A letter from John Cleese to the United States

To the citizens of the United States of America, in light of your failure to elect a competent President of the USA and thus to govern yourselves, we hereby give notice of the revocation of your independence, effective today. 

Her Sovereign Majesty Queen Elizabeth II resumes monarchical duties over all states, commonwealths and other territories. Except Utah, which she does not fancy. 

Your new prime minister (The Right Honourable Theresa May, MP for the 97.8% of you who have, until now, been unaware there's a world outside your borders) will appoint a minister for America. Congress and the Senate are disbanded. A questionnaire circulated next year will determine whether any of you noticed. 

To aid your transition to a British Crown Dependency, the following rules are introduced with immediate effect: 

1. Look up "revocation" in the Oxford English Dictionary. Check "aluminium" in the pronunciation guide. You will be amazed at just how wrongly you pronounce it. The letter 'U' will be reinstated in words such as 'favour' and 'neighbour'. Likewise you will learn to spell 'doughnut' without skipping half the letters. Generally, you should raise your vocabulary to acceptable levels. Look up "vocabulary." Using the same twenty seven words interspersed with filler noises such as "like" and "you know" is an unacceptable and inefficient form of communication. Look up "interspersed." There will be no more 'bleeps' in the Jerry Springer show. If you're not old enough to cope with bad language then you should not have chat shows. 

2. There is no such thing as "US English." We'll let Microsoft know on your behalf. The Microsoft spell-checker will be adjusted to take account of the reinstated letter 'u'. 

3. You should learn to distinguish English and Australian accents. It really isn't that hard. English accents are not limited to cockney, upper-class twit or Mancunian (Daphne in Frasier). Scottish dramas such as 'Taggart' will no longer be broadcast with subtitles.You must learn that there is no such place as Devonshire in England. The name of the county is "Devon." If you persist in calling it Devonshire, all American States will become "shires" e.g. Texasshire Floridashire, Louisianashire. 

4. You should relearn your original national anthem, "God Save The Queen", but only after fully carrying out task 1. 

5. You should stop playing American "football." There's only one kind of football. What you call American "football" is not a very good game. The 2.1% of you aware there is a world outside your borders may have noticed no one else plays "American" football. You should instead play proper football. Initially, it would be best if you played with the girls. Those of you brave enough will, in time, be allowed to play rugby (which is similar to American "football", but does not involve stopping for a rest every two seconds or wearing full kevlar body armour like nancies) You should stop playing baseball. It's not reasonable to host event called the 'World Series' for a game which is not played outside of America. Instead of baseball, you will be allowed to play a girls' game called "rounders," which is baseball without fancy team stripe, oversized gloves, collector cards or hotdogs. 

6. You will no longer be allowed to own or carry guns, or anything more dangerous in public than a vegetable peeler. Because you are not sensible enough to handle potentially dangerous items, you need a permit to carry a vegetable peeler. 

7. July 4th is no longer a public holiday. November 2nd will be a new national holiday. It will be called "Indecisive Day." 

8. All American cars are hereby banned. They are crap and it is for your own good. When we show you German cars, you will understand what we mean. All road intersections will be replaced with roundabouts, and you will start driving on the left. At the same time, you will go metric without the benefit of conversion tables. Roundabouts and metrication will help you understand the British sense of humour. 

9. Learn to make real chips. Those things you call French fries are not real chips. Fries aren't French, they're Belgian though 97.8% of you (including the guy who discovered fries while in Europe) are not aware of a country called Belgium. Potato chips are properly called "crisps." Real chips are thick cut and fried in animal fat. The traditional accompaniment to chips is beer which should be served warm and flat. 

10. The cold tasteless stuff you call beer is actually lager. Only proper British Bitter will be referred to as "beer." Substances once known as "American Beer" will henceforth be referred to as "Near-Frozen Gnat's Urine," except for the product of the American Budweiser company which will be called "Weak Near-Frozen Gnat's Urine." This will allow true Budweiser (as manufactured for the last 1000 years in Pilsen, Czech Republic) to be sold without risk of confusion. 

11. The UK will harmonise petrol prices (or "Gasoline," as you will be permitted to keep calling it) for those of the former USA, adopting UK petrol prices (roughly $6/US gallon, get used to it). 

12. Learn to resolve personal issues without guns, lawyers or therapists. That you need many lawyers and therapists shows you're not adult enough to be independent. If you're not adult enough to sort things out without suing someone or speaking to a therapist, you're not grown up enough to handle a gun. 

