На мору. У Шевенингену.

                     Ко би рекао да се тамо може ићи на одмор. Кад се узме у обзир какву слику у глави ствара име града, па још кад се на ово дода чињеница да је Шевенинген у ствари део Хага, онда је у глави све отишло у пичку лепу материну. Какав бре одмор тамо, какви бакрачи. Па Срби тамо завршавају у затвору, зар не?

                Е па ово је истина али у неком другом политичком-страначком-до-курца-нестварном координатном систему вредности. Хаг је леп град. Један од пар лепших које има Холандија. И вреди га видети. Шевенинген је његов део а познат је баш као одмаралиште јер има излаз на море. Јесте да је северно али је плажа више него фантастична. Да не причам о томе како је то насеље у ствари скупо, фенси са надрканим вилама и чудима. Дакле, тамо се човек може фино одморити. Да, јесте, знам да је тамо затвор али као што рекох, и њега треба видети, споља наравно, као и његову околину. Све вила до виле. Шетамо се тамо кад поред нас човек на коњу... лагано прокаска поред нас стазом за јахање. Боли их патка за тај стари замак и његове становнике.

                    Пар људи ме је питало како је било. Сваки пут је одговор гласио: "Као са малом децом." Имам право на одмор, коеј сам са радошћу искористио, и питали смо се куда. И да ли уопше да идемо игде. Распитах се по нету где нам је најближа плажа и Шевенинген је био решење. 

                  Резервација хотела унапред, што повољније, наравно, и идемо. Мобилни ди-ви-ди плејер за Мирка, Дизнијев цртани "Аутомобили" или како се већ зове на српском и он је закунтао после 10 минута. Пробудио се кад смо правили "пиш" паузу. Он се испишао, Хелену је Малена нахранила и тада нам приђоше неки ликови са питањем да ли смеју да нам сниме ауто. Молим? Због...? Налепио сам папире на задње прозоре на којима пише да је на продају а они: "Па то нам треба. Знате снимамо неки нови серијал о аутомобилима, доста неозбиљно па као фора, наиђемо на вас." Добро, али само ауто. Немој децу да сам видео на снимку, рекох. Каже, неће. И направише ту неку сцену са мном, као хтели са се цењкају за ауто, не би ли постали милионери од једне продаје и препродаје. Рекох ја коју и тако... Одоше они. Иду у Шкотску па ће тамо да подјебавају њих. Лако им је било са мном али ако се оданде врате живи и здрави са оним хумором...

                 Стигосмо ми у Хаг али онда поче навигација да испробава моје живце. Скрени овде и иди право. Улица једносмерна, мени у сусрет и слепа. Ух. Обиђи је некако. Онда даље у неку споредну. Обиђосмо парк, неки, у граду. Јесте леп али сам ишао корачном брзином. Ко је кликнуо на туру по граду, а? После, брат-брату, пола сата вожње кроз град стигосмо до хотела, који је у једној од пар главних улица! Да поломим навигацију? Нисам имао срца. Ко је глуп, глуп је и батине ту не помажу. А то што сам се ја ослонио на глупака, је већ за посматрање. Пре сам увек носио и карту али сад, јок. Опуштено. Конформитет на нивоу. Јеби га. Ипак, дођосмо смо до тог хотела, прођосмо кроз гужву коју су стварали неки назови радници у околини хотела, оверисмо резервацију и на папиру је писало соба број 1019. Десети спрат. Пуца поглед на град. Погледам шта је под прозором и имам шта да видим. 

 

Позната ми зграда у вражју матер али да се сетим шта је нема шансе. Туширање и шетња не би ли смањили нервозу међ` путницима и не би ли Мирко престао да поставља питање, које је било лајт-мотив целог одмора: "Кад ћемо кући?" Кренули смо поред зграде и ту видех ону антенчугу. Чак сам и прокоментарисао као нека баба: "Ово мора да много зрачи," што ми опет није помогло да се сетим шта је унутра. Срами се Драгане, Србине један. Тек ми је увече синуло, кад су деца поспала а ја и Малена успели да мало попричамо. Суд! Јебени "Трибунал у Хагу"! Прва асоцијација је био Шешељ. А онда и Готовина и Маркач. Ужас! Ово ми није требало. Не на одмору... Кроз прозор више нисам гледао.

                    Сутрадан смо ишли на плажу. Мирко и ја смо оквасили ноге у јебено леденој води.  Њега је талас чак и срушио на гузицу али се није бунио. Пар дана касније и неколико хиљада пута постављеног питања: "Кад ћемо кући?", стигли смо у Дортмунд. Није му много требало да пита: "Кад путујемо?" Е јеби га сине. Двогодишњаци. Никад им угодити.

Напокон!

