Баба и бака

Скоро наиђох на овај тескт на нету и сматрам да је заслужио да га поновим.

           "Баба је мајка једног од твојих родитеља која живи на селу. Бака је такође мајка једног од твојих родитеља која живи у граду, најчешће у згради.

          Већ од твог рођења видљиве су прве разлике. Кад си се ти родио баба је заклала ја’ње, сазвала по’ села, пило се до касно у ноћ, ђеда и кума Пера су унијели у кућу. Амиџа Марко је засп’о пред колибом, стрина Кова му је само бацила кожун преко леђа. Причало се у три села о весељу. Бака је испекла колаче и позвала другарице, деда је попио пиво и наздравио комсији на сусједном балкону.

              Када су дошли на бабине бака ти је купила дивне бијеле ципелице и одјелце, донијела је и радосницу, то је тада био прави тренд. Баба ти је под јастук ставила крст испод Острога, чен бијелог лука, Сан Мајке Божије и шорван који је чувала за свог првенца. Исплела ти је чарапе и пуловер од вуне коју је сама уредила. (Баба плете најтоплије чарапе). И наравно ја’ње на ражњу и плетенку ракије.

               Баба носи мараму.

               Бака носи фризуру.

        Када мало одрастеш код бабе си апсолутни краљ, владар, куће, штале, дворишта. Код баке мораш да поштујеш кућни ред.

           Код бабе можеш да се прљаш, да љубиш Гарова, да спаваш с мачком и не мораш се стално купати, јер ћеш истањити кожу. Баба те никад, али никад неће одати родитељима, бака ће ипак попричати о твом понашању.
               Бака те води у музичку.

               Баба те учи сељачке пјесме.

               Када се пробудиш бака те пошаље по хљеб и млијеко.

               Код бабе када се пробудиш чекају те врући уштипци и тек узварено млијеко.

              Бака ти да један колач послије ручка, баба ти испече пун вањик шапа. Једеш колико можеш и кад хоћеш.

              Бака ти спрема шпинат и џигерицу, баба ти пече питуљице и пржи суво месо.

               Баку често боли глава кад дође с посла па мора да легне.

         Бабу никад ништа не боли. Легне увече кад пође спавати. Једино кад је промјена времена пробада је иза плећке, ту ју је Шарава давно цифтом ударила, привије увече сјерну вуну и ујутру буде к’о нова.

              Код баке се зна шта је за дјецу а шта није.

              Код бабе је све за дјецу посебно за тебе.

          Бака другу дјецу никад не зове у стан, баба свима маже џем од дрењака и свима тепа фина моја ђеца.

        Кад си болестан бака ти да лимунаду без шећера и зовне доктора Бојића њиховог пријатеља. Баба те масира ракијом, коље пјевца, прави супу, шаље ђеда у варош да ти купи птичијег млијека ако треба.

              Кад бака пије кафу с другарицама ти читаш књигу у другој соби.

             Кад баба пије кафу с јетрвама и конама ти логично пијеш с њима бијелу кафу.
           Бака ти чита бајке пред спавање, баба ти прича најљепше приче које измишља и моли се Богу изнад твог кревета. Код бабе поред иконе стоји твоја слика. Бака нема икону, има много умјетничких слика.

         Када донесеш ђачку књижицу бака каже да је то резултат труда и рада. Баба каже, љуби баба своју паметну главу и своје петице и да ти паре које је штедила цијелу годину.

         Бака ти за сваки рођендан купује књиге и подстиче да читаш, баба мисли да ћеш оћоравити од толиког читања. Ено, каже, Ђоко Мирков, поваздан гледо’ у те књиге, сад к’о аветиња ‘ода по вароши. Пушти ти то, играј се имаш каде главу разбијати.

          Када одрастеш, па доведеш ђевојку да је упознају, бака индиректним питањима сазна све што је занима. Баба пита од које је фамилије и коју славу слави? Ништа је више не занима.