13. Please tell us who killed JFK. It's been driving us crazy. 

14. Tax collectors from Her Majesty's Government will be with you shortly to ensure the acquisition of all revenues due (backdated to 1776). 

Thank you for your co-operation. 

* John Cleese [Basil Fawlty, Fawlty Towers, Sir Lancelot of Camelot (Monty Python & The Quest for the Holy Grail), Torquay, Devon, England]

Disclaimer: Source Link

          Ma koliko god i Britanci bili nadmeni i uvek spremni da svima i u svako doba dele savete, toliko mi se ovaj tekst dopao. Striktno dozirani bezobrazluk jednog Britanca i crnog humora jednog pripadnika čuvenog Letećeg cirkusa Montija Pajtona su po meni dobra mešavina. I priznajem, volim sve radove Letećeg cirkusa Montija Pajtona i njegovih pripadnika. 

       Ipak, moram se zapitati, odakle toliko ubeđenosti čitavog sveta u tzv pogrešnu odluku američkog naroda u njihov izbor? Zar je druga opcija bila toliko bolja? Sumnjam. Moje mišljenje je da su Sjedinjene Američke Države bile u buli i ćorsokaku ovog puta. Nije bilo bolje opcije. Bile su jednostavno dve opcije i to je to. Ko je bolji, ko je gori, zavisi samo od nivoa zaluđenosti i ostrašćenosti politikom i strančarenjem. Ako neko zaista misli da će se spoljna i unutrašnja politika jedne tako velike i moćne države, kao što je SAD, promeniti menjanjem jednog čoveka, taj neko bi mogao malo da popričeka sa komentarisanjem. Potrebno je ipak provesti dosta godina na ovom svetu, doživeti neke stvari i onda lagano sagledati sve. U slučaju malih i krajnje neuticajnih država, promena vlasti može da utiče čak i na brojno stanje u toj državi, dok se kod velikih točkovi sporo okreću i melju šta god im se nađe na putu. Dok se ta velika kola zaokrenu i izbegnu nekoga, uh, načekaćemo se dok taj dan dođe. Koga su nameračili da zgaze, zgaziće ga i idu dalje. Ne staju. Da li ta kola vozi stari, gotovo deda po godinama, pajac i medijski manipulator koji ima virtuelnog keša da kupi pola malih država po svetu ili je opet u pitanju žena, opet pa baba po godinama koje ima, koja je progutala više nego Monika Levinski, potpuno je svejedno.

          Vreme će pokazati da li grešim. Nadam se da će ova virtuelna kafana poživeti duže od bilo kojeg predsednika na svetu.

Страховлада

                    Ратови, убиства, поплаве, извртање стварности, вируси, дефлација, цена енергената, експлозије, геноциди, бактерије, физички и психички напади, придошлице, мањак посла, мањак новца, глобално отопљавање, ХИВ, шпијуни, мешање култура и културних достигнућа, гојазност, пожари, оружје, беда и сиротиња, уништавања, ултра-национализам, генетске болести животиња, превирања, рак, берзанске нестабилности, избеглице, банке и њихове рате и камате, ракетни штитови, религије, криминал, климатске промене, педофилија, циљано бомбардовање, земљотреси, лажирање избора, обмане, анорексија, богатства, одбрамбени напади, уништење и загађење животне средине, виртуелне стварности, генетске модификације, хладни рат, вулкани, пуцњаве, политичари, ксенофобија, инфлација, несреће, суђења и ко зна шта се још може додати овде. Све има само једну сврху. Изазивање страха.

                Стари Римљани, тј њихови цезари су имали изреку, коју већина зна. Завади па владај. Она се и данас примењује али лагано и све више бива превазиђена јер се улога страха све више и више повећава. Једноставније се шири и брзо делује. Чему то? Зарад осигурања власти и моћи? Онај ко се боји, чији живот је искочио из шина и уравнотежености је најбољи за психо-физичку манипулацију. Отпор је све мањи и уплашени ће на све пристати. Само да тај проклети страх некако нестане.

           Не знам ко то ради и зашто то упорно ради али знам да ради! Нисам теоретичар којекавих завера али ово нема везе за здравом памећу. Сигуран сам да и они који прате развој тренутне ситуације, као и ја, знају да ће и томе доћи крај. Да ће се, бар већина, освестити и престати да се боји. Да ће пружити отпор. Тада ће морати да буде примењена нека друга тактика покоравања. Плаши ме могућност да су ти паклени умови већ смислили следећи корак. Можда га још нису потанко испланирали, имају кад јер страх још није достигао свој врхунац, али знају шта ће бити.