                        Одмор! Ред је да и ја мало изостанем, а можда и зафалим, екипи на послу. Много су ме гледали. Ваљаће и мени и њима да мало променимо перспективу.

                     И искрено речено, ништа немам посебно у плану. Има ту пар идеја које се могу остварити али неко велико умакање гузице у морску воду, то не. Већину времена ћу провести с брзорастућом породицом. Ко би рекао да Хелена има већ више од четири месеца, а? Е, време лети а ја већину истог проводим на послу. Ред је да нешто од тог времена поклоним Маленој и деци и да га учиним, што је могуће више, квалитетним јер квантитет неће доћи у питање.

                      Дакле, следеће две недеље ћу ујутро устајати уз Мирково буђење а не уз аларм. Ред је био.

Први пут

                   Први пут сам изгубио кључеве! Комплет кључева. Кључ од стана, од поштанског сандучета, од подрумског катанца, од сајле за закључавање бицикла, од радног стола на послу па чак и од малог катанца за закључавање пртљага! Све је то било заједно спаковано. Једино је кључ од аута одвојен од свих јер га делимо Малена и ја.

                     Све ове кључеве сам држао заједно јер никад, али никад у животу нисам изгубио кључеве. Ма ни најмањи кључ који ми је био поверен на чување... Онај од катанчића за пртљаг сам ставио са свим осталим јер ми је једном приликом, умало, остао у стану кад сам кретао на пут. Ни сам не знам како бих отворио кофер. Рекох тада себи: „Стави га бре са осталим кључевим и немај бриге. И овако и онако је он најмање битан од свих осталих.“ Читав тај „сет“ кључева сам обележио привеском који није баш мали. У питању је била она врпца на којој је ћирилицом писало „Београд“, писаним, лепим словима. Купио сам је пре него што ћу први пут поћи за Немачку у „Београдском излогу“, у Кнез Михајловој улици. Већ се била излизала и било јој је време за промену али јеби га, имала је ту неку чудну важност и симболику коју сам, на моју огромну жалост, изгубио. Кад мало боље размислим, тог привеска ми је још и најжалије.

        Како се уопште било шта у животу изгуби? Одговор на ово питање, ја, немам. Знам да нешто немам тек кад то нешто заиста и немам. Због тога сам, пре много година, установио систем „млекаџијског коња“. То је онај коњ којем више и не мора са се прича куда да иде јер из дана у дан прелази једну те исту руту. Е тако и ја у сваком стану имам место где остављам те ствари које сваки дан узимам кад излазим напоље. Ако нису ту, онда су у одређеним џеповима. На пример, идентификациона картица за улазак у зграду фирме је увек у предњем десном џепу од панталона, кључеви од стана су увек у предњем левом џепу од панталона, сат на десној руци а мобилни је у футроли која виси на каишу. Готово. Нема ту шта да се размишља. Потпуна аутоматика и никад ми ништа од тога није недостајало.

       Све до скоро. Био сам са Мирком на базену јер је било, за Дортмунд, неубичајено топло претходних пар седмица. Био сам на послу, изашао нешто раније, стигао кући, узео торбу са свим неопходностима и плажа-потрепштинама коју нам је Малена спремила, Мирка за руку, у ауто па правац базен. Девојке су остале кући. Ипак је њима двема боље у стану, ма колико топло било, док Хелена не ојача. Следеће године ће... Елем, било нам је лепо јер одабрани комплекс базена има и мали за бебе и ситну децу, дубине не веће од четрдесетак центиметара. Милина. Мирко се искакао, праћакао, изиграо, прскао водом мене, себе и другу децу а ја сам за све то време седео поред њега и расхлађивао се. Беше рајски по оној врућини. Тамо смо били од неких 16,15ч до 19ч и паљба. Ваља се лагано спремати за вече и брзо кући. Пресвукли смо се, у кола и за неких десет минута смо били у стану. Изување, прање руку, спремање Хелене за купањац па онда и Мирка и после 21ч обоје су спавали а Малена и ја смо имали времена за нас, док нам се убрзо није приспавало. Сутрадан је био нерадни дан па смо решили да прошетамо и тада сам приметио да нема мог комплета кључева. Они су УВЕК били окачени преко кључа од аута, који је сада висио усамљен на кукици. Зашто је то тако? Где су моји кључеви? Ја више не знам где смо гледали, иза којекавих ормарића, испод свега па чак и међу Мирковим играчкама, и ништа. Нема их.

           Ја сам сада изненађен и веома разочаран у себе јер, не само што ми се ово догодило први пут, што је већ трагедија сама по себи (а и коме се било шта догодило први пут а да је ваљало... нема таквих много на свету), већ не могу ни да се сетим шта сам све и којим редоследом радио од приласка згради до одласка на спавање тих сат, два времена. Нисам успео, чак ни уз Маленину помоћ, да сузим могућности за „место злочина“ нити да репродукујем могуће потезе. Невероватно.

