Нисам дуго отварао кафану, признајем, крив сам. Због чега је то тако, не знам ни сам. Сад ми некако наишло да мало отворим врата и поставим који астал. Могао бих да претурам по себи и својим емоцијама, расположењу, животним, породичним и пословним обавезама и да тако у ствари тражим оправдања. Али нећу! Нити могу да обећам да ћу опет бити редован.
А и коме бих могао то оправдање да дам? Гостију је мало, а и они који сврате, више некако завирују и провирују без жеље да уђу и попричају. Ко је сад за то крив? Ја? Врло вероватно. Постао сам лош гостионичар и кафанџија. Чак сам и ја почео да свраћам у друге клубове, као што је "Мерцедес клуб Србија". Тамо ми је толико добро да сам се код њих скроз опустио. Чак ми људи тамо дадоше и сто! Онако, за праве, да буде само мој. Кажу: "Ево, седи овде, код нас, шта ти фали? Кад имаш штогод паметно да кажеш, ти реци и овде." И лепо ми је код њих. Признајем, има тај клуб доста гостију, а не могу да се сетим непријатних.
Поред моје кривице, ту су и велики ланци ресторана, чујем да их називају "Друштвене мреже", који су све популарнији и популарнији. Лепо је тамо. Сви о свима причају без увијања и срама. Свашта се нуди, онако, "на извол'те" па сви хоће тамо, надајући се да ће нешто и за себе да нађу. Чак и голотиње има. У по' бела дана! Одвлаче госте нама, застарелим и превазиђеним кафанџијама, као да смо залеђени у прошлости. Нама који нисмо стигли, или нећемо, да се модернизујемо. Опет, оно "друштвени" ми пак звучи као неки назив из неких прошлих, старих, социјалистичко-комунистичких делова историје. Прошетах мало улицама испред кафане и чујем да се народ све више међусобно ословљава са "друже". Ко ће га знати шта се збива. Не знам, једноставно не умем да гледам у будућност нити бих волео да имам ту моћ. Мада, некако ми се чини да сва та доступност свега и свачега, све више отуђује и заглупљује. Главе погнуте, у рукама "паметни" телефони на којима искачу слике свих и свачега, плава птичица зацвркуће а када некога нешто упитам, не зна да ми одговори. Већина одмах, онако, на прву: "Знам!", и настави са: "Сад ћу да погледам на 'нету, да изгуглам..." Јебеш га, биће да немаш појма ако ти треба помоћ са стране. Ако знаш, кажеш одмах.
Свет се мења, ја сам се већ променио и не јебем те новотарије ни мало! Ауто који возим пуни ове године 16 година, далеко је од било какве модерне електронике и умрежености, "паметни" телефон ме све више смара, и то у толикој мери да ћу поново да активирам омиљену ми Нокију 6230и па коме требам, ако је хитно, нека ме зове! Јавићу се. Нека пошаље поруку. Прочитаћу је. Ако има времена за куцкање кроз ћаскања разноразних програма, онда и није хитно.
Није ново отварање али, ено деца већ трче кроз чаршију и куцају једни другима, кафана поново ради!
Нема коментара:
Постави коментар