Где се изгубило: "Лепо изгледаш!"?

           Знам, разумем да се све мења, да је језик "жив" и да еволуира и осавремењује се у зависности од околине и оних који га и колико користе али неке промене су ми, у најмању руку, бесмислене.

           Пре неких, ценим 15 година, сестра од ујака ме замолила да јој оценим изглед пред излазак у град. Нисам знао шта да јој кажем. Имала је око 20 година и покушала је да се обуче сходно и годинама и друштву и клубу у који је хтела да "изађе". Ипак, обукла је премало. Нисам знао како то да јој саопштим. Видела је да размишљам шта да јој кажем и она ме упита следеће: "Сад ми реци, онако, као мушко, не као брат, да ли изгледам секси?" Секси!? Она је мене упитала да јој кажем да ли је секси!? Ја то да јој кажем!? Брат!? У тренутку сам експлодирао. "Па добро бре матер му јебем, да ли си ти нормална!? Брат сам ти, ненормална... Какво ти је то питање? Не пада ми на памет да даље разговарам са тобом!", после чега сам изашао из собе и отишао да гледам тв. Она је почела да плаче. После пар минута је дошла и она и села у фотељу поред, сва у сузама и размазаној шминки. Када се смирила, хтела је да сазна шта је погрешила. Нисам знао одакле да почнем али сам ипак морао да почнем од нечега, једноставно сам морао.

              "Питаш се, већ дуго времена, зашто немаш дечка? Све везе су ти на неколико дана или, ако имаш среће, месец дана. Запиташ ли се зашто је то тако, бар некад?" Она почиње опет да цмиздри. "Сад плачеш а хоћеш да изгледаш "секси", је л` тако? Добијаш оно што тражиш. Схваташ ли то? Привлачиш оне ликове који желе секс са тобом. Ништа више. То је поента "секси" изгледа. Ја када видим неку раву да се скине и да ми показује оно што је иначе сакривено и око чега треба, као мушкарац, да се потрудим, губим поштовање према њој и само желим да је стрпам у кревет, скинем све са ње и не силазим с ње к`о дете с трешње целу ноћ! Онда ујутро очекујем од ње да нестане. Добила је шта је тражила." Код сестре, суза сузу стиже. "Добро бре, де, `ајде, нисам хтео да те назовем курвом али знаш на шта сам мислио." Јасно јој је било. Итекако јој је било јасно. Помогао сам јој да дође себи, да се среди и онда смо отишли на неку брзу клопу. Променила се, прихватила је моју критику као разбуђивање и пар година касније се удала, што јој је и био циљ.

               Сам израз, тај већ чувени "секси" се одомаћио и раширио. Толико да сам чуо и поједине родитеље који изглед своје деце оцењују на тај начин. Све је добило неку бизарну ноту. Како је то могуће? Јебе ми се за улични говор и у том смислу опуштену варијанту као модерни смо па причамо као сав модеран свет. И није ми само српски језик тема. Ево ме у Немачкој и овде је исто. Скоро пребацујем с програма на програм и наиђем на неко такмичење деце у певању. Нисам волео ни Мињу Суботу и "Музички тобоган" па ми ни ово није интересантно али деца рекоше дај да мало гледамо и онда је једна од чланица жирија рекла, девојчици од неких 12, можда 13 година: "Лепо певаш а и средила си се. Баш си секси, сад бих те изљубила." Крај. Променио сам програм брзином муње на опште негодовање публике око мене.