          Неодговорено питање које ми и даље вршља по уму је због чега? Зашто је неопходно држати нас све у страху, неком стању привидне слободе и стално и све више нас поробљавати? Да се разумемо, робовласништво никад у историји човечанства није било успешније колико ових дана. Никад више јефтине, и попустљивије на све већи притисак, радне снаге није било на располагању. Сви ми који радимо, јесте, примамо плату, добијамо неке новце као одговор на послушност, па као одлучујемо где ћемо и како ћемо да трошимо али је то све мрена, обмана. Унапред су испланирани трошкови које имамо. Стан, храна, одећа, ту и тамо неки одмор, излет и тако даље. Шта је ту самоодлучивање? Избор који имамо је ово или оно, док нам је и ово и оно унапред припремљено. И опет, ако смо сви овако сјебани, а јесмо, чему онда изазивање још већег страха? Па зар ово није доста? Колику понизност још треба да досегнемо па да будемо таман? Није ни чудо што депресију и анксиозност зову "болестима модерног човека".

                 Колико год се трудио, колико год да сам покушавао, увек ми је мало недостајало да будем сасвим задовољан. Човекова природа је да увек стреми нечему, да никад не буде задовољан али ово већ постаје смешно. Ја, дижем руке. Јебе ми се за све и свакога осим за оно што је моје и што је део мене. Они који ме воле, они који пристају да ме трпе у својој близини, они којима сам битан па макар био без гаћа или у болесничкој постељи, е сви они су оно на шта ћу да до краја живота да се усредсредим. Као и на своје задовољство. Па јеби га, каже се да је бог прво себи браду оставио, зар не? Мени опет па не треба много а таман толико и имам. Трудићу се да одбраним моје потомке од силних друштвених напада, увлачења у медиокритетску средину али и да их научим да се бране и имају став. Све остало, мрш!

Никако ми се не допада

              Оптимиста сам. По рођењу али и по убеђењу. Проблем је што ми свака посета Србији ово убеђење ставља на испит. Као контролни испит. Не идем често, немам потребу за тим и онда ми све то дође као нека провера.

                Последњи одлазак, пре десетак дана, није био ништа бољи. Био сам кратко из објективних разлозога али је и то било довољно да се запитам. Да се запитам шта се који курац догађа са људима и Србијом! Био сам код мајстора за ауто. Мењао сам дотрајале делове и то је потрајало. Испратио сам радове, који су првог дана трајали скоро осам сати а другог два, частио сам мајсторе новчано као и месом са роштиља и на крају другог дана ми је прошла кроз главу све и једна епизода из серије "Приче из мајсторске радионице". Од оних који немају и раде да би преживели дан до бахато богатих. Студент који је завршио факултет и иде на даље "мастере" како би себи доделио неки смисао удисања ваздуха сваког дана, мајстор који жели још више покварених аутомобила, курир који јебе мајку свима а посебно онима који раде и поправљају путеве јер их преграђују без смисла и циља, таксиста који одбија да носи пиштољ иако му је то последњи ниво одбране, деда који гледа како му ћерка и зет вену у некој "шпедицији" и продавници, огорчени отац чији син на разредном часу од разредног старешине слуша о представницима власти (а дечак има само 13 година!) па до напрасно обогаћених примерака људске врсте који не заслужују ни прашину коју газе док у огледалу виде најпаметнијег на свету.

                  Много, чак и превише, је огорчених људи. Све је више оних који се осећају побеђенима, беспомоћнима. Када неко лава стрпа у кавез. Испрва се лав бори. Не жели то. И што дуже траје притисак да остане ту он све више схвата колико је побеђен и немоћан. Временом прихвата судбину као нешто неизбежно и нормално. Проблем је да ли је душа успела да се помири са судбином или није. Зато и не чуди када, како сви кажу "из чиста мира", нападне свог чувара који му је донео храну. Није се то тек тако, ето, догодило. Скупља се мука, расте негативна енергија, тело се напиње да је задржи али све има границе. Када превазиђе запремину тела, долази до пуцања са страшним последицама. Чувар је мртав, сви га оплакују и жале а лав? Шта је с њим? Он је крив. Јесте, убио је, одузео је живот али он остаје празан, чаура која више нема сврху јер је пукао и испустио и изгубио све што је имао. Престаје да га буде брига за све. Питање колико уопште и за живот мари... Ово је утисак који сам стекао.