          Бака дијели људе на образоване и необразоване, баба на добре, лоше и анамо оне што су им очи на вр’ главе, тих се, вели, највише чувај.

          Наравно воле те и једна и друга, свака на свој начин онако како је којој блиско.

          Бака од тебе прави господина са манирима спрема те за друштво.

          Баба од тебе прави човјека, људину и спрема те за живот.

          Не знам да ли су бака и баба исто.

          Мени је баба -баба!"

Преузето са: edukacija.info

Како то да Индија не иде напред?

Заиста сам се ово много пута упитао.

Два пута сам био у Индији, на дужи период, боравио у не баш репрезентативном граду за индијске услове живота који је прерастао себе и индијске просеке, али ипак се и даље поставља питање. Како то да Индија са милијарду и бар још једно 300 милиона становника, са, откуд знам тачно али сигурно неколико милиона наоружаних војника, еј милиона (!), никако не успева да се оствари као зајебан фактор? Ни у свом суседству, ни у ширем азијском региону, а поготово не у свету. Када се погледају свима знане чињенице, рекло би се, сунце ти жарено види колико су велики, колико пространство заузимају и још су веома бројни. Држава која лежи на обали великог континента и мало гледа на комшије преко Хималаја, па десно на арапски свет преко Индијског океана и мало лево на расцепкане, измешане и доста подељене државице; годинама уназад се дрви о подивљалом расту индијске привреде, како су мајстори информационих технологија (и јесу, заиста сам се уверио у то) па још имају и статус нуклеарне силе! И? Шта су учинили са свим овим?

Ништа! И сумњам да хоће. Не ускоро, него било кад у будућности. Икада. Они себе изнутра уништавају. Добро, можда сам претерао са јачином одабраних речи али све и да ублажим не могу мање од тога да себе коче, укопавају у месту, и времену и простору. Имају то неко урођено, стално одсуство самопоуздања у систему одлучивања. Вазда неко оклевање у доношењу и спровођењу важних, па све до скоро безначајних, одлука само доприноси свеукупној недоследности. Ни мало не помаже свеприсутна корупција а сматрам да је изнад свега најгори онај мали, приземни, лицемерни и готово бизарно цинични каријеризам у целом систему. Уместо да је једна од великих сила овог века, заиста је само "држава која би хтела да постане светска сила".

Наравно, свако ко се мало информисао о том подконтиненту, ко их је посетио, радио или живео са њима, одмах ће рећи да је Индија једна демократска држава са предузимљивим и талентованим становницима, док је тужна истина да малодушни, од великих предузетника па до криминалних "бизнисмена" веома подмитљиви, политичари толику земљу воде као да је нека државица. Нека мала, од неких десетак милиона душа. Државна управа, бирократски и уопште административни систем је огроман, замршен и веома непрегледан, па кад се једном у њега уђе, у тај неисцрпни лавиринт папира, потврда, налога, потписа, образаца, формулара, овлашћења, овера и уплатница, преостаје само лутријска шанса за брз и јасан одговор. Своје двориште никако да уреде а још се налазе тамо негде између Кине и Пакистана, што сигурно није лако, онда ме не чуди што је баш Пекинг искористио ову празнину и њихову неспособност организације и наметнуо се као светска сила у Азији.

На моју велику жалост, у будућности ћу и даље морати да сарађујем са њима јер су све јефтинији и јефтинији када се ради о радној снази а то је великој корпорацији, за коју тренутн орадим, најважнија ставка.