           Шта се догодило па је секс постао нормална ствар којој и деца треба да се диве и да му стреме? Нема здраве и потентне особе на свету која не воли сексуални однос али ово је превазишло сваку меру. Скоро да је постало глупо и смешно некоме рећи да лепо изгледа. Да се лепо обукао. Да има стила. Чак је и понижавајуће! Ако није "секси" џаба сво сређивање. Откуд толика жеља да сви стремимо јебању и сношајима где год се окренемо? То је бре природна потреба у одређеном животном добу која се користи како би се све изопачило и окренуло. Па зар ја треба да се дичим сутра са ћерком која хоће у град у допичњаку и халтерима са сисама на извол`те!? Ако хоће тако да изгледа, нека се слободно тако обуче дечку у соби а не да таква шета улицом. Па курве су постале угрожене. Све их је теже разликовати од осталих жена у друштву. Или да говорим сину како треба да иде на фитнес или у теретану да би био "секси"? Боже ме сачувај и саклони. Од пре пар месеци се неки лик на тв-у рекламира како је смршао, то је сад модерно је л`, и има своју интернет страницу која се, у преводу, назива "учинићу те секси". Ало бре!? Је ли ово нормално? Не прича о томе колико је здраво бити у форми, колико је претерана масноћа опасна по метаболизам, колико је добро кретати се јер све више седимо и слично. Ма јок, он то нема намеру да објасни. То је без везе, превазиђено, није модерно. Он жели људска тела да доведе у стање које се назива "секси".

         Ко оволико упорно намеће физички изглед и сексуални однос као циљ, као тачку и појаву којој треба да стремимо као људска раса? Секс волим и врло радо га упражњавам али немам ни најмању жељу да будем "секси" колегама, а ни колегиницама, с посла. Све је мање ствари којих се стидимо. Све је мање ствари које остају међу нама, као партнерима, као родитељима, као родбином, као пријатељима па чак и као потпуним странцима. За распиривање свега овога и распростирање кривим све курчеве друштвене мреже али смо и пре тога пукли по шавовима.

            Добра Рахела Ферари је давно упитала у "Тесној кожи": "А глава? Где је глава?" "Глава отпада." "Како отпада, отпала ти да бог да!" Још мало, само још мало и глава више неће бити проблем у било чему. Све што ће преостати је општа будалаштина и гологузија. Стида и умерености више нема.

Мерцедес у Индији

               Већ је прошло неко време од мог последњег, како ствари стоје не и јединог, пословног пута у Индију. За неке је 3 године много, ја тврдим да је то само трептај ока кад се живот не живи по принципу "од данас до сутра".

             Индијци су посебни. Све сам ја то већ описивао али наслов овог стола захтева да  ову чињеницу поновим. Имати и бити виђен као неко ко има је код њих много више од статуса у друштву. То је део културе. Зато им је држава веома живописно обојена. На сваком кораку су украси и, оно што тзв западна култура подразумева под кичем. У Индији ако ниси украшен, ако ниси украсио оно што имаш, онда као и да немаш јер ко ће то да примети. Међутим, лагано се и они мењају, прихватају новотарије из неких других култура, светова и обичаја. Само што се то тамо не догађа јер се жели бити другачији, не, они прихватају само оно што им је привлачно и што се слаже са њиховим поимањем животних вредности.

             Мерцедес се као производна марка и као појава до јаја уклапа у ову причу. Плени појавом јер је познат. Познат је у свету, познат је и у Индији и то не само као луксуз већ и као издржљиво и поуздано возило. Јес` да ја волим Мерцедес и то не кријем али и минхенски пропелер, као и Ауди нису ништа мање цењени као статусни симболи. Ко тамо има кеша, он га има и зајебава се већ фура Ламборгини, Ферари, Бентли, Ролс-Ројс... Директори, власници фирми и уопште сви они који нису наследили новац су у Мерцедесима. Виша средња класа, да се тако изразим. Ипак, основни проблем је код њих одржавање. Није да нема званичних и незваничних сервиса, није да њихови власници немају довољно новца, чак напротив, већ је проблем у њиховој култури, која се, истини за вољу, мења. Пример. Купе возило и возе га док не стане. Буквално. Све што се сипа је гориво. Уље, филтери, гуме... ништа се то не дира. Није чудно видети да у најбржој траци на ауто-путу некоме, једноставно, стане ауто. Трокира и угаси се. А и та "најбржа" трака значи највише 80км/ч. Сталне гужве и стање путева су такви да је све преко тога готово немогуће. Мало који власник Мерцедеса га тамо уопште и вози. Рекох већ да је циљ имати и показати тај посед а то све све постиже једним потезом: најмом ливрејисаног возача.

