... до следећег стола...

Прошлог викенда сам се, са породицом, наравно, преселио. Више нисмо на истоку већ на западу. Опет. Другим речима, вратио сам се у Дортмунд. Ко све ово што ми се догађа посматра са стране могао би да ме упита: "Па шта си се, који мој, уопште и селио? Идеш тамо, `вамо 600 километара у једном правцу по Немачкој... `Си полудео?" Питање је на месту а одговор, тј. објашњење ћу "образложити" чим стигнем. Тренутно нисам на свом компу већ код једног пријатеља, док ми не прикључе нет у новом стану. До тада, стрпите се драги моји гости, стрпите се...

Good Penis vs. Bad Penis

               "Hotels have a very specific smell, I've noticed. It's kind of a good smell because it's a familiar. It's that "this hotel smells like a hotel" smell. I think I've figured out what the smell is. It's a combination of soap, socks and penis. But it's good penis smell, not a bad penis smell. You know? It's good, clean, limp penis. Very clean and freshly toweled penis. Good, clean, limp, innocuous, fluffy penis. Well-meaning, sweet penis. Not sweet like candy. Sweet like, "He's so sweet." You know? Like, "Isn't that guy Bob sweet?" Good, clean, sweet, dear penis. And not like, "Dear Penis, How are you?" It's not a letter. We're not talking about writing a letter to a penis. I'm saying, dear penis. Like, "That penis is so dear and sweet." And not a deer's penis either. Just a dear, sweet, fluffy, freshly toweled penis.

               Bad penis is totally different. Bad penis is like when you go to the Econo Lodge because it's cheaper and then you get to your room and you're like, "It's smells like BAD PENIS in here! This room smells like bad, intellectually curious penis! Grab your shit, we're leaving! We're going to the Holiday Inn Express up the road where it smells like good penis!" There is nothing worse or more terrifying than an intellectually curios penis.

                Hotels can be bad but I hate flying the most. I hate waiting in security..."

... и тако даље, и тако даље...

Скоро видех фотку са овим текстом, који представља део текст из неке, питај бога које, књиге. Ко ли ју је купио и направио ову фотографију, да ми је знати? И чему уопште оволики труд да се опише миомирисна разлика између хотелске собе која мирише на  "добар" и "лош" мушки полни орган? Да не кажем курац јер је писац био веома пажљив приликом одабира речи. Свако данас може да се сматра писцем, свако...

П.С.: И немој после да буде како се хвалим да знам енглески али ево и превода. Колико је веродостојан... ма јесте. Реч је о бесмисленом поређењу мириса.

"Добар Пенис против Лошег Пениса

                 Приметио сам да хотели имају веома специфичан мирис. То је нека врста доброг мириса јер је познат. То је мирис типа "овај хотел мирише као хотел". Мислим да сам схватио шта је тај мирис. То је комбинација сапуна, чарапа и пениса. Али то је леп, добар мирис пениса, а не мирис лошег пениса. Схваташ ме? То је добар, чист, млитави пенис. Веома чист и свеже обрисан пенис. Добар, чист, млитав, безопасан, плишани пенис. Једноставно речено, диван(сладак) пенис. Није сладак као бомбоне. Сладак као: "Он је тако сладак." Схваташ ме? Нешто као: "Није ли онај момак Боб сладак?" Добар, чист, сладак, драги пенис. Али не као: "Драги Пенисе, како си?" Није писмо. Ми не говоримо о писању писма пенису. Кажем, драги пенис. Као: "Тај пенис је тако драг и сладак." Нити је у питању јеленов пенис. (Игра речима: драги=deer и јелен=Deer) Само драг, сладак, паперјаст, свеже обрисан пенис.
               Лош пенис је сасвим другачији. Лош пенис је као када идете у Еконо Лоџ јер је јефтиније и онда уђеш у своју собу, и помислиш нешто као: "Овде мирише на  ЛОШ пенис! Ова соба мирише лоше, на интелектуално радознали пенис. Покупи своје ствари, одлазимо! Идемо у Холидеј Ин Експрес даље уз пут где мирише на добар пенис!" Не постоји ништа горе или застрашујуће него интелектуално знатижељни пенис.
                 Хотели могу бити лоши, али ја највише мрзим да летим. Мрзим да чекам у безбедносној зони..."

Историја Срба

                     Ако ишта мрзим у виртуелном електронском сандучету, онда су то они чудни прослеђени мејлови, типа "ако ово не пошаљеш даље, имаћеш 5 година несреће" и слична срања. Нисам сујеверан па ми ова врста поште ипак смета. Бришем их после само пар секунди гледања. Због немања разумеваања и потпуне нетрпељивости према овој врсти провокације сујеверја, пар пута сам брисао оно што нисам требао. Сад ипак мало дуже читам шта пише.