Језеро Мађоре ("Lago di Maggiore"), новембар 2015. године

                Док је на врховима швајцарских Алпа почео снег да пада, у подножју, дакле у сеоцету у којем сам имао преноћиште, је почела субота баш онако како не треба. Киша са додатком ветра. Предивно време да се не иде нигде. Или да се оде негде, што даље. Е па, ово друго долази у обзир јер сам био у соби у којој, да сам нешто виши, могао сам да раширим руке и додирнем супротне зидове док главом ударам у пафон. ТВ сам имао, приступ нету такође али то све има своје границе. Није било шансе да преседим викенд поред компа или неког другог екрана! Колега и ја смо сели у Голфа и гас!
              Отишао сам путем којим сам хтео мотором али време није дало а ни сада није било пуно боље, све док нисам прошао врх. До тог врха, који се зове Сан Бернандино, температура једва око нуле, ниски облаци, снег и влажан пут. Поред ауто-пута иде и лепши, локални пут али он је баш зезнут због поледице. Пут преко је давно преусмерен на тунел који се, кратко након уласка, спушта доста стрмо ка другој страни планине. У једном тренутку, клима уређај у ауту је почео да шизи и да се понаша крајње непредвидиво. Ни колега ни ја нисмо имали појма шта се збива. Мотор иде нормално, вуче, не штуца а клима мало удувава топао, мало хладана ваздух, час се замагле сви прозори, час су чисти а на диспелју бројке само шетају. Све је било јасно чим смо изашли из тунела. Након тог врха, само сунце. Све до језера температура није падала испод 20°C. За кратак временски период смо са нуле и велике влажности дошли до топлог и сувог времена. А поред воде је било и више. Милина... Као и увек, ево и слика да поткрепе причу.

                Овако су изгледали небо и околина кад сам кренуо.

             После Сан Бернандина...

            На крају, језеро. Кад се посматра на мапи, примети се да је, онако, веће а поред њега је утисак као на обали мора. У питању је област града Локарно ("Locarno").

Јесен је и зима су ишарали обалу оним најлепшим бојама...

... а опет, ту су и палме. Небично лепа мешавина природе.

             И наравно, пауза за кафу. Увек пијем еспресо, кратак, црни и без шећера али овог пута нисам, већ невероватно лепо и укусно припремљен капућино "Café Lago", како се зове и кафић. Нека чоколада, еспресо и пена од млека су били тако добро искомбиновани да сам на препоруку конобара морао да одступим од правила. И нисам погрешио.

Пршти, пршти бела стаза... око језера у Давосу, децембар 2015. године

           Деда Мраза нисам видео и не знам да ли долази са ове журке. Можда га и даље жига одоздо, ко ће га знати. Елем, зима је тог децембра дефинитивно стигла у Швајцарску а ја сам направио круг пешке око језера у Давосу. 5км на -5°C. Кад могу тамо да се скупљају политичари, економисти, бизнисмени и други светски мрсомуди, е могу и ја. Онако. У инат.

           На крају, јасно је која возила су права за ове услове пута. Само смо ми, туристи, возили тамо неког Голфа, Аудија, Крајслера...

Петак на тркама "TCR International" серије у Спа Франкошампу, мај 2016. године

           Не могу рећи да пратим сваки његов корак али је Душан Борковић дефинитивно један од ретких који не престају да се боре. Возио овде, био онде, овако или онако, стигао је до "ТЦР Интернешнал" серије.
               Сам шампионат је основао човек који је идејни творац и "WTCC-а" (по угледу на "BTCC") али се сморио јер су фабрички тимови изврнули руглу саму идеју и прописе упумпавањем огромних количина новца па је постало веома досадно. Принцип који је увео је тркање са скоро па фабричким возилима која заиста не коштају баснословно. Ово је била друга сезона и разлика је што су се сви стварно трудили јер су имали шансу. Нпр, возило у "WTCC" шампионату кошта око 300 хиљада евра док је у ТЦР-у потребно издвојити трећину те цифре. Ово је и приватнике ставило у повољан положај. Саме трке се одржавају увек уз још неке па су и улазнице веома приступачне. 31€ за три дана. Деци до 12 година не наплаћују улаз.
                    Било како било, све је то лепо на тв-у али 2015. године сам решио да одем и да све то испратим уживо. Душан же да буде у мојој околини и то на мојој омиљеној стази свих времена, Спа Франкошамп у Белгији! Морао сам да сложим коцкице. Истог викенда су се на овој стази одржавале трке издржљивости, "WEC", "Porsche Super Cup" и "TCR International". 'Бем ти, ако је онај ко ово чита успео да похвата све ове скраћенице, свака му част. Kо није, следи објашњење.