                      Србија је постала кавез. Огроман притисак се врши на људе и то из мени потпуно непојмљивог разлога. Чему? Да би се одржавала послушност? Понизност? Да би прихватили и оно што није за прихватање? Чему то ломљење духа и насилно мењање животног става? Чему то насилно мењање народа? Краљ Лир је рекао, након што га народ није поздравио на довољно добар начин: "Ух, не допада ми се више овај народ. Требало би га променити." Да ли се ова сатира власти почела примењивати и у пракси? Ако јесте, зашто, за бога милога, зашто? Свестан сам да слободе, у правом смислу речи, не постоји било где у свету. Сви смо ми модерни робови. Чини нам се да много тога можемо и смемо али то је све привид. Свако иде на посао јер мора, не зато што хоће. Школујемо се јер морамо, не зато што хоћемо итд. Примера је колико хоћеш. Е ово је у Србији постало несносно. Нисам неко ко се бави политиком и критиком исте али немам кога другог да окривим до власт која управља свим и свачим. Биће да се моћ осладила и сада нема назад. Само бичуј! И када престане да боли, узимају други, већи, ма два ће одједном да употребе само да сви ућуте и раде оно што су им испланирали. Планови садашње власти су, очигледно сасвим супротни природи српског народа. Увек је било незадовољних, увек. Они су увек били мањина, мали тег на ваги који нас је терао да мислимо својом главом. Сада су они постали већина, врло приметна већина и вага губи равнотежу. Пада у безнађе и безнадежност. Бојим се да ће све да пукне и оде у пичку лепу материну.

                Оптимиста сам. Једина светла тачка је била екипа ђубретара. Док су качили тешки контејнер са распалим точковима на задњи део камиона, певали су. Неку песму, не знам коју. Цигани када певају, они све песме певају у свом стилу. Али су певали на сав глас, зезали се, добацивали један другом и женама и девојкама које су се ту задесиле. Они који немају ништа су, изгледа, једини задовољни. А ја сам био задовољан што сам видео бар некога насмејаног и срећног. Трачак наде.

Где се изгубило: "Лепо изгледаш!"?

           Знам, разумем да се све мења, да је језик "жив" и да еволуира и осавремењује се у зависности од околине и оних који га и колико користе али неке промене су ми, у најмању руку, бесмислене.

           Пре неких, ценим 15 година, сестра од ујака ме замолила да јој оценим изглед пред излазак у град. Нисам знао шта да јој кажем. Имала је око 20 година и покушала је да се обуче сходно и годинама и друштву и клубу у који је хтела да "изађе". Ипак, обукла је премало. Нисам знао како то да јој саопштим. Видела је да размишљам шта да јој кажем и она ме упита следеће: "Сад ми реци, онако, као мушко, не као брат, да ли изгледам секси?" Секси!? Она је мене упитала да јој кажем да ли је секси!? Ја то да јој кажем!? Брат!? У тренутку сам експлодирао. "Па добро бре матер му јебем, да ли си ти нормална!? Брат сам ти, ненормална... Какво ти је то питање? Не пада ми на памет да даље разговарам са тобом!", после чега сам изашао из собе и отишао да гледам тв. Она је почела да плаче. После пар минута је дошла и она и села у фотељу поред, сва у сузама и размазаној шминки. Када се смирила, хтела је да сазна шта је погрешила. Нисам знао одакле да почнем али сам ипак морао да почнем од нечега, једноставно сам морао.

              "Питаш се, већ дуго времена, зашто немаш дечка? Све везе су ти на неколико дана или, ако имаш среће, месец дана. Запиташ ли се зашто је то тако, бар некад?" Она почиње опет да цмиздри. "Сад плачеш а хоћеш да изгледаш "секси", је л` тако? Добијаш оно што тражиш. Схваташ ли то? Привлачиш оне ликове који желе секс са тобом. Ништа више. То је поента "секси" изгледа. Ја када видим неку раву да се скине и да ми показује оно што је иначе сакривено и око чега треба, као мушкарац, да се потрудим, губим поштовање према њој и само желим да је стрпам у кревет, скинем све са ње и не силазим с ње к`о дете с трешње целу ноћ! Онда ујутро очекујем од ње да нестане. Добила је шта је тражила." Код сестре, суза сузу стиже. "Добро бре, де, `ајде, нисам хтео да те назовем курвом али знаш на шта сам мислио." Јасно јој је било. Итекако јој је било јасно. Помогао сам јој да дође себи, да се среди и онда смо отишли на неку брзу клопу. Променила се, прихватила је моју критику као разбуђивање и пар година касније се удала, што јој је и био циљ.

