата. да ли је возач једног, јединог дана током та четири месеца био надрдан? Није! Ма јеби се и ти ти твој "фини" такси који има правила где иду торбе и ранци! Кусур сам тражио до последњег динара па нек' буде још већи сероња данас, боли ме баш!
---
"Срећо мамина!" Неко ми се искрено обрадовао. "'Ајмо унутра, идемо. Јеси ли гладан, уморан, хоћеш кафу, да једеш, шта би?" Обично ми ова сцена, која се понавља из представе у представу, помало смета али овог пута је била мелем на све ране.
---
"О куме! Стиг'о си, а? Хоћемо на пиво?" "Може куме, може, да знаш да може." Уморан сам к'о псето али одох. Где, како, куда, ма кога брига, само вози. Негде смо сели, полили, причали, зезали се и вожња назад. Није тешко приметити да су скоро сви возачи постали алергични на зелено светло. Сви више воле црвено па тада иду док је на зелено свака раскрсница загушена. Чудан феномен. Поред тога, нисам био упознат са чињеницом да таксисти имају неке своје дозволе, нека своја правила понашања у саобраћају. Мало безобразна и посебна. Чудновато, скроз. Док сам стигао назад до кревета, већ је почео наредни дан.
---
"Кафа! Добро јутро сине, како си се наспавао?" Мирис свеже скуване кафе ми је испунио ноздрве, процедих једно добро јутро назад и док сам хтео да изустим да бих и једну ракију уз кафу, видим да већ стоји на столу. Зна ме. Родила ме. Ух, љута шљива из Босне. Гризе, уједа и пече. Али нека, нека, прија. Кафа зато клизи к'о бебама мајчино млеко.
---
"Је л' слободно?" "Јесте, јесте, изволи, куда?" Затим погледа на другу страну јер је држао мобилни. "Чекај, чекај мало љубави, имам вожњу па те зовем касније. 'Ајд', ћао." Погледа ме опет, промрља "јебем ти бесплатне минуте, мајке им га спалим" док је покретао мотор у Тојоти и после, упитног, погледа од мене, добио је упутства: "До стадиона Звезде." "Тамо!? Сад!? Ух, царе па знаш ли ти која је гужва?!" "Знам али шта сад. Бар донекле, а онда ћу даље пешке." "Шта је то вечерас? Откуд утакмица радним даном?" "Лига Европе." "Откуд знам бре. Јебе ми се баш за фудбал и све око њега. Пајсери који трче за лоптом и праве гужву у граду, мајке им га... Аааа... чек', чек' мало, па зато има оволико странаца у граду последњих дана, а? Е они добро плаћају вожње, свака им част. Има ли још која текма ових дана, а брате?" "Нема. Данас и онда, с божјом помоћи вечерас, на пролеће." "Пу маму му јебем! И? Какве су шансе Звезди? 'Ће да их добије?" "Хоће брате, не брини. Само ти мене сада добаци до тамо, може?" "Да, да, извини..."
---
Два сата пре почетка сам био на делу за који сам имао карту. Лагано цупкање на месту, јеби га, хладно. Убрзо нисам био сам и све је било пуно. "Пуне трибине, лудих навијача, и бакље светле, цео север гори, бубњеви тутње и песма се ори, једите говна ми смо шампиони! Але, алеее, але, алеее..." Пет минута пред почетак, долази један међу нас са неких 60 и кусур година и овом поред мене рече: "Извини сине, али ово је моје место. Видиш, имам карту и ту пише?" Ма не верујем шта прича. "Матори, је л' ти то мене овде јебеш, а? Ево ти и моја карта, пуца ми курац бре! Стани 'де 'оћеш и не сери више!" Ух, добро је, матори је преживео. И судија свира, креће. Звиждање, навијање, јебање немачких мајки гостујућим навијачима и играчима али и гостујућем стручном штабу, све до 22. минута када је Срнић ушушкао гол и тада је почео делиријум! До краја је могло још али добро је. Звезда је добила Келн са 1:0 и прошла даље. Радоваће се и таксиста. Од адреналина и емоција ни сам не знам сам се чуо са кумом који је дошао по мене а ја сам опет заспао дубоко у наредном дану.
---
"Добро јутро сине. Како је било јуче? Победила је Звезда, је л' да?" На столу кафа, ракија... Одговорио сам тек када сам опустио гласне жице и испрао истругано грло.
---
"Сине, шта ћемо данас за ручак? Шта да спремам?" "Ништа. Идемо негде, водим те на ручак, доста си спремала." Земунски кеј, шетња поред Дунава, лабудова, патака, деце, старијег и осталог света. Предивних петнаестак степени и сви су измилели напоље. Бар они који нису морали да раде. Пријало јој је. Ухватила ме је под руку и јаче стисла. Знам. Све знам.
