Већ је прошло неко време од мог последњег, како ствари стоје не и јединог, пословног пута у Индију. За неке је 3 године много, ја тврдим да је то само трептај ока кад се живот не живи по принципу "од данас до сутра".
Индијци су посебни. Све сам ја то већ описивао али наслов овог стола захтева да ову чињеницу поновим. Имати и бити виђен као неко ко има је код њих много више од статуса у друштву. То је део културе. Зато им је држава веома живописно обојена. На сваком кораку су украси и, оно што тзв западна култура подразумева под кичем. У Индији ако ниси украшен, ако ниси украсио оно што имаш, онда као и да немаш јер ко ће то да примети. Међутим, лагано се и они мењају, прихватају новотарије из неких других култура, светова и обичаја. Само што се то тамо не догађа јер се жели бити другачији, не, они прихватају само оно што им је привлачно и што се слаже са њиховим поимањем животних вредности.
Мерцедес се као производна марка и као појава до јаја уклапа у ову причу. Плени појавом јер је познат. Познат је у свету, познат је и у Индији и то не само као луксуз већ и као издржљиво и поуздано возило. Јес` да ја волим Мерцедес и то не кријем али и минхенски пропелер, као и Ауди нису ништа мање цењени као статусни симболи. Ко тамо има кеша, он га има и зајебава се већ фура Ламборгини, Ферари, Бентли, Ролс-Ројс... Директори, власници фирми и уопште сви они који нису наследили новац су у Мерцедесима. Виша средња класа, да се тако изразим. Ипак, основни проблем је код њих одржавање. Није да нема званичних и незваничних сервиса, није да њихови власници немају довољно новца, чак напротив, већ је проблем у њиховој култури, која се, истини за вољу, мења. Пример. Купе возило и возе га док не стане. Буквално. Све што се сипа је гориво. Уље, филтери, гуме... ништа се то не дира. Није чудно видети да у најбржој траци на ауто-путу некоме, једноставно, стане ауто. Трокира и угаси се. А и та "најбржа" трака значи највише 80км/ч. Сталне гужве и стање путева су такви да је све преко тога готово немогуће. Мало који власник Мерцедеса га тамо уопште и вози. Рекох већ да је циљ имати и показати тај посед а то све све постиже једним потезом: најмом ливрејисаног возача.
Ова ситација са Е класом и местом где је паркирана говори много више од речи. Висока стамбена зграда у позадини, улице прљаве са типичним продавницама, камиони, доставно возило и једна моторна рикша, све украшено онако како они воле. У сред свега овога стоји објекат који једноставно штрчи. Не уклапа се. Док би ово са чуђењем и евентуалним гађењем и осудом посматрали негде у Европи, овај индијски власник је погодио право у центар. Сви га гледају.
Компанија Тата Моторс ("Tata Motors Limited") је једна од омиљених компанија у Индији. Део су велике Тата групације и имају веома дугу традицију и широк спектар производа. Тата Моторс су власници много чега, нпр Јагуара, Ленд Ровера и Даевуа. Не треба заборавити ни већ чувени најјефтинији серијски ауто на свету, Тата Нано. О његовом успеху или неуспеху се може расправљати али не овог пута. Претходна и неколико следећих фотографија говоре о историји Тата Моторса и повезаности са Мерцедесом. Камиони су сви на бази старих Мерцедеса и да је само други знак на масци, ја бих поверовао да се не ради о индијском производу. Врло су интелигентно радили. Куповали су стару, за Европу неинтересантну и превазиђену технологију и паковали је за индијско тржиште. То се показало као веома успешно па је ове камионе могуће видети и по свим околним државама. Конкурентска компаније, Махиндра, је све своје камионе базирала на старим Мановима и исто су тако добри али нису распрострањени као Тата.
Стари Мерцедесов њушкаш. Мало стилизован али је ово из времена сарадње са Магирус Дојцом ("Magirus Deutz"), код нас познатији само као Дајц. Кратко су произвођени у Европи али су се "њушке" показале као знатно издржљивији камиони од оних са мотором испод кабине. Да не говорим о одржавању.
Минибус и лаки доставни камион испод. Све сам већ рекао, само им знак недостаје. Мотор и уопште комплетно подвозје је идентично.
Следеће две фотографије су на свој начин чак и тужне. Власник је купио ову стодва`ес`четворку и то је то. Редовно га брише, не дозвољава да се прашина нагомила јер шта ће рећи комшије али нема да га вози. Врло је вероватно потребна и нека поправка што је за овог власника веома велики издатак. Данима сам пролазио овуда и сваки пут ми је било некако жао ликова у причи. И власника и комшија и самог аута...
Још један комби. Овог пута као возило хитне помоћи. Туга је што је ово превелико за њихове улице и бројност возила у саобраћају са возачима који не јебу ни семафоре а камо ли остале прописе. Само мањи, врло мали комбији успевају да се пробију кроз гужву у времену којем болеснику има помоћи. Овај, не знам. Кукала мајка ономе коме оволико возило дође у помоћ. Ако уопште и стигне на време да га види.
Опет штрчећа ситуација. Даљи коментар је сувишан.
С класа. Паркирана испред главног улаза у хотел у којем сам био. Био је то пословни пут па сам и сходно томе био у скупом хотелу испред којег је свакодневно било места за овако нешто. Суботом увече је овај ауто био исто што и Голф било где у Европи. Није могло да се прође од супер-спортиста. Они су опет стизали на приватним шлеп-камионима јер су ниски и не могу да се возе по улицама па су служили само за представу али и то је део шепуреће културе.
Све у свему, убеђен сам да постоји дубока повезаност Индије и Мерцедеса. Све је почело пословном сарадњом породице Тата а данас је део културе.
Нема коментара:
Постави коментар