Талас(ић) незадовољства

               Пре три месеца сам био код шефа у канцеларији и у четири ока му објаснио моју намеру, у том тренутку већ и одлуку, да одлазим. Био је, у извесној мери, изненађен јер није приметио да сам незадовољан. Нисам се свађао са колегама, није било притужби на мој рад и опхођење са другима, нисам каснио на посао нити сам избегавао било коју врсту обавеза у протекле три, и нешто мало преко, године.

           Сад, није да ми је баш све било потаман али у животу човек мора бити спреман на компромисе. Нема то везе ни са новцем ни са личношћу, већ само са природом посла. Сваки носи одговорност са собом али и свака фирма има своју "радну атмосферу". Истини за вољу, у причи је било пар ликова са којима сам одржавао апсолутну пословну комуникацију и то је то. Они мене нису прихватили као колегу, па сам се и ја трудио да нам се путеви што мање укрштају. Неподношљивост странца у близини једног од њих је ишла дотле да је "заборавио" да ме позове на једно опуштено, невезано за посао, дружење. После је одговарао на питања осталих зашто/како ме је изоставио кад је мој мејл био у групи са осталима... Али добро, његов је образ, није мој. Пре пар година ме овако нешто баш погађало али сам се и ја у међувремену променио. Ко га јебе. Нек`настави да живи у свом малом свету.

                Догађало се да проток информација у одељењу не буде у реду. Неко, нешто, некоме не пренесе, не објасни своју одлуку и претходни рад па буде тумбања шта нам ваља чинити како би умањили штету и што брже завршили започето. Недостатак осећаја за тимски рад. Али, и одељење је релативно "младо". Окупљено је пре пет, шест година и још се неке ствари уходавају. То тако иде у гломазним компанијама где једно око не зна шта друго види и нема љутње или, не дај боже, пребацивања одговорности са једног на другог колегу, што би имало за једину последицу немир и неколегијалност. У Немачкој се зна ко је крив. Онај који има највећу плату. Сви остали само упиру прстом у њега, он се мало презноји, а онда оду да попију кафицу. Ах, да. Било је и оних који су, из разлога чисте глупости или личне промоције, кочили информације и рад. Има и таквих, глупих, људи.

              Организација је понекад показивала мањкавости. Имао сам периоде када сам буквално седео и покушавао да попуним дан. Ништа. Ама баш ништа нисам имао да радим. Екстремна ситуација коју је умела да наследи друга. Превише посла. Тада ми је недостајао још који пар руку и бар још две главе да бих завршио у року, а да буде добро. Док сам ја у првој ситуацији седео скрштених руку, претходно обавестивши шефа да тренутно немам шта да радим, неколико других колега је хтело да свисне од посла. Ја им не могу помоћи док ми шеф не каже шта тачно треба да радим. И обрнуто у мом случају касније. Ја не знам "где ми је дупе а где глава" од посла а други седе и пландују. То је лоше али није било правило. Јеби га, догађа се, превид који је брзо био решаван.

            Све ово нисам спомињао шефу у оном "тет-а-тет" разговору. Зашто бих? Ценим да он то све зна и немам ја ту шта да га смарам к`о каква баба. А ако не зна, онда ће ускоро да добије отказ.

               Међутим, чим сам саопштио колегама да одлазим, лагано су почели да ми прилазе, кад год сам остајао сам, да ме, као нешто, приупитају, сазнају нешто више о "правим" разлозима мог одласка. Чудио сам се овим питањима и увек сам на њих одговарао исто. Одлука је личне природе. Надам се да ће ми нови посао помоћи у професионалном смислу, једноставно су ми понуђени услови које не би требало да одбијем и то је то. Мало је рећи да нико од колега није био задовољан овим објашњењем. Као да су хтели да чују неки трач, неку "сочну" информацију о свађи или препирци, `де знам. Нисам ништа крио али сам имао утисак да јесам. И тако после недељу дана, дође ми један у канцеларију да ми каже да је и он дао отказ! Скоро да је био поносан на себе што ми то рече. Ја нисам знао шта да му кажем. Заболе ме. Нек` си брате дао отказ, јебе ми се. И ту не би крај. Почео је ми прича о другима, да их опањкава, да ми објашњава своје незадовољство, којег је било доста. Био сам изненађен јер ја то све нисам видео. Другачији су нам погледи и на живот и на посао. И прекинуо сам га. Твоја ствар бре, ман` се мене! Пар дана касније, још један ми уђе у канцеларију, са све шољом кафе у руци, седе онако лежерно у столицу поред моје, и започе причу како је он незадовољан. И не само то, већ му је и жао што идем. И пусти сузу! Еј бре, `си нормалан!? Ја нисам могао да се начудим нити сам знао шта да му кажем, у вражју матер... Он устаде, обриса сузе и оде на своје радно место. Ја оста`х у чуду. Прође опет тако неко време, кад ми се следећи колега поче жалити на рад оног што је после мене дао отказ. Кој` курац то мени причаш? Ено ти шефа, реци њему, помислио сам. Наблатио га је најстрашније. Те није био вредан, те није био колегијалан и све у том стилу. Завршио је са констатацијом како један такав шупак од човека није ни потребан у колективу! Ау! Сутрадан сам опет морао са њим да сарађујем а он опет поче да прича како је па сад он незадовољан! Има 20 и кусур година искуства али овако лоше му није никад било! Застао сам и упитао се да ли је могуће да је овде баш толико лоше?

                 Није! Није толико лоше али нису ни они странци. Нису осетили "чари" мучења за посао, плату и стан. Држава функционише онако како би требала те су они временом постали "бесни" и све им смета. Мали им је фрижидер у кухињи, апарат за, иначе бесплатну, кафу не прави довољно добру кафу, машина за прање суђа не опере добро шоље, зафале папирни убруси, за оловку или свеску мора да се чека чак два, три сата, канцеларијске столице нису довољно подесиве, радни столови се не могу померати по висини јер има оних који би понекад да стоје и раде, аутоматски потпис у "Аутлук офису" није правилно подешен, у штампачу уме да зафали папир, програм за обрачун радног времена уме да украде 15 минута на месечном нивоу, службени ауто не може да се задржи током викенда нити су сви аутомобили каравани плус имају штедљиве моторе мале кубикаже па их је тешко "газити" преко 180 км/ч по ауто-путевима, мало је цвећа у канцеларијама, неонске сијалице нису правилно монтиране, улица је превише близу зграде па је незгодно отворити прозор због буке и тако даље. Ништа од овога мени није засметало. Баш ништа. Поштено сам радио и одрађивао свој део посла и то сам сматрао, и сматраћу, за једино битно за редовно добијање месечног дохотка. Па није ово нека земља где људе и дан-данас третирају као робове! Не ради се овде у ненормалним, нехуманим условима! Побогу!

                Немци су постали веома размажени. Веома. А ја као да сам се запопио, отворио исповедаоницу па `ајмо колеге, што би рекла Ћићолина, један по један, без гурања, на отварање душе. Мајко мила... Сморили су ме и сад ми је све драже што ћу бити далеко од ових кукумавих баба. За "Ватенфал" се не бојим. Опстаће и без мене али би могао да опстане и без појединих несрећника, који ће, врло вероватно чим ми виде леђа, почети мене да опањкавају, не би ли излечили своје фрустрације и умаљили личне неспособности.