               Сам израз, тај већ чувени "секси" се одомаћио и раширио. Толико да сам чуо и поједине родитеље који изглед своје деце оцењују на тај начин. Све је добило неку бизарну ноту. Како је то могуће? Јебе ми се за улични говор и у том смислу опуштену варијанту као модерни смо па причамо као сав модеран свет. И није ми само српски језик тема. Ево ме у Немачкој и овде је исто. Скоро пребацујем с програма на програм и наиђем на неко такмичење деце у певању. Нисам волео ни Мињу Суботу и "Музички тобоган" па ми ни ово није интересантно али деца рекоше дај да мало гледамо и онда је једна од чланица жирија рекла, девојчици од неких 12, можда 13 година: "Лепо певаш а и средила си се. Баш си секси, сад бих те изљубила." Крај. Променио сам програм брзином муње на опште негодовање публике око мене.

           Шта се догодило па је секс постао нормална ствар којој и деца треба да се диве и да му стреме? Нема здраве и потентне особе на свету која не воли сексуални однос али ово је превазишло сваку меру. Скоро да је постало глупо и смешно некоме рећи да лепо изгледа. Да се лепо обукао. Да има стила. Чак је и понижавајуће! Ако није "секси" џаба сво сређивање. Откуд толика жеља да сви стремимо јебању и сношајима где год се окренемо? То је бре природна потреба у одређеном животном добу која се користи како би се све изопачило и окренуло. Па зар ја треба да се дичим сутра са ћерком која хоће у град у допичњаку и халтерима са сисама на извол`те!? Ако хоће тако да изгледа, нека се слободно тако обуче дечку у соби а не да таква шета улицом. Па курве су постале угрожене. Све их је теже разликовати од осталих жена у друштву. Или да говорим сину како треба да иде на фитнес или у теретану да би био "секси"? Боже ме сачувај и саклони. Од пре пар месеци се неки лик на тв-у рекламира како је смршао, то је сад модерно је л`, и има своју интернет страницу која се, у преводу, назива "учинићу те секси". Ало бре!? Је ли ово нормално? Не прича о томе колико је здраво бити у форми, колико је претерана масноћа опасна по метаболизам, колико је добро кретати се јер све више седимо и слично. Ма јок, он то нема намеру да објасни. То је без везе, превазиђено, није модерно. Он жели људска тела да доведе у стање које се назива "секси".

         Ко оволико упорно намеће физички изглед и сексуални однос као циљ, као тачку и појаву којој треба да стремимо као људска раса? Секс волим и врло радо га упражњавам али немам ни најмању жељу да будем "секси" колегама, а ни колегиницама, с посла. Све је мање ствари којих се стидимо. Све је мање ствари које остају међу нама, као партнерима, као родитељима, као родбином, као пријатељима па чак и као потпуним странцима. За распиривање свега овога и распростирање кривим све курчеве друштвене мреже али смо и пре тога пукли по шавовима.

            Добра Рахела Ферари је давно упитала у "Тесној кожи": "А глава? Где је глава?" "Глава отпада." "Како отпада, отпала ти да бог да!" Још мало, само још мало и глава више неће бити проблем у било чему. Све што ће преостати је општа будалаштина и гологузија. Стида и умерености више нема.

Мерцедес у Индији

               Већ је прошло неко време од мог последњег, како ствари стоје не и јединог, пословног пута у Индију. За неке је 3 године много, ја тврдим да је то само трептај ока кад се живот не живи по принципу "од данас до сутра".

             Индијци су посебни. Све сам ја то већ описивао али наслов овог стола захтева да  ову чињеницу поновим. Имати и бити виђен као неко ко има је код њих много више од статуса у друштву. То је део културе. Зато им је држава веома живописно обојена. На сваком кораку су украси и, оно што тзв западна култура подразумева под кичем. У Индији ако ниси украшен, ако ниси украсио оно што имаш, онда као и да немаш јер ко ће то да примети. Међутим, лагано се и они мењају, прихватају новотарије из неких других култура, светова и обичаја. Само што се то тамо не догађа јер се жели бити другачији, не, они прихватају само оно што им је привлачно и што се слаже са њиховим поимањем животних вредности.