Ова ситација са Е класом и местом где је паркирана говори много више од речи. Висока стамбена зграда у позадини, улице прљаве са типичним продавницама, камиони, доставно возило и једна моторна рикша, све украшено онако како они воле. У сред свега овога стоји објекат који једноставно штрчи. Не уклапа се. Док би ово са чуђењем и евентуалним гађењем и осудом посматрали негде у Европи, овај индијски власник је погодио право у центар. Сви га гледају.

Компанија Тата Моторс ("Tata Motors Limited") је једна од омиљених компанија у Индији. Део су велике Тата групације и имају веома дугу традицију и широк спектар производа. Тата Моторс су власници много чега, нпр Јагуара, Ленд Ровера и Даевуа. Не треба заборавити ни већ чувени најјефтинији серијски ауто на свету, Тата Нано. О његовом успеху или неуспеху се може расправљати али не овог пута. Претходна и неколико следећих фотографија говоре о историји Тата Моторса и повезаности са Мерцедесом. Камиони су сви на бази старих Мерцедеса и да је само други знак на масци, ја бих поверовао да се не ради о индијском производу. Врло су интелигентно радили. Куповали су стару, за Европу неинтересантну и превазиђену технологију и паковали је за индијско тржиште. То се показало као веома успешно па је ове камионе могуће видети и по свим околним државама. Конкурентска компаније, Махиндра, је све своје камионе базирала на старим Мановима и исто су тако добри али нису распрострањени као Тата.

Стари Мерцедесов њушкаш. Мало стилизован али је ово из времена сарадње са Магирус Дојцом ("Magirus Deutz"), код нас познатији само као Дајц. Кратко су произвођени у Европи али су се "њушке" показале као знатно издржљивији камиони од оних са мотором испод кабине. Да не говорим о одржавању.

Минибус и лаки доставни камион испод. Све сам већ рекао, само им знак недостаје. Мотор и уопште комплетно подвозје је идентично.

Следеће две фотографије су на свој начин чак и тужне. Власник је купио ову стодва`ес`четворку и то је то. Редовно га брише, не дозвољава да се прашина нагомила јер шта ће рећи комшије али нема да га вози. Врло је вероватно потребна и нека поправка што је за овог власника веома велики издатак. Данима сам пролазио овуда и сваки пут ми је било некако жао ликова у причи. И власника и комшија и самог аута...

Још један комби. Овог пута као возило хитне помоћи. Туга је што је ово превелико за њихове улице и бројност возила у саобраћају са возачима који не јебу ни семафоре а камо ли остале прописе. Само мањи, врло мали комбији успевају да се пробију кроз гужву у времену којем болеснику има помоћи. Овај, не знам. Кукала мајка ономе коме оволико возило дође у помоћ. Ако уопште и стигне на време да га види.

Опет штрчећа ситуација. Даљи коментар је сувишан.

С класа. Паркирана испред главног улаза у хотел у којем сам био. Био је то пословни пут па сам и сходно томе био у скупом хотелу испред којег је свакодневно било места за овако нешто. Суботом увече је овај ауто био исто што и Голф било где у Европи. Није могло да се прође од супер-спортиста. Они су опет стизали на приватним шлеп-камионима јер су ниски и не могу да се возе по улицама па су служили само за представу али и то је део шепуреће културе.

          Све у свему, убеђен сам да постоји дубока повезаност Индије и Мерцедеса. Све је почело пословном сарадњом породице Тата а данас је део културе.

Сага о званичном, незваничном и осталом мајсторлуку

             Да ли је битно да кажем о којем се возилу ради? Ценим да није јер је познато шта возим а детаљи и догодовштине које ћу описати нису баш измишљање рупе на саксији.

         Пре две године, одмах после куповине аута, отишао сам до Србије с њим. Нисам у гастарбајтерском фазону да се хвалим по селу, нити волим да мерим чији је већи. Него, ето, отишао сам јер ми је тако било лакше да потегнем сав онај пекмез, ракију и остале ђаконије. Пичке не дају да то носим авионом.