          Јеби га. Не преостаје ми ништа друго осим да платим. Надам се да газда неће тражити да мењамо много тога у згради. Браве у згради су унифициране, што ће рећи да један кључ отвара улазна врата у зграду, у подрумске просторије и бицикларницу као и стан који сам изнајмио. Ако се све то буде мењало биће куку и леле. Већ видим како ми неколико стотина евра испарава из новчаника. Срање!

Hello, бре!

                  Одавно сам се намерачио да напишем текст на ову тему и никако да смогнем умне снаге, а бога ми, и времена да срочим ишта смислено а да не будем погрешно схваћен. 23.07.2013. године је објављен текст у „Политици“, написан од стране Александре Вељовић-Ћеклић, архитекте и писца из Калгарија. Тако пише, нисам измислио ни особу ни чиме се бави. Текст је иделан јер му је тема енглеско говорно подручје и веома сликовито приказује оно са чиме сам се ја сусрео у Немачкој, с тим да она има идеалан супротан пример у Србији, где се веома радо користе стране речи енгелског порекла.

                     Ево и споменутог текста.

„Неки људи стварно изгледају нормално... све док не проговоре. Већ двадесет година ми шамарају уши питањима на које ни Ајнштајн не би имао одговора.

Спикам ли француски? Морам ли вокати до баса? Јесам ли фонала сити? Да ли јузам драјер? Јесам ли аплајисала за пос’о?

Нису ово одломци из моје од малена прижељкиване комуникације са ванземаљцима, ово су само неки од бисера србо-инглиша, језика канадске емиграције. Да се не лажемо, и емиграција је класно језичко друштво, шарена башта у којој поједини лептирићи вокају и токају, пеинтају и деливере. Али, срећом, све је више оних птичица којима је матерњи језик чистији од апотеке. Неуморно наручују и доносе из домовине књиге, букваре, речнике идиома и сликовнице исписане ћирилицом. Широм Северне Америке заживеле су школе нашег језика.

Али, није канадски срблишмоја тема, већ један много гори – онај који се излегао из кукавичјег јајета у змајевом гнезду.

Често док обављам посао на компјутеру, слушам, и помало гледуцкам, наше телевизијске програме путем интернета.

Понекад, као да ми милују душу... а понекад, као да је нарезују.

Београдска емисија – Љубавна докторка.

Исидора Бјелица, веома успооореноо и поолакооо ћаска са својим гостима на срблишу, развлачи га бре као тесто у пекари без струје.

Са Александром Јанковић дискутује о покушају суицида... о томе како су жене диспоусабл. По дифолту... нуде се фејк ствари... а тамо неко потпуно блинка. То је сада фенси, тврди уважена и прелепа гошћа, списатељица Мирјана Бобић-Мојсиловић.

Власник модне агенције, Небојша Грнчарски, прича о најбољем оутфиту за јесен и зиму, о богатом селекшну и саветује девојке да избегавају кафански лук. Мислио је ваљда на изглед, не на салату!?

Гошће Александра Радовић и Ана Станић – пуне очи лепоте... а уши терора.

Исидора их позива да се комодају, а оне трепћу окицама и причају о контрол фрику, фешн споту, вединг шоуу и лајф коучу. Исидора надограђује емисију са селф помагањем и честитком једној од гошћи која је „успела да не изазове хејтере“. Рубен Папен, гост-езотерик, дилује са смрћу, каже домаћица у својој емисији, а онда се окреће нежној балерини Ашхен Атаљанц да је пита како хендлује када јој беба плаче?

Извините, нисам упућена – да ли се овакви програми емитују са преводом у Малом Пожаревцу и Врњачкој Бањи?

Вероватно су им разумљивије шпанске и турске серије од српског језика у коме се клабује, иде на бекстејџ, води рачуна о хејтерима и стајлингу, шопингхоличаркама које су жртве стратеџик маркетинга и селебритима који су кул?

Hello,бре!

Слика је добра, али тон је очајан.

Неки тамо космополити на домаћем асфалту звуче исто као емигранти који су стигли у Канаду право са макадама.“

                  Е сад, свакоме ко живи у Србији и има иоле појма о енглеском је овај текст, релативно, лако да разуме али: „Хоћеш ли с нама до гартена? - Их, не могу. Морам до града да кауфујем гешенкове јер ми киндери иду на неки гебуртстаг. - Аха, па добро онда, видимо се шпетер. - Важи, опрости, чућемо се преко хендија.“ И тако даље у истом стилу...