             Мерцедес се као производна марка и као појава до јаја уклапа у ову причу. Плени појавом јер је познат. Познат је у свету, познат је и у Индији и то не само као луксуз већ и као издржљиво и поуздано возило. Јес` да ја волим Мерцедес и то не кријем али и минхенски пропелер, као и Ауди нису ништа мање цењени као статусни симболи. Ко тамо има кеша, он га има и зајебава се већ фура Ламборгини, Ферари, Бентли, Ролс-Ројс... Директори, власници фирми и уопште сви они који нису наследили новац су у Мерцедесима. Виша средња класа, да се тако изразим. Ипак, основни проблем је код њих одржавање. Није да нема званичних и незваничних сервиса, није да њихови власници немају довољно новца, чак напротив, већ је проблем у њиховој култури, која се, истини за вољу, мења. Пример. Купе возило и возе га док не стане. Буквално. Све што се сипа је гориво. Уље, филтери, гуме... ништа се то не дира. Није чудно видети да у најбржој траци на ауто-путу некоме, једноставно, стане ауто. Трокира и угаси се. А и та "најбржа" трака значи највише 80км/ч. Сталне гужве и стање путева су такви да је све преко тога готово немогуће. Мало који власник Мерцедеса га тамо уопште и вози. Рекох већ да је циљ имати и показати тај посед а то све све постиже једним потезом: најмом ливрејисаног возача.

Ова ситација са Е класом и местом где је паркирана говори много више од речи. Висока стамбена зграда у позадини, улице прљаве са типичним продавницама, камиони, доставно возило и једна моторна рикша, све украшено онако како они воле. У сред свега овога стоји објекат који једноставно штрчи. Не уклапа се. Док би ово са чуђењем и евентуалним гађењем и осудом посматрали негде у Европи, овај индијски власник је погодио право у центар. Сви га гледају.

Компанија Тата Моторс ("Tata Motors Limited") је једна од омиљених компанија у Индији. Део су велике Тата групације и имају веома дугу традицију и широк спектар производа. Тата Моторс су власници много чега, нпр Јагуара, Ленд Ровера и Даевуа. Не треба заборавити ни већ чувени најјефтинији серијски ауто на свету, Тата Нано. О његовом успеху или неуспеху се може расправљати али не овог пута. Претходна и неколико следећих фотографија говоре о историји Тата Моторса и повезаности са Мерцедесом. Камиони су сви на бази старих Мерцедеса и да је само други знак на масци, ја бих поверовао да се не ради о индијском производу. Врло су интелигентно радили. Куповали су стару, за Европу неинтересантну и превазиђену технологију и паковали је за индијско тржиште. То се показало као веома успешно па је ове камионе могуће видети и по свим околним државама. Конкурентска компаније, Махиндра, је све своје камионе базирала на старим Мановима и исто су тако добри али нису распрострањени као Тата.

Стари Мерцедесов њушкаш. Мало стилизован али је ово из времена сарадње са Магирус Дојцом ("Magirus Deutz"), код нас познатији само као Дајц. Кратко су произвођени у Европи али су се "њушке" показале као знатно издржљивији камиони од оних са мотором испод кабине. Да не говорим о одржавању.

Минибус и лаки доставни камион испод. Све сам већ рекао, само им знак недостаје. Мотор и уопште комплетно подвозје је идентично.

Следеће две фотографије су на свој начин чак и тужне. Власник је купио ову стодва`ес`четворку и то је то. Редовно га брише, не дозвољава да се прашина нагомила јер шта ће рећи комшије али нема да га вози. Врло је вероватно потребна и нека поправка што је за овог власника веома велики издатак. Данима сам пролазио овуда и сваки пут ми је било некако жао ликова у причи. И власника и комшија и самог аута...

Још један комби. Овог пута као возило хитне помоћи. Туга је што је ово превелико за њихове улице и бројност возила у саобраћају са возачима који не јебу ни семафоре а камо ли остале прописе. Само мањи, врло мали комбији успевају да се пробију кроз гужву у времену којем болеснику има помоћи. Овај, не знам. Кукала мајка ономе коме оволико возило дође у помоћ. Ако уопште и стигне на време да га види.

Опет штрчећа ситуација. Даљи коментар је сувишан.

С класа. Паркирана испред главног улаза у хотел у којем сам био. Био је то пословни пут па сам и сходно томе био у скупом хотелу испред којег је свакодневно било места за овако нешто. Суботом увече је овај ауто био исто што и Голф било где у Европи. Није могло да се прође од супер-спортиста. Они су опет стизали на приватним шлеп-камионима јер су ниски и не могу да се возе по улицама па су служили само за представу али и то је део шепуреће културе.

          Све у свему, убеђен сам да постоји дубока повезаност Индије и Мерцедеса. Све је почело пословном сарадњом породице Тата а данас је део културе.