---
"Добар дан, изволите?" "Имам резервисано." "Име? Ево изволите, овуда." Као да има седамнаест хиљада столова а не десетак у вр' главе. "Ово сам поручио и резервисао." "Јасно. Стиже ускоро. За попити?" "Неко лепо бело вино..." "Важи. Стиже." После нас се некако сви остали столови попунише и два конобара више нису знала где ударају. Ми поједосмо рибљу чорбу, шнице од шарана и мањи слаткиш на крају, затражих рачун и као да сам тражио камен са Месеца! Никако да стигне. Њих двојицу се исплати по смрт послати. Сит има да се наживиш док дођу.
---
"Куме, шта се ради?" "Ништа, одмарам, претурам кроз ових мали милион канала на тв-у и питам се чему све." "Ха, ха, ха па немој да си смешан, ништа ту паметно нема." "Видим јеб'о те, па само од ријалитија до ријалитија и од вести до вести. Или се свађају или слушам кад је председник последњи пут попико кафу с неким. А филмова колико хоћеш и кад почну рекламе сморим се и одмах мењам. Појма немам шта гледам!" "'Ајмо на пиво." "Кренуо сам? Где ћемо?" "Само се спреми, покупићу те."
---
Ух, још једно буђење после пар пива у касним сатима. Заредао сам неколико вечери а организам нисам ништа питао. Напољу киша па снег, навукли се неки ниски и тамни облаци и таман за кулирање...
---
"Пошто је карта за овај у један?" "Хиљаду и тридесет динара. За четири минута креће" "Само нека крене, стижем." "Колико?" "Једну." Аутобус стоји на перону, са нешто путника унутра и закључан. Нисам једини који стоји пред вратима и чека. Ипак, отоври их возач, уђох унутра и нисам како нисам хтео да седим порд било кога, једино решење је био задњи ред. Минут, два после мене уђе девојка од неких 22, највише 25 и седе један ред испред мене али укосо. Нисам ни приметио да је тај пар седишта био празан јер бих и сам тамо сео. Сад ми је било драго што нисам јер је она била мелем за очи. Види се да се спремила за дуг пут, дакле ништа шминка, ништа штикле и утегнута тесна одећа. Ципеле, класичне црне зимске женске "Канађанке" које су у таквом стању да их може слободно бацити, црне хеланке које су виделе боље дане и крупно плетени бели џемпер, као да је два броја већи у некој веома, веома бледој розе боји. Црна коса, до рамена али неопрана па је везана у мали реп. А црте лица, да сам могао гледао бих је стално колико је то било некако све складно. Можда не толико лепо али складно. Да нисам упознао Малену, рекао бих да је ова девојка нешто најлепше што сам у животу видео. Одушевила ме је и тим понашањем, онако, опуштено, без нападности. Познајем неколико примерака женки српског рода које се спремају и ђубре да баце. Без претеривања. Буквално. Мајке ми. Након извесног времена, узела је телефон, откуцала нешто и онда узледа гледа фотографије на њему. Не бих то ни видео да није неопрезно била окренута леђима ка мени и онда га је так одржала да сам све видео. Гледала је своје фотографије. После пар минута је схватила да је све на извол'те па се окренула и склонилча на седиште до прозора. Ипак, видех позирање са тоном шминке, умецима у коси који су ишли до дупета, став који избацује све кривине на видело, чак и оне којих се неке жене стиде, пачија уста која су отекла као да је љубила плотну од ужареног "Смедеревца" и то све пред неким великим огледалом у великом тоалету. Јеби га девојко, усра га. Скроз. Узех и ја мој мобилни па послах поруку "Како си?" мојој Маленој. Нема ни боље ни лепше, гарантујем.
---
"Како је зете? Јеси ли добро путовао?" "Јесам, јесам, хвала на питању." "Може л' ракија?" "Како не би могла. Сипај једну ону твоју траварицу." "Жено! Дај дер ону траву да попијемо. И стави нам по кафу!" Пре свега стиже мезе на сто. Насечена кобасица, чајна, нека љута, шунка, сланина, тврди сир и по која половина јаја. Док сам почистио неколико чачкалица, ето и кафе и ракије. Таман. Недостајаће ми ово једноставно гостопримство.
---
"Dear passengers, welcome in Dortmund, Germany!" "Sehr geehrte Passagiere, willkommen in Dortmund, Deutschland!" Јеби га. Беше чудно, кратко али и слатко.