                Током тог боравка тамо, реших и да одем код неког мајстора, неког доброг, неког препорученог и провереног. Нисам се разочарао већ чак био и позитивно изненађен односом према мени као муштерији. Желео сам проверу, првенствено, кочионог система а онда и осталих система на ауту. Нисам имао неких сумњи или неповерљивости али када ауто оде на дизалицу, нека буде на провери. Рекао сам: "Провери све, прво кочнице, па ми јави шта ваља, шта не ваља и онда да се договоримо око замене." Он одговори: "Може!" и договор паде. Било је ту пар ставки које су решене у реалном времену и ја пукох од задовољства што ми је ауто у тип-топ стању!

              До следеће, што ће рећи прошле, године осетио сам да још пар неких ствари не штима. И опет сам се запутио колима. То је онај пут од 5502 километра који сам описао за једним од претходних столова у кафани. На половини тог пута, био сам у Београду. Опет сам тражио препорученог мајстора. Није да нисам оном првом више веровао, већ сам решио да проширим себи могућности и не ослањам се само на једног. И други је био више него предусретљив и крајње послован. Ситнице и примедбе сам изнео и нагласио да желим да ми се изврши детаљна провера возила. Прешао сам доста а још више треба да пређем и волео бих да знам какво је реално стање. Ипак ауто има 15 година и нема шансе да је све како треба. Не возим музејски примерак. Морао сам да оставим ауто јер је било и других обавеза и вратио сам се после неколико сати назад. Чим сам ушао, шеф радње ми је пружио руку и честитао. Видео је моје изненађење на лицу и пре мог питања о чему се ради, изјавио следеће: "За последњих 20-так година, колико поправљам возила овог произвођача, нисам наишао на боље очуван примерак који не пријављује ни једну једину грешку на дијагностици. Свака част!" Ситних оправки је било, то је решено и ја сав поносан, задовољан и срећан одох на онај пут.

                Пре пар месеци ми се на екрану у колима појавило обавештење да треба да урадим тзв "велики сервис". Могао сам комотно да игноришем то обавештење, чак и да га поништим али сам решио да будем пицајзла и одем код оних који ће ауто загледати у ситна цревца. Званични сервис. Решио сам да будем сигуран у све што ми се око мајсторлука, у претходне две године издогађало. Чињеница да следећег месеца морам да одрадим и технички преглед ме је само подржала у одлуци. Не могу рећи да сам био потпуно самоуверен јер нема мајстора у Немачкој који неће наћи неку замерку а поготово овлашћени сервис. 

                Неколико сати касније, звони ми телефон.

            "Поштовани господине, наишли смо на проблеме," рече ми забринути глас. "Које," упитах. "Знате, има их више," беше одговор. О чему се све ради је било изненађење за мене. Велико изненађење. Поред глупости као што је поклопац огледалца на заштити од сунца изнад сувозача па до евентуалне замене "дихтунга" главе. Чек`, чек` мало. Кроз главу ми прођоше, онако у трену, разговори са мајсторима у Србији како ми је ауто добар и слично, а сад ово. Цена радова је превазилазила вредност возила а списак ставки за поправку је био на 11 страна! 11 страна! Првобитни шок и неверица, додао бих и страх у исправност аута су ме потпуно стегли да нисам могао да се макнем. Који минут касније, лагано сам дошао себи, рекао му да ништа не поправља већ да ми дâ тај списак за поправку а ја ћу већ одлучити шта ми је чинити.

                 Смирио сам се, оставио све са стране и пустио да преноћи и сазри. Бар док не почнем јасно да размишљам. Сутрадан сам погледао списак, бацио се на потрагу за деловима на интернету и тек сам онда схватио у које су ме коло звали да играм.

        Цене делова, ако би их поручио код званичног заступника, су износиле четвртину укупне цене на једанаестој страни, што ће рећи да за "руке", радне сате, бла, бла, бла наплаћују три пута више. Крађа? Ако није, онда је безобразлук. Одох корак даље. Исти делови, само других али и даље познатих и квалитетних произвођача, су , сасвим очекивано, имали ниже цене у односу на оне код заступника. Е ту сам већ био убеђен да се ради нечему већем од обичне крађе и безобразлука јер сви делови, ама баш сви са списка овлашћеног заступника и сервиса, плус "руке" мајстора у Србији ме не могу изаћи ни колико је само цена тзв "оригиналних делова за прву уградњу".

