Догодило се оно о чему се некада само причало. Мој први родитељски састанак у школи. Али сам сада у улози оног великог, што седи и слуша шта му је дете урадило. Или није урадило а требало је. Признајем, био сам благо нервозан.
Нервозе је било не због тога што сумњам у своје дете, већ због чињенице да сам у другој држави чије форме и обрасце понашања у школском систему не познајем. Знам само оно што сам начуо, ту и тамо прочитао али како то све заиста иде, нисам имао појма. Ипак ја и Малена долазимо из другог, сасвим другачијег система и сада је све то подигнуто на виши ниво.
Прво, нисам знао да ли мој син сме уопште да присуствује родитељском. Да ли је овде онај фазон да учитељица седи на свом месту а у клупама родитељи и онда она спочитава буквицу родитељима чија деца су правила срања, или пак хвали и подржава оне тате и маме чији се нараштај иоле труди и покушава нешто. Или није? Е па није. Добио сам опције, тачније термине када могу да дођем. Ни ја ни Малена нисмо желели да изостанемо, некако је тај договор спонтано дошао, онда се потрефило да нам у посети није ни једна баба ни деда и тако смо пошли са децом.
Ми тамо, кад пред вратима пар родитеља, чека на свој ред јер смо ми малкице и поранили. Нигде детета! Е јебеш га сада, шта је ту је. Упитам, онако, као да ли смо требали без деце доћи кад једно од њих одговори да им је син тотално узбуђен и пун треме да је морао у клоњу. А, тако значи, онда је то таман. Сачекасмо наш ред и добра учитељица нас пусти унутра.
После мало приче са Мирком, мало са нама, почела је прича о битним стварима. Да ли се јавља када нешто зна, да ли је научио слова, да ли чита брзо, споро или пребрзо, како стоји са бројевима и сабирањем, и још о којечему кад дође једна ставка на ред. Сваког понедељка у једну дебелу укоричену свеску пишу шта су радили током викенда. Код мог сина, празна! Нацртао је понекад неку кућицу и ништа више. Када га пита, што је празно, он одговори како није било ничега интересантног током викенда! Ма немој! А шта радимо моја Малена и ја осим планирања викенда и сваког слободног дана јер ако се догоди "празан ход" одмах дође до попиздитиса! Па како онда ништа није радио, мајку му јебем!? Ето, једноставно није.
Како год почео да прича или пише, не иде му. Не иде му објашњавање и изражавање креативности. Када добије неки задатак и када му буде објашњено шта да ради и шта да очекује као резултат, он крене и нема стајања док не заврши. И један је од бржих. Логику уме да прати све кроз њу решава али чим му неко да празан папир и каже: "Изволи, пиши и цртај шта год желиш", он стаје и не чини ништа.
Поносан сам на њега, до неба сам поносан али сам сазнао оно што сам и очекивао. Има акутни недостатак креативности и маште. То сада објашњава због чега је способан да направи било шта од "Лего" коцкица али само докле има упутство да га прати. Чим му дам слободу да прави шта год пожели, он их прво гледа, одмерава и онда каже да му се више не игра. Ништа није боље ни са другим играчкама или чак и фудбалом, који врло радо тренира. Свуда прати правила која је научио или која су му објашњена.
Тја. Татин будући радник у општини, љуби га мајка.
Нема коментара:
Постави коментар