Нешто више

            Неко време уназад ми се догоди да се осетим некако уморним, наиђе ми неки унутрашњи немир, гомила разних мисли, неке од њих бих могао назвати и бригама па чак и нервоза.

              Окупам децу, прочитам им или испричам причу, легнем са мојом најдражом и када сви утону у дубоки сан, ја осетим неку потребу да размислим о свему. Незадрживом брзином ми се смењују мисли и размишљања. Није то увек нешто велико и нешто тешко о чему требам и морам да думам али једноставно се ређају, једна за другом. Као на покретној траци. И тако дубоко у ноћ. Не дају ми да се смирим и утонем у дубоки сан већ све некако дремам и куњам. Као да ми не дају мира, као да ми је све одједном постало важно. А није.

            Сасвим је супротно, чини се. Живот ми је ушао у фазу мирноће и уређености. Не бринем за сутрашњицу у било ком смислу и по било ком основу. Деца су још увек мала, расту, хвала богу, па ће ту сигурно бити неких перипетија. Школа, љубави, друштво, можда и неко шибање, спорт, прво пијанство... Има тога. Малена налази своје место под сунцем јер додатним школовањем улази у систем и ту нема врдања. Немам ни најмању сумњу да ће она све успети да одради и да ће ствари доћи на своје место. Она уме да се поколоба због овога или онога али ја не бринем ни најмање. Мој посао је сталан и устаљен. Можда тренутно имам мање обавеза од планираног и очекиваног али биће и тога. Фирма је велика компанија и они знају где су пошли. А ја се возим.

              Међутим, баш сва ова мирноћа и очекиваност изазивају извесну дозу немира код мене. Због чега? Одакле то? Сматрам да је то све ствар инерције. До пре неколико година сам све јурио. Прво, још док сам био у Србији, школовање, посао, неко женско да ме прати у свему томе, друштво и једва налажење времена за најбоље пријатеље, ма уопште нисам стао. Дошао у Немачку, па опет потрага за стабилним послом, упознао Малену, она на једном крају државе а ја на другом, стан, виза, пасош, венчање, трудноће, деца, два велика пресељења и, и, и! Сада је то све престало, смирило се. И после неколико година "мирних вода" осећам да ми је досадно. Да ми треба нешто више од живота. Трудим се да пронађем нешто што би ме окупирало. Купио сам гитару, желим да научим да је свирам. То је друга од три ствари за које је Малена рекла да ће ми помоћи у испуњењу.

                  Шта је то нешто више? Где је то нешто више? Шта треба и колико треба да се потрудим да направим то нешто више? Немам одговор на ова питања. Али осећам, осећам у себи као да нисам све завршио, као да још имам нешто да испуним, да одрадим, као да нисам ту где јесам тек онако, као да имам још неки већи разлог због којег ходам по земљи. Не сматрам себе неким курчевим генијалцем који ће свет да унапреди, ма јок, заболе ме. Свет и овако и онако није много заслужио да му се посветим. Ја сам у питању. Моје унутра тражи више. Некако очекујем више од свега. Очекујем више и од моје околине. Од Малене, не. Она и ја се разумемо. Да није тако, кур' мој би она била са мном или ја с њом. Деца су мала и за сада само црпе енергију из мене. Када је мени потребан тренутак мира, опуштања или чак одређена доза занимације, они то не схватају и не умеју да ми изађу у сусрет. Свестан сам да морају одрасти, млади су али је ово чињеница.

               Не падам у депресију. Нисам у фазону да је све сутра сиво и безидејно. Није баш ни да ми је свет у боји али сив сигурно није. Безидејност ипак постоји. Наиђем на тренутке када се стварно упитам чему све? Чему све ово води? Шта да радим? И тако се опет враћам на осећање да ми треба нешто више од живота. Новац, можда? Не, ко ме познаје зна да ми то није идеја водиља. Имам га довољно. Да га имам више, потрошио бих га и опет бих био где сам сада. Љубав? Неизмерно је добијам од моје драге. И мајка ме и даље воли. Шта ће, мајка је. Знам и да ме колеге на послу цене јер где год сам радио, нуђено ми је да останем и пређем за њих. Здравље? Јебем ли га, до сада ме служило. Ја мало пазим, мало не пазим али се разумемо.

            Па, мајку му јебем, о чему се онда ради ако нису ове ствари? Не знам, стварно не знам и то ме тренутно мучи. Очекујем нешто више а ни сам не знам одакле, од кога, од чега... Време и живот ће већ пронаћи начина да ми помогну око решења ове једначине са пуно непозантих.