                      Пре пар дана ми је стигао мејл са гомилом адреса пре текста, одакле се јасно види да је прослеђен једно пар милиона пута! Док дођем до битног у пошти, изгубим вољу за читањем плус ми утрне прст котрљајући точкић на мишу...  Само због наслова, који сам (зло)употребио у наслову, сам наставио да читам и ево шта је писало.

"Бог створи Земљу,

створи и народе разне а међу њима наравно и Србе.

И рече Бог Србима: Вама дајем једну веома специфичну особину, нека то буде курчење, а да ствар учиним занимљивијом нека то буде курчење без икаквог основа. И још рече Бог: Идите сада Срби и курчите се по Земљи док је света и века, и док нека сила не попизди па вас сатре до последњег.

И тако Срби годинама ходише по јевроазији док коначно у VII веку не дођоше на Балкан. Један Србин рече: Чини ми се да је овај плодни балкански простор изузетно повољан за курчење. Остала браћа подржаше га у глас. Чак шта више, рече главни Србин, хајде да се настанимо у сред Балкана да би наше курчење дошло до изражаја.

И курчисмо се тако вековима док не дођоше Турци. Кад дођоше они веле:

Аман Србистанци дај само да прођемо туда па да пљачкамо богату западну јевропу. Срби одговорише: Курац да прођете.

...И сатреше нас.

После пет векова изби буна. Турци веле: ево вам примирје, Срби веле: Ево вама курац.

Прођоше онда ратови мањи и већи док не дође до Првог светског рата.

Аустроугарска рече: Аман Срби десет пута смо већи од вас, предајте се.

Одговор је гласио: Предамо се курац бре!

...И сатреше нас.

Дође и Други светски рат. Влада потписала пакт. Народ виче: Курац пакт.

Немачка каже: Добићете по пички. Србија каже: Добићете ви курац!

...И сатреше нас.

Амери рекоше: Дајте базу на Косову. Србин рече: Дамо вам курац на Косову...

...И сатреше нас.

НАТО виче: Уђите у наш пакт да вас не би размождили. Ми вичемо: Уђемо курац у ваш курчеви пакт, набијемо вас све на курац, и успут попушите нам курац.

Наставак следи..."

                      Негде између ових редова има и истине, зар не? Е сад, да ли смо те курчеве среће па је дана кад нас је стварао бог био баш толико неразуман, те је решио да збија овако неслану шалу са нама или смо једноставно накриво насађени и свима хоћемо курац да увалимо, показаће историја. Она права. Додао бих да ако овако наставимо, неће бити наставка.

Талас(ић) незадовољства

               Пре три месеца сам био код шефа у канцеларији и у четири ока му објаснио моју намеру, у том тренутку већ и одлуку, да одлазим. Био је, у извесној мери, изненађен јер није приметио да сам незадовољан. Нисам се свађао са колегама, није било притужби на мој рад и опхођење са другима, нисам каснио на посао нити сам избегавао било коју врсту обавеза у протекле три, и нешто мало преко, године.

           Сад, није да ми је баш све било потаман али у животу човек мора бити спреман на компромисе. Нема то везе ни са новцем ни са личношћу, већ само са природом посла. Сваки носи одговорност са собом али и свака фирма има своју "радну атмосферу". Истини за вољу, у причи је било пар ликова са којима сам одржавао апсолутну пословну комуникацију и то је то. Они мене нису прихватили као колегу, па сам се и ја трудио да нам се путеви што мање укрштају. Неподношљивост странца у близини једног од њих је ишла дотле да је "заборавио" да ме позове на једно опуштено, невезано за посао, дружење. После је одговарао на питања осталих зашто/како ме је изоставио кад је мој мејл био у групи са осталима... Али добро, његов је образ, није мој. Пре пар година ме овако нешто баш погађало али сам се и ја у међувремену променио. Ко га јебе. Нек`настави да живи у свом малом свету.

                Догађало се да проток информација у одељењу не буде у реду. Неко, нешто, некоме не пренесе, не објасни своју одлуку и претходни рад па буде тумбања шта нам ваља чинити како би умањили штету и што брже завршили започето. Недостатак осећаја за тимски рад. Али, и одељење је релативно "младо". Окупљено је пре пет, шест година и још се неке ствари уходавају. То тако иде у гломазним компанијама где једно око не зна шта друго види и нема љутње или, не дај боже, пребацивања одговорности са једног на другог колегу, што би имало за једину последицу немир и неколегијалност. У Немачкој се зна ко је крив. Онај који има највећу плату. Сви остали само упиру прстом у њега, он се мало презноји, а онда оду да попију кафицу. Ах, да. Било је и оних који су, из разлога чисте глупости или личне промоције, кочили информације и рад. Има и таквих, глупих, људи.