- "WTCC" - Светски шампионат, тј трке туристичких аутомобила (возила бар личе на она која се возе улицама);

- "BTCC" - Британски шампионат, тј трке туристичких аутомобила;

- "WEC" - Светски шампионат издржљивости (што возила, што возача).

                  Да не дужим, нека мало и фотке говоре саме за себе.

                   И док смо направили мањи обилазак, наишли смо (говорим у множини јер сам био са сином) на паркиране Поршее. Милина...

           Па опет мало фотки околине.

               Све, све али од ових гузица се поглед тешко одваја... ух...

           Када смо стигли око нас су тутњали, урлали, вриштали и грмели аутомобили из најјаче класе дана, трке издржљивости. Мајко мила који су то звуци. Ја нисам могао да скинем осмех с лица а син није смео да се макне без чепова за уши. Звук је био толико интензиван да су ми се тресли унутрашњи органи док смо шетали пар метара од стазе. И опет, фотке. Е да, док сам тражио згодно место за снимање, наишли смо и на једног Голфа из ТЦР-а.

             Ово су биле ипак квалификације после чега смо наставили да шетамо око педока и гаража у пит-у.

           Мали доказ да смо ипак били тамо.

                   А онда још један ауто из серије због које смо дошли.

                    И једна онако, да се види и у позадини, боље речено даљини на врх брда део стазе. То је оно што је чини невероватном, лепом и занимљивом. Дуга је и иде уз брдо, низ брдо, кроз шуму, па на чистину...

                Били смо се већ мало и сморили јер квалификације за ТЦР никако да почну, одемо мало да прошетамо баш око гаража и наиђемо, на кога? На Душана! Пришао сам му и опуштено рекао: "Добар дан." Погледао ме, погледао мог сина који је био са мајицом на којој пише "Србија" и истог трена прекинуо разговор са, појма немам којим ликом, и поздравио се са нама, упознао уз речи: "Е нек' сам и на Србе наишао!" На питање, у ствари молбу да га снимим са сином, рекао је: "Ма јок, нећемо овде, идемо у гаражу, да вам покажем ауто па ћемо се тамо сликати. Видећу да ли је ауто слободан да седнете у њега." И тако он нас спроведе кроз гаражу и ми направисмо пар следећих...

         Веома срдачан и опуштен човек. Није поступио чудно нити сам осетио надменост у речима или понашању. Међутим, ипак је био нервозан и рекао сам му да не желим да га задржавам и одвајам од посла. Признао ми је да има проблема у подешавању возила јер на старту доста губи снаге и то желе пошто, по то, да реше. Поздравили смо се, позвао нас је да дођемо до гараже после трке када је као мала прослава и окупљање тима уз опуштање, који сам врло радо прихватио. Ипак, био је у праву. На квалификацијама је био најбољи, узео је пол позицију али је већ на старту трећепласирани повео, а други га је претекао после пар кривина. 

На оно прво претицање, није могао да се љути али за ово друго је направио неку грешку. Нисам успео да сазнам и видим где јер камера то није снимила. Дошли смо после трке, као што је било договорено, иако нисмо успели да присуствујемо додели награда, био је трећи, и нисмо га нашли. Разумљиво је био и нерасположен и нервозан. 

Нисмо стигли да се пробијемо и да стигнемо на време за проглашење победника јер је то све било доста брзо због тв преноса. Зато сам стао испред једног од екрана и документовао тренутак.

То су трке, реалност. Догоди се. Све то није омело нас двојицу да се и даље шетамо и снимамо све што смо смели и хтели.

           Баш волим ову Ђулијету.

И за крај, пар погледа уз поздрав до следећег пута јер ово сигурно неће бити моја последња посета Спа Франкошампа.