              Како ствари стоје овде се ради о читавом систему који је подешен тако да ја, неко ко је пример власника старијег возила, а волим да га имам у свако доба дана и ноћи у што исправнијем стању, немам шта да тражим у званичним сервисима. Списак и цена који су ми предочени су исто што и одбијеница. Као да су ми рекли: "Не. Ваше возило овде не може бити сервисирано. Хвала Вам." Е исто тако сам се осетио. Поред свега овога, када цена поправке превазилази цену возила, то се у Немачкој назива "Totalschaden", што ће рећи потпуна штета, возило не вреди више од неких 500€. Као да је хаварисано, мајку му јебем! Да сам којим случајем хтео нови ауто а овај да дам у залог, то би била процењена вредност возила. Мало је рећи да би га они оправили и налепили реалну цену, наравно. Систем којим кућа добија. Лагано ми је све јасније због чега су скоро сви произвођачи возила на свету у добитку. Продаја нових је циљ. Узимање кеша за тзв проверу тих возила зарад очувања гаранције, што ће рећи ништа делови и ништа поправке, и крај. Ми, са моделима који су изашли из гаранције, тамо, немамо шта да тражимо. Хвала им на овом искуству и реално је мало вероватно да ћемо икада више комуницирати. Будем ли имао шансу за нови ауто, да, наравно, како другачије али све остало, не. 

                 Љут сам и истовремено веома разочаран. Очекивао сам да ће бити скупљи, наравно али ове комбинације су ме дубоко разочарале јер је очигледно да је одржавање било ког производа на свету потпуно скрајнуто и постаје небитно. Купи ново и не питај ништа. Колега с посла ме пре неки дан питао да ли имам штап за мерење нивоа уља у мотору. Насмејао сам се и питао да ли је то нека шала јер он то нема! Нема ни показивач температуре мотора, дакле тог истог уља. Сва мерења су атоматизована и дигитализована и ако га нема довољно или крене да се прегрева, главни компјутер ће то да пријави и да стави погонску јединицу у тзв сигурносно подешавање. Таман толико да се одвуче к`о пребијена мачка до сервиса где му следује исисавање новца.

             На страну све ове комбинације, на страну сво ово зезање које било ко, ко има неку мождану масу, може да избегне, шта је са мајсторима у Србији? Ни код једног ни код другог нисам наступио као да све знам, нисам запиткивао, нисам било како досађивао и смарао. Код првог сам био у радионици, док сам другом оставио ауто на поверење и проверу. Оба су ми рекла да је све у реду док је ауто, неке од ставки, имао као проблем још првог пута. Једна напукла опруга на предњем ослањању и друга крива, танки кочиони дискови су најбољи пример. Зар се то не примећује? Не проверава? Нисам у међувремену ишао на трке са овим аутом нити сам променио стил вожње. Како то нису видели? Јесу, видели су али су сви редом у фазону: "Може то још да иде, добро је за сада." Знам да може, лепо али због чега ми нико не рече бар неку реч да је нешто за замену, поправку? Да неки делови бар изгледају истрошено? Нисам посве сигуран али ценим да им није тешко да сазнају граничне вредности и стања која произвођач прописује због правилног функционисања целог возила као комплексног склопа делова и подсклопова. Због чега ми то није речено? У чуду сам, мајке ми. Па зар ја треба да будем свуда присутан, да проверавам и запиткујем за све и свашта? Да сам био такав, избацили би ме напоље. Исти онај колега који жали за мерним штапом за уље у мотору је био таксиста са пређених, око, пола милиона километара и рекао ми је да морам бити присутан. Морам да говорим шта да ми поправе, шта да гледају, шта да провере мајку му јебем! Па зар ја морам сваку школу да завршим да бих могао да надгледам радове!? Оне дркаџије немачке су бар били поштени и рекли све до најситнијег детаља и то је једина добра ставка у причи. Све остало ми никако не иде под ову лобању, никако!

               Добро је мени мој ћале говорио: "Кад нађеш добру жену, доброг мајстора за кола и доброг фризера, не мењај их!" Малена ми је, ма на свету нема такве, сам себе шишам али шта ћу са мајсторима?