              Организација је понекад показивала мањкавости. Имао сам периоде када сам буквално седео и покушавао да попуним дан. Ништа. Ама баш ништа нисам имао да радим. Екстремна ситуација коју је умела да наследи друга. Превише посла. Тада ми је недостајао још који пар руку и бар још две главе да бих завршио у року, а да буде добро. Док сам ја у првој ситуацији седео скрштених руку, претходно обавестивши шефа да тренутно немам шта да радим, неколико других колега је хтело да свисне од посла. Ја им не могу помоћи док ми шеф не каже шта тачно треба да радим. И обрнуто у мом случају касније. Ја не знам "где ми је дупе а где глава" од посла а други седе и пландују. То је лоше али није било правило. Јеби га, догађа се, превид који је брзо био решаван.

            Све ово нисам спомињао шефу у оном "тет-а-тет" разговору. Зашто бих? Ценим да он то све зна и немам ја ту шта да га смарам к`о каква баба. А ако не зна, онда ће ускоро да добије отказ.

               Међутим, чим сам саопштио колегама да одлазим, лагано су почели да ми прилазе, кад год сам остајао сам, да ме, као нешто, приупитају, сазнају нешто више о "правим" разлозима мог одласка. Чудио сам се овим питањима и увек сам на њих одговарао исто. Одлука је личне природе. Надам се да ће ми нови посао помоћи у професионалном смислу, једноставно су ми понуђени услови које не би требало да одбијем и то је то. Мало је рећи да нико од колега није био задовољан овим објашњењем. Као да су хтели да чују неки трач, неку "сочну" информацију о свађи или препирци, `де знам. Нисам ништа крио али сам имао утисак да јесам. И тако после недељу дана, дође ми један у канцеларију да ми каже да је и он дао отказ! Скоро да је био поносан на себе што ми то рече. Ја нисам знао шта да му кажем. Заболе ме. Нек` си брате дао отказ, јебе ми се. И ту не би крај. Почео је ми прича о другима, да их опањкава, да ми објашњава своје незадовољство, којег је било доста. Био сам изненађен јер ја то све нисам видео. Другачији су нам погледи и на живот и на посао. И прекинуо сам га. Твоја ствар бре, ман` се мене! Пар дана касније, још један ми уђе у канцеларију, са све шољом кафе у руци, седе онако лежерно у столицу поред моје, и започе причу како је он незадовољан. И не само то, већ му је и жао што идем. И пусти сузу! Еј бре, `си нормалан!? Ја нисам могао да се начудим нити сам знао шта да му кажем, у вражју матер... Он устаде, обриса сузе и оде на своје радно место. Ја оста`х у чуду. Прође опет тако неко време, кад ми се следећи колега поче жалити на рад оног што је после мене дао отказ. Кој` курац то мени причаш? Ено ти шефа, реци њему, помислио сам. Наблатио га је најстрашније. Те није био вредан, те није био колегијалан и све у том стилу. Завршио је са констатацијом како један такав шупак од човека није ни потребан у колективу! Ау! Сутрадан сам опет морао са њим да сарађујем а он опет поче да прича како је па сад он незадовољан! Има 20 и кусур година искуства али овако лоше му није никад било! Застао сам и упитао се да ли је могуће да је овде баш толико лоше?

                 Није! Није толико лоше али нису ни они странци. Нису осетили "чари" мучења за посао, плату и стан. Држава функционише онако како би требала те су они временом постали "бесни" и све им смета. Мали им је фрижидер у кухињи, апарат за, иначе бесплатну, кафу не прави довољно добру кафу, машина за прање суђа не опере добро шоље, зафале папирни убруси, за оловку или свеску мора да се чека чак два, три сата, канцеларијске столице нису довољно подесиве, радни столови се не могу померати по висини јер има оних који би понекад да стоје и раде, аутоматски потпис у "Аутлук офису" није правилно подешен, у штампачу уме да зафали папир, програм за обрачун радног времена уме да украде 15 минута на месечном нивоу, службени ауто не може да се задржи током викенда нити су сви аутомобили каравани плус имају штедљиве моторе мале кубикаже па их је тешко "газити" преко 180 км/ч по ауто-путевима, мало је цвећа у канцеларијама, неонске сијалице нису правилно монтиране, улица је превише близу зграде па је незгодно отворити прозор због буке и тако даље. Ништа од овога мени није засметало. Баш ништа. Поштено сам радио и одрађивао свој део посла и то сам сматрао, и сматраћу, за једино битно за редовно добијање месечног дохотка. Па није ово нека земља где људе и дан-данас третирају као робове! Не ради се овде у ненормалним, нехуманим условима! Побогу!

                Немци су постали веома размажени. Веома. А ја као да сам се запопио, отворио исповедаоницу па `ајмо колеге, што би рекла Ћићолина, један по један, без гурања, на отварање душе. Мајко мила... Сморили су ме и сад ми је све драже што ћу бити далеко од ових кукумавих баба. За "Ватенфал" се не бојим. Опстаће и без мене али би могао да опстане и без појединих несрећника, који ће, врло вероватно чим ми виде леђа, почети мене да опањкавају, не би ли излечили своје фрустрације и умаљили личне неспособности.