Док је на врховима швајцарских Алпа почео снег да пада, у подножју, дакле у сеоцету у којем сам имао преноћиште, је почела субота баш онако како не треба. Киша са додатком ветра. Предивно време да се не иде нигде. Или да се оде негде, што даље. Е па, ово друго долази у обзир јер сам био у соби у којој, да сам нешто виши, могао сам да раширим руке и додирнем супротне зидове док главом ударам у пафон. ТВ сам имао, приступ нету такође али то све има своје границе. Није било шансе да преседим викенд поред компа или неког другог екрана! Колега и ја смо сели у Голфа и гас!
Отишао сам путем којим сам хтео мотором али време није дало а ни сада није било пуно боље, све док нисам прошао врх. До тог врха, који се зове Сан Бернандино, температура једва око нуле, ниски облаци, снег и влажан пут. Поред ауто-пута иде и лепши, локални пут али он је баш зезнут због поледице. Пут преко је давно преусмерен на тунел који се, кратко након уласка, спушта доста стрмо ка другој страни планине. У једном тренутку, клима уређај у ауту је почео да шизи и да се понаша крајње непредвидиво. Ни колега ни ја нисмо имали појма шта се збива. Мотор иде нормално, вуче, не штуца а клима мало удувава топао, мало хладана ваздух, час се замагле сви прозори, час су чисти а на диспелју бројке само шетају. Све је било јасно чим смо изашли из тунела. Након тог врха, само сунце. Све до језера температура није падала испод 20°C. За кратак временски период смо са нуле и велике влажности дошли до топлог и сувог времена. А поред воде је било и више. Милина... Као и увек, ево и слика да поткрепе причу.
Отишао сам путем којим сам хтео мотором али време није дало а ни сада није било пуно боље, све док нисам прошао врх. До тог врха, који се зове Сан Бернандино, температура једва око нуле, ниски облаци, снег и влажан пут. Поред ауто-пута иде и лепши, локални пут али он је баш зезнут због поледице. Пут преко је давно преусмерен на тунел који се, кратко након уласка, спушта доста стрмо ка другој страни планине. У једном тренутку, клима уређај у ауту је почео да шизи и да се понаша крајње непредвидиво. Ни колега ни ја нисмо имали појма шта се збива. Мотор иде нормално, вуче, не штуца а клима мало удувава топао, мало хладана ваздух, час се замагле сви прозори, час су чисти а на диспелју бројке само шетају. Све је било јасно чим смо изашли из тунела. Након тог врха, само сунце. Све до језера температура није падала испод 20°C. За кратак временски период смо са нуле и велике влажности дошли до топлог и сувог времена. А поред воде је било и више. Милина... Као и увек, ево и слика да поткрепе причу.
Овако су изгледали небо и околина кад сам кренуо.
После Сан Бернандина...
На крају, језеро. Кад се посматра на мапи, примети се да је, онако, веће а поред њега је утисак као на обали мора. У питању је област града Локарно ("Locarno").
Јесен је и зима су ишарали обалу оним најлепшим бојама...
... а опет, ту су и палме. Небично лепа мешавина природе.
И наравно, пауза за кафу. Увек пијем еспресо, кратак, црни и без шећера али овог пута нисам, већ невероватно лепо и укусно припремљен капућино "Café Lago", како се зове и кафић. Нека чоколада, еспресо и пена од млека су били тако добро искомбиновани да сам на препоруку конобара морао да одступим од правила. И нисам погрешио.
Нема коментара:
Постави коментар