Сага о званичном, незваничном и осталом мајсторлуку

             Да ли је битно да кажем о којем се возилу ради? Ценим да није јер је познато шта возим а детаљи и догодовштине које ћу описати нису баш измишљање рупе на саксији.

         Пре две године, одмах после куповине аута, отишао сам до Србије с њим. Нисам у гастарбајтерском фазону да се хвалим по селу, нити волим да мерим чији је већи. Него, ето, отишао сам јер ми је тако било лакше да потегнем сав онај пекмез, ракију и остале ђаконије. Пичке не дају да то носим авионом.

                Током тог боравка тамо, реших и да одем код неког мајстора, неког доброг, неког препорученог и провереног. Нисам се разочарао већ чак био и позитивно изненађен односом према мени као муштерији. Желео сам проверу, првенствено, кочионог система а онда и осталих система на ауту. Нисам имао неких сумњи или неповерљивости али када ауто оде на дизалицу, нека буде на провери. Рекао сам: "Провери све, прво кочнице, па ми јави шта ваља, шта не ваља и онда да се договоримо око замене." Он одговори: "Може!" и договор паде. Било је ту пар ставки које су решене у реалном времену и ја пукох од задовољства што ми је ауто у тип-топ стању!

              До следеће, што ће рећи прошле, године осетио сам да још пар неких ствари не штима. И опет сам се запутио колима. То је онај пут од 5502 километра који сам описао за једним од претходних столова у кафани. На половини тог пута, био сам у Београду. Опет сам тражио препорученог мајстора. Није да нисам оном првом више веровао, већ сам решио да проширим себи могућности и не ослањам се само на једног. И други је био више него предусретљив и крајње послован. Ситнице и примедбе сам изнео и нагласио да желим да ми се изврши детаљна провера возила. Прешао сам доста а још више треба да пређем и волео бих да знам какво је реално стање. Ипак ауто има 15 година и нема шансе да је све како треба. Не возим музејски примерак. Морао сам да оставим ауто јер је било и других обавеза и вратио сам се после неколико сати назад. Чим сам ушао, шеф радње ми је пружио руку и честитао. Видео је моје изненађење на лицу и пре мог питања о чему се ради, изјавио следеће: "За последњих 20-так година, колико поправљам возила овог произвођача, нисам наишао на боље очуван примерак који не пријављује ни једну једину грешку на дијагностици. Свака част!" Ситних оправки је било, то је решено и ја сав поносан, задовољан и срећан одох на онај пут.

                Пре пар месеци ми се на екрану у колима појавило обавештење да треба да урадим тзв "велики сервис". Могао сам комотно да игноришем то обавештење, чак и да га поништим али сам решио да будем пицајзла и одем код оних који ће ауто загледати у ситна цревца. Званични сервис. Решио сам да будем сигуран у све што ми се око мајсторлука, у претходне две године издогађало. Чињеница да следећег месеца морам да одрадим и технички преглед ме је само подржала у одлуци. Не могу рећи да сам био потпуно самоуверен јер нема мајстора у Немачкој који неће наћи неку замерку а поготово овлашћени сервис. 

                Неколико сати касније, звони ми телефон.

            "Поштовани господине, наишли смо на проблеме," рече ми забринути глас. "Које," упитах. "Знате, има их више," беше одговор. О чему се све ради је било изненађење за мене. Велико изненађење. Поред глупости као што је поклопац огледалца на заштити од сунца изнад сувозача па до евентуалне замене "дихтунга" главе. Чек`, чек` мало. Кроз главу ми прођоше, онако у трену, разговори са мајсторима у Србији како ми је ауто добар и слично, а сад ово. Цена радова је превазилазила вредност возила а списак ставки за поправку је био на 11 страна! 11 страна! Првобитни шок и неверица, додао бих и страх у исправност аута су ме потпуно стегли да нисам могао да се макнем. Који минут касније, лагано сам дошао себи, рекао му да ништа не поправља већ да ми дâ тај списак за поправку а ја ћу већ одлучити шта ми је чинити.

                 Смирио сам се, оставио све са стране и пустио да преноћи и сазри. Бар док не почнем јасно да размишљам. Сутрадан сам погледао списак, бацио се на потрагу за деловима на интернету и тек сам онда схватио у које су ме коло звали да играм.

