Неуспешне лоботомије

                  Или су ипак успешне? На коју год страну да се окренем и погледам, шта год да читам, гледам, чујем, само се чудим и питам о чему се ради. Да ли је могуће да су сви људи који управљају фирмама, корпорацијама, државама, уопштено посматрано сви они који имају моћ управљања и организовања људима и способностима истих, немају појма куда би ишли и шта раде? Теоретичари завера, а ја сам изразити противник таквих сулудих претпоставки, ће рећи да они итекеко имају план. Да нас сјебу! Да нас покоре! Да нас потамане! Да нас... ма 'де знам шта више да нам раде. Ја видим само јурњаву за новцем и што већом добити из сваког, ма и најмањег могућег посла и рада! Па добро пичка му материна, због чега!?

                 Можда ја то све посматрам мало филозофски али ево како ја то видим. Рецимо да нека компанија почне да зарађује од свог производа, и то да им баш добро иде. У почетку су једва налазили купца па им је и била зарада једва неких десетак процената. Наравно, почиње усавршавање система израде самог производа и његових функционалних делова како би био једноставнији за производњу и приступачнији купцу. То опет доноси повећан профит. Можда дванаест, па петнаест, па нека буде и педесет посто. И тако даље тј у круг докле год скоро сви производи не постану прецењени. Докле треба да расте тај профит па да се неко запита: "Чему нам оволики новци на рачуну?" Можда су потребни да би задовољили тамо неке акционаре, како се популарно називају прави власници који се крију иза ових популистичких назива. Па колико њима треба? Опет, докле бре мајку му? Где је реална граница? Нико још није понео било шта на онај свет. Тамо се иде без ичега. Фараони су пробали да све што им је битно  и вредно закопају заједно са остацима својих тела и шта им се догодило? Вековима касније, све им је однето и опљачкано. Тамо се одлази као непојмљиви сиромах јер се губи и оно последње што човеку, као бићу, преостаје. На шта троше толико имање? На даљу производњу? На ратове који букте широм света? Ако је тако, то само доноси још већу добит! Да не троше можда на до јаја скупоцена летовања, јахте, куће, аутомобиле, курве, пиће и дрогу? Јебем му матер ако то не бих више разумео него ли оно лицемерно прокламовање за залагање решавања проблема глади и жеђи у свету. Е, јесте, кур' мој.  Не би изазивали ратове ако хоће да решавају било које проблеме. Јебе им се за економије, нације, религије, делове света, боју коже, болести, за све их заболе осим за отимање новца и намицање капитала.

                 Добро, ето, на крају свих крајева, нека је све тако, али опет питам зашто!? Зашто за бога милога? Где ће с тим богатством? Чему он служи? У ствари, власник истог служи њему. Сасвим сигурно је тако јер толико богатство не може да буде остављено да се само пази и чува. Мора му бити организовао место у банци, па чувари и тако даље. И ко кога онда ту, уистину, служи? Не знам, стварно не знам и не видим циљ оваквом понашању. Сви, горе споменути на почетку, као да су имали лоботомију, која је лоше одрађена. Као да им је свима извађен део за разум и аналитичко размишљање. Оно што им је остављено служи им како би имали само једног бога и творца који им све омогућава: новац!

                Временом сам стекао неописив утисак да, када би нас ти лоботомисти мало оставили на миру и пустили да живимо нормалније, без трзавица, претњи ратом и немирима, да би се свет увео у стање уређености. Не баш потпуне уређености, јеби га, па нисам ни ја утописта али неке хаотичне уређености која би временом, рецимо вековима, прерастала у уређеност, без трунке хаоса. Пре пар дана, мајка ми исприча како је било код њих у кући када је она била мала. Беше то лоше и тешко време, сиротиње на све стране али је њен отац, мој деда ипак радио у селу. У сеоској задрузи. Долазио је с посла и после ручка му је жена, моја баба, прала ноге у лавору а он се пресвлачио у пиџаму и ишао у кревет да спава. Увек и скоро као сат натемпираних петанестак минута. Минут, горе, доле, али никад више. Будио се, облачио поново одећу за рад на имању и тако сваки дан. Сад бре не могу ни кафу да попијем к'о човек. Све дувам у њу да се брже охлади не би ли стигао да завршим шта још морам док није почео нови дан. И опет не стижем, маму им јебем свима...
                Има да падне још једна светска револуција, сто посто! Ма мора бре! Много су се бре осилили.

Куц, куц! " 'Ало, газда!? 'Има л' кога!?"

             Нисам дуго отварао кафану, признајем, крив сам. Због чега је то тако, не знам ни сам. Сад ми некако наишло да мало отворим врата  и поставим који астал. Могао бих да претурам по себи и својим емоцијама, расположењу, животним, породичним и пословним обавезама и да тако у ствари тражим оправдања. Али нећу! Нити могу да обећам да ћу опет бити редован.

             А и коме бих могао то оправдање да дам? Гостију је мало, а и они који сврате, више некако завирују и провирују без жеље да уђу и попричају. Ко је сад за то крив? Ја? Врло вероватно. Постао сам лош гостионичар и кафанџија. Чак сам и ја почео да свраћам у друге клубове, као што је "Мерцедес клуб Србија". Тамо ми је толико добро да сам се код њих скроз опустио. Чак ми људи тамо дадоше и сто! Онако, за праве, да буде само мој. Кажу: "Ево, седи овде, код нас, шта ти фали? Кад имаш штогод паметно да кажеш, ти реци и овде." И лепо ми је код њих. Признајем, има тај клуб доста гостију, а не могу да се сетим непријатних.

              Поред моје кривице, ту су и велики ланци ресторана, чујем да их називају "Друштвене мреже", који су све популарнији и популарнији. Лепо је тамо. Сви о свима причају без увијања и срама. Свашта се нуди, онако, "на извол'те" па сви хоће тамо, надајући се да ће нешто и за себе да нађу. Чак и голотиње има. У по' бела дана! Одвлаче госте нама, застарелим и превазиђеним кафанџијама, као да смо залеђени у прошлости. Нама који нисмо стигли, или нећемо, да се модернизујемо. Опет, оно "друштвени" ми пак звучи као неки назив из неких прошлих, старих, социјалистичко-комунистичких делова историје. Прошетах мало улицама испред кафане и чујем да се народ све више међусобно ословљава са "друже". Ко ће га знати шта се збива. Не знам, једноставно не умем да гледам у будућност нити бих волео да имам ту моћ. Мада, некако ми се чини да сва та доступност свега и свачега, све више отуђује и заглупљује. Главе погнуте, у рукама "паметни" телефони на којима искачу слике свих и свачега, плава птичица зацвркуће а када некога нешто упитам, не зна да ми одговори. Већина одмах, онако, на прву: "Знам!", и настави са: "Сад ћу да погледам на 'нету, да изгуглам..." Јебеш га, биће да немаш појма ако ти треба помоћ са стране. Ако знаш, кажеш одмах.

               Свет се мења, ја сам се већ променио и не јебем те новотарије ни мало! Ауто који возим пуни ове године 16 година, далеко је од било какве модерне електронике и умрежености, "паметни" телефон ме све више смара, и то у толикој мери да ћу поново да активирам омиљену ми Нокију 6230и па коме требам, ако је хитно, нека ме зове! Јавићу се. Нека пошаље поруку. Прочитаћу је. Ако има времена за куцкање кроз ћаскања разноразних програма, онда и није хитно.

              Није ново отварање али, ено деца већ трче кроз чаршију и куцају једни другима, кафана поново ради!