        Цене делова, ако би их поручио код званичног заступника, су износиле четвртину укупне цене на једанаестој страни, што ће рећи да за "руке", радне сате, бла, бла, бла наплаћују три пута више. Крађа? Ако није, онда је безобразлук. Одох корак даље. Исти делови, само других али и даље познатих и квалитетних произвођача, су , сасвим очекивано, имали ниже цене у односу на оне код заступника. Е ту сам већ био убеђен да се ради нечему већем од обичне крађе и безобразлука јер сви делови, ама баш сви са списка овлашћеног заступника и сервиса, плус "руке" мајстора у Србији ме не могу изаћи ни колико је само цена тзв "оригиналних делова за прву уградњу".

              Како ствари стоје овде се ради о читавом систему који је подешен тако да ја, неко ко је пример власника старијег возила, а волим да га имам у свако доба дана и ноћи у што исправнијем стању, немам шта да тражим у званичним сервисима. Списак и цена који су ми предочени су исто што и одбијеница. Као да су ми рекли: "Не. Ваше возило овде не може бити сервисирано. Хвала Вам." Е исто тако сам се осетио. Поред свега овога, када цена поправке превазилази цену возила, то се у Немачкој назива "Totalschaden", што ће рећи потпуна штета, возило не вреди више од неких 500€. Као да је хаварисано, мајку му јебем! Да сам којим случајем хтео нови ауто а овај да дам у залог, то би била процењена вредност возила. Мало је рећи да би га они оправили и налепили реалну цену, наравно. Систем којим кућа добија. Лагано ми је све јасније због чега су скоро сви произвођачи возила на свету у добитку. Продаја нових је циљ. Узимање кеша за тзв проверу тих возила зарад очувања гаранције, што ће рећи ништа делови и ништа поправке, и крај. Ми, са моделима који су изашли из гаранције, тамо, немамо шта да тражимо. Хвала им на овом искуству и реално је мало вероватно да ћемо икада више комуницирати. Будем ли имао шансу за нови ауто, да, наравно, како другачије али све остало, не. 

                 Љут сам и истовремено веома разочаран. Очекивао сам да ће бити скупљи, наравно али ове комбинације су ме дубоко разочарале јер је очигледно да је одржавање било ког производа на свету потпуно скрајнуто и постаје небитно. Купи ново и не питај ништа. Колега с посла ме пре неки дан питао да ли имам штап за мерење нивоа уља у мотору. Насмејао сам се и питао да ли је то нека шала јер он то нема! Нема ни показивач температуре мотора, дакле тог истог уља. Сва мерења су атоматизована и дигитализована и ако га нема довољно или крене да се прегрева, главни компјутер ће то да пријави и да стави погонску јединицу у тзв сигурносно подешавање. Таман толико да се одвуче к`о пребијена мачка до сервиса где му следује исисавање новца.

             На страну све ове комбинације, на страну сво ово зезање које било ко, ко има неку мождану масу, може да избегне, шта је са мајсторима у Србији? Ни код једног ни код другог нисам наступио као да све знам, нисам запиткивао, нисам било како досађивао и смарао. Код првог сам био у радионици, док сам другом оставио ауто на поверење и проверу. Оба су ми рекла да је све у реду док је ауто, неке од ставки, имао као проблем још првог пута. Једна напукла опруга на предњем ослањању и друга крива, танки кочиони дискови су најбољи пример. Зар се то не примећује? Не проверава? Нисам у међувремену ишао на трке са овим аутом нити сам променио стил вожње. Како то нису видели? Јесу, видели су али су сви редом у фазону: "Може то још да иде, добро је за сада." Знам да може, лепо али због чега ми нико не рече бар неку реч да је нешто за замену, поправку? Да неки делови бар изгледају истрошено? Нисам посве сигуран али ценим да им није тешко да сазнају граничне вредности и стања која произвођач прописује због правилног функционисања целог возила као комплексног склопа делова и подсклопова. Због чега ми то није речено? У чуду сам, мајке ми. Па зар ја треба да будем свуда присутан, да проверавам и запиткујем за све и свашта? Да сам био такав, избацили би ме напоље. Исти онај колега који жали за мерним штапом за уље у мотору је био таксиста са пређених, око, пола милиона километара и рекао ми је да морам бити присутан. Морам да говорим шта да ми поправе, шта да гледају, шта да провере мајку му јебем! Па зар ја морам сваку школу да завршим да бих могао да надгледам радове!? Оне дркаџије немачке су бар били поштени и рекли све до најситнијег детаља и то је једина добра ставка у причи. Све остало ми никако не иде под ову лобању, никако!

               Добро је мени мој ћале говорио: "Кад нађеш добру жену, доброг мајстора за кола и доброг фризера, не мењај их!" Малена ми је, ма на свету нема такве, сам себе шишам али шта ћу